Počela sam da verujem u Gospoda 1994. godine. Moja majka je prva počela da veruje u Gospoda Isusa. U roku od tri meseca, njena srčana oboljenja su izlečena, što mi je pokazalo Božju svemoć i Njegov blagoslov. Mislila sam da dokle god iskreno verujem u Boga, On će štititi našu porodicu i čuvati nas od bolesti i nesreće. Na taj način sam ja počela da pratim svoju majku u verovanju u Gospoda. Od tada sam aktivno prisustvovala okupljanjima i videla sam blagoslove Gospoda tokom obavljanja poslova; bila sam izuzetno zahvalna.

Dana 1. juna 2002. godine, čula sam jevanđelje o dolasku Gospoda Isusa i saznala da se Bog vratio ovaploćen da obavi delo spasenja ljudi poslednji put. Pomislila sam da sam baš blagoslovljena i da moram da iskoristim ovu poslednju priliku i da marljivo obavljam svoju dužnost. Novembra iste godine, napustila sam posao u drvnoj industriji i sve vreme uložila u obavljanje dužnosti. Pomislila sam: „Dokle god iskreno verujem u Boga i dokle god jurim okolo i dajem se za Njega, On će me blagosloviti i postarati se da sve bude u redu.“ Stoga sam radila u crkvi od jutra do mraka, uvek sa uživanjem i nikad se nisam umarala. Godine 2012, odvela sam sina u Božju kuću. Nakon toga je moj sin obavljao dužnosti zajedno sa mnom u crkvi. Pomislila sam: „Tokom tih godina, moj sin i ja smo ostavili sve i sve vreme smo uložili u davanje Bogu; sigurno ćemo zadobiti Božju zaštitu i blagoslove.“ Ali baš kad sam se u potpunosti davala kako bih stekla veće blagoslove, iznenadni događaj razorio je moj san o sticanju blagoslova.

Malo posle 6 sati popodne, 17. oktobra 2020. godine, sin me je pozvao telefonom. Potištenim glasom mi je rekao: „Mama, razboleo sam se, dođi brzo!“ U tom trenutku, nisam u to sasvim poverovala i rekla sam: „Kad sam te videla u podne, izgledao si dobro; to je bilo pre samo nekoliko sati. Kako si mogao iznenada da se razboliš?“ Sin mi je nestrpljivo rekao: „Mama, ova bolest je vrlo ozbiljna! Dođi odmah!“ Požurila sam i otišla taksijem kod svog sina. Čim sam ušla u sobu, sin mi je rekao: „Mama, ne mogu da ustanem. Ne osećam donji deo tela.“ Videvši da moj sin nije u stanju da se pomeri, razum mi se pomutio. Tada smo ga jedan mladi brat i ja poduprli kako bismo sišli niz stepenice, ali su njegove noge bile mlitave kao testo i nije mogao da napravi nijedan korak. Nismo mogli da uradimo ništa, pa smo pozvali 194 i oni su ga odvezli u bolnicu. Doktor je rekao sledeće: „Ovi simptomi ukazuju na Gilen-Bareov sindrom, ali se ta bolest ne leči lako. Nedavno je jednoj medicinskoj sestri dijagnostikovana ista ova bolest. Potrošila je 60 ili 70 hiljada juana i nije se izlečila; ipak je umrla.“ Bila sam u popunom šoku i odjednom sam osetila slabost u nogama. Bila sam izuzetno nervozna i razmišljala sam: „Kako je moj sin mogao iznenada da se razboli od tako užasne bolesti? Moj sin i ja smo napustili dom i došli ovamo da obavljamo dužnosti; kako je ovako nešto moglo da se dogodi? Zašto nas Bog nije zaštitio?“ Nisam se usudila da u to poverujem. Doktor nam je rekao da odmah odemo u pokrajinsku bolnicu jer su tamo veće šanse za izlečenje ove bolesti. Tračak nade obasjao mi je srce. Kad sam se vratila u bolničku sobu svog sina i videla ga tamo kako leži, srce mi se steglo. Imala sam samo 20 hiljada juana; to nije bilo dovoljno za njegovo lečenje! Nisam mogla a da ne svalim deo krivice na Boga: „Toliko godina sam obavljala svoju dužnost daleko od kuće. I nikad nisam odbila nijednu dužnost koju mi je crkva dodelila. Tako sam se davala; kako onda Bog može da dozvoli da se to desi mom sinu?“ Ležala sam u krevetu, prevrtala se, nisam mogla da zaspim. U glavi mi se neprestano motala jedna misao: „Gospod neće dozvoliti da moj sin umre, zar ne? Možda je to Božja kušnja i On tako testira našu veru? Ili će možda mom sinu biti dobro kad sunce izađe?“ Sutradan sam brzo predala dužnost drugima i odvela sina u pokrajinsku bolnicu. Nakon što je dežurni lekar pregledao mog sina, rekao mi je: „Spolja posmatrano, simptomi ukazuju na Gilen-Bareov sindrom, ali moramo da sačekamo dijagnozu sutra da bismo počeli lečenje bolesti lekovima. Morate dobro da pazite na njega večeras; lako može da premine ako ne bude mogao da diše.“ Kad sam to čula, skamenila sam se. Zar bi moj sin zaista mogao da umre? Istinski sam se uplašila da bi moj sin mogao da ne preživi noć. Što sam više o tome razmišljala, više sam se plašila i brzo sam se u sebi pomolila Bogu: „Bože! Molim Te, sačuvaj mi sina. Ti si svemoguć i ako Ti pomogneš, on neće morati da umre. Bože, neću ništa više tražiti od Tebe; jedino Te molim da zaštitiš mog sina i ostaviš ga u životu…“ Nakon molitve, u srcu sam bila malo smirenija. Te noći sam se neprestano molila Bogu i nisam skidala pogled sa sina. Kad god bih ga čula da teško diše, odmah bih ga budila. Plašila sam se da će se ugušiti. Trećeg jutra, mom sinu je dijagnostifikovan akutni transverzalni mijelitis. Glavni doktor je rekao: „Ako ne umre, lako bi mogao da postane paraplegičar ili da zapadne u vegetativno stanje.“ Čuvši doktorove reči, bila sam na ivici nervnog sloma. U sebi sam pomislila: „Ako postane paraplegičar ili vegetira, zar mu život onda nije već gotov?“ Onda mi je dodeljeni doktor rekao da bi korišćenje hormonske terapije moglo da bude vrlo rizično i tražio je da potpišem pristanak na osnovu informacija koje sam dobila. U tom trenutku, osećala sam kako mi se ruka trese. Ako potpišem, plašila sam se da će biti nuspojava od leka i da će ostatak života mog sina biti završen. Ali ako ne potpišem, to bi značilo da odustajem od lečenja i da čekam da umre. U tom trenutku, nekako sam oklevala i u sebi sam pomislila: „Bog je svemoguć i sve je u Njegovim rukama, uključujući i bolest mog sina. Trebalo bi da se smirim i da sve ovo poverim Bogu.“ Zato sam potpisala pristanak. Nakon što je moj sin dobio hormonske lekove, drugog dana je počeo da pomalo oseća svoje noge i stopala, a trećeg dana je mogao malo da se kreće. Emocije su me preplavile i neprestano sam u srcu zahvaljivala Bogu. Ali ono što nisam očekivala je bilo to da, ujutru četvrtog dana, kad sam dodavala sinu svoj telefon, njemu ruka odjednom potpuno gubi snagu i telefon mu pada na krevet. Kad sam to videla, skamenila sam se: Šta se dešava? Zašto se odjednom stanje pogoršalo? Brzo sam pozvala doktora da dođe i on je rekao: „Ovaj virus će paralisati svaki deo tela koji napadne. Sada je napao gornje ekstremitete i ako se pomeri makar malo nagore, napašće mozak. Ako stvari tako nastave da se dešavaju, mogao bi vrlo lako da zapadne u vegetativno stanje. Moraš da budeš spremna na to.“ Kad sam to čula, kao da mi je bomba eksplodirala u glavi. U sebi sam pomislila: „Ako postane biljka, zar to nije isto kao da je mrtav?“ Bila sam prestravljena i požurila sam da se u sebi pomolim Bogu: „Bože, moj sin je još uvek tako mlad. Ovih nekoliko godina, sve vreme je obavljao svoju dužnost u crkvi. Molim Te, zaštiti ga. Predajem Ti sina u Tvoje ruke; Ti odluči da li će živeti ili umreti.“

Kasnije je opasnost po život mog sina nestala i sprečeno je da mu virus napadne mozak. Zaplakala sam i u molitvi izrazila svoju zahvalnost Bogu. Nakon što su se stvari tako odvijale oko pola meseca, doktor je predložio da pređemo u centar za rehabilitaciju da povrati funkcije tela. Kad smo stigli u centar za rehabilitaciju, doktor je rekao: „Najbolje vreme za oporavak od ove bolesti je tokom prva tri meseca. S obzirom na težinu bolesti tvog sina, verovatnoća da će ponovo stati na noge je mala. Ako ne bude mogao da ustane u roku od tri meseca, nikada više neće ni stati na noge.“ Jednog dana, išla sam sa sinom na rehabilitacione vežbe i kad sam ga videla kako leži paralizovan na krevetu sa zabrinutim izrazom na licu, još gore sam se osetila iznutra. U sebi sam pomislila: „Verujem u Boga sa tako puno radosti i moja jedina nada je da On može da zaštiti mog sina i mene. Nikad nisam pomislila da će moj sin iznenada pasti i da neće moći da hoda, a sada čak nije sigurno ni da li će ikada moći da stane na noge. Kad će svemu ovom doći kraj?“ Pomislila sam na nešto na šta me je jedna sestra podsetila: „Nije slučajno što ti se sin iznenada ozbiljno razboleo. Ponekad Bog koristi neke okolnosti da pročisti iskvarenu narav u nama.“ Razmišljala sam koja bi to tačno Božja namera mogla da bude i uzela sam telefon i pročitala odlomak Božjih reči: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav. Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; umesto toga, čovek je otišao od Mene da potraži put zle medicine i vračanja. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“). Svaka reč Božja odjekivala mi je u srcu. On je razotkrio da su stavovi ljudi o njihovoj veri u Boga netačni, da svi oni imaju svoje namere i ciljeve. Oni pred Boga postavljaju zahteve i molbe kako bi stekli blagodat i koristi od Njega. Ja sam bila upravo takva osoba. Na početku sam videla da, nakon što je moja majka počela da veruje u Gospoda, njeno ozbiljno srčano oboljenje je bilo izlečeno. Tek pošto sam videla Božje blagoslove svojim očima, počela sam da verujem u Boga i odričem se i dajem se za Njega. Isto tako sam želela da Bog zaštiti mene, da me čuva i da se postara da sve bude dobro. Bilo da je reč o bolesti, nesreći ili bilo kojoj teškoći na koju naiđem, uvek sam dozivala Boga upomoć. Boga sam posmatrala kao sklonište. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, bila sam čak još više voljna da se angažujem i da se dajem za Njega, misleći da ako stremim na taj način, onda ću sigurno dobiti veće blagoslove od Boga. Ali kad mi se sin ozbiljno razboleo i suočio se sa paralizom ili čak smrću, nisam mogla to da prihvatim i žalila sam se na Boga, raspravljala se s njim i upoređivala šta je učinio On, a šta ja. Računala sam koliko sam se davala u prošlosti i to koristila kao sredstvo kojim sam od Boga tražila da mi izleči sina, podrazumevajući da će On to i učiniti. Bila sam kao oni religiozni ljudi koji sebe vide kao bebe u Božjim rukama; Boga sam posmatrala kao Boga koji odgovara na svaku molbu ljudi i samo im deli blagodati i blagoslove. Kad god bih nešto zahtevala od Njega, od Njega se očekivalo da mi udovolji. Iako sam sledila Svemogućeg Boga, zar moj način verovanja nije bio nalik verovanju religioznih ljudi? To je kao u Doba blagodati, kad je Gospod Isus nahranio onih pet hiljada ljudi sa pet vekni hleba i dve ribe. Ti ljudi su samo hteli da imaju korist od Boga. Oni nisu spoznali Boga i nikad ih nisu zanimale istine koje je On izražavao niti delo koje je obavljao. Bog se nije nimalo obazirao na te ljude, već je samo udovoljavao njihovim telesnim potrebama i nije na njima obavljao delo spasenja. Ono što Bog radi u poslednjim danima nije delo lečenja bolesnih i izgona demona, već izražavanje istina kako bi sudio ljudima i pročistio ih i naterao ih da odbace svoju iskvarenost i steknu Božje spasenje. Ali ja sam svih ovih godina verovala u Boga samo da bih dobijala blagoslove i imala koristi. Takva težnja bila je u suprotnosti sa Božjim delom. Kako bih onda mogla da budem spasena? U tom trenutku sam razumela da je bolest mog sina Bog dozvolio, da je svrha toga bila da mi pomogne da tražim istinu i zakoračim u nju. Međutim, nisam razumela Božje delo niti sam tražila Božju nameru da steknem istinu, već sam samo želela da On zaštiti i blagoslovi mog sina, da ga izleči što pre. Bila sam ista kao oni religiozni ljudi koji su tražili hleb da bi utolili glad; moja suština bila je suština bezvernika! Nisam mogla više nerazumno da postavljam zahteve pred Boga. Bez obzira na ozbiljnost stanja mog sina, bila sam voljna da se pokorim i iskusim Božje delo.

U nastavku, moj sin je morao da radi šest vrsta rehabilitacionih vežbi svakog dana. Kad god bi završio svaku od njih, bio bi sav obliven znojem. Nakon otprilike pola meseca, počeo je pomalo da oseća i ruke i noge. Videla sam svetlo na kraju tunela i svakog dana sam se nadala da će se desiti čudo, nadajući se da će jednog dana moj sin ponovo stati na noge. Ali se stvari nisu odigrale onako kako sam zamišljala.

Jednog dana sam bila sa sinom tokom vežbi i on se uneredio. U tom trenutku, kad sam videla tu scenu, strašno sam se potresla. Iako moj sin više nije bio u životnoj opasnosti, i dalje je nosio kateter i pelenu svakog dana. Takav život je bio pretežak! Moj sin je tek bio navršio 30 godina i još uvek je bio tako mlad. Kako će živeti ovako u budućnosti? U srcu sam osetila nekakvu utučenost, pa sam otišla pred Boga i u sebi Mu se pomolila: „Bože! Ako moj sin ne može da se stara o sebi, kako će se snaći u budućnosti? Bože, verujem u Tvoju moć. Ako moj sin opet stane na noge, ja ću raditi još više i marljivo obavljati svoju dužnost.“ Shvatila sam da takva molitva nije u skladu sa Božjom namerom. Pa sam razmišljala o sebi. Rekla sam da sam voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, pa kako sam onda opet pred Boga postavila zahtev? Tada sam se setila Božjih reči: „Vi čeznete da se Bog oduševi vama, a ipak ste daleko od Boga. O čemu se ovde radi? Vi prihvatate samo Njegove reči, ali ne i Njegovo orezivanje, a još manje ste u stanju da prihvatite svaki Njegov dogovor, da imate potpunu veru u Njega. O čemu se onda ovde radi? Na kraju krajeva, vaša vera je prazna ljuska od jajeta iz koje se nikada ne bi moglo izleći pile. Jer vaša vam vera nije donela istinu niti vam je dala život, već vam je umesto toga dala iluzorni osećaj podrške i nade. Cilj vaše vere u Boga su taj osećaj podrške i nade, a ne istina i život. Iz tog razloga kažem da je tok vaše vere u Boga bio ništa drugo do pokušaj da se dodvorite Bogu kroz servilnost i bestidnost, i ni na koji način se ne može smatrati pravom verom. Kako bi se pile moglo roditi od ovakve vere? Drugim rečima, šta ovakva vera može postići? Svrha vaše vere u Boga je da Ga koristite da postignete svoje sopstvene ciljeve. Nije li to još jedan dokaz tvog prestupa prema naravi Božjoj?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako spoznati Boga na zemlji“). Nakon čitanja Božjih reči, osećala sam da mi obrazi gore. Zbog tih reči sam se osećala kao da mi Bog sudi licem u lice. Kad je doktor rekao da je gotovo nemoguće da se moj sin izleči, sve nade sam položila u Boga, govoreći umilne reči kako bih Mu se dodvorila i ulagivala. Kad je Bog zaštitio mog sina i vratio ga sa ivice smrti, radosno sam Mu zahvalila. Moj sin je izbegao smrtnu opasnost, ali se suočio sa paralizom ili zapadanjem u vegetativno stanje, pa sam opet od Boga zatražila da ne dozvoli da moj sin postane biljka i čak sam pohlepno postavila zahtev pred Boga da ako omogući mom sinu da se brine o sebi, ja ću sigurno obavljati svoju dužnost marljivo i odužiti Mu se za Njegovu ljubav. Shvatila sam da je moje besramno dodvoravanje Bogu bilo u potpunosti zarad ostvarivanja sopstvenih ciljeva. Bila sam istinski ogavna! Mislila sam da je Bog nalik iskvarenom čovečanstvu i da mu se dopadaju umilne reči. Mislila sam da dokle god izgovaram neke lepe reči, Bog će biti srećan i onda će me nagraditi i moj sin će biti izlečen. Bog je svet i veran i ono što On želi je da Mu se ljudi klanjaju služeći se svojim srcem i poštenjem, da Ga posmatraju iskrenim srcem, a ipak sam laskala i dodvoravala se Bogu zarad ličnih ciljeva. Bilo je to nešto što Bog prezire. Ovog puta, iskusila sam Božju promišljenost iz prve ruke. Da On nije uredio takve okolnosti, nikad ne bih shvatila da je moja vera svih ovih godina bila samo zarad bezbednosti i blagoslova. Čak i kad bih verovala u Boga na ovaj način do kraja života, nikad ne bih stekla istinu i život. Za mene su ove okolnosti bile neverovatno spasenje i pokazivanje milosti. Kad sam to shvatila, zaplakala sam jer sam osećala dug i samoprekor. Kajala sam se što sam se toliko bunila protiv Boga, što sam Mu se dodvoravala i koristila Ga; nisam se prema Njemu odnosila kao prema Bogu. Međutim, Bog se prema meni nije poneo u skladu s onim što sam ja učinila i Svojim rečima me usmerio da razumem Njegovu nameru. Tada sam se još više postidela kad sam dobila Božju ljubav i spasenje. U sebi sam se pomolila Bogu: „Bože, bez obzira na to da li će moj sin moći da se brine o sebi u budućnosti, voljna sam da se pokorim, da tražim istinu i iskusim Tvoje reči i delo, kao i da naučim lekciju iz ovih okolnosti.“

Jednog dana, kad sam bila sa sinom na vežbama, nesvesno sam počela da se prisećam svega u vezi sa mojom verom u Boga: Kad se moja majka izlečila od ozbiljnog srčanog oboljenja, ja sam tražila blagoslove od Gospoda. Dok sam se bavila biznisom, takođe sam se nadala da će Bog urediti da sve ide bez problema. Nakon što sam prihvatila ovu fazu Božjeg dela, odrekla sam se i dala pomalo, ali je to i dalje bilo da bih tražila blagodat i blagoslove od Njega. Onda sam se setila odlomka Božjih reči: „Čovekova narav je postala krajnje zlobna, njegov razum je isuviše otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora, prestajući još odavno da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da je čovek nezahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već je postao i ogorčen zato što mu je Bog podario istinu; budući da čoveka istina nimalo ne zanima, on je postao ogorčen prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već od Njega nastoji da izvuče i koristi, potražujući kamatu koja desetostruko nadilazi ono što je on sam dao Bogu. Ljudi sa takvom savešću i razumom smatraju da to nije velika stvar, verujući i dalje da su se i previše dali za Boga, a da im je Bog dao premalo. Postoje ljudi koji nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruke i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili, nakon što su Mi dali sobu da u njoj jedanput prenoćim, zahtevaju da im platim za nekoliko noćenja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete priželjkivati da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici! Zbog takve vrste ljudskosti u čoveku i takve savesti u čoveku ovaploćeni Bog tumara zemljom, ne pronalazeći nikakav zaklon. Oni koji se zaista odlikuju savešću i ljudskošću treba da obožavaju Boga i da svim srcem služe ovaploćenom Bogu, ne zbog količine posla koji je On obavio, već i da nikakav posao nije obavio. To treba da čine oni koji su zdravog razuma i to je čovekova dužnost. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove: nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zbog Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša umilna savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Dozvolite Mi da vam to kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću patiti zarad takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome se nad vama nadvija tama i dan kada vas svetlost napušta. Dozvolite Mi da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakvi jesu, Ja više ništa neću činiti, jer nemate nimalo savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Ljudi kojima nedostaje toliko ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“). Ranije, kad sam čitala ovaj odlomak Božjih reči, nikad ga nisam primenjivala na sebi radi poređenja i čak sam sa omalovažavanjem gledala te ljude. Mislila sam da ljudi koji postavljaju zahteve Bogu i obračunavaju se sa Njim imaju tako malo ljudskosti! Čitajući ove reči danas, osećala sam da mi obrazi gore. Kao da me je neko šamarao; bilo je vrlo ponižavajuće. Nisam li ja bila upravo takva osoba? Nakon što sam počela da verujem u Boga, verovala sam da će Bog čuvati moju porodicu i zaštititi je od svake nevolje. Ostavila sam sve da bih stekla veće blagoslove; svaku dužnost koju sam obavljala, obavljala sam je svojevoljno i verovala sam da će mi Bog, pošto sam se dala za Njega, dati blagodat i blagoslove. Izgledalo je kao da kupujem osiguranje za sebe. Kada bih iskoristila svoj kapital da se osiguram, moji lični interesi bi bili zaštićeni i trebalo bi da dobijem zaslužene bonuse. Takođe, dokle god sam se ja davala Bogu, on je morao da udovoljava svim mojim zahtevima. Kao stvoreno biće, pretvorila sam obavljanje dužnosti u sredstvo kojim sam se služila da Bogu postavljam zahteve i trebalo je da blagoslovi budu na desetine puta veći od onog koliko sam se ja davala. Kad mi se sin razboleo, preračunavala sam koliko sam se davala tokom svih ovih godina i verovala sam da će Bog sigurno izlečiti mog sina od ove bolest. Isto tako sam pohlepno zahtevala da Bog izvede čudo i omogući mom sinu da ponovo stane na noge i brine se o sebi. Mislila sam da dokle god verujem u Boga, On će morati da se brine o meni i da udovoljava svim mojim zahtevima. U suprotnom, Bog bi bio nepravedan. Na taj način sam ja besramno prisiljavala Boga i, sa smelom sigurnošću postavljala pred Njega zahteve. Istinski sam bila bez imalo ljudskosti i razuma. Pomislila sam na Pavla u Doba blagodati, kad je istrpeo mnogo nedaća dok je širio jevanđelje, a nije stremio ni veri ni promeni naravi. On je pretvorio patnju, plaćanje ceha i naporan rad u uslov i nekakvo sredstvo da bi ušao u carstvo nebesko, tražeći krunu pravednosti od Boga. Rekao je: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti“ (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je verovao da bi se Bog poneo nepravedno ukoliko mu ne bi dodelio tu krunu. Javno je govorio protiv Boga i kao rezultat toga, uvredio je Božju narav i bio kažnjen. Zar put kojim sam išla nije nalik upravo onom Pavlovom? Bio je to put kojim se nije težilo ni istini ni promeni naravi, već samo sticanju blagodati i blagoslova od Boga. Shvatila sam da sam iskoristila godine odricanja, davanja i napornog rada, kao i to što je moj sin napustio svoju mladost i odustao od ženidbe nakon što je počeo da veruje u Boga kao sredstvo da njime prisiljavam Boga. Kad Bog nije udovoljio mojim željama, ja sam sumnjala u Njega, bila neprijateljski raspoložena prema Njemu i govorila javno protiv Njega. Bila sam potpuno besramna! Što sam više razmišljala, sve više sam shvatala da je moje ponašanje uvredilo Božju narav i pokrenulo Njegov bes. Bila sam prepadnuta; kada se ne bih pokajala, ja bih se sigurno, poput Pavla, susrela sa Božjom kaznom. Brzo sam se pomolila Bogu i pokajala: „Bože, tokom svih ovih godina, nisam Te iskreno obožavala. Uvek sam Te posmatrala kao objekat koji treba iskoristiti i od Tebe tražila da udovoljiš mojim željama za blagoslovima. Bila sam istinski ogavna! Bože! Voljna sam da Ti se pokajem. Bez obzira na to da li će moj sin živeti ili umreti i da li će biti nepokretan, više se neću žaliti na Tebe i voljna sam da se pokorim svim okolnostima koje Ti budeš orkestrirao i da se ponašam kao stvoreno biće sa razumom i ljudskošću kako bih Ti se odužila za Tvoju ljubav i utešila Tvoje srce!“

Nakon toga sam rekla svom sinu: „Hajde da ispravimo svoj način razmišljanja i prihvatimo ono što će biti. Ne možemo da tražimo od Boga da izleči tvoju bolest, zato hajde da naučimo kako da se pokorimo. Čak i ako ostaneš nepokretan i nikad ne staneš ponovo na noge, ne smemo da se žalimo.“ Rekao je: „U pravu si. Kad se ljudi rađaju i kad umiru, sve je to u Božjim rukama. On je to već odredio; ja sam voljan da Mu se pokorim!“ Nakon toga, moj sin i ja više nismo bili u takvoj patnji i više nisam zahtevala od Boga da se moj sin brže oporavi. Iskusili smo stvari onako kako su se dešavale. Neočekivano, nedugo zatim, bolest mog sina je počela da se popravlja iz dana u dan. Jednog dana, moj sin se kretao u svojim invalidskim kolicima napred-nazad u hodniku, kao što je to uvek radio. Meni se tada malo prispavalo, pa sam otišla u sobu da nakratko odmorim. Tek što sam bila legla, začula sam glasno vikanje iz hodnika: „Pogledajte ovo! Ovaj čovek je upravo ustao!“ Kad sam čula taj uzvik, gurnula sam vrata i pogledala. Ispostavilo se da je moj sin bio taj koji je ustao. Bilo je kao u snu; nisam mogla da poverujem u prizor pred sobom. Ponavljala sam u svom srcu: „Bože! Hvala Ti, Bože! Hvaljen da si! To što je moj sin u stanju da stoji, to je zahvaljujući Tvojoj moći; to je Tvoje delo!“ Postepeno, moj sin je uspeo da kontroliše pražnjenje bešike i creva i čak je mogao sam da ode do toaleta u kolicima. Jednog dana mi je član porodice jednog pacijenta zavidno rekao: „Moje dete i tvoj sin boluju od iste bolesti. Mi smo potrošili preko milion juana i on još uvek nije ustao!“ U sebi sam pomislila: „To što je moj sin bio u stanju da danas ustane, to je Božje delo i samo Bog ima takvu moć!“ Neko drugi je dodao: „Tvoje dete je istinski jedno u milion koje je uspelo da se, u toj meri, oporavi od ove bolesti. Vi ste zaista srećnici!“ Nasmejala sam se i klimnula glavom i neprestano u svom srcu zahvaljivala Bogu! Nakon nekoliko dana, izašli smo iz bolnice i vratili se kući.

Svemogućeg Boga sledim dvadeset jednu godinu. Kad se osvrnem, shvatam da me je Bog kroz ovaj proces vodio korak po korak. Bila sam isuviše buntovna i imala dodatne uslove za svoju veru u Boga. Poslovala sam sa Bogom da bih stekla blagodat i blagoslove. Da Bog nije iskoristio bolest mog sina da me razotkrije i poruši mi snove o sticanju blagoslova, ne bih prepoznala to pogrešno gledište u svojoj veri u Boga. Uvidela sam da je moj cilj verovanja u Boga bio tako ružan, tako ogavan! Iskustvo sa ovim Božjim delom navelo me je da shvatim da je bolest mog sina bila neverovatno spasenje za nas. Božja ljubav ne leži u blagodati i blagoslovima; štaviše, Njegova prava ljubav leži u bolesti i bolu, sudu i grdnji i kušnjama i oplemenjivanju, a sve je to bilo u cilju da se pročistim i promenim. Bolest mog sina mi je takođe omogućila da iskusim Božju pravednu, prelepu i dobru suštinu. Sada se telo mog sina prilično dobro oporavilo. Razmišljam o tome kako je doktor mog sina osudio na smrt, a on sada ne samo da može da se stara o sebi, već mi i pomaže da obavljam neki posao. To je nešto čemu se nisam usuđivala ni da se nadam. Jasno mi je da Bog ima neprikosnovenost nad svim stvarima i uređuje sve njih, da je autoritet nad čovekovim životom i smrću u Njegovim rukama i da On sve kontroliše. Sva slava Bogu!