„Ono čemu ljudi koji veruju u Boga teže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže iskustvom stečenim tokom bolnih kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Svaki put kada pročitam ovaj odlomak Božjih reči, podseti me na moje iskustvo sa bolešću. Da me moja bolest nije razotkrila, nikada ne bih prepoznala svoje pogrešne poglede da verujem u Boga samo da bih zadobila blagoslove i ne bih otpustila osećanje strepnje i brige zbog svoje budućnosti i odredišta. Hvala Bogu što mi je predočio okolnosti zbog kojih sam iskusila ovu bolest i dobila neočekivane nagrade.

Još od malena sam bila sklona bolestima. Kada sam imala 21 godinu, dobila sam bronhitis i tri meseca sam imala blagu groznicu. Išla sam u mnoge bolnice, velike i male, ali nijedna nije mogla da me izleči. Takođe, lek koji sam uzimala kao terapiju, naneo je prilično ozbiljnu štetu mom želucu i krvnim sudovima i sve što sam mogla da uradim je da odem kući da se oporavim. Kada sam došla kući, nisam mogla da jedem, a zdravlje mi je bilo sve gore i gore. Činilo mi se kao da ću svakog časa umreti. Videvši u kakvom sam bolu, moja majka je preda mnom širila jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iz Božjih reči sam shvatila činjenicu da je Bog stvorio čovečanstvo, kao i poreklo ljudske iskvarenosti, zašto su životi ljudi tako bolni, kako da se oslobode tog bola, šta čovek treba da uradi da bi živeo smislen život i tako dalje. U to vreme sam najviše uživala u svakodnevnom čitanju Božjih reči. To mi je pomagalo da zaboravim na svoju bolest. Kasnije mi se zdravlje malo popravilo i počela sam da živim crkvenim životom. Posle pola godine, gotovo da sam se oporavila. Uživajući u Božjoj blagodati, rešila sam u svom srcu da Mu ponudim ceo svoj život, dam se za Njega i uzvratim Mu svu ljubav. Nakon toga sam se aktivno bacila na obavljanje svoje dužnosti. Bez obzira na to da li je bilo kišovito ili vetrovito, hladno ili sparno vreme i da li smo bili suočeni sa pretnjom hapšenja i progona od strane Komunističke partije, nastavila sam da obavljam svoju dužnost, prolazeći kroz sito i rešeto.

Tek tako, brzo je prošlo devet godina, a progon Komunističke partije postajao je sve oštriji. Imala sam dovoljno sreće da pobegnem iz Kine i dođem u slobodnu, demokratsku zemlju u kojoj sam nastavila da verujem u Boga. Tokom tih godina, sve vreme sam obavljala svoju dužnost. Neko vreme sam bila u drugoj vremenskoj zoni u odnosu na pridošlice koje sam zalivala i svaki dan sam morala do kasno da obavljam svoju dužnost. Iako bih se ponekad prilično umorila, misleći na veliko odredište koje nam je Bog pripremio, osećala sam da zarad toga vredi izdržati bilo koju količinu patnje. 2021. godine, često sam imala stezanje u grudima i lupanje srca, a puls mi je varirao. Povrh toga, celo telo mi je bilo iscrpljeno i često sam bila pospana. U početku se nisam obazirala na to, misleći da ću se, uz malo odmora, oporaviti. Osim toga, pridošlice su tek prihvatile Svemogućeg Boga i još uvek nisu imale čvrste temelje; da ih nisam zalivala blagovremeno, njihovi životi bi pretrpeli gubitke. Međutim, prošlo je nekoliko meseci, a moji simptomi su postajali sve gori i gori. Ponekad bih osetila iznenadan oštar bol u srcu. Bila sam pomalo zabrinuta, plašeći se da imam neku tešku bolest. Ali onda pomislih: „Iako sam još od rane mladosti bila prilično lošeg zdravlja, nikada pre nisam imala neku ozbiljnu bolest. Možda su ovo samo normalne fizičke reakcije na ostajanje do kasno. Verovatno nije ništa ozbiljno. Takođe, tokom ovih godina sam sve ostavila i davala se za Boga, tako da bi trebalo da me zaštiti i ne dozvoli da se ozbiljno razbolim.“

Jedne večeri u februaru 2022. godine bila sam za računarom i kao i obično obavljala svoju dužnost, kada sam osetila blag probadajući bol u srcu. U početku sam to podnosila i čekala da prođe, ali postajalo je sve gore i gore, pretvarajući se postepeno u grč. Dah mi je postajao kratak i na kraju, nisam više mogla da stojim i pala sam na pod. Kada se to dogodilo, jako sam se uplašila i nisam mogla da zaustavim suze. Pronašla me druga sestra koja je bila u kući i podigla me na krevet, pa sam nakon nekog vremena zaspala. Kada sam se probudila, već je prošlo 9 uveče. Zurila sam u plafon, prisećajući se onoga što se upravo dogodilo i razmišljala: „Da li sam se onesvestila od bola u srcu? Da li zaista imam neko srčano oboljenje? Srčana oboljenja su fatalna; Da li ću umreti? Sve sam ostavila i obavljala sam svoju dužnost, pa zašto me Bog nije zaštitio?“ Nisam mogla da razumem Božju nameru po pitanju mog suočavanja sa ovom bolešću. Morala sam da smirim svoj um i da čitam Božje reči, tako da sam uzela svoj telefon i videla ove Božje reči: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere i svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, verovati u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je sve stvari u ljudskom životu podario Jahve i da je Jahve ujedno Onaj koji će ih sve oduzeti. Ma kakvim proverama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i težnje ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, ali oni to ne mogu ni da vide, ni da osete; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ne možeš da razumeš Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da svedočiš. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti. Bez tvoje vere, On to ne može da učini. Bog će ti podariti sve ono što se nadaš da ćeš steći. Ako, pak, nemaš veru, ti onda ne možeš biti usavršen i nećeš moći da vidiš Božje postupke, a kamoli Njegovu svemoć. Ako veruješ da ćeš Njegove postupke videti u svom praktičnom iskustvu, Bog će ti se ukazati, On će te prosvetliti i iznutra će te voditi. Bez te vere, Bog to neće moći da učini. Ako si izgubio nadu u Boga, kako ćeš onda moći da iskusiš Njegovo delo? Prema tome, samo ako imaš veru i ako ne gajiš sumnje u Boga, samo ako uistinu veruješ u Njega, ma šta da čini, On će te kroz tvoja iskustva prosvetiti i prosvetliti, i ti ćeš tek tada moći da vidiš Njegove postupke. Sve se to postiže kroz veru. Vera dolazi samo kroz oplemenjivanje, dok se u odsustvu oplemenjivanja vera ne može razvijati“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“). Božje reči su mi pomogle da se malo smirim. Shvatila sam da se suočavam sa jednom od Božjih kušnji i da postoji Božja namera da imam ovu bolest; samo još nisam razumela zašto. Kada je Jov bio suočen sa kušnjama, nije razumeo Božju nameru, ali ipak nije zgrešio svojim usnama. Umesto toga, molio se i tražio vođstvo, lepo svedočeći za Boga. Na kraju, Bog se otkrio Jovu; kakav je to veliki blagoslov bio. A sada, ja sam se onesvestila zbog problema sa srcem, pa ipak još uvek nisam mogla da razumem kakva je bila Božja namera. Trebalo bi da učim od Jova i da ne grešim usnama. Osim toga, Bog je takođe gledao da li imam pravu veru. U prošlosti, kada sam bila dobrog zdravlja, mogla sam da se dam za Njega, da trpim i platim cenu svoje dužnosti bez žalbe. Sada, suočena sa ovom bolešću, nisam mogla da se žalim na Boga. Bilo mi je potrebno da tražim Božju nameru; nisam mogla da izgubim veru u Njega.

Tokom narednog perioda, moje zdravlje se pogoršalo. Imala sam često lupanje srca i stezanje u grudima, a celo telo mi je bilo slabo. Kada sam govorila, često sam imala poteškoća sa disanjem i borila se za vazduh, a nisam mogla da radim ni jednostavne kućne poslove. Videvši u kakvom sam stanju, uznemirila sam se i pomislila: „Imam samo 30 godina; da li ću zaista ostatak života morati da provedem kao poluinvalid? Počela sam da verujem u Boga kada sam imala 21 godinu i posvetila Mu svoju mladost, napustivši sve. Nisam ustuknula ni pred progonom od strane Komunističke partije. Zašto me Bog nije zaštitio? Sada svi aktivno obavljaju svoje dužnosti, a ja imam ovu bolest. U ovom ključnom trenutku nisam u stanju da obavljam svoju dužnost niti da pripremam dobra dela. Da li ću i dalje imati dobar ishod i odredište?“ Što sam više razmišljala, postajala sam sve uznemirenija i skrivala sam se na balkonu da bih plakala u samoći. Što sam više plakala, više sam osećala nepravdu, misleći na to kako je moja trenutna situacija zaista očajna. Nakon što sam se isplakala, moj um je bio malo smireniji, kleknula sam i pomolila se Bogu: „Bože, ova bolest me veoma uznemirava i ne znam koja je Tvoja namera. Znam da ne treba da se žalim ili da Ti bez razloga postavljam zahteve, ali moje srce je tako slabo, a moj rast je tako mali. Molim Te, vodi me da razumem Tvoju nameru, da spoznam sebe i izvučem pouku iz ovih okolnosti.“ Posle molitve, setila sam se odlomka Božjih reči: „Bog je na ljude gledao kao na članove porodice, a oni su se prema Njemu odnosili kao prema strancu. Međutim, nakon što je Bog izvesno vreme obavljao Svoje delo, ljudi su shvatili šta On pokušava da postigne i spoznali su da On jeste pravi Bog; ujedno su spoznali i šta bi sve od Njega mogli da dobiju. Kako su tada ljudi gledali na Boga? U Njemu su videli slamku spasa i ponadali su se da će im On podariti blagodat, blagoslove i obećanja. A kako je Bog u to vreme gledao na ljude? Gledao je na njih kao na ciljeve Svog osvajanja. Poželeo je da im Svojim rečima sudi, da ih testira i da ih podvrgne kušnjama. Sa aspekta ondašnjih ljudi, međutim, Bog je bio samo objekat koji su mogli da upotrebe radi postizanja vlastitih ciljeva. Uvideli su da istina koju im je izneo može da ih osvoji i da ih spase, da imaju priliku da od Njega dobiju ono što žele, te da steknu željena odredišta. Stoga se u njihovim srcima pojavila trunka iskrenosti i postali su spremni da slede tog Boga“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“). Razmišljajući o Božjim rečima, bila sam duboko potresena i uznemirena. Bog me je doveo u Svoju kuću i tretirao me kao člana porodice, dajući mi priliku da obavljam svoju dužnost. Omogućio mi je da zadobijem razne istine u mojoj dužnosti, da bih na kraju mogla da odbacim svoju iskvarenu narav i zadobijem spasenje Božje. Međutim, doživljavala sam Boga kao slamku spasa, želeći samo da dobijem blagodat i blagoslove od Njega. Kada sam se suočila sa ovom bolešću, računala sam koliko toga sam ostavila zbog Boga, misleći da, pošto sam sve ostavila zarad Njega i dala se za Njega, nije trebalo da se razbolim, a Bog je trebalo da me blagoslovi dobrim zdravljem. Kada nisam dobila ono što sam želela, bila sam obeshrabrena i razočarana. Ispostavilo se da nisam sve ostavila i dala se za Boga kako bih Mu uzvratila ljubav. Umesto toga, ja sam poslovala sa Njim; sve sam ostavila i dala se za Njega zarad blagodati i blagoslova. Videvši da u svojoj veri u Boga još uvek gajim toliko ogavnih motiva, bila sam veoma uznemirena i mislila da sam nedostojna Božjeg spasenja. Razmišljala sam o tome koliko mora da je Bog uznemiren kada vidi da ja obavljam svoju dužnost samo da bih zadobila blagoslove od Njega. Kada bi dete brinulo o roditeljima samo da bi nasledilo imovinu, roditelji bi se sigurno osećali povređenim. Bila sam poput tog odrođenog deteta, jer sam se trudila i davala za Boga zarad svojih ličnih interesa. To nije bilo ono što je Bog želeo da vidi. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu u pokajanju. Bila sam spremna da otpustim svoju nameru radi blagoslova i da obavljam svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav. Nakon toga sam počela da prilagođavam svoj raspored spavanja. Obično bih se fokusirala na češće odmaranje, regulisanje ishrane i normalno obavljanje svakodnevnih dužnosti. Na moje iznenađenje, nedelju dana kasnije, moje zdravlje je postepeno počelo da se poboljšava. Nisam mogla a da se ne zahvalim Bogu i slavim Ga.

Decembra te iste godine, raspoređena sam na novu dužnost. Pošto sam morala da se upoznam sa poslom i proverim rad braće i sestara u grupi, nekoliko dana sam išla na spavanje relativno kasno. Jednog dana, nešto posle 17 časova, osetila sam slab bol u srcu. Trajalo je prilično dugo, postajući sve bolnije. Ustala sam da odem u kupatilo, a kada sam se vratila, osećala sam kao da nešto ozbiljno nije u redu sa mojim srcem i bilo mi je teško da dišem. Nisam mogla da stojim uspravno, pa sam naslonila ruku na vrata i onda se polako spustila na pod. Ležala sam na podu oko pola sata. Nešto nije bilo u redu sa mojim srcem, a celo telo mi se treslo bez prestanka. Jedna od sestara se uplašila kad me zatekla kako ležim i pomogla mi da dođem do kreveta. Kasnije, posle 10 uveče, htela sam da sednem i da dohvatim laptop na krevetu, ali uopšte nisam imala snage. U to vreme, srce mi je bilo puno teskobe i pomislila sam: „Šta da radim ako moje zdravlje i ubuduće bude loše?“ Sledećeg dana, otišla sam sa jednom sestrom u bolnicu na pregled, ali rezultati su pokazali da je sve u redu. Nisam znala da li je to trebalo da me obraduje ili uznemiri. Dobro je što nisam bolesna, ali nešto zaista nije u redu sa mnom, a ako nije bilo moguće utvrditi dijagnozu, nije bilo ni načina da se izlečim. Kasnije, s obzirom na moje zdravstveno stanje, nadređeni mi je smanjio obim posla. Videvši da mi se obaveze stalno smanjuju, nisam mogla a da se ne zabrinem, pa sam pomislila: „Moja dužnost malo po malo nestaje, pa zar to ne znači da ću imati sve manje mogućnosti da pripremam dobra dela? Kako da se pripremim za dobra dela i da zadobijem spasenje u budućnosti?“ Razmišljajući o tome, postala sam pomalo negativna. Posle toga mi se zdravlje dodatno pogoršalo i čak sam morala da se pridržavam za zid kada sam išla iz sobe u kupatilo. Obično sam mogla samo da sedim na krevetu, a kada nisam mogla da stojim uspravno, samo bih se naslonila na zid ili sto. Pomislila sam: „Ranije bih se, uz malo odmora, uvek oporavila. Zašto je sada sve gore i gore? Svi ostali se užurbano kreću, obavljajući svoje dužnosti; ako zbog bolesti ne mogu da obavljam svoju dužnost, zar neću izgubiti priliku da dostignem spasenje? Posle ovoga ću, sve dok mi zdravlje bude dozvoljavalo, istrajavati u svojoj dužnosti. Sada mogu da obavljam samo ograničene dužnosti, ali sve dok se držim svoje dužnosti, možda će Bog videti da sam u stanju da istrajem i dozvoliće mi da brže ozdravim.“ Nakon toga, moje zdravlje je ostalo loše, a bol u srcu je postajao sve češći. Nisam mogla da podnesem da me nešto uplaši, a na svaki jači zvuk, osetila bih nelagodnost u srcu. Pomislila sam: „Činim sve što je u mojoj moći da obavljam svoju dužnost dok sam bolesna, pa zašto mi se onda zdravlje ovako pogoršava? Zašto me Bog nije izlečio? Ova bolest traje već skoro dve godine. Otišla sam u bolnicu, ali nisu mogli da mi utvrde dijagnozu i ne mogu ništa da uradim da to izlečim. Sada mi je teško i samostalno da živim, a nemam ni dovoljno energije da obavljam svoju dužnost. Hoću li biti eliminisana?“ Postajala sam sve slabija iznutra, pa sam se molila Bogu i tražila da me vodi.

Jednoga dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Kad se normalni ljudi razbole, uvek će patiti i osećati se utučeno, i postoji granica koju mogu da izdrže. Međutim, treba napomenuti jednu stvar: ako bi tokom bolesti ljudi stalno razmišljali o tome da se uzdaju u sopstvenu snagu ne bi li se tako rešili bolesti i od nje izbavili, kakav bi u tom slučaju bio ishod? Osim što su bolesni, zar ne bi još više patili i osećali se utučeno? I baš zato, što bolest više uzima maha, ljudi tim pre treba da traže istinu i treba više da traže put primene kako bi bili u skladu sa Božjim namerama. Što više bolest kod ljudi uzima maha, tim pre oni treba da dođu pred Boga i spoznaju sopstvenu iskvarenost i nerazumne zahteve koje postavljaju pred Boga. Što više bolest u tebi uzima maha, tim više se testira tvoja istinska pokornost. Prema tome, kad si bolestan, tvoja sposobnost da nastaviš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i da se pobuniš protiv sopstvenih pritužbi i nerazumnih zahteva pokazuje da si neko ko istinski traga za istinom i istinski se pokorava Bogu, da daješ svedočanstvo, da su tvoja odanost i pokornost Bogu stvarni i da mogu da prođu test, te da tvoja odanost i pokornost Bogu nisu puke parole i doktrine. Upravo to ljudi treba da primenjuju kad se razbole. Bolest, kada te zadesi, razotkriva tvoje nerazumne zahteve i tvoje nerealne uobrazilje i predstave o Bogu, i ona testira tvoju veru u Boga i pokornost Njemu. Ako prođeš test u pogledu ovih stvari, tada imaš istinsko svedočanstvo i stvarni dokaz o svojoj veri u Boga, o svojoj odanosti Bogu i svojoj pokornosti Njemu. To je ono što Bog želi i ono što stvorena bića treba da poseduju i proživljavaju. Zar sve ove stvari nisu pozitivne? (Jesu.) Sve ovo su stvari za kojima ljudi treba da tragaju. Povrh toga, ako ti Bog dozvoli da se razboliš, zar On u svakom trenutku i na svakom mestu ne može i da ti oduzme tu bolest? (Može.) Bog u svakom trenutku i na svakom mestu može da ti oduzme bolest, pa zar On ne može i da izazove da tvoja bolest opstane u tebi i da te nikada ne napusti? (Može.) A ako te Božjom voljom ta ista bolest nikad ne napusti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da zadržiš svoju veru u Boga? Nije li to test? (Jeste.) Ako se razboliš, a zatim se posle nekoliko meseci oporaviš, u tom slučaju se tvoja vera u Boga i tvoja odanost i poslušnost Njemu ne testiraju, i nemaš svedočanstvo. Lako je izdržati bolest nekoliko meseci, ali ako tvoja bolest potraje dve ili tri godine, a tvoja se vera i tvoja želja da budeš pokoran i odan Bogu ne izmene, već postanu još stvarnije, zar to ne pokazuje da si porastao u životu? Zar ne uživaš u plodovima ove žetve? (Da.) Prema tome, dok je neko ko istinski traga za istinom bolestan, on prolazi i lično doživljava mnoštvo koristi koju mu bolest donosi. On u strepnji ne pokušava da pobegne od svoje bolesti niti brine kakav će biti ishod ako se ta bolest oduži, kakve će probleme ona izazvati, da li će se pogoršati, odnosno, da li će umreti – on o takvim stvarima ne brine. Osim što ne brine o takvim stvarima, u stanju je da uđe pozitivno i da ima istinsku veru u Boga, da Mu bude istinski pokoran i odan. Ovakvom primenom on stiče svedočanstvo‚ što u velikoj meri takođe doprinosi njegovom život-ulasku i promeni naravi, i postavlja čvrst temelj za njegovo postizanje spasenja. Kako je to divno!“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (4)“). Božje reči su bile nalik svetlosti u tami, što mi je pružilo utehu i omogućilo put ka primeni. Bog je znao šta mi je najpotrebnije u ovom trenutku. On mi je predočio takve okolnosti da bi mi pomogao da tragam za istinom i da razumem svoju iskvarenu narav. Istovremeno, Bog je želeo da testira moju veru i pokornost. Bogu bi bilo lako da me oslobodi od ove bolesti, ali On to nije učinio. Umesto toga, moji simptomi su se pogoršali i u tome se svakako krila Njegova namera. Ova dva iskustva sa bolešću otkrila su veliki deo mog buntovništva. Svaki put kada sam se suočila sa ovom bolešću, moja subjektivna želja je možda u početku bila da se pokorim i da se ne žalim, ali kada bi se bolest pogoršala, počela bih da se žalim i da se raspravljam sa Njim. Poslednje dve godine stalno sam doživljavala ovakve okolnosti, ali nikada nisam bila čvrsta u svom svedočenju i stalno sam gajila nameru da poslujem. Bog mi je stalno predočavao te okolnosti da ih iskusim i tako je pokazivao odgovornost prema mom životu i spasavao me. Jednostavno nisam mogla da budem nesavesna i da se žalim na Boga. Suočavajući se sa tim okolnostima, u jednom pogledu, morala sam da iskažem istinsku pokornost i da svoju dužnost obavljam najbolje što mogu. U drugom pogledu, morala sam da shvatim iskvarenu narav koju sam razotkrila i da tražim istine u koje treba da uđem.

Jednog dana, pročitala sam sledeće Božje reči: „Maločas smo pričali o tome kako antihristi osećaju odbojnost prema istini, kako vole nepravedne i rđave stvari, idu za interesima i blagoslovima, nikad ne odustaju od svoje namere i želje za sticanjem blagoslova i stalno pokušavaju da sa Bogom sklapaju nagodbe. Kako bi, dakle, ovo pitanje trebalo razlučiti i klasifikovati? Ako bismo rekli da se time profit stavlja iznad svega ostalog, bilo bi previše blago. Kao kad je Pavle priznao da mu se trn zabio u meso i da treba da radi kako bi iskupio svoje grehe, ali je naposletku ipak poželeo da dobije venac pravednosti. Koja je priroda toga? (Zloba.) To jeste neka vrsta zlobne naravi. Ali, koja je njena priroda? (Sklapanje nagodbi s Bogom.) To je njena priroda. Tražio je profit u svemu što je radio i u svemu je video transakciju. Među nevernicima postoji izreka: ’Nema besplatnog ručka.’ Antihristi gaje istu logiku, pa ovako rezonuju: ’Ako budem radio za Tebe, šta ćeš mi Ti dati zauzvrat? Koje koristi mogu da imam od toga?’ Kako bi se ta priroda mogla ukratko opisati? Nju pokreće profit, ona profit stavlja iznad svega ostalog, sebična je i odvratna. To je priroda-suština antihristȃ. Oni u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi prosto o tome da li neko teži ili ne teži istini; radi se o rđavoj naravi, o otvorenom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „7. stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)“). Božje reči su me dovele u stanje dubokog razmišljanja. Bog je razotkrio da antihristi veruju u Boga da bi zadobili blagoslove i da bi poslovali sa Bogom tokom svojih dužnosti. Oni ne veruju u Boga da bi težili istini i promenili svoju život-narav. Stalna prisutnost bolesti u prethodne dve godine otkrila mi je moj pravi rast. U početku mi je to bilo normalno, ali dugoročno gledano, kada mi se stanje pogoršalo, moje žalbe i pogrešna razumevanja su izbijali na površinu i počela bih da iskorištavam to što sam sve ostavila i dala se za Boga da bih se raspravljala sa Njim. Svako doživljava bolest i smrt; te stvari su normalne. Ostavljanje svega da bih verovala u Boga i obavljanje dužnosti je nešto što sam sama svojevoljno izabrala. Davanje sebe u obavljanju dužnosti i moja bolest nisu imali nikakve veze jedno sa drugim. Međutim, koristila sam to što sam se davala kao kapital da bih postavljala nerazumne zahteve Bogu. Mislila sam da pošto sam sve ostavila da bih sledila Boga i obavljala svoju dužnost, trebalo bi da me Bog zato zaštiti, da ne dozvoli da imam ovu bolest ili da toliko patim i da mi dȃ dobro odredište u budućnosti. Kad se to nije dogodilo, žalila sam se galameći i raspravljajući se sa Bogom. Pomislila sam na Pavla, koji je obišao veći deo Evrope šireći jevanđelje i obavljajući mnogo posla. Radeći sve to da bi u budućnosti dobio krunu i dobro odredište. Pavle je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti“ (2. Timoteju 4:7-8). Izgovarajući te reči, Pavle je očigledno poslovao sa Bogom. Obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće je sasvim prirodno, utoliko više što je Bog taj koji uzdiže čoveka. Ali Pavle je pitanje davanja sebe za Boga posmatrao kroz prizmu poslovanja, potpuno izobličavajući smisao obavljanja dužnosti. Kada ne bi primio Božju nagradu, raspravljao bi se sa Njim i vikao, što je u potpunosti razotkrilo njegovu zlobnu i rđavu narav. Videla sam da je put kojim sam išla u svojoj veri u Boga isti kao i Pavlov. Da sam tako nastavila, sigurno bih na kraju bila kažnjena kao i on. Uviđajući ovo, malo sam se uplašila, razmišljajući: „Ispostavilo se da su priroda i posledice traženja blagoslova u nečijoj veri u Boga veoma ozbiljne. Ne mogu da nastavim da sledim ovaj pogrešan pogled na traganje.“

Iako je moje stanje donekle preokrenulo kurs, moje zdravlje se nije poboljšalo i nastavilo je da se stalno pogoršava. Mislila sam da su mi dani odbrojani i povremeno bih imala neke negativne misli, kao na primer: „Zar ova bolest nije Božji način da me razotkrije i kazni? Inače, zašto bi nastavilo da se pogoršava umesto da se poboljšava?“ Razmišljajući o ovome, srce mi je bilo u velikom bolu i bilo mi je teško da se nosim sa tim. Jednoga dana sam pomislila na sledeće Božje reči: „Ljudi često moraju da preispituju sve ono što u njihovom srcu nije u skladu sa Bogom ili što ih navodi da Ga pogrešno razumeju.“ Dakle, pronašla sam ceo odlomak Božjih reči i pročitala ga: „Ljudi često moraju da preispituju sve ono što u njihovom srcu nije u skladu sa Bogom ili što ih navodi da Ga pogrešno razumeju. Kako dolazi do toga da ljudi Boga pogrešno razumeju? Zašto Ga pogrešno razumeju? (Zato što je pogođen njihov lični interes.) (…) Na koje druge načine Bog voli ljude osim kroz milost, spasenje, brigu, zaštitu i slušanjem njihovih molitvi? (Kroz prekor, disciplinu, orezivanje, sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje.) To je tačno. Bog pokazuje svoju ljubav na raznovrsne načine: udarcima, disciplinovanjem, prekoravanjem, kao i kroz sud, grdnju, kušnje, oplemenjivanje i drugo. Sve su to aspekti Božje ljubavi. Samo ta perspektiva je sveobuhvatna i u skladu je sa istinom. Ako to razumeš, kada preispituješ sebe i shvatiš da imaš pogrešna razumevanja o Bogu, zar nisi tad sposoban da prepoznaš svoju izobličenost i da dobro porazmisliš o tome gde si pogrešio? Da li ti to može pomoći da razrešiš svoja pogrešna razumevanja o Bogu? (Da, može.) Da bi to postigao, moraš da težiš istini. Sve dok ljudi teže istini, u stanju su da eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, a jednom kada eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, moći će da se pokore svim Božjim uređenjiima. (…) Bog može da daruje milost i blagoslove ljudima i da im podari hleb nasušni, ali On može i sve to da oduzme. To su Božji autoritet, suština i narav“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela“). Srce mi se u trenutku ozarilo zbog Božjih reči. Ispostavilo se da sam oduvek imala pogrešan pogled: Verovala sam da ako Bog voli nekoga, On će ga blagosiljati neprekidno, da mu sve ide glatko i da bude zdrav i čitav, međutim, ako nekoga ne voli, naterao bi ga da trpi mnoge bolne stvari u vidu uspona i padova, neprijatnosti, bolesti i tako dalje. Stoga, kada je moje zdravlje nastavilo da se pogoršava, mislila sam da me to možda Bog kažnjava i živela sam unutar svojih predstava i zamisli, negativno i u bolu. Razmišljajući o tome do detalja, iako su ove dve godine bolesti bile bolne, molila sam se i još više tražila od Boga da me vodi tokom ovog procesa, osećajući da sam Mu se približila. Takođe sam shvatila da gajim veoma snažnu nameru da težim blagoslovima. Sve je ovo bio Božji način da me blagoslovi; to je bila moja privilegija. Baš kao što su Božje reči izrazile: Božja ljubav nije samo milost i dobrota, briga i zaštita. Sud i grdnja, kao i kušnje i oplemenjivanje takođe su Božja ljubav; oni su Njegov blagoslov i Njegova blagodat. Taj metod pokazivanja ljubavi možda mi se nije dopao, ali mi je bio potreban. Bez tih okolnosti ne bih razumela sebe. U tom trenutku sam iz prve ruke iskusila Božju promišljenost u spasavanju ljudi. Bog me je sve vreme spasavao, a ipak je morao da trpi to što se žalim i pogrešno razumem. Razmišljajući o tome, mrzela sam sebe, dok sam istovremeno bila duboko dirnuta Božjom ljubavlju.

U tom periodu, često sam razmišljala o tome šta je Petar doživeo. Znala sam da ne mogu da se merim sa njegovom ljudskošću ili njegovom odlučnošću da teži Bogu punom ljubavi, ali želela sam da znam kakvo je bilo njegovo iskustvo kada je trpeo sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje i kako je preživeo trenutke ekstremnog bola i slabosti. Počela sam da gledam dva videa sa čitanjem Božjih reči: „Petrova iskustva: ’njegovo znanje o grdnji i sudu’“ i „Kako je Petar spoznao Isusa“. Čitala sam ove Božje reči: „Sada bi trebalo da budeš u stanju da jasno vidiš tačan put kojim je Petar išao. Ako možeš jasno da vidiš Petrov put, onda ćeš biti siguran u delo koje se danas obavlja, tako da se nećeš žaliti, biti negativan niti čeznuti za bilo čime. Ti treba da iskusiš Petrovo raspoloženje kakvo je bilo tada: on je bio pogođen tugom; više nije tražio budućnost niti ikakve blagoslove. On nije tražio zaradu, sreću, slavu ili bogatstvo u svetu; on je samo tražio da živi najsmislenijim životom, a to je da uzvrati Božju ljubav i da Bogu posveti ono što je smatrao najdragocenijim. Tada bi osećao zadovoljstvo u svom srcu. Često se molio Isusu rečima: ’Gospode Isuse Hriste, jednom sam Te voleo, ali Te nikada nisam istinski voleo. Iako sam rekao da verujem u Tebe, nikada Te nisam voleo iskrenim srcem. Samo sam se ugledao na Tebe, obožavao Te i nedostajao si mi, ali Te nikada nisam voleo niti sam istinski verovao u Tebe.’ Stalno se molio da donese svoju odluku, uvek su ga ohrabrivale Isusove reči i iz njih je crpeo motivaciju. Kasnije, posle razdoblja iskustva, Isus ga je isprobao, izazvavši ga da žudi za Njim još više. Rekao je: ’Gospode Isuse Hriste! Kako mi nedostaješ i kako čeznem da Te ugledam. Previše toga mi nedostaje, i ne mogu da nadoknadim Tvoju ljubav. Preklinjem Te da me uskoro odvedeš. Kada ću Ti biti potreban? Kada ćeš me odvesti? Kada ću ponovo ugledati Tvoje lice? Ne želim više da živim u ovom telu, da nastavim da se kvarim, niti želim da se dalje bunim. Spreman sam da Ti posvetim sve što imam što pre mogu, i ne želim više da Te žalostim.’ Tako se molio, ali tada nije znao šta će Isus usavršiti u njemu. Tokom agonije njegovog isprobavanja, Isus mu se ponovo ukazao i rekao: ’Petre, želim da te usavršim, tako da postaneš kriška voća, ona koja je kristalizacija Mog usavršavanja tebe, i u kojoj ću Ja uživati. Možeš li iskreno da svedočiš o Meni? Da li si uradio ono što sam te zamolio da uradiš? Da li si živeo reči koje sam izgovorio? Nekada si Me voleo, međutim, iako si Me voleo, jesi li Me proživeo? Šta si učinio za Mene? Tebi je jasno da nisi dostojan Moje ljubavi, ali šta si ti učinio za Mene?’ Petar je video da nije učinio ništa za Isusa i setio se svoje prethodne zakletve da će dati svoj život Bogu. Stoga se više nije žalio, a njegove molitve su od tada postale mnogo bolje. On se molio, govoreći: ’Gospode Isuse Hriste! Jednom sam Te napustio, a i Ti si mene jednom napustio. Proveli smo vreme razdvojeni, a jedno vreme smo se družili. Ipak, Ti me voliš više od svega. Više puta sam se pobunio protiv Tebe i više puta sam žalio za Tobom. Kako da zaboravim takve stvari? Ja uvek imam na umu i nikada ne zaboravljam delo koje si Ti obavio na meni i ono što si mi poverio. Učinio sam sve što sam mogao za delo koje si Ti obavio na meni. Ti znaš šta ja mogu da uradim, a Ti opet znaš koju ulogu ja mogu da igram. Želim da se stavim na milost Tvojim orkestracijama, i posvetiću Ti sve što imam. Samo Ti znaš šta mogu da učinim za Tebe. Iako me je Sotona toliko prevario i bunio sam se protiv Tebe, verujem da me ne pamtiš po tim prestupima i da se ne ophodiš prema meni na osnovu njih. Želim da ceo svoj život posvetim Tebi. Ne tražim ništa, niti imam druge nade ili planove; samo želim da postupim u skladu sa Tvojim namerama i da sledim Tvoju volju. Ja ću piti iz Tvoje gorke čaše, i ja sam tu da mi zapovedaš’“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako je Petar spoznao Isusa“). „Mora vam biti jasan put kojim hodate; mora vam biti jasan put kojim ćete ići u budućnosti, šta je to što će Bog usavršiti, i šta vam je povereno. Jednog dana ćete, možda, biti isprobani i, kada dođe to vreme, ako ste u stanju da izvučete nadahnuće iz Petrovih iskustava, to će pokazati da vi zaista hodate Petrovim putem“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako je Petar spoznao Isusa“). Božje reči su me veoma dirnule, a isto tako i Petrova odlučnost da teži Bogu punom ljubavi. Nakon što sam čitala o Petrovom iskustvu, osećala sam se poniženo i posramljeno. Usred kušnje, Petar je večito tražio kako da voli Boga čistije i mrzeo bi sebe kad ne bi mogao da udovolji Bogu. Uvek je tražio način kako da ponudi svoje najdragocenije stvari Bogu. Međutim, tokom moje bolesti, nisam otkrila ništa osim buntovništva i pogrešnog razumevanja. Ili sam se brinula šta će biti moje buduće odredište ako se moja bolest pogorša ili sam strahovala da ću umreti. Mislila sam da mi je Bog predočio te okolnosti kako bi me razotkrio i kaznio. Sve o čemu sam razmišljala bili su moji lični interesi i nisam učinila ništa da udovoljim Bogu. Moj rast je bio žalosno mali i nisam mogla da izdržim nikakve teškoće. Iako je sada moje telo bilo prilično slabo, a dužnosti koje sam mogla da obavljam bile prilično ograničene, nisam želela da izgubim odlučnost da težim istini. Bez obzira na okolnosti u kojima sam se našla, bila sam stvoreno biće, a težnja za ljubavlju i spoznajom Boga bila je cilj kojem bi trebalo da težim u ovom životu. Ako već živim na ovoj planeti, moram da težim istini i da dobro obavljam svoju dužnost.

Jednoga dana, od samog jutra, moje telo je bilo slabo. Bolovi u srcu bili su češći nego pre, a i duže su trajali. Provela sam gotovo ceo dan ležeći u krevetu. Kad je došlo veče, bilo je još gore i bilo mi je teško da dišem. Sestra sa kojom sam živela pozvala je hitnu pomoć, a ja sam se molila Bogu u svom srcu: „Bože, mislim da ne mogu još dugo. Jesi li unapred odredio da ću ovoliko živeti? Hoću li umreti?“ Upravo tada, na um mi je pala jedna rečenica Božjih reči: „Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Kao snop svetlosti Božje reči su mi ozarile srce. Da li ću nastaviti da dišem ili ne bilo je u Božjim rukama. Ako mi Bog ne dopusti da umrem, neću umreti. Setila sam se Petrovih iskustava o kojima sam često čitala u tom periodu. Čak i kada se suočavao sa smrću, Petar se molio Bogu, govoreći da Ga ne može dovoljno voleti. Petrovo iskustvo me je nadahnulo i tiho sam se u srcu molila Bogu: „Bože, bez obzira da li umirem ili ne, verujem da je sve u Tvojim rukama. Ako si Ti unapred odredio da ću živeti samo ovoliko, nemam pritužbi. Iako ne mogu da se merim sa Petrom, voljna sam da učim od njega i da se pokorim svim Tvojim orkestracijama i uređenjima. To treba da radim kao stvoreno biće. Bože, želim da Ti izrazim svoju zahvalnost i pohvalu.“ Kasnije, pošto me je hitna pomoć prevezla u bolnicu i doktor obavio razne preglede, osećala sam se veoma smireno. Na osnovu pregleda, doktor još uvek nije bio siguran kakvu bolest imam i nije bilo načina da se nastavi sa lečenjem. Doktor me je poslao kući da se oporavim. Još čvršće sam verovala da je moj život u Božjim rukama i da nije na doktoru da odluči hoću li živeti ili umreti. Ako mi je suđeno da umrem, nema načina da me doktor spasi, a ako mi nije suđeno da umrem, onda se to neće ni dogoditi. Kada sam došla kući, bila sam veoma slaba i legla sam da spavam. Kada sam se probudila, nesvesno sam stisnula pesnice. Neočekivano, moje ruke su bile jače nego ranije. Obula sam papuče i ustala iz kreveta, shvativši da nekako mogu normalno da hodam bez pridržavanja. Nisam mogla da verujem; jesam li stvarno tek tako ozdravila? Nakon toga, prošla je nedelja dana bez ikakvih simptoma slabosti i nedostatka snage, a kasnije sam počela normalno da obavljam svoju dužnost. Sada je već prošla godina. Moje telo se postepeno oporavlja i mogu normalno da obavljam svoju dužnost.

Nakon što sam ovo doživela, zaista razumem iz prve ruke da Božje kušnje i oplemenjivanja imaju za cilj da očiste i spasu čoveka. Iako sam malo patila tokom ove bolesti, dobici koje sam primila uveliko su premašili bol koju sam osećala. To je nešto što ne bih menjala ni za šta. To je donelo bogatstvo u moj život.