Godine 2003. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana i nedugo zatim sam preuzela dužnost starešine. U to vreme sam imala nešto više od pedeset godina i nisam imala zdravstvenih problema. Danju sam prisustvovala okupljanjima, propovedala jevanđelje, a noću, ma koliko kasno se vratila kući, opremala sam se Božjim rečima u skladu sa stanjima braće i sestara. Iako je posla bilo podosta i bilo je naporno, sama pomisao da mogu da obavljam svoju dužnost i da će me Bog spasiti u budućnosti davala mi je beskrajnu snagu. Nešto više od deset godina kasnije, zdravlje je počelo da mi se pogoršava. Prvo sam imala problema sa žučnom kesom koja je morala da se ukloni hirurškim putem, a onda mi se izmestio pršljen u lumbalnom delu kičme, pa sam i zbog toga morala na operaciju, te mi je posle dve operacije bilo jasno da mi je telo u mnogo gorem stanju. Takođe su me spopale i hronične bolesti kao što su miomi materice i atrofični erozivni gastritis, te sam postala slaba i bezvoljna. Noge me više nisu služile kao ranije, tako da sam morala da zastajem po nekoliko puta dok se penjem uz stepenice. Pamćenje mi se takođe pogoršalo, a ponekad, kada sam želela da čitam o određenom aspektu Božjih reči, čim bih pokušala da ih nađem, nisam mogla da se setim šta sam želela da pročitam. Crkva mi je uredila da sama vodim grupno okupljanje u skladu sa mojim fizičkim stanjem i kada su braća i sestre imali bilo kakva stanja, pomagala bih da se ona reše, a ponekad, kada su crkvi nedostajala mesta za smeštaj, bila sam odgovorna za ugošćavanje. Iako mi zdravlje nije bilo dobro kao ranije, i dalje sam mogla da obavljam neke dužnosti i osećala sam da sam puna energije.

Jednom dok sam se posle okupljanja vraćala kući, moji stari stomačni problemi su se vratili i osetila sam probadanje u stomaku. Jedva sam ostala na nogama i uspela da se vratim kući i tek pošto sam neko vreme ležala, počela sam da se osećam malo bolje. Videvši da sam lošeg zdravlja, starešina me je zamolila da povremeno ugošćavam braću i sestre na okupljanjima kod kuće. Kada sam to čula, pomislila sam: „To je to. Sada samo mogu da ugošćavam kod kuće. Kako starim, zdravlje će mi se pogoršavati. Ako jednog dana više ne budem mogla da obavljam ni dužnost ugošćavanja, neću moći da obavljam nikakve dužnosti, kakvu ću onda imati nadu da ću biti spasena?” Te misli su mi oduzele svu energiju, klonula sam duhom i pomislila: „Starim, pamćenje mi je sve lošije, ne mogu čak ni da se setim Božjih reči i zaboravim sve što sam tek pročitala. Kako da shvatim istinu? Bez obzira na to koliko ljudi mojih godina tragaju, oni ne mogu da napreduju. Ne preostaje mi ništa drugo nego da živim dan za danom.” Ponekad su me, dok sam kuvala, leđa toliko bolela da nisam mogla da stojim i morala sam da sednem na najbližu stolicu da se odmorim. Pogotovo kada sam imala napad grčeva u stomaku, bol je bio toliko jak da nisam bila sigurna da li ću preživeti. Bojala sam se da ću se jednog dana srušiti i da neću moći više ni da prisustvujem okupljanjima. Kada bih videla mlade ljude, dobrog zdravlja, koji mogu da trče i skaču, zavidela sam im i pomislila: „Kako je divno biti mlad! Mogu da idu bilo gde i da obavljaju bilo koju dužnost i veće su im šanse da budu spaseni. U međuvremenu, meni je zdravlje iz dana u dan sve gore i ako u budućnosti ne budem mogla da obavljam nikakve dužnosti, biću beskorisna, i Bog će me sigurno napustiti!” Setila sam se kako mi je bilo pre nekoliko godina kada nisam imala zdravstvenih problema dok sam obavljala svoje dužnosti, ali u tom trenutku sam imala sedamdeset dve godine i moje telo je bilo potpuno drugačije od onoga kakvo je nekada bilo. O, kako sam želela da vratim vreme unazad dvadeset godina! Zbog toga sam često bila uzrujana i živela sam u negativnom stanju, i nisam želela da težim istini. Ponekad bih gledala televiziju da ubijem vreme, a kada bi me nešto zadesilo i kada sam otkrivala iskvarenost, nisam tragala za istinom da to rešim, već sam samo kratko razmišljala o stvarima i onda sam ih puštala da prođu. Čak su i moje molitve bile samo nekoliko suvoparnih reči i osećala sam kako se moje srce sve više udaljava od Boga. Duboko u sebi sam znala da sam krenula u opasnom pravcu i želela sam da rešim stanje malodušnosti u kojem sam se našla. Međutim, nisam imala konkretan put napred.

Jednog dana sam naišla na Božje reči o stanju starijih ljudi i u tim rečima sam odmah prepoznala sebe. Svemogući Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! U ovim godinama, više ništa nije važno. Sada kada verujem u Boga, više nemam nikakvih briga, niti više i zbog čega strepim. Deca su mi odrasla i o njima više ne moram da brinem niti da ih odgajam. Najveća želja u životu mi je da stremim ka istini, da obavljam dužnost stvorenog bića i da konačno dostignem spasenje u godinama koje su mi preostale. Ipak, imajući u vidu u kakvom sam trenutno stanju – obnevideo od starosti, zbunjenog uma i lošeg zdravlja, nesposoban da dobro obavljam svoju dužnost, te ponekad stvaram probleme u pokušaju da učinim najbolje što mogu – čini mi se da dostizanje spasenja za mene neće biti lak zadatak.’ O ovim stvarima iznova razmišljaju, u njima narasta strepnja i zatim misle: ’Čini se da se dobre stvari događaju samo mladim ljudima, a ne i starima. Ma kako stvari bile dobre, čini mi se da ja u njima više neću moći da uživam.’ Što više razmišljaju o ovim stvarima, sve se više uzrujavaju i osećaju sve veću strepnju. I ne samo da su zabrinuti za sebe, već osećaju i povređenost. (…) Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. Prema tome, samo zato što su stari, zato što u odnosu na mlade imaju manje prekomernih želja i zato što mogu da budu postojani, stariji ljudi ne bi smeli da smatraju da nemaju nikakvih divljih ambicija ili želja, te da im je narav manje iskvarena – to je pogrešno shvatanje. Mladi ljudi mogu svim silama da se bore za neku poziciju, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? Mladi ljudi stvari mogu da obavljaju protivno načelima i da postupaju proizvoljno, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? (Da, mogu.) Mladi ljudi mogu da budu nadmeni, pa zar i oni stariji ne mogu to isto? Međutim, kada su stariji ljudi nadmeni, imajući u vidu njihove poodmakle godine, oni u tome nisu toliko agresivni, pa to nije tako izražena nadmenost. Zbog svojih pokretljivih udova i uma, mladi ljudi znatno očitije ispoljavaju nadmenost, dok su oni stariji, zbog krutih udova i nefleksibilnog uma, manje očigledni u ispoljavanju nadmenosti. Ipak, suština njihove nadmenosti i njihova iskvarena narav ostaju isti. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog je razotkrio moje stanje tačno do detalja. U poslednje vreme sam stalno bila tužna i zabrinuta, živela sam sa osećajem da starim, da mi je zdravlje loše i da stalno zaboravljam stvari, tako da sam samo povremeno mogla da obavljam dužnost domaćina. Brinulo me je to što će mi s godinama zdravlje biti sve gore i da neću moći da obavljam svoje dužnosti, pa samim tim neću biti spasena. Ma koliko ja težila, sve se činilo beskorisnim. Utonuvši u to stanje malodušnosti, izgubila sam motivaciju da čitam Božje reči ili da tragam za istinom, te sam samo mehanički išla dalje bez elana. Sada sam shvatila da su to bili moji pogrešni stavovi. U stvarnosti, iako stariji ljudi mogu biti fizički slabiji i imaju manje energije i sporije reaguju od mladih, njihova sposobnost da sagledaju istinu i svoje iskvarene naravi su iste kao i kod mladih ljudi. Dokle god streme ka istini i rešavaju svoje iskvarene naravi, i oni mogu biti spaseni. Zbog starosti, uticaj društva je ozbiljniji, sotonski otrovi u čoveku su teži i uporniji nego kod mladih, a razne tradicionalne predstave i iskvarene naravi zahtevaju više vremena za razumevanje i raščlanjivanje. Na primer, kada sam videla da neka braća i sestre otkrivaju iskvarenost, gledala sam ih s visine i u svom srcu sam ih osuđivala i omalovažavala. To je bila nadmena narav. Zar to nije nešto o čemu treba da promislim i da ga shvatim? Ali nisam shvatila Božje namere. Utonula sam u stanje tuge i strepnje i stremila sam ka istini bez elana. Zar nisam time pogrešno razumela Boga? Sada sam shvatila da bilo da je osoba mlada ili stara, sve dok je žedna istine i stremi ka njoj, Bog će je prosvećivati i usmeravati. Bog nas zaliva i opskrbljuje istinom bez obzira na godine i bitno je da li tragamo i da li smo voljni da uložimo trud u primenu Božjih reči. Bog se u ovim rečima posebno osvrnuo na stanje starijih ljudi, u nadi da oni mogu da otpuste svoju uznemirenost i strepnju, da se usredsrede na traganje za istinom i da ne žive u svojim predstavama i zamislima i ne odustaju od sebe. Ali ja sam uvek koristila starost i slabo pamćenje kao izgovore da ne stremim ka istini i da se prepustim svojim slabostima i ako tako nastavim, ja ću biti na gubitku. Tek kada sam shvatila Božje namere, probudila sam se i shvatila da, ako nastavim da budem u ovom smetenom stanju, vezana za svoje pogrešne i ekstremne predstave, na kraju neću uspeti da steknem istinu i da ću ostati bez ičega osim uništenja. Zahvalila sam Bogu na Njegovim utešnim rečima i ohrabrenju za nas starije, i što nam je ukazao na put stremljenja ka istini. To je Božja ljubav prema nama. Nisam smela da izgubim odlučnost da stremim ka istini, morala sam da se ponašam ispravno prema sebi, da naučim lekcije u situacijama koje mi je Bog uredio, da se usredsredim na traganje za istinom i na spoznaju sebe, te da postignem promenu naravi. To su stvari koje sam morala da uradim.

Kada sam to shvatila, počela sam da razmišljam: „Zašto sam u prošlosti, kada sam obavljala svoje dužnosti, svaki dan imala beskrajnu energiju, ali sada kada sam starija i moje telo postaje slabije iz dana u dan, moje srce je ispunjeno negativnošću i nemirom i ne želim više da težim nagore? Šta me kontroliše?” U svom traganju pročitala sam Božje reči: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, konačno sam shvatila da je razlog što sam se zaglavila u tuzi i brizi i što sam odustala od sebe taj što sam osećala da starim i da neću moći da obavljam nikakve dužnosti u budućnosti i ne bih imala nadu u spasenje ili primanje blagoslova. Zato sam živela u negativnosti i opirala se Bogu. Ranije sam mogla da se žrtvujem, da se dajem i da se bavim svojim dužnostima, pa čak i kada sam bila bolesna, rado sam obavljala svoje dužnosti. Mislila sam da dokle god mogu da obavljam dužnosti, imam nadu da će me Bog spasiti. Ali kasnije su moje bolesti postale ozbiljnije i moje zdravlje se pogoršavalo iz dana u dan, i došlo je dotle da možda neću moći ni da obavljam dužnost domaćina. Osećala sam da nemam nade za blagoslove, da mi se vera u Boga činila besmislenom i da bi mi bolje bilo da uživam u životu. Tako da su mi dani prolazili pred televizorom, prestala sam da težim istini i stav prema veri mi je postao mlak. Na koji način sam ja to iskreno verovala u Boga? Nisam obavljala svoje dužnosti da stremim ka istini i da udovoljim Bogu. Umesto toga, koristila sam svoje obavljanje dužnosti da pokušam da se cenkam sa Bogom kako bih sebi obezbedila dobar ishod i odredište, a kada sam poverovala da neću dobiti blagoslov, odustala sam od sebe. Uzrok su bile moje pogrešne namere i gledišta u mojoj veri. Razmišljala sam o onima koji se iskreno daju za Boga i streme ka istini. Kada se suoče sa bolnim kušnjama, oni takođe mogu da se zabrinu za svoj ishod i odredište, ali su u stanju da se mole Bogu i da tragaju za istinom da bi rešili svoje probleme i rado se daju za Boga ne tražeći nikakvu nagradu. Oni samo ispunjavaju svoje dužnosti da svedoče i udovoljavaju Bogu. A šta je sa mnom? Iako sam verovala u Boga dugi niz godina, nisam tragala za promenom naravi, niti sam razmišljala o tome koliko sam istine primenjivala, nisam razmatrala da li sam ispunila svoje dužnosti i odgovornosti i bila sam fokusirana samo na traženje blagoslova. Kada se moj bol pogoršao i kada sam pomislila da ne mogu da dobijem blagoslove, prepustila sam se očaju. Na koji način sam ja to imala bilo kakvu stvarnu iskrenost prema Bogu? Svrha svih mojih žrtava i davanja u prošlosti bilo je dobijanje blagoslova i koristi, bili su to samo pokušaji se cenkam s Bogom i da ga prevarim. Bila sam zaista ogavna! Setila sam se Pavla, koji je putovao morima i kopnom da propoveda jevanđelje, i koji je obavio veliko delo. Međutim, njegove namere u njegovim dužnostima bile su da primi blagoslove i venac i na kraju se njegova narav nije promenila. Čak je otvoreno galamio protiv Boga, zahtevajući venac pravednosti. On je uvredio Božju narav i Bog ga je eliminisao i kaznio. Osvrćući se na sebe u svetlu toga, videla sam da je moj cilj u mojim dužnostima da imam dobar ishod i odredište i da su moje namere u mojim dužnostima bile pogrešne. Bez obzira na to koliko sam dužnosti obavila, činjenica da je moja iskvarena narav ostala nepromenjena i dalje bi dovela do toga da me Bog prezire. Razmišljala sam o tome kako je Bog toliko toga rekao da bi nas spasio od Sotoninog zla, sa takvom upornošću i ozbiljnošću, sve u nadi da ćemo ići putem stremljenja ka istini. Ali ja uopšte nisam bila iskrena prema Bogu. Bila sam potpuno lišena savesti i razuma! Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu: „Bože, Više od dvadeset godina sam verovala u Tebe, ali Ti se nisam iskreno dala. Sebična sam, ogavna i bez trunke ljudskosti. Vrlo sam iskvarena, ali Ti me nisi prezreo i još uvek me spasavaš. Spremna sam da se odreknem svojih pogrešnih namera i ispunim svoje dužnosti!”

Nakon toga sam pročitala Božje reči: „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nešto što nijedna osoba ne može da promeni. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam shvatila da pristup Božjeg dela nije isti prema svima, niti primorava bilo koga da prevazilazi svoje mogućnosti. Umesto toga, Bog postavlja zahteve u skladu sa stvarnom situacijom i pozadinom svake osobe. Ako je osoba starija, On postavlja zahteve prema njenim godinama, a ako neko ima loš kov, On postavlja zahteve prema njegovom kovu. Dokle god možemo da stremimo ka istini i dobro obavljamo svoje dužnosti u skladu s načelima, svi imamo priliku da budemo spaseni. Ujedno sam shvatila da se Božje određivanje ishoda osobe ne zasniva na njenoj starosti ili sposobnosti da se žrtvuje i da je važno da li osoba stremi ka istini i prolazi kroz promenu u svojoj naravi. Iako me zdravlje nije služilo kao nekada, Bog me nije napustio, a crkva je i dalje uređivala da obavljam dužnosti najbolje što mogu u skladu sa svojim fizičkim stanjem. Možda bi mi se zdravlje dodatno pogoršalo i ne bih mogla da obavljam nikakve značajne dužnosti, ali sam mogla da tragam za istinom da bih razrešila svoje iskvarene naravi, i ako su braća i sestre bili u lošem stanju, mogla bih takođe da nađem Božje reči da im pružim podršku i razgovor u zajedništvu. Takođe sam mogla da propovedam jevanđelje ljudima oko sebe. Nije da nema obaveza koje mogu da obavljam. Takođe, iako sam bila u godinama i lošeg zdravlja, um mi je ostao čist, moje uši su još uvek mogle da čuju i bile su u stanju da slušaju Božje reči, moje oči su još uvek mogle da čitaju Božje reči i moja usta su i dalje mogla da govore i da besede. Dokle god stremim ka istini, postoji nada da me Bog spase. Ranije nisam tragala za istinom i stalno sam se prepuštala tuzi i strepnji, zbog želje da steknem blagoslove, i protraćila sam vreme koje je moglo biti utrošeno u stremljenju ka istini. Koliko sam samo vremena protraćila!

Kasnije, zahvaljujući podsećanju braće i sestara, konačno sam shvatila da je „dokle god obavljam svoju dužnost, dobijaću blagoslove i biću spasena” pogrešno gledište. Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da vršenje moje dužnosti nema nikakve veze sa primanjem blagoslova. Ne radi se o tome da ću dobijati blagoslove tako što ću obavljati svoju dužnost, obavljati više dužnosti ili podnositi više patnje. To je bilo moje pogrešno gledište. Ja sam stvoreno biće, Bog je Stvoritelj i moja dužnost je ono što treba da radim. Dakle, treba da slušam Božje reči i da ispunim svoju dužnost. Samo kroz izvršavanje dužnosti može da se otkrije moja iskvarenost i tek tada mogu da imam priliku da spoznam sebe, da odbacim svoju iskvarenost i da me Bog spasi. Ma koliko dužnosti obavljala, ako ne stremim ka istini i ako se moja život-narav uopšte ne menja, Bog će me ipak ukloniti. Setila sam se Petra, koji je stremio ka istini dok je obavljao svoju dužnost i fokusirao se na promenu naravi. On je svoju dužnost obavljao samo da bi udovoljio Bogu. Nije imao nečistoće, niti lične namere i nije pokušavao da se cenka sa Bogom i ma kako ga je Bog testirao ili oplemenjivao, bio je pokoran čak do smrti. Pošto je išao putem stremljenja ka istini, na kraju je naišao na Božje odobravanje. Morala sam da sledim Petrov primer i da težim promeni naravi. Pošto sam mogla da ugošćujem okupljanja, radila sam to najbolje što sam mogla. Ako bih se jednog dana teško razbolela i ne bih mogla da prisustvujem okupljanjima ili da obavljam svoje dužnosti i dalje bih se pokoravala Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima i ne bih se žalila, niti krivila Boga. Kada se danas osvrnem na to vreme, shvatam da sam bila u stanju da prihvatim Božje delo poslednjih dana, da razumem mnogo istina i tajni, da uživam u velikoj opskrbi Božjom rečju i da prihvatim Božji sud i grdnju da bih spoznala svoju iskvarenu narav. Te stvari su mi pokazale da je Bog taj koji me je vodio korak po korak do mesta gde se nalazim i da sam primila mnogo Božje ljubavi i blagodati! Kada sam to shvatila, više se nisam osećala sputano ili vezano svojim negativnim stanjem.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da je Bog pravedan i da bilo da je čovek star ili mlad, Bog mu pokazuje jednaku blagodat, te da dokle god stremimo ka istini, možemo da primimo Božje spasenje. Ranije mi se uvek činilo da me Bog, zbog starosti i brojnih bolesti, neće prihvatiti ako ne budem mogla da obavljam svoje dužnosti. Ali to su bile samo moje predstave i zamisli koje nisu bile u skladu sa Božjim namerama. Od sada pa nadalje, ma kakvo da mi je zdravlje, usredsrediću se na stremljenje ka istini, poslušno ću se pokoravati Božjim orkestracijama i uređenjima i obavljaću svoje dužnosti najbolje što mogu da bih uzvratila Božju ljubav.