U decembru 2022. godine, obolela sam od trigeminalne neuralgije. Nakon operacije, desna strana glave mi je i dalje bila utrnuta i često sam osećala vrtoglavicu i neprijatnost. Ponekad bih se pri hodu osećala kao da sam pijana i toliko mi se vrtelo da sam jedva mogla da stojim. Lekari su rekli da je to zbog loše snabdevenosti mozga krvlju. Takođe su mi ustanovili blagu sklerozu moždane arterije i rekli da izbegavam naprezanje i da ne ostajem budna do kasno. Nakon što sam to čula, pomislila sam: „Dvoje mojih komšija je imalo moždano krvarenje zbog zadebljanja krvnih sudova, upali su u vegetativno stanje i ubrzo preminuli. Šta ako jednog dana počne da mi se vrti, slučajno padnem, pukne mi moždani krvni sud i završim kao biljka?” Razmišljala sam o mojim tegobama sa srcem i osećala da ubuduće ne treba da se preopterećujem. Na kraju krjeva, kad bih se srušila od iscrpljenosti i ne bih mogla da vršim svoje dužnosti, zar to ne bi ometalo moj životni rast? Kako bih onda zadobila spasenje? Zato sam počela da vežbam svaki dan, nadajući se da ću se što pre oporaviti. Do aprila 2023. godine, donekle sam se oporavila, pa sam volonterski preuzela neke crkvene dužnosti u vidu opštih poslova. Sestre s kojima sam sarađivala bile su uviđavne i davale mi samo lake i jednostavne zadatke. Bila sam veoma srećna. Osećala sam da je moja dužnost savršena, da neću morati da brinem niti da se preopterećujem i da to što izvršavam tu dužnost neće ometati moju težnju za spasenjem.

U maju 2023. godine, đakon za opšte poslove i sestre s kojima sam sarađivala nisu mogli da nastave da vrše svoje dužnosti iz bezbednosnih razloga i iznenada su sve njihove odgovornosti pale samo na mene. Osećala sam da se pomalo opirem, razmišljajući: „Još uvek se nisam potpuno oporavila, a ima toliko posla. Šta ako mi se bolest pogorša, osetim vrtoglavicu i srušim se nasred puta?” Shvatila sam da crkva nije mogla da nađe nikog drugog ko bi bio pogodan za radi na opštim poslovima i da sam samo ja upoznata s radom, pa nisam mogla da odbijem. Pomislila sam da će me Bog zaštititi ako budem aktivno sarađivala kako bih održala rad crkve. Zato sam se pokorila. Bilo je mnogo opštih poslova koje je trebalo rešiti i bila sam zauzeta svaki dan. Nakon nekog vremena, vrtoglavica mi se pogoršala, a ponekad, nakon fizičkog posla tokom dana, udovi mi uveče ne bi reagovali kako treba. Pogoršala mi se i diskus hernija i imala sam bolove u donjem delu leđa. Pomislila sam: „Ako nastavim da se ovako iscrpljujem, da li ću, kao i moje komšije, završiti vezana za krevet, kao biljka? Mogla bih čak i da izgubim život. Ako ne mogu da izvršavam čak ni jednostavne dužnosti, kako ću postići spasenje? Mislila sam da bi me Bog, ako preuzmem odgovornosti, zaštitio, pazio na mene i pomogao mi da se brzo oporavim. No, umesto da mi bude bolje, moje stanje se sada pogoršavalo. Čini se da ne mogu previše da se brinem zbog dužnosti, treba da svoje zdravlje stavim na prvo mesto.” U to vreme, crkva još nije izabrala đakona za opšte poslove i neki zadaci su morali hitno da se obave, ali pomislila sam da bi rešavanje tih zadataka zahtevalo napor i trud, pa nisam bila voljna da ih obavim. Pomislila sam: „Zdravlje mi nije dobro, ne bi bilo vredno toga kad bi se srušila od iscrpljenosti. Ionako nisam đakon za opšte poslove, tako da na prvo mesto treba da stavim svoje zdravlje.” Zato samo uzela u obzir samo svoje fizičko zdravlje i nisam rešavala te zadatke. Tek sam ih kasnije, kad me je starešina pitala za to, sa nekoliko braće i sestara rešila. Nakon toga, starešina me je zamolila da privremeno preuzmem odgovornost za crkveni život za nekoliko osoba koje su radile na opštim poslovima. Pomislila sam: „Zaista ne poznajem te ljude. Ako neko bude u lošem stanju, moraću da pronađem relevantne istine da bih sa njima razgovarala u zajedništvu i ponudila im rešenje. Već sam dovoljno iscrpljena od svojih dužnosti, moja vrtoglavica se nedavno pogoršala i bole me leđa. Radije bih da se u slobodno vreme odmaram. Zar ne bih bila još iscrpljenija kad bih organizovala okupljanja za njih?” Zato sam odbila, rekavši da nisam nadzornica. Kasnije sam saznala da je jedna sestra iz te grupe bila bolesna i da je bila u lošem duhovnom stanju. Osećala sam se pomalo krivom. Imala sam vremena, ali sam se bojala da se ne preopteretim i da ne pogoršam svoje stanje. Pošto nikada nisam razrešila svoje stanje, kad god bi moje dužnosti postale malo teže ili kad bih radila fizički posao i osećala se umorno ili neugodno, počela bih da brinem, misleći: „Da li se moje stanje ponovo pogoršava? Šta ako jednog dana padnem s bicikla i umrem nasred puta?” Što sam više o tome razmišljala, sve sam se više plašila. Bojala sam se da će se moje stanje pogoršati i sprečiti me da vršim svoje dužnosti, ili, još gore, da ću izgubiti život i svoju šansu za spasenje. Zato sam stalno nagovarala sstarešinu da što pre izabere đakona za opšte poslove. Tako ne bih morala da brinem i da se iscrpljujem. Na moje iznenađenje, jednog dana u avgustu 2023. godine, izabrana sam za đakona za opšte poslove. Kad sam čula tu vest, osetila sam veliki otpor, misleći: „Mislila sam da ću kada izaberu đakona za opšte poslove, moći da se vratim lakim i jednostavnim dužnostima, kao pre. Nisam očekivala da će mene postaviti za đakona za opšte poslove. Đakon za opšte poslove mora da prati sve opšte poslove crkve, a ponekad mora da radi i fizičke poslove. Ako narušim svoje zdravlje ili čak izgubim život, kako ću postići spasenje? Nikako ne želim da obavljam tu dužnost.” Zato sam pronašla izgovor, rekavši: „Moj kov nije dovoljno dobar za obavljanje ove dužnosti.” Starešina je razgovarala sa mnom o Božjoj nameri, tražeći od mene da tragam više. Osetila sam se pomalo krivom i shvatila da je to što su me braća i sestre izabrali za đakona bilo uz Božju saglasnost. Nisam više mogla da se opirem, pa sam se pomolila Bogu i privremeno prihvatila.

Kasnije sam shvatila da to što se stalno fokusiram na bolest pokazuje da ne shvatam Božju suverenost, pa sam potražila Božje reči u vezi sa tim. Jednog dana sam videla video snimak iskustvenog svedočenja koji je sadržao odlomak Božjih reči koje su mi mnogo pomogle. Svemogući Bog kaže: „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: ’Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me zaštiti i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?’ Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: ’Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?’ Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: ’Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.’ Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su svojevrsna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu patnju, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Upoređujući sebe sa Božjim rečima, videla sam da sam upravo tip osobe koju je Bog opisao. Nakon što sam ostala fizički slaba i imala jake vrtoglavice posle operacije i otkako su mi ustanovili problem sa prokrvljenošću mozga i blago začepljenje moždanih arterija, stalno sam bila uznemirena i anksiozna, uvek sam brinula da bi moje stanje moglo da se pogorša i da ostanem paralizovana i prikovana za krevet, nesposobna da obavljam svoje dužnosti, što bi značilo da bih izgubila šansu za spasenje. Nakon što sam počela da vršim crkvene poslove, moje stanje se pogoršalo umesto da se poboljša. Brinula sam da bih zbog prekomernog naprezanja u dužnostima mogla da se srušim i završim kao biljka, pa nisam bila voljna da izvršavam zadatke koji su zahtevali napor i pažnju. Želela sam samo da sačuvam snagu i da se više odmaram. Čak nisam želela ni da rešavam crkvena pitanja i nisam bila voljna da organizujem okupljanja za braću i sestre zato što sam se plašila da ću se premoriti. Usled toga, nisam na vreme razrešila stanje jedne sestre, čime je odložen njen život-ulazak. U svojoj dužnosti, uvek sam razmišljala o svom telu, želeći da uložim što manje napora kako bih zaštitila svoje zdravlje. Nisam osećala nikakav osećaj tereta prema svojoj dužnosti. Nakon što sam izabran za đakona za opšte poslove, još sam više strepela da ću brinuti do iznemoglosti i da ću se razboleti, zbog čega bih izgubila šansu za spasenje, i osećala sam da se opirem. Čak sam pribegla varanju, tvrdeći da nisam kvalifikovana za tu dužnost zbog svog lošeg kova. Da li će se moje stanje pogoršati ili ne, da li ću živeti ili umreti, sve je to zapravo u Božjim rukama. Ali živela sam u anksioznosti i uznemirenosti, pokušavajući da zaštitim svoje telo oslanjajući se na sopstvene metode. Nisam verovala u Božju suverenost i ponašala sam se kao bezvernik. Shvativši to, postala sam voljna da predam svoje stanje u Božje ruke i tragam za istinom kako bih razrešila svoje probleme.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog kaže da nas bolest ne zadesi zato da bismo živeli anksiozni i uznemireni, niti da bismo pokušali da je izbegnemo, već da bismo iz nje izvukli pouke, da bismo prepoznali iskvarenost i nečistote i pogrešne namere koje otkrivamo kada nas pogodi bolest, kako bismo mogli da se pokorimo Božjim orkestracijama i uređenjima. Promišljajući o sebi, videla sam da kad god se suočim s bolešću stalno brinem da bi izvršavanje dužnosti i prekomerno naprezanje moglo da dovede do toga da ostanem nepokretna i vezana za krevet, a onda ne bih mogla da izvršavam ni jednostavne dužnosti i tako bih izgubila šansu za spasenje. Kada sam kasnije izvršavala dužnosti, uvek sam pokušavala da uložim što manje truda, a čak i kad sam bila izabrana za đakona za opšte poslove, pokušala sam da budem lažljiva i izbegnem to. Uvek sam bila zabrinuta za svoje zdravlje, brinući o svojim budućim izgledima i putevima, i ne pomišljajući na rad crkve. Bila sam toliko sebična i ogavna! Da nije bilo ove bolesti, moje unutrašnje buntovništvo i iskvarenost ne bi bili otkriveni, a još manje pročišćeni i transformisani. Morala sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i tragam za istinom da bih izvukla pouku.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekovi svakodnevni postupci i misli tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i da stremi dugovečnosti, je li to vrednost kakvu treba da ima čovekov život? (Ne, nije.) Čovekov život ne treba da ima takvu vrednost. (…) Kada dolazi na ovaj svet, čovek ne dolazi radi telesnog uživanja, niti radi jela, pića i zabave. Čovek ne treba da živi zbog tih stvari; u tome nije vrednost ljudskog života, niti je to pravi put. Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već to zovemo pravim putem i ujedno pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka shvatanju istine, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad nećeš oklevati da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš svaku cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti, slobodi i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je dragocen život? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Život smislenim životom.) Život smislenim životom. To znači da si u svom srcu nešto zadobio i da osećaš utehu. Šta je sa onima koji su dobro uhranjeni i rumeni u licu sve do svoje smrti? Budući da oni ne vode smislen život, kako se osećaju na samrti? (Kao da su uzalud živeli.) Urezuju se ove tri reči: uzalud su živeli” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je to što si u stanju da veruješ u Boga, slediš Ga i obavljaš dužnost stvorenog bića u ovom životu, da valjano izvršavaš svoju dužnost i zadobiješ odobrenje Stvoritelja, smisleno i vredno, čak i ako uključuje patnju i iscrpljenost. Kad ne bih marljivo izvršavala svoju dužnost i samo tragala za fizičkom udobnošću, čak i ako bih sačuvala svoje zdravlje i doživela starost, živela bih promašen život bez ikakve vrednosti ili smisla. To što sam sposobna da izvršavam dužnost đakona za opšte poslove znači da me je Bog uzdigao. Iako ponekad podrazumeva brigu i iscrpljenost, ako bih mogla valjano da izvršavam svoju dužnost u skladu sa načelima, da dobro zaštitim crkvene stvari u skladu sa načelima i da obezbedim da se prilozi i knjige Božjih reči sačuvaju bez gubitaka, moje srce bi onda bilo mirno i spokojno. Međutim, kad bih se samo fokusirala na očuvanje svog zdravlja, ne želeći da obavim bilo koji zadatak koji zahteva razmišljanje i trud, onda, čak i kad bih uspela da očuvam svoje zdravlje, kad ne bih valjano izvršavala svoju dužnost i naškodila interesima crkve, i kad bih iza sebe ostavila trag prestupa i mrlja pred Bogom, na kraju bi me se Bog samo gnušao i odbacio bi me i izgubila bih šansu za spasenje. Shvativši Božju nameru, više nisam želela da živim kao ranije. Htela sam da izvršavam svoju dužnost kako treba da bih udovoljila Bogu. Kad bi se zadaci nagomilali, ponekad bih se i dalje plašila da ću se previše brinuti i preopteretiti se, ali bih se molila Bogu, voljna da se pokorim okolnostima koje je On orkestrirao. Više nisam brinula da li će moje stanje da se pogorša ili da li ću se srušiti od iscrpljenosti, već sam se samo fokusirala na to kako da valjano izvršavam svoju dužnost.

Tokom jednog okupljanja, saznala sam da je još jedna sestra bolesna, pa sam podelila svoje iskustvo sa njom. Tada smo poslušali himnu Božjih reči:

Čovekov životni vek je predodređen od strane Boga

(…)

2  Kad su ljudi bolesni, često mogu da dođu pred Boga i pobrinu se da rade sve što treba, promišljeno i oprezno, i da se prema svojoj dužnosti odnose sa većom pažnjom i posvećenošću nego drugi. Što se ljudi tiče, ovde se radi o zaštiti, a ne o sputavanju. Ovaj je pristup pasivan. Osim toga, Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest može biti neizlečiva, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš.

3  Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije.

(…)

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Iz Božjih reči sam shvatila da je ljudski životni vek u Božjim rukama i da su život i smrt predodređeni od Boga. Čak i ako je bolest ozbiljna, ako čovekov životni vek nije završen, on neće umreti, čak i bez medicinske pomoći, ali ako mu je vreme isteklo, čak i uz najbolju negu, ipak će preminuti. Prisetila sam se da je pre deset godina moj stariji brat imao problema sa srcem zbog dijabetesa. Bolnica je nekoliko puta izdala obaveštenje da je u kritičnom stanju i da ne mogu da ga spasu. Međutim, nakon što se neko vreme odmarao kod kuće, njegovo zdravlje se polako poboljšalo i on je živ i dan-danas. Ali njegov sin, snažan mladić u dvadesetim godinama, vratio se kući iz vojske zato što se osećao loše, a u bolnici su mu ustanovili akutnu leukemiju. Koristili su najbolje lekove i opremu, a konsultovani su i vrhunski stručnjaci, ali on je preminuo u roku od samo nedelju dana. Ti događaji su mi pokazali da čovekov život i smrt zaista jesu određeni od strane Boga. Ali ja sam stalno brinula da bi zbog napornog rada stanje moglo da mi se pogorša, pa sam birala lake i jednostavne zadatke kad sam izvršavala svoju dužnost, misleći da mi se tako stanje neće pogoršati. To je pokazalo da nisam verovala da su život i smrt zaista u Božjim rukama. U stvarnosti, Bog je već predodredio moj životni vek i nepotrebno je da brinem o tome, jer me to samo sputava i povređuje i sprečava me da budem verna svojoj dužnosti i da vršim dužnost koju sam sposobna da vršim valjano. Kada sam to shvatila, vratila mi se vera. Zatim sam kao i obično uzela lekove i vežbala kad god sam mogla i više nisam bila sputana strahom od smrti. Iako sam i dalje bila zauzeta svojim dužnostima svaki dan, nisam osećala da mi se stanje pogoršava. Zapravo, svakim danom sam osećala da imam više energije.

Kasnije, dok sam razgovarala sa sestrom o svom trenutnom stanju, kroz njena opominjanja, shvatila sam da se iza mojih konstanthih briga i anksioznosti krila namera da primim blagoslove. Pročitala sam ove reči Božje: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da u Njega verujemo sa namerom da od Njega zahtevamo razne dobrobiti. Iza toga stoje nečistote i motivi. Promišljajući o Božjim rečima, videla sam da sam upravo ja tip osobe koju Bog razotkriva. Verovala sam u Boga da bih primila blagoslove i blagodati. Pokušavala sam da pregovaram s Bogom. Kada sam prvi put pronašla Boga, povukao mi se hronični alergijski rinitis. pa sam smatrala da je Bog svemogući iscelitelj, koji ne samo da može da izleči bolesti, nego nam omogućava da izbegnemo nesreće, budemo spaseni i preživimo, zbog čega sam bila voljna da marljivo izvršavam svoju dužnost. Nakon ove operacije na mozgu, bojala sam se da neću moći da izvršavam svoje dužnosti i da neću biti spasena, pa sam dobrovoljno prihvatila dužnosti uprkos svojoj slabosti. Mislila sam da ću imati nadu u spasenje dokle god budem mogla da izvršavam svoju dužnost. Kada su đakon za opšte poslove i sestre sa kojima sam sarađivala iz bezbednosnih razloga morali da se sakriju, trebalo je da na prvo mesto stavim interese crkve i preuzmem odgovornost za opšte poslove kojima sam mogla da upravljam, ali sam se bojala da ću se preopteretiti i da neću moći i dalje da izvršavam svoje dužnosti, čime bih izgubila svoju šansu za spasenje, pa nisam želela da sarađujem. Čak i kad sam nevoljno preuzela rad na opštim poslovima, to je bilo u nadi da će me Bog zaštititi i brže izlečiti. Moje stanje ne samo da se kasnije nije popravilo, već se i pogoršalo, pa nisam više želela da plaćam cenu i postala sam pasivna u svojoj dužnosti, i često sam nagovarala starešinu da što pre pronađe đakona za opšte poslove kako bih ja mogla da se vratim lakšoj dužnosti. Videla sam da moja vera u Boga ima veze samo sa dobijanjem Njegovih blagodati i blagoslova. Uvek sam želela da dobijem više nego što sam davala i nisam razmišljala o tome kako da valjano izvršavam svoju dužnost i uzmem u obzir Božje namere. Moja priroda je bila tako sebična i ogavna. Verovala sam u Boga samo da bih dobila blagoslove i mir. Izvršavanje dužnosti je odgovornost stvorenog bića, ali ja sam verovala u Boga samo da bih iskoristila svoje dužnosti da zadobijem spasenje i preživim. Takva vera je pokušaj da se Bog prevari i izmanipuliše. Uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Bog mrzi i prezire takvo ponašanje! Bog mi je dao priliku da izvršavam svoju dužnost, pa bi trebalo da uzmem u obzir Božje namere i preuzmem svoje odgovornosti najbolje što mogu. Bez obzira na ishod ili odredište koje Bog ima za mene, ili na moje fizičko stanje, više ne želim da pregovaram sa Bogom. Želim samo da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće.

Kroz ovu bolest, videla sam Božje spasenje za mene. Bog je iskoristio tu bolest da bi me usmerio da tragam za istinom, omogućavajući mi da steknem neko razumevanje svoje iskvarene naravi. Ovo je uistinu bio skriveni blagoslov!