Jednog oktobarskog dana 2019. godine, noga me je tako jako zabolela da mi čak ni analgetici nisu pomagali. Setila sam se jedne sestre koju je takođe bila zabolela noga, ali joj je posle bolničkog lečenja bilo bolje. Pomislila sam: „Verovatno nije ništa ozbiljno. Na kraju krajeva, ja već dugi niz godina verujem u Boga i obavljam svoje dužnosti u crkvi. Još ranije sam se odrekla svog stabilnog posla i braka. Takođe sam bila izložena progonu od strane velike crvene aždaje, kao i podsmehu i klevetama od spoljnog sveta. Uprkos tome, uvek sam istrajavala u svojoj veri i dužnostima. Platila sam tako veliku cenu, pa sam verovala da će me Bog zaštititi i izlečiti, čak i ako se stvarno razbolim.” Iako sam šepala na jednu nogu, nisam prestajala da obavljam svoje dužnosti.

U junu 2020. godine, stanje leve noge mi se toliko pogoršalo da više nisam mogla normalno da hodam. Posle pregleda u bolnici, lekar je pogledao rendgenski snimak moje noge i rako mi: „Vi imate kancer i taj bol u nozi je posledica tumora. Treba da ostanete u bolnici na lečenju i da se za sada okanete hodanja.” Kad mi je lekar rekao da imam kancer, sva snaga mi je napustila telo, a suze nisu prestajale da mi teku niz lice. Strašno sam se uplašila i pomislila: „Kako je moguće da imam rak? I to baš sad, kad je Božje delo u svojoj završnoj etapi. Sva braća i sestre aktivno obavljaju svoje dužnosti, a ja da obolim od raka. Da li to znači da neću moći da obavljam svoje dužnosti? Zar onda neću ostati bez svog udela u spasenju i ulasku u carstvo?” Setila sam se mame, koja je imala rak debelog creva. Samo je otišla da joj izvade tumor i nakon toga nije ni išla na hemoterapije, a kancer joj se čak ni posle mnogo godina nije vratio. Neka braća i sestre u crkvi takođe su se izlečili od raka. Budući da sam svoje dužnosti obavljala od trenutka kad sam pronašla Boga, osećala sam da će me On zaštititi. Posle sam u bolnici prošla kroz čitav niz provera. Dijagnoza je bila rak kostiju, a tumor je već bio narastao na osam centimetara. Lekar je rekao da će možda morati da mi amputiraju nogu ako se to ne zaleči na vreme. Takođe su mi pronašli i senku na plućima. Nisu bili sigurni da li su se ćelije raka i tamo proširile, ali ako jesu, onda je operacija bespotrebna, a meni verovatno preostaje još tri meseca života. Kad sam čula dijagnozu, ponovo nisam mogla da odagnam strah i zapitala sam se: „Zar neću umreti ako su se ćelije raka proširile na pluća?” Te noći sam se prevrtala po krevetu, ne mogavši da zaspim. Razmišljala sam kako sam se svega odrekla da bih obavljala svoje dužnosti. Svih ovih godina sam ulagala mnogo truda i puno trčala unaokolo, a sada ne samo da nisam primila Božje blagoslove, nego sam još i rak dobila. Osećala sam da me Bog nije zaštitio. Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je sve teže na srcu. Kasnije, srce nije moglo da mi se umiri čak ni nakon čitanja Božjih reči, a ja sam danima neprekidno brinula. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, brinem se da će se ćelije raka proširiti i da ću umreti, pa sam zato stalno obuzeta tugom i strahom. Milim Te, usmeri me tako da iz ove situacije izvučem neku pouku.” U svom traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Svemogući Bog, Vladar svega stvorenog, vrši Svoju carsku vlast sa Svog prestola. On vlada vaseljenom i svim stvorenim i vodi nas na čitavoj zemlji. U svakom trenutku bićemo Mu blizu i doći ćemo Mu u tišini, ne propuštajući ni trenutak i u svakom trenutku ćemo izvlačiti pouke. Sve, od našeg okruženja do ljudi, dešavanja i stvari, sve postoji uz dozvolu Njegovog prestola. Ni po koju cenu nemoj da dozvoliš da ti se u srcu javi ogorčenost, inače ti Bog neće podariti Svoju blagodat. Kada te zadesi bolest, to je Božja ljubav i ona sigurno sadrži Njegovu dobru volju. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj gajiti Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je i svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Pošto Bog upravlja vaseljenom i svim stvarima, zar onda i moj život nije u Njegovim rukama? Bog je dozvolio da obolim od raka, a ja iz toga moram da izvučem neku pouku. Prisetila sam se iskustva jedne sestre. Imala je kancer rektuma u poodmakloj fazi i svi lekari su rekli da joj nema leka. Ali ona je nastavila da se moli Bogu, da jede i pije Božje reči, pa je tu situaciju prebrodila oslanjajući se na veru. Na kraju je čudesno ozdravila. Shvatila sam da su život i smrt čoveka u Božjim rukama i da o tome ne odlučuju lekari. Mada sam dobila kancer, ako Bog reši da me ostavi u životu, ja neću umreti, čak ni ako mi se ćelije raka prošire po celom telu. Ali ako su mi dani odbrojani, niko mi ne može pomoći. Sve te stvari predodređuje Bog. Morala sam da svoj život poverim Bogu i da, čekajući na rezultate, jedem i pijem što više Božjih reči i da Mu se što više približim. Morala sam stvarno da se oslonim na Boga i da iskusim Njegove reči. Baš kao i Jov, treba da sačuvam bogobojažljivo srce i da se pokorim Bogu, ma kako On delovao. To je ono što je u skladu s Božjom namerom. Božje reči su mi smirile srce, pa više nisam bila toliko uznemirena.

Dve nedelje nakon toga, lekar je rekao da se ćelije raka nisu proširile i da će operacija moći da se obavi. Zaista sam bila dirnuta i neprestano sam se zahvaljivala Bogu. Mada je lekar rekao da je tumor u mojoj karlici stvarno veliki i da je operacija veoma rizična, ja se više nisam plašila. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, operacija je obavljena s velikim uspehom. Posle deset dana, otišla sam u bolnicu za rehabilitaciju, kako bih započela sa oporavkom. Zbog bolova u karličnoj kosti i trnjenja noge, u kolicima sam mogla da sedim najduže sat vremena i svakodnevno sam morala da uzimam analgetike. Nisam mogla ni da se okrenem u krevetu, a noću sam se često budila zbog bolova. Razmišljala sam: „Dokle li će trajati ova agonija? Molila sam se, jela i pila Božje reči, pa zašto mi onda Bog ne ublaži bolove? Valjalo bi da makar malo uminu i ne bih se ovako jadno osećala! Zbog bolova u kostima, čini mi se da bi bolje bilo da sam umrla. Rado bih umrla samo da se rešim svega ovoga.” Ali onda sam pomislila: „Zar se ja sada ne prepirem s Bogom?” U svem tom bolu, stupila sam pred Boga i pomolila se: „Bože, osećam se tako slabo i malodušno, a telo me boli više no što mogu da podnesem. Molim Te, ne daj mi više da se žalim i da svojim rečima činim greh i omogući mi da i u ovoj situaciji postojano svedočim.” U tom trenutku sam se opet setila Jovovog iskustva, pa sam pronašla odlomak Božjih reči i pročitala ga. Svemogući Bog kaže: „Pošto je dobio dozvolu od Boga, Sotona je odmah dotrčao do Jova i posegao rukom da mu kožu povredi, osuvši čitavo telo bolnim čirevima, i Jov na koži oseti bol. Jov je hvalio čudesnost i svetost Boga Jahvea, što je dovelo do još bezočnije Sotonine drskosti. Obradovavši se što je čoveku naneo bol, Sotona je posegao rukom i izgrebao Jova, usled čega su se čirevi zagnojili. Jov je na svom telu odmah osetio bol i patnju koji se ni sa čim nisu mogli uporediti, te je, ne mogavši da izdrži, stao da gnječi vlastito telo od glave do pete, ne bi li time ublažio udarce koje je njegovoj duši nanosio taj telesni bol. Shvatio je da Bog stoji kraj njega i posmatra ga, pa se iz sve snage upinjao da čeliči samog sebe. Još jednom je kleknuo na zemlju, rekavši: ’Ti gledaš u čovekovo srce, posmatraš njegov jad; zašto Te njegova slabost brine? Neka je hvaljeno ime Jahveovo.’ Sotona je video nepodnošljiv bol koji je Jov trpeo, ali nije video da se Jov odriče imena Boga Jahvea. Stoga je žurno posegao rukom da povredi kosti Jovove, očajnički nastojeći da ga rastrgne. U trenutku je Jov osetio neviđenu muku, kao da mu se meso otkida od kostiju i kao da mu se svaka koščica lomi načetvero. Zbog te strašne muke poželeo je da tog trenutka umre… Njegova sposobnost da otrpi bol dostigla je svoju krajnju granicu… Hteo je da zaplače, da svu kožu pokida sa sebe u pokušaju da umanji bol – ali se suzdržao da ne krikne i nije poderao sebi kožu, jer nije hteo da Sotona vidi njegovu slabost. Stoga je još jednom kleknuo, ali sad više nije osećao prisustvo Boga Jahvea. Znao je da Bog Jahve često stoji ispred ili iza njega, a ponekad i sa obe strane. Pa ipak, Bog ga tokom ove strašne patnje nijednom nije pogledao; sakrio se i pokrio rukama lice, jer smisao Njegovog stvaranja čoveka nije bio da mu nanese patnju. Za to vreme, Jov je plakao i iz petnih žila se trudio da izdrži ovaj telesni ropac, ali nije mogao da se suzdrži, a da još jedanput ne zahvali Bogu: ’Čovek biva pokošen već pri prvom udarcu, slab je i nemoćan, mlad je i neuk – pa zašto bi Ti onda hteo da prema njemu budeš tako brižan i nežan? Mene udaraš, a time ipak Sebi nanosiš bol. Šta je ljudsko vredno Tvoje nege i brige?’ Jovove molitve doprle su do Božjih ušiju, ali Bog je ćutao, samo je posmatrao, ne izustivši ni reč…” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Pročitavši Božje reči, bila sam dirnuta do suza. Videla sam na koje je sve načine Sotona povredio Jova. Čirevi su mu se gnojili, a zbog bolova u telu i kostima činilo mu se da je bolje da umre nego tako da živi, ali Jov je progutao suze i kleknuo da se pomoli Bogu. Izdržao je nesnosne bolove bez ijedne primedbe, a pritom i dalje veličao sveto ime Božje. Na kraju je ostao postojan u svom svedočenju i posramio Sotonu. Upoređujući sebe sa Jovom, bila sam zaista postiđena i uvidela da je moj rast žalosno mali. Pred Bogom sam rekla da ću se pokoriti Bogu i prihvatiti Njegove provere, ali kad sam shvatila da bol u mom telu ne posustaje, počela sam da se raspravljam s Bogom i da tražim od Njega da ublaži moju telesnu patnju i čak sam htela da vlastitom smrću ucenjujem Boga. Zbilja sam bila nerazumna! Htela sam da sledim primer Jova i da postojano svedočim o Bogu, te stoga nisam smela da se žalim, bez obzira na bolove u kostima i telesnu nelagodnost. Mada sam se zbog bolova osećala jako neprijatno, bila sam opskrbljena Božjim rečima i svakog dana čitala iskustvena svedočenja braće i sestara, slušala propovedi i besede o život-ulasku, pa mi je srce postalo manje ogorčeno.

Nedugo zatim, jednog popodneva, iz rane je najednom izašlo puno gnoja i krvi, a kad je lekar napravio rendgenski snimak, ustanovio je da mi je sa butne kosti spao potporni ram, pa ga je trebalo ponovo ugraditi. Posle operacije, dobila sam visoku temperaturu, koja nikako nije htela da spadne, tako da sam bila na ivici da umrem. Lekar je rekao da je rana jako inficirana, da mi je život u opasnosti, da moraju da izvade potporni ram i da ću morati dva-tri puta nedeljno da dolazim u bolnicu radi čišćenja rane. Prilikom svakog snimanja magnetnom rezonancom, morala sam da ležim oko četrdeset minuta, usled čega su me butine strašno bolele kao da ih neko nožem probada. U tim trenucima, bila sam potpuno slomljena, misleći: „Toliko sam bolesna da više ni ne razmišljam o tome da ću se oporaviti i stati na noge, jer svakog trenutka mogu da umrem. Je li moguće da me Bog na ovaj način kažnjava? Zar je Bog zaboravio na žrtve koje sam podnela i na to koliko sam sebe davala? Možda nisam dala neki veliki doprinos, ali sam zato trpela nedaće. Bolje mi je da umrem nego da ovako živim. Ali tražiti vlastitu smrt nije u skladu s Božjom namerom. Ipak, ja stvarno više ne mogu da trpim ovaj neprekidni bol. Volela bih da ga Bog makar malo ublaži. Zašto se Bog ne smiluje na mene i ne izleči me?” Kasnije sam shvatila da se opet raspravljam s Bogom i protivrečim Mu, pa sam osetila užasnu krivicu. Zaplakala sam i pomolila se Bogu: „Bože, bolest mi se iznenada pogoršala i ja provodim dane u agoniji. Mada znam da postoje istine za kojima treba da tragam u ovoj situaciji, ja i dalje ne mogu a da se ne raspravljam s Tobom. Stvarno sam buntovna! Molim Te, Bože, prosveti me i usmeri ka spoznaji vlastitih mana.” Nakon molitve, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Svaka Božja reč probadala mi je srce. Moje stanje i ponašanje bili su upravo takvi kakvim ih Bog razotkriva. Ja se, u svojoj veri, nisam prema Bogu odnosila kao prema Bogu, već kao prema lekaru i nekome od koga mogu da zahtevam blagodat i blagoslove. To što sam mogla da se s verom u Boga odreknem svega da bih obavljala svoje dužnosti imalo je za cilj da primim blagodat i blagoslove od Boga. Mislila sam da, sve dok svoju dužnost budem obavljala marljivo, sve dok budem patila i plaćala cenu, čak i ako se budem razbolela, Bog će me zaštititi i izlečiti. Verovala sam da ću, kad naiđe velika katastrofa, preživeti, da će me Bog spasiti i da ću zakoračiti u Njegovo carstvo. Stoga, kad mi se porodica isprečila na putu, kad me je velika crvena aždaja progonila i ma koliko da sam patila obavljajući svoje dužnosti, ja sam i dalje sledila Boga. Naročito onda kad mi se majka izlečila od raka, mislila sam da će Bog i moju bolest izlečiti. Zbog toga sam još aktivnije obavljala svoje dužnosti. Ali dok sam patila tokom lečenja, kad je stanje počelo da mi se pogoršava i kad sam se suočila sa smrću, počela sam da se raspravljam s Bogom i da se žalim. Zahtevala sam da se Bog priseti koliko sam se svih ovih godina žrtvovala i davala sebe, te da me izleči i da mi ublaži te nesnosne bolove. Svoje žrtve i davanja koristila sam da bih pokušala da se nagodim s Bogom i da se cenjkam s Njim. Prema Bogu sam se ponašala kao prema lekaru koji može da me izleči i kao prema nekom magičnom leku za sve bolesti. Bila sam prepuna zahteva i potraživanja prema Bogu. Kako sam onda uopšte imala savest, razum ili bogobojažljivo srce? Da nisam tragala za istinom da bih razrešila svoju iskvarenu narav, sigurno bih završila tako što bi me se Bog gnušao i eliminisao me. Morala sam da preokrenem taj svoj stav.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? Koji oni problem imaju pa uvek imaju predstave o Bogu? Šta to čovekova priroda sadrži? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i planiranja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili razgovaraju u zajedništvu ili propovedaju – njihova stremljenja, misli i pretenzije, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda. Koji problem pokazuju ljudi koji previše zahtevaju od Boga? Pokazuju da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog. Neki ljudi kažu: ’Ako se prema Bogu nismo ophodili kao da je Bog, zašto bismo i dalje verovali u Njega? Da nismo prema Njemu postupali kao prema Bogu, da li bismo mogli da Ga sledimo sve do sada? Da li bismo mogli da izdržimo svu tu patnju?’ Na površini, ti veruješ u Boga, i u stanju si da Ga slediš, ali u svom stavu prema Njemu i u svojim pogledima na mnoge stvari, vi uopšte ne postupate prema Bogu kao prema Stvoritelju. Ako se prema Bogu odnosiš kao da je Bog, ako se prema Bogu odnosiš kao da je Stvoritelj, onda bi trebalo da stojiš na svom mestu stvorenog bića i bilo bi ti nemoguće da bilo šta zahtevaš od Boga, ili da imaš bilo kakve ekstravagantne želje. Umesto toga, u svom srcu bi bio sposoban za istinsku pokornost i u potpunosti sposoban da veruješ u Boga u skladu s Njegovim zahtevima i da se pokoravaš celokupnom Njegovom delu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Kad sam pročitala ovo razotkrivanje Božjim rečima, pomislila sam na to kako sam se ponašala nakon što sam se razbolela. Moje stanje je bilo tačno takvo kakvim ga Bog opisuje. Mada već dugi niz godina verujem u Boga, to što sam se radi obavljanja dužnosti odrekla braka, porodice i posla, zapravo sam učinila zarad blagodati i nagrada. Svoju sam dužnost obavljala, patila sam i plaćala cenu takođe zarad vlastitog spasenja i ulaska u carstvo nebesko. Kad je počela da me boli noga, pokušavala sam da svoje dužnosti što bolje obavljam, u nadi da će me Bog zbog toga zaštititi i izlečiti me. Dok me je mučio nepodnošljivi bol, tražila sam od Boga da mi taj bol ublaži. A kad mi se stanje pogoršalo i kad sam se stalno iznova suočavala sa smrću, Bogu sam postavljala zahtev za zahtevom, tražeći od Njega da uzme u obzir moju slabost i da mi ublaži bol. Kad Bog nije udovoljio mojim željama, počela sam da se žalim i da se raspravljam s Njim. Našla sam se u stanju suprotstavljanja Bogu i nisam htela da jedem i pijem Božje reči, niti da se molim. Moja takozvana odanost, sve moje žrtve i davanja zapravo su bili zarad mene same, da bih od Boga primila blagodat i blagoslove, da bih preživela veliku katastrofu, da bih bila spasena i da bih zakoračila u carstvo nebesko. Pokušavala sam da sklopim nagodbu s Bogom, kao i da obmanem Boga i da Ga iskoristim! Setila sam se Pavla iz Doba blagodati. Iako se žrtvovao i davao sebe radi širenja jevanđelja o Gospodu Isusu na veliki deo Evrope, on je na kraju rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Svrha Pavlovih davanja i žrtava bila je sticanje blagoslova i venca i on se nije stavio u položaj stvorenog bića da bi obavljao svoje dužnosti. Naprotiv, pokušavao je da sklopi nagodbu s Bogom, što je u potpunoj suprotnosti s Božjim zahtevima. Pavle je išao putem opiranja Bogu, pa ga je Bog naposletku kaznio. Zar moji stavovi u pogledu onoga čemu treba težiti, kako i put kojim sam išla verujući u Boga, nisu bili isti kao kod Pavla? Bog je pravedan i svet, a moja namera da tražim blagoslove nije se promenila, uprkos tome što sam već mnogo godina verovala u Boga. Nisam imala iskrenosti ni ljubavi prema Bogu, a moja narav se nije ni za mrvu promenila. Čime sam to onda zaslužila blagoslove ili ulazak u Božje carstvo? To što sam se odrekla svega ne znači da sam stekla nekakav kapital, a to što patim i dajem sebe radi obavljanja dužnosti ne znači da mogu da pokušavam da s Bogom sklopim nagodbu. To su sve stvari koje inače treba da radim kao stvoreno biće. Ako ne bih napustila svoju nameru da tražim blagoslove, ako ne bih iskreno stremila ka istini i ako se ne bih fokusirala na to da ostvarim preobražaj svoje život-naravi i da se iskreno pokorim Bogu, ja onda ne bih naišla na Božje odobravanje, ma koliko se žrtvovala i davala sebe, pa makar se pritom i sasvim potrošila, a Bog bi me se na kraju naprosto gnušao i kaznio bi me.

Od tog trenutka, ma koliko da su me rane bolele, postala sam spremna da se u toj situaciji pokorim Bogu i da se oslonim na Njega. Kad mi se bolest ponovo pogoršala, ja bih se u sebi molila, ali ne bih, kao ranije, postavljala nerazumne zahteve Bogu. Naprotiv, bunila bih se protiv vlastitog tela i pokoravala se Božjim orkestracijama i uređenjima. Većinu vremena sam provodila fokusirajući se na molitvu Bogu, jela sam i pila Njegove reči, učila himne i gledala video-zapise sa iskustvenim svedočenjima. Posle mesec dana, telo mi se postepeno oporavilo. Prilikom otpusta iz bolnice, lekar mi čak nije ni pomenuo hemoterapiju. Samo mi je rekao da svaka tri meseca dolazim na kontrolu.

Jednoga dana, tokom posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Da li se sećate šta je Petar rekao? (’Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale?’) Ovde se radi o pokornosti. Ako na ovaj način doživljavaš stvari, postepeno ćeš spoznati istinu i prirodno ćeš postići rezultate. Pre svega, potrebno je da imaš pokoran stav prema Bogu i istini. Nemoj brinuti o tome kakve ti prospekte Bog šalje, kakav je Njegov stav i ton prema tebi, da li oseća odbojnost prema tebi ili ne i da li će te razotkriti ili ne. Počni tako što ćeš najpre rešiti svoje poteškoće i probleme. Mogu li obični ljudi lako da postignu ono što je Petar rekao? (Ne, ne mogu lako.) Kakva je iskustva on imao i kakve je stvarnosti posedovao koje su mu omogućile da to kaže? (Čvrsto je verovao da bez obzira na to kako Bog postupa s čovekom, On to čini da bi ga spasio i to nije ništa drugo do ljubav. Zato je bio rad da se pokori.) Petar je rekao: ’Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama’, a ti si rekao ’bez obzira na to kako Bog postupa s čovekom’. Ti sebe smatraš stvorenim bićem, Božjim sledbenikom i članom Božje kuće. Dakle, da li između ove dve stvari postoji razlika? Da, postoji. Postoji razlika! U čemu se ogleda razlika između igračke i ljudskog bića? Igračka ne predstavlja baš ništa – ona je bezvredna, jadna je i bedna. Nazovi je igračkom ili je nazovi zveri – svejedno je, svodi se na isto. Ali šta je sa čovekom? Čovek ima misli i mozak, on može da govori i radi stvari, kao i da obavlja normalne ljudske aktivnosti. Da li postoji razlika u vrednosti i statusu čoveka u poređenju sa vrednošću i statusom igračke? (…) Ako te smatra ljudskim bićem, kakvu vrstu ophođenja onda zahtevaš? Da me poštuje i da se konsultuje sa mnom, da uzima u obzir moja osećanja, da mi daje adekvatan prostor i slobodu i da uzima u obzir moje dostojanstvo i reputaciju. Tako treba tretirati ljudska bića. Ali šta je sa igračkama? (One ne predstavljaju baš ništa. Mogu se šutirati naokolo.) (Možete da ih koristite onda kada to želite, a kada ne želite, možete da ih bacite u stranu.) Ovo je prikladan način da se to kaže. To je ono što imate da kažete o tretiranju igračaka, pa kako biste onda opisali ophođenje prema ljudskom biću kao prema igrački? (Koristite ih kada su vam potrebne i prosto ih ignorišete kada vam nisu potrebne.) Ophodite se prema njima bez imalo poštovanja i nema potrebe da štitite njihova prava. Ne dajete im nikakva prava, nikakvu samostalnost, niti slobodu izbora. Nema potrebe da se sa njima konsultujete ni oko čega, niti da uzimate u obzir njihovu čast ili bilo šta slično. Kada ste raspoloženi, dobri ste prema njima, ali kada niste, šutirate ih unaokolo. Takav stav prema igračkama zauzimate. Kada bi Bog tretirao ljudska bića kao igračke, kako bi se oni osećali? Da li bi i dalje mislili da je Bog drag? (Ne bi.) Ali Petar je mogao da hvali Boga. Koje je istina-stvarnosti posedovao koje su mu omogućile da postigne pokornost do smrti? Bog zapravo nije tretirao čoveka kao igračku. Ali kada je Petrovo razumevanje dostiglo taj stepen, pomislio je: ’Sve i da me Bog tako tretira, ipak bi trebalo da se pokorim. Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?’ Petar je postigao ovakvu spremnost i volju. Na šta se odnosi ’biti spreman i voljan’? (Prepuštanje i apsolutno pokoravanje Božjim orkestracijama.) To je istina o pokornosti. Zar ophođenje prema igrački ne bi podrazumevalo to da te prepusti Sotoni? Bio bi odbačen kada si nepoželjan i prepušten Sotoni, tako da može da te iskušava i pravi budalu od tebe. Kakav je stav imao Petar? Da li je imao ikakve pritužbe? Da li se žalio Bogu? Da li je proklinjao Boga? Da li se okrenuo Sotoni? (Nije.) To se zove pokornost. Nije imao nikakvih pritužbi i nije pokazivao nikakvu negativnost ili otpor. Zar njegova iskvarena narav nije bila rešena? To je bilo u savršenom skladu sa Bogom. Nije se radilo o tome da li će izdati Boga ili ne. Radilo se o tome da: ’Bez obzira na to gde me Bog postavi, imaću Boga u svom srcu; bez obzira na to gde me Bog postavi, ja ću pripadati Njemu. Čak i ako me pretvori u pepeo, i dalje ću Mu pripadati. Nikada se neću okrenuti Sotoni.’ Petar je bio u stanju da postigne ovaj stepen pokornosti. To je lako reći, ali teško uraditi. Moraš biti naoružan istinom određeno vreme dok ti sve ovo ne postane potpuno jasno, pa će primenjivanje istine biti mnogo lakše” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija u zadobijanju istine”). Dugo sam razmišljala o ovim Božjim rečima, da bih onda konačno shvatila zašto je Bog Petrovo iskustvo koristio kao primer koji treba da sledimo. Petar je rekao: „Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale?” Petar je bio u stanju da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, mogao je, čak i tokom kušnji i oplemenjivanja, da se raduje Božjem sudu i grdnji i imao je bogobojažljivo srce. Petar je rekao da se ne bi žalio čak ni ako bi ga Bog tretirao kao igračku. Stajao je na mestu koje mu pripada, bez želje da s Bogom sklapa nagodbe ili da Mu postavlja zahteve, i samo se pokoravao, a šta god da je Bog radio, on Mu je dopuštao da sve orkestrira. Na kraju je Bog usavršio Petra. Razmišljala sam o tome kako, kad me je zadesila bolest, nisam stajala na mestu koje mi pripada i o tome kako sam samo tražila spokoj za svoje telo. Kad Bog nije ispunio moje zahteve, kad mi je telo patilo, a želje za blagoslovima bile raspršene, pokušala sam da se raspravljam i nadmećem s Bogom, pa čak i da sama sebi prekratim muke. U poređenju s Petrom, kakvu sam ljudskost ili razum uopšte imala? Bila sam potpuno nedostojna života pred Bogom! Ljudska bića je stvorio Bog, i za mene je prikladno sve što Bog učini sa mnom. Namere koje stoje iza Božjih postupaka izvan su moje moći razumevanja. Iz ljudske perspektive, blagodat i telesni spokoj izgledaju kao nešto dobro. Ali u stvarnosti, razrešenje nečije iskvarene naravi zahteva još više suda, grdnje, patnje i oplemenjivanja. Baš kao kad je mene zadesila ova bolest; iako se to nije slagalo s mojim predstavama, zapravo je bilo korisno za moj život i čak još korisnije za razrešenje moje iskvarene naravi. To je bio poseban Božji blagoslov za mene. U tom trenutku sam shvatila da u srcu imam cilj kojem treba da težim. Htela sam da sledim Petrov primer. Bez obzira na to kako će se rak razvijati i da li ću od toga umreti, bila sam spremna da zauzmem mesto koje mi kao stvorenom biću pripada i da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.

Kasnije je moje telo počelo polako da se oporavlja, a ja sam počela da koristim štap i da učim da hodam na jednoj nozi. Nakon tri meseca, otišla sam u bolnicu na kontrolni pregled, a lekar je rekao da se prilično dobro oporavljam i da hemoterapija neće biti potrebna pošto se kancer nije navratio. U martu 2023. godine, vratila sam se u svoj rodni grad na zakazani kontrolni pregled. Lekar je bio iznenađen rezultatima ispitivanja i kazao mi je: „Za ovaj tip raka kostiju, kod 99% pacijenata neophodna je hemoterapija, a vama ne samo da nije potrebna hemoterapija ni radioterapija, već nema ni recidiva kancera. Ovo je zaista nešto čudesno!” Kad sam čula šta je lekar rekao, u srcu sam se tiho zahvalila Bogu. Kasnije sam nastavila da obavljam svoje dužnosti u crkvi. Mada bi mi, nakon dužeg sedenja, i dalje trnula noga i boleli me kukovi, nisam više bila sputana zbog toga, niti sam postavljala zahteve Bogu. Naprotiv, osećala sam veliku zahvalnost i cenila sam što mi je pružena prilika da obavljam svoju dužnost. Kad sam otpustila nameru da tražim blagoslove, kad sam se pokorila i počela da obavljam svoju dužnost, osetila sam veliko olakšanje u srcu.