U aprilu 2023. godine, crkva je uredila da obavljam svoje dužnosti na drugom mestu. Bila sam veoma uzbuđena i brzo sam spakovala stvari, čekajući polazak. Međutim, tada sam se setila da imam ginekološki problem, a pošto bi možda bilo teško potražiti medicinsku pomoć na nepoznatom mestu, otišla sam u bolnicu da obavim pregled pre nego što krenem. Nakon što je čuo koje simptome imam, lekar mi je preporučio kiretažu materice radi biopsije, izražavajući zabrinutost da bi svako odlaganje moglo dovesti do toga da se bolest razvije u rak. Dok sam čekala rezultate, osećala sam nelagodu, ne znajući šta će dijagnoza otkriti. Nekoliko dana kasnije, stigli su rezultati, a u izveštaju je pisalo: „Sumnja na rak endometrijuma.” Bila sam u šoku. Nakon što sam se pribrala, pitala sam: „Piše ’sumnja na rak’, pa znači li to da možda nije rak?” Lekar je odgovorio: „Lekari retko direktno kažu da je u pitanju rak; ostavljaju prostor za tumačenje. Potrebna su dalja ispitivanja da bi se odredila vrsta, i tada će se lečenje zasnivati na konkretnom stanju.” Nakon što sam to čula, um mi se zamračio i više nisam mogla da primim nijednu drugu informaciju koju je lekar rekao. Suočena sa iznenadnim i neočekivanim rakom, bila sam potpuno nespremna. Pomislila sam: „Kako je moguće da je u pitanju rak? Kako ja mogu imati rak?” Iako nisam naglas izrekla nikakvu ogorčenost prema Bogu, u sebi nisam želela da prihvatim ovu stvarnost. Pitala sam se: „Da li je ova dijagnoza raka Božji način da me razotkrije i isključi, ili je to oplemenjivanje? Koja je Božja namera?”

Kada sam se vratila kući, u sebi sam osetila prazninu, a um mi je bio ispunjen mislima o tome kako mi je ostalo još samo nekoliko dana života. Kada sam tog popodneva izašla da obavljam dužnost sa jednom sestrom, nisam bila raspoložena i osećala sam se rasejano i demotivisano. Na povratku, podigla sam pogled ka plavom nebu i pomislila: „Kako je prelepo! Koliko mi je dana još ostalo da živim? Koliko dugo ću još moći da gledam ovo predivno nebo? Ako umrem, nikada neću biti svedok neviđenom značaju širenja jevanđelja.” Nakon toga, potražila sam informacije o raku materice na telefonu. Videla sam na internetu da neki ljudi koji dobiju rak endometrijuma u pedesetim godinama mogu da se izleče, dok drugi ne mogu. Pisalo je da pacijenti u kasnoj fazi žive tri do pet godina, a u težim slučajevima prežive samo godinu dana. Što sam više čitala, to sam se više plašila, pitajući se u kojoj fazi je moj rak i koliko mi je vremena ostalo. Te noći, dok sam ležala u krevetu, misli su mi se neprestano vrtele u glavi: „Nadala sam se da će vera u Boga značiti da ću biti spasena i da nikada neću morati da se suočim sa smrću, ali sada kada imam rak, zar to ne znači da ću umreti? Da li su sve ove godine vere bile uzaludne? Mogla sam i da ne verujem u Boga!” Kada su mi ove misli nadošle, shvatila sam da nisu ispravne i da predstavljaju izdaju Boga. Pomislila sam kako čak i oni koji ne veruju u Boga obolevaju, i da, iako verujem u Boga, i dalje moram da se suočim sa bolešću. Postoji li iko na ovom svetu ko se ne razboljeva? Štaviše, budući da sam iskvarena osoba, zar nije sasvim normalno da se razbolim? Pošto sam se razbolela, treba da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Ali bila sam očajna zbog same pomisli na smrt. „O Bože, ne želim da umrem. Napustila sam porodicu i karijeru i godinama obavljala svoju dužnost, a sada ipak imam rak. Da li to znači da me napuštaš i isključuješ?” Živeći u teskobi i brizi, suze su mi neprestano tekle niz lice. U srcu sam se obratila Bogu: „Bože, šta da radim?” U tom trenutku, setila sam se Božjih reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i dokučiš Božju nameru (…). Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Božje reči su me podsetile da ozbiljne bolesti ne dolaze slučajno; Božje namere su uvek prisutne u tome. Zato sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, znam da u tome što sam dobila rak postoji Tvoja namera i da moram iz toga izvući pouke, ali ne razumem šta je Tvoja namera. Molim Te, prosveti me i usmeri.”

Nakon toga, moja braća i sestre su mi poslali odlomak Božjih reči: „Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti ishod. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božje namere i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš. Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Kroz Božje reči sam razumela da Božja namera u tome što mi je doneo bolest nije da živim u strepnji i strahu, niti da kroz ovo iskustvo shvatim sve detalje svoje bolesti. Naprotiv, Božja namera je bila da kroz ovu bolest izvučem pouke, da spoznam nečistoće u svojoj veri i svoje prevelike želje prema Bogu. Bog je želeo da iskoristi ovu bolest da me pročisti, preobrazi i spasi. Ali ja nisam razumela Božju nameru. Kada sam saznala da imam rak, počela sam da strepim i da strahujem, stalno brinući da je moja bolest neizlečiva, i plašeći se da, ako umrem, nikada više neću moći da čitam Božje reči ni da obavljam svoju dužnost, te da neću moći da dostignem spasenje. Čak sam pokušala da se raspravljam sa Bogom, misleći da, pošto sam napustila svoju porodicu i karijeru da bih obavljala svoju dužnost u veri u Boga sve ove godine, i nisam Ga izdala ni kada sam se suočila sa progonstvom od strane svoje porodice, Bog nije trebalo da dopusti da obolim od raka. Živela sam u strahu od smrti, nisam imala veru u Boga i nisam imala motivaciju za obavljanje dužnosti. Kroz otkrivanje činjenica, videla sam da mi nedostaju savest, razum i ljudskost i da u mom srcu uopšte nije bilo Boga. Kada sam to shvatila, mogla sam ispravno da se suočim sa svojom bolešću.

Dva dana kasnije, lekar me je pozvao da mi saopšti rezultate testova, rekavši da je u pitanju rak u ranoj fazi. Rekao je da je sreća što je otkriven na vreme i da što pre dođem u bolnicu na operaciju. Noć pre operacije, prevrtala sam se po krevetu jer nisam mogla da zaspim, osećajući izvesnu nelagodnost i strah. Nisam znala da li će operacija uspeti i proteći bez problema, ili ću umreti na operacionom stolu. Tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, sutra imam operaciju. Bez obzira na to da li će biti uspešna ili ne, ili ako umrem na operacionom stolu, poveravam sve u Tvoje ruke i pokoravam se Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Tada sam pročitala još Božjih reči: „Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš moći da je podneseš. Neki ljudi kažu: ’Kad čujem da to kažeš, osećam se nadahnuto i imam čak i bolju ideju. Ne samo da se neću bojati smrti, već ću je preklinjati da dođe. Zar to neće olakšati prolazak kroz nju?’ Zašto preklinjati da smrt dođe? Preklinjati smrt da dođe predstavlja ekstremnu zamisao, dok je odsustvo straha od smrti razuman stav koji treba usvojiti. Zar nije tako? (Tako je.) Koji ispravan stav treba da usvojite da se ne biste plašili smrti? Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do tragičnog ishoda, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? ’Ne smem se bojati smrti jer na kraju svi umiru. Sa druge strane, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.’ Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja. Kad se suoče sa izuzetno važnim pitanjem smrti, ljudi ne treba da se uznemire, da se oko toga uzrujavaju niti da se toga plaše, već šta? Ljudi treba da čekaju, zar ne? (Da.) Je li tako? Da li čekanje znači iščekivanje smrti? Čekanje da umreš kad se suočiš sa smrću? Je li to tačno? (Ne, ljudi sa tim treba da se suoče pozitivno i da se pokore.) Tako je, to ne znači iščekivanje smrti. Ne budi paralisan od straha pred smrću i nemoj svu svoju energiju da trošiš na razmišljanje o njoj. Ne razmišljaj po ceo dan: ’Hoću li umreti? Kada ću umreti? Šta ću da radim nakon što umrem?’ Jednostavno ne razmišljaj o tome. Neki ljudi kažu: ’Zašto da ne razmišljam o tome? Zašto da o tome ne razmišljam, kad samo što nisam umro?’ Zato što se ne zna hoćeš li umreti ili ne, i ne zna se hoće li ti Bog dozvoliti da umreš – te stvari nisu poznate. Konkretno, ne zna se kada ćeš umreti, gde ćeš umreti, u koje vreme ćeš umreti niti šta će tvoje telo osetiti kad umreš. Zar te to što razbijaš mozak misleći o stvarima koje ne znaš i to što zbog njih osećaš strepnju i zabrinutost, ne čini budalom? I pošto te to čini budalom, ne treba da razbijaš mozak razmišljajući o tim stvarima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su život i smrt svake osobe preodređeni od strane Boga. Čak i ako neko oboli od raka, neće umreti ako za to nije došlo vreme. A kada nečije vreme istekne, umreće čak i ako nije bolestan. Niko ne može živeti duže ili kraće samo zato što to želi; Bog odlučuje o svemu, On je suveren nad svim stvarima i sve uređuje. Kada se osvrnem na period otkako sam saznala da imam rak, stalno sam bila zabrinuta da li je moja bolest izlečiva, da li ću umreti i da li ću izdahnuti na operacionom stolu. Svakog dana sam živela u neprekidnoj strepnji i brizi. Obično sam uvek govorila da je Bog suveren nad svime i da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama, ali kada sam se zaista razbolela, to je razotkrilo da uopšte nisam razumela Božju svemoć i suverenost, da nisam imala istinsku veru u Boga, a još manje pokornost. Kada sam to shvatila, bila sam duboko posramljena. Uvidela sam da moram pozitivno da se suočim sa operacijom. Hoće li ona biti uspešna ili ne – to je u Božjim rukama, i čak i ako bi to značilo da ću tog dana umreti, pokorila bih se Njegovim orkestracijama i uređenjima. Božje reči su mi dale ogromnu veru i hrabrost. Kada su me odvezli u operacionu salu, više nisam osećala toliki strah. Operacija je trajala šest sati. Kada sam se probudila i shvatila da sam i dalje živa, bila sam veoma srećna. Sledećeg dana, kada je doktor došao da me pregleda, rekao je: „Operacija je protekla veoma uspešno. Ako ne dođe do nekih naknadnih posebnih okolnosti, dodatno lečenje neće biti potrebno. Za nekoliko dana ćemo obaviti kontrolni pregled i videti šta kažu rezultati. Ako bude potrebno zračenje, odradićemo ga, ali vaše stanje nije ozbiljno.” Čuvši to, u svom srcu sam znala da se to nije dogodilo zbog doktorove veštine, već zbog Božje suverenosti i uređenja.

Kasnije, dok sam u tajnosti čitala Božje reči u svojoj bolničkoj sobi, naišla sam na dva odlomka: „Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da biti u stanju da se stekne istina i razumeju Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada pružim Svoj gnev ljudima i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, postaju sumnjičavi. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih i osetim odvratnost prema njima, ljudi će da odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi da se zadobije” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Božje reči su precizno ukazale na motiv i cilj moje vere tokom svih tih godina. Patila sam, platila cenu, napustila mnoge stvari i davala se u obavljanju svoje dužnosti da bih zadobila blagoslove i da bih osigurala ishod bez smrti. Setila sam se kako sam na početku svoje vere u Boga saznala da vernici mogu da zadobiju spasenje i večni život, pa sam aktivno čitala Božje reči i obavljala svoje dužnosti. Čak i kad je moja porodica pokušala da me progoni i spreči u tome, a suprug se od mene razveo, ja nisam izdala Boga. Proaktivno sam sarađivala u svakoj dužnosti koju mi je crkva dodelila i nikada nisam pokušala da izbegnem odgovornost. Ali kada mi je dijagnostikovan rak i kada sam pomislila kako ću, nakon svih tih godina napuštanja stvari i davanja sebe u veri u Boga, ipak umreti, počela sam da se raspravljam s Bogom. Smatrala sam da rak nije nešto što treba da mi se desi, pa sam čak i zažalila zbog svoje vere, razotkrivajući samo buntovništvo i izdaju! Shvatila sam da se nisam istinski davala za Boga time što sam napustila porodicu i karijeru da bih obavljala dužnost, već sam bila vođena niskim ciljem dobijanja blagoslova. Želela sam da razmenim svoje napore i davanje za blagoslov ulaska u carstvo, pokušavala sam da se pogađam s Bogom. Potpuno je prirodno i opravdano da stvoreno biće obavlja dužnost; to je čovekova odgovornost i on ne bi trebalo da od Boga išta zahteva. Međutim, kada sam se razbolela, ne samo da sam se raspravljala sa Bogom i žalila se na Njega, već sam Mu uputila zahtev, tražeći od Njega da moja bolest nestane. Uvidela sam da uopšte nemam bogobojažljivo srce. Pomislila sam na Jova, koji je izgubio sva svoja stada i decu, a njegovo telo se prekrilo ranama. Trpeo je toliki bol, ali ne samo da nije prigovarao Bogu, već nije želeo da Bog vidi njegov bol, niti da Mu nanese tugu. Jov je radije proklinjao sebe nego što bi napustio Boga, i dalje je mogao da hvali Božje ime i naposletku je dao divno svedočanstvo za Boga. Shvatila sam da je Jov imao poštenu i dobru ljudskost, da se bojao Boga i pokoravao Mu se. Tu je bio i Petar. On je istinski poznavao Boga, prihvatao i oplemenjivanje i nevolje, nije pogrešno razumeo Boga niti Mu prigovarao, niti je išta zahtevao od Njega, pokoravao se Božjim uređenjima, a na kraju je bio razapet naglavačke za Boga. U poređenju s njima, moje ponašanje bilo je zaista sramotno. Nisam verovala u Boga i obavljala svoje dužnosti da bih Ga spoznala, niti da bih stremila ka istini i preobrazila svoju iskvarenu narav, već da bih zadobila blagoslove i ishod bez smrti. Bila sam poput Pavla, koji je verovao da je završio trku, vodio dobru borbu i da ga čeka venac pravednosti. Trošio se i davao sebe da bi se pogađao s Bogom, da bi u zamenu za trud dobio nagrade i venac, ali je uvredio Božju narav i doživeo Božju kaznu. Moj pogled na veru bio je isti kao Pavlov. Da me Bog nije razotkrio kroz ovu bolest, nikada ne bih bila u stanju da to spoznam. Umesto toga, nastavila bih pogrešnim putem i na kraju bi me Bog isključio. Tada sam shvatila da je ova bolest za mene, zapravo, Božje spasenje.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom! Čak i ako to sasvim ne možeš da objasniš, u stanju si da primenjuješ neke istine i poseduješ neku stvarnost, a to dokazuje da si stekao neku životnu opskrbu i shvatio neke istine iz Božjeg dela. Toliko toga si dobio – pravo izobilje – i to je tako veliki blagoslov! Od početka ljudske istorije, kroz sva minula vremena, niko nije uživao u ovom blagoslovu, a ti ipak uživaš u njemu. Jesi li sad spreman da umreš? Sa takvom spremnošću, tvoj stav prema smrti bio bi zaista pokoran, zar ne? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam ganuta do suza. U ovom rđavom dobu, među milijardama ljudi, imala sam sreću da uđem u Božju kuću, gde sam primila Njegovo zalivanje i opskrbu, što mi je omogućilo da razumem mnoge istine i tajne. Naučila sam da čovek dolazi od Boga, da je Bog taj koji svakoj osobi daje život. Shvatila sam kako čovek treba da obožava Boga i da živi, kako da bude poštena osoba, šta je dobro, a šta zlo, i još mnogo toga. To mi je dalo cilj u mom stremljenju i postavilo me na ispravan životni put. Mnogo toga sam zadobila sledeći Boga tokom svih tih godina; zaista sam veoma blagoslovena, tako da, čak i da sam tada umrla, sve to bi bilo vredno toga. Razmišljajući o Božjim rečima, bila sam toliko srećna da sam zaplakala. Kasnije sam otišla na još jedan lekarski pregled, i doktor je rekao da nema znakova da se rak proširio, tako da zračenje nije bilo potrebno. Trebalo je samo da dolazim na kontrolu svaka tri meseca, i mogla sam dobiti otpust iz bolnice i otići kući. Čuvši ovu vest, bila sam toliko srećna da sam neprestano zahvaljivala Bogu. Kasnije sam otišla na kontrolni pregled, a rezultati testova pokazali su da je sve bilo normalno.

Time što sam iskusila bolest, zadobila sam određeno razumevanje svog pogrešnog gledišta o tome čemu treba da težim u svojoj veri i takođe sam malo dublje spoznala Božju svemoć i suverenost. Događaji koje čovek doživljava u životu, njegovo rođenje, starenje, bolest i smrt, nisu nešto što on može da bira, već je sve to predodređeno od Boga. Bez obzira na to da li ću u budućnosti živeti ili umreti, samo želim da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima, da stremim ka istini i obavljam svoju dužnost.