Kada sam prvi put pronašla Boga, bila sam puna poleta, a posle dva meseca sam počela da obavljam opšte poslove. Kasnije sam preuzela dužnost domaćina, a iako sam bila zauzeta raznim zadacima, nikada se nisam žalila na teškoće ili iscrpljenost. Verovala sam da treba da pripremim više dobrih dela da bih bila spašena i da moram da izdržim više patnje i platim cenu u svojim dužnostima. Dve godine kasnije, 2007. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu, pa sam se još više trudila i davala. Nisam znala da vozim bicikl, i tamo gde je prevoz bio loš, na okupljanja sam išla peške. Nisam se osećala umorno, kao da sam imala beskrajnu energiju i osećala sam da Bog posmatra moje napore i da će u budućnosti On nagraditi moje žrtve dobrim odredištem. Kasnije sam aktivno sarađivala na svim dužnostima koje je crkva uredila i, iako su mi godine stvarale poteškoće, to stvari me nikada nisu sputavale.

Godine 2017, kada sam imala 76 godina, starešine su za mene uredile posao pročišćenja u crkvi. Osećala sam sreću što u mojim godinama još uvek imam priliku da obavljam svoje dužnosti, a to je zaista značilo da mi Bog daje blagodati i uzdiže me! Rekla sam sebi da treba da cenim tu priliku da obavljam svoje dužnosti. Bila sam zauzeta tim dužnostima i obično sam kasno išla u krevet, ali nisam osećala umor. Jednog dana 2019. godine, tokom hodanja sam iznenada osetila vrtoglavicu i otežano disanje. U bolnici su mi utvrđeni visok pritisak i bolest srca, i lekar mi je savetovao bolničko lečenje. Osećala sam nelagodu, misleći: „U bolnicu se ne ide na dan ili dva; ako me hospitalizuju, starešine će morati da nađu nekoga da preuzme moju dužnost, zar onda neću izgubiti priliku da obavljam tu dužnost? U mojim godinama i s mojim zdravljem, neću moći da obavljam ni druge dužnosti. Ako me puste iz bolnice i uspem da upriličim tek mala okupljanja, koja dobra dela ću moći da izvršim na tako trivijalnoj dužnosti? Bez dobrih dela, kako ću se spasti? Ne, nikako ne mogu da napustim svoju dužnost radi bolničkog lečenja. Osim toga, ako Bog vidi da i u bolesti istrajavam u svojim dužnostima, sigurno će me zaštititi.” Brzo sam rekla: „Neću ostati u bolnici; uzeću terapiju i lečiću se kod kuće.” Nastavila sam da svaki dan obavljam dužnosti kao i obično.

Jedne noći, dve godine kasnije, iznenada sam osetila oštar bol u predelu struka i kukova. Sutradan me je ćerka odvela u bolnicu na pregled i ustanovljena mi je fraktura kičme izazvana osteoporozom. U glavi mi je zvonilo i osećala sam kao da se nebo obrušilo na mene. Srce mi je lupalo, a snaga mi je napustila telo. Sela sam na stolicu, osećajući neopisivu bol u srcu, ne znajući kako da se suočim sa ovom stvarnošću. Pomislila sam u sebi: „Verujem u Boga toliko godina i, iako nisam pretrpela velike teškoće u svojim dužnostima, istrpela sam mnogo malih poteškoća. Osim toga, kako to da me je bolest iznenada pogodila kad trenutno obavljam dužnosti? Da li je moguće da Bog to koristi kako bi me sprečio da obavljam svoje dužnosti?” Osećala sam se beživotno. Tada sam pomislila: „Čak i ako se u budućnosti oporavim od ove bolesti, u mojim godinama više neću moći da obavljam nikakve značajne dužnosti. U najboljem slučaju, moći ću samo da organizujem okupljanja. Ne bih mogla da trpim i da se dajem, pa koja bih dobra dela mogla time da činim? Zaista zavidim toj mlađoj braći i sestrama koji mogu da obavljaju sve vrste dužnosti. Kako bi bilo divno da mogu da se vratim nekoliko decenija unazad! Zašto mi Bog nije dao da se rodim nekoliko decenija kasnije?” Kada sam stigla kući, mogla sam samo da legnem, da se vučem korak po korak. Nisam mogla da obavljam nikakve dužnosti. Kada su sestre došle, čak mi je i otvaranje vrata je bio napor. Osećala sam se zaista negativno, misleći: „Jesam li postala beskorisna? Verujem u Boga toliko godina, uvek obavljam svoje dužnosti, trpim i toliko se dajem. Nekad sam verovala da mogu biti spasena, ali nisam ni sanjala da ću postati beskorisna i nesposobna da obavljam bilo kakve dužnosti.” Od ovih misli mi je srce potonulo. Živela sam u stanju negativnosti, a moje srce nije moglo da nađe mir pred Bogom. Duh mi je obuzela tama. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, otkako sam se razbolela i ne mogu da obavljam svoje dužnosti, osećam se prilično malodušno. Uvek sam brinula da neću moći da budem spasena i ne znam za kojim aspektom istine da tragam da bih ovo razrešila. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš da prepoznam svoje probleme.”

Kasnije sam pročitala neke od Božjih reči: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! (…)’ (…) nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči i razmislila o svom stanju, shvatila sam da je moje stanje baš takvo kako ga je Bog razotkrio i osetila sam stid i sramotu. Mnogo godina sam verovala u Boga i fokusirala se na spoljašnji rad, a ne na ulaganje napora u istinu i nisam imala jasno razumevanje istina u vezi sa tim kako Bog radi da spase ljude. Kada sam se razbolela, moja iskvarena narav i pogrešne, pristrasne misli i gledišta su se razotkrili. Kada sam bila zdrava, kad nije bilo ni bolesti ni katastrofe, obavljala sam svoje dužnosti svaki dan kao i svaka mlada osoba i bila sam zaista srećna. S godinama su počele da se smenjuju razne bolesti, a ja sam stalno brinula da ću se možda razboleti i neću moći da obavljam svoje dužnosti. Često sam bila uznemirena i frustrirana, potonula u negativne emocije. Kasnije, kada sam se razbolela i nisam mogla da obavljam svoje dužnosti, potpuno sam se srušila i čak sam pogrešno razumela Boga, misleći da Bog hoće da me ukloni i da više neće da me spasava, pa nisam mogla da ustanem i živela sam u negativnom stanju. Tada sam shvatila da mi je, iako sam stara i bolesna i ne mogu da izađem da obavljam svoje dužnosti, um i dalje bistar i da još uvek mogu da razumem Božje reči i još uvek mogu da tragam za istinom kako bih razrešila svoju iskvarenu narav. Pod vođstvom Božjih reči, zadobila sam veru. Tiho sam sebi rekla da, dok sam još živa, moram da iskoristim ovu ograničenu priliku da težim istini i iskoristim istinu da razrešim pristrasne i pogrešne misli i gledišta u sebi. Molila sam se Bogu: „Bože, kada sam ranije mogla da se dajem za svoje dužnosti, osećala sam da zaista stremim ka istini, ali kada sam se razbolela, u meni su se javili nesporazumi i postala sam preopterećena negativnošću. Šta je tačno izazvalo to? Molim Te, prosveti me i vodi me kako bih izvukla pouku.”

Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Svako ko poveruje u Boga spreman je samo da prihvati Božju blagodat, blagoslove i obećanja i spreman je samo da prihvati Njegovu dobrotu i saosećanje. Ipak, niko ne očekuje niti se priprema da prihvati Božju grdnju i sud, Njegove kušnje i oplemenjivanje, ili Njegovo uzimanje, i baš niko se ne priprema da prihvati Božji sud i grdnju, Njegovo uzimanje ili Njegove kletve. Da li je taj odnos između ljudi i Boga normalan ili nenormalan? (Nenormalan.) Zašto kažete da je nenormalan? Zašto škripi? Škripi zato što ljudi ne poseduju istinu. Škripi zato što ljudi imaju previše predstava i uobrazilje, stalno pogrešno shvataju Boga i to ne sređuju traženjem istine – to su najverovatniji uzroci problema. Konkretno, ljudi veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni. Oni samo žele da sklope dogovor sa Bogom i da zahtevaju nešto od Njega, ali ne streme ka istini. To je veoma opasno. Čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni odmah stiču predstave, zamerke i pogrešno shvatanje u vezi sa Bogom, i mogu čak da odu toliko daleko da Ga izdaju. Da li to ima ozbiljne posledice? Kojim putem većina ljudi ide u svojoj veri u Boga? Iako ste možda slušali mnogo propovedi i smatrate da ste shvatili podosta istina, činjenica je da još uvek hodate putem verovanja u Boga samo iz lične koristi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). To što je Bog razotkrio je bilo moje pravo stanje. Tokom mnogo godina verovanja u Boga, moja davanja i patnje su bili vođeni željom da steknem blagoslove. Svoje žrtve i izdatke sam smatrala žetonima za ulazak u carstvo. Verovala sam da, što više patnje trpim, to veću cenu plaćam i što više dobrih dela pripremam, to sam podobnija da budem spasena. Stoga sam se fokusirala na patnju i davanja u svojim dužnostima, ali, kada sam se razbolela i nisam više mogla da obavljam svoje dužnosti, odjednom sam pala. To je zaista otkrilo kakva sam tačno. Kada je bilo nečega što mogu da zadobijem, shvatila sam da sam u stanju da sve odbacim, izdržim nevolje, platim cenu i dajem se, ali kada sam videla da je nestala nada da ću dobiti blagoslove, odustala sam od sebe i u trenutku su svi moji nesporazumi i pritužbe isplivali na površinu. Videla sam da svoje dužnosti obavljam samo da bih zadobila blagoslove, tretirajući svoje napore, patnju i davanja kao sredstvo za cenkanje s Bogom. Bila sam zaista ogavna! Zbog onoga što sam uradila ne samo da me je Bog prezreo i mrzeo, već sam počela da se gadim sama sebe. Osoba poput mene nije zaslužila Božje spasenje! Kroz razotkrivanje Božjih reči sam uvidela da sam na pogrešnom putu u svojoj veri i da, kad se ne bih pokajala, bila bih predodređena za neuspeh.

Jednog dana sam pročitala još Božjih reči: „Svrha verovanja u Boga nije u zadobijanju blagodati ili Božje trpeljivosti i sažaljenja. U čemu je onda ta svrha? Svrha je u spasenju. Šta je, dakle, znak spasenja? Koja su merila koja Bog propisuje? Šta čovek treba da uradi da bi bio spasen? Treba da se reši svoje iskvarene naravi. U tome je sva suština. Prema tome, kad se naposletku sve sabere i oduzme, potpuno će biti nebitno koliko si propatio, koliku cenu si platio i koliko uporno za sebe tvrdiš da si istinski vernik – ukoliko se na kraju uopšte ne budeš rešio svoje iskvarene naravi, to znači da ti nisi osoba koja stremi ka istini. Može se takođe reći i da tvoja iskvarena narav nije razrešena zbog toga što ne stremiš ka istini. To, drugim rečima, znači da se uopšte nisi ni otisnuo na put spasenja, da ništa od onoga što Bog govori i ništa od dela koje On obavlja da bi ljude spasio nije u tebi ostvarilo nikakav efekat, nije dovelo ni do kakvog svedočanstva od tebe, niti je u tebi urodilo plodom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se spasenje ne meri po tome koliko je puteva čovek prešao ili koliku je cenu platio. Ma koliko je puteva osoba prešla ili koliko je propatila, ako se njena narav nije promenila, onda se ta osoba ne može spasiti i na kraju će biti uklonjena. Samo stremljenjem ka istini i promenom svoje naravi čovek može zadobiti Božje odobrenje. U prošlosti sam verovala da, što više dužnosti obavljam i što više patim, veće su mi šanse za spasenje. Zato sam se fokusirala samo na spoljašnji rad, na to da se dajem i patim, misleći da ću, ako radim ove stvari, imati šansu za spasenje i čak sam smatrala da je moje stremljenje opravdano. Shvatila sam da su moja gledišta zaista izopačena. Kada sam se razbolela, nisam tragala za istinom da razrešim svoju iskvarenu narav, već su se u meni javili nesporazumi i pritužbe na Boga i živela sam u negativnom stanju. Bez stremljenja za istinom, koliko god sam puteva prošla i koliko god sam patila, kad se moja život-narav ne bi promenila, ne bih naišla na Božje odobravanje. Mogućnost koju Bog daje ljudima da obavljaju svoje dužnosti treba da im omogući da se usredsrede na život-ulazak tokom obavljanja dužnosti i da im omogući da postanu sposobni da postupaju u skladu sa istina-načelima i da stalno razmišljaju o sebi i tragaju za istinom kako bi razrešili svoju iskvarenu narav. Samo radeći ove stvari ljudi mogu postići spasenje od Boga. Čula sam himnu Božjih reči pod naslovom „Bog želi da čovečanstvo stremi ka istini i preživi”:

(…)

3  Što se tiče svakog pojedinca, bez obzira na to kakvog si kova, koliko godina imaš ili koliko već dugo veruješ u Boga, svoje napore treba da usmeriš ka putu stremljenja ka istini. Ne treba da naglašavaš nikakve objektivne izgovore, već ka istini treba da stremiš bezuslovno. Nemoj da otaljavaš stvari. Pretpostavimo da stremljenje ka istini shvataš kao veoma značajnu stvar u svom životu, da težiš ka njoj i da ulažeš velike napore, te da možda istine koje zadobiješ i koje si u stanju da dosegneš u svom stremljenju nisu ono što si ti želeo, ali Bog kaže da će ti dodeliti odgovarajuće odredište s obzirom na tvoj stav prema stremljenju ka istini i na tvoju iskrenost – kako će to onda biti divno!

4  Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da iznosiš zahteve u vezi sa njima. Usredsredi se samo na Božje reči i zahteve i dođi do toga da stremiš ka istini, valjano obavljaj svoju dužnost, udovolji Božjim namerama i trudi se da ne razočaraš onih šest hiljada godina Božjeg čekanja i šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu; dopusti Mu da vidi nadu u tebi i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi se Bog prema tebi nepravedno ophodio ako bi ti tako postupio? Čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi ljudi poželeli, kao stvorena bića, trebalo bi da se u svim stvarima pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvih ličnih planova. To je ispravan način razmišljanja.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”

Posle ovoga, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Stremljenje ka isitini je velika stvar u čovekovom životu. Nijedna stvar nije toliko važna kao stremljenje ka istini i nijedna stvar po svojoj vrednosti ne premašuje zadobijanje istine. Je li bilo lako slediti Boga do današnjeg dana? Požuri da svoje stremljenje ka istini učiniš važnim! Ova etapa dela u poslednjim danima najvažnija je etapa koju Bog obavlja na ljudima tokom Svog plana upravljanja od šest hiljada godina. Stremljenje ka istini je ono što Bog najviše očekuje od Svog izabranog naroda. On se nada da će ljudi ići ispravnim putem, a to je put stremljenja ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Iz Božjih reči sam osetila mukotrpne Božje namere i to je zaista ganulo moje srce. Nisam mogla da ne pustim suze žaljenja i krivice. Osvrćući se na svoje godine vere u Boga, uvidela sam da se nisam fokusirala na traganje za istinom u Božjim rečima, već samo na spoljašnji rad i da se moja život-narav jedva promenila. Bog mi je dao priliku da obavljam svoje dužnosti, s namerom da, vršeći ih, stremim ka istini i život-ulasku, ali sam zalutala i pokušala da svoje dužnosti iskoristim za cenkanje s Bogom. Čime sam pokazala da imam savesti ili razuma? Nisam više mogla da se fokusiram na svoj ishod i odredište. Kako god bi se Bog odnosio prema meni ili da li bih imala dobar ishod, morala sam iskreno da stremim ka istini i vršim svoju dužnost najbolje što mogu da bih utešila Božje srce. Kasnije, kada mi se zdravlje malo popravilo, počela sam da obavljam dužnosti domaćina.

Posle toga, zbog oštrog progona i hapšenja od strane KPK, više nisam mogla da vršim dužnost domaćina. Osećala sam se pomalo izgubljeno. A onda sam pomislila da, iako ne mogu da obavljam svoju dužnost, ipak mogu kod kuće da jedem i pijem Božje reči i da ulažem više truda u razmišljanje o njima, a takođe bih mogla da pišem članke o iskustvenom svedočenju, tragam za istinom i razmišljam o sebi. Pored toga, bilo je pouka koje sam mogla da izvučem i kod kuće. U prošlosti sam uvek želela da moja reč bude poslednja, da govorim sa statusne pozicije i da uzvratim reč kada se stvari dese, što je uključivalo moju nadmenu narav koju je trebalo da razrešim. Stoga sam čitala Božje reči i razmišljala o sebi, a kada su mi se stvari dešavale, svesno bih se pokorila i izvukla pouke, učeći da ostavim sebe po strani i prihvatim tuđe vođstvo. Sada sam stara i ne mogu da obavljam nikakve važne dužnosti. Ali Bog kaže: „Je li bilo lako slediti Boga do današnjeg dana? Požuri da svoje stremljenje ka istini učiniš važnim! Ova etapa dela u poslednjim danima najvažnija je etapa koju Bog obavlja na ljudima tokom Svog plana upravljanja od šest hiljada godina. Stremljenje ka istini je ono što Bog najviše očekuje od Svog izabranog naroda. On se nada da će ljudi ići ispravnim putem, a to je put stremljenja ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Božje reči me inspirišu i voljna sam da uložim trud da bih stremila ka istini. Dokle god sam živa, stremiću ka istini i marljivo ću slediti Boga!