Početkom 2002. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Ubrzo sam počela da propovedam jevanđelje i zalivam pridošlice, s potpunom verom u Boga i dosledno obavljajući svoje dužnosti iz dana u dan. Bilo da je padala kiša ili je sijalo sunce, duvao vetar ili padao sneg, ništa me nije moglo zaustaviti u obavljanju dužnosti. Sećam se jednom, dok sam propovedala jevanđelje, potencijalni primalac jevanđelja ne samo da me je odbio, već je i uperio prst u mene, grdio me i pretio da će pozvati policiju. U tom trenutku osećala sam se duboko poniženo i negativno, ali onda sam pomislila: „Ako mogu da istrpim ruganje i uvrede zbog širenja jevanđelja, Bog će me zasigurno blagosloviti.” Uz ovu pomisao osećala sam se bolje i nastavila sam da obavljam svoje dužnosti. Prošle su godine i tokom tog perioda obavljanja dužnosti, iako je moje telo patilo i moje samopouzdanje bilo narušeno, uživala sam i u mnogim Božjim blagoslovima i blagodati. Tokom tih godina verovanja u Boga, moja porodica je imala mir i bila je pošteđena propasti ili teških trenutaka. Mislila sam: „Moja vera u Boga je stvarno iskrena.” I onda kada sam bila srećna, desilo se nešto neočekivano.

U junu 2008. godine, vid je počeo da mi se zamagljuje, kao da su mi oči bile nečim prekrivene. Mislila sam da je to samo iritacija očiju, tako da nisam tome pridavala mnogo značaja, nastavila sam da obavljam svoje dužnosti kao i obično. Verovala sam da će me Bog zaštititi pošto verujem u Njega, pa čak i kad sam bolesna, ne smem da prestanem da obavljam svoje dužnosti. Možda će mi oči ozdraviti same po sebi. Ali, neočekivano se moje stanje pogoršalo, umesto da se poboljša. Vid mi se još više zamutio, a gledanjem u daljinu oči su mi gubile fokus i osećala sam vrtoglavicu. Tada sam počela da se bojim. Ako odmah ne potražim pomoć lekara, možda ću propustiti najbolji trenutak za lečenje i oslepeti? Požurila sam u dom zdravlja na pregled. Lekar je rekao da problem nije veliki i da će se rešiti injekcijama za nekoliko dana. To mi je donelo olakšanje. Ali nakon nekoliko dana primanja injekcija, do poboljšanja nije došlo i moje brige su se vratile: šta ako oslepim? Međutim, razmišljala sam: „Godinama verujem u Boga, širim jevanđelje i zalivam pridošlice. Bog će me zasigurno zaštititi, imajući u vidu da sam napustila sve i dala celu sebe. Neću oslepeti; ne treba da se bojim. Štaviše, uz današnju naprednu tehnologiju, moja bolest očiju će sigurno moći da se izleči.”

Kasnije me je muž odveo u gradsku bolnicu, oftalmologu, i na CT skener. Lekar mi je dijagnostikovao edem mrežnjače. U početku, višednevna terapija tečnošću dovela je do blagog poboljšanja, ali to nije potrajalo. Umesto toga, stanje mi se pogoršalo i pošto je lekar prepisao hormonalne lekove, celo telo mi je oticalo. Vid mi se pogoršao i postao toliko mutan da sam jedva prepoznavala bilo koga. Išla sam u dom zdravlja pet puta i svaki put mi je stanje bivalo gore. Lekar je bio bespomoćan i vrlo ozbiljno mi je rekao: „Vaša bolest očiju se teško leči. Može da se navrati nekoliko puta tokom godine, a česta navraćanja mogu dovesti do slepila oba oka. Štaviše, može da vam opadne kosa i možete da ogluvite. Pored toga, dugoročno uzimanje hormonalnih lekova može da vam oslabi kosti. Ako padnete, možete sve kosti da polomite.” Lekarove reči su me pogodile kao grom iz vedra neba. Osećala sam potpunu slabost i nisam mogla da verujem da je to što lekar govori tačno. Pitala sam ga još jednom i zaista je bilo tako. U tom trenutku, celo telo je počelo da mi se nekontrolisano trese. To je to! Moja bolest je neizlečiva! Po povratku kući, bila sam potištena i nespokojna. Počela sam da mislim da me Bog ne štiti i nisam želela da Mu se molim. Vid mi je i dalje bio zamagljen, nisam jasno videla. Jednom mi je rođaka došla u posetu. Da nije govorila, ne bih znala ko je ona; videla sam samo tamnu senku ispred mene. Pomislila sam: „Još sam veoma mlada. Ako oslepim, zar neću postati beskorisna? Kako ću živeti nadalje?” Polako sam se povlačila, zatvarala u kuću i izbegavala ljude. Često sam plakala i svaki dan je bio kao večnost. Moj muž, koji je radio i na polju i kod kuće, počeo je da pokazuje nestrpljivost. Nekoliko puta mi je rekao: „Ne možeš ni da vidiš ni da radiš ništa. Kakva je korist od tebe? Možda samo treba da te ostavim!” Zbog toga sam bila još više ojađena i ogorčena. U bolu i bespomoćnosti, pomolila sam se Bogu: „Bože, zašto sam dobila ovu bolest? Sad kako ne vidim, kako mogu da nastavim da verujem u Tebe i u svoje dužnosti? Ako potpuno oslepim, neću moći da brinem o sebi, a kamoli da obavljam bilo kakav posao. Ako se za sve budem oslanjala na muža, on će mi okrenuti leđa. Uvek sam imala veliko samopouzdanje i nikada nisam želela da me drugi sažaljevaju. Kako ću živeti nadalje? Bože, bolje da mi ruke ili noge budu beskorisne, nego da ne mogu da vidim! Bože, toliko me boli. Molim Te, oteraj ovu bolest. Ako se oporavim, obavljaću svaku dužnost koju od mene budeš tražio.” Na kraju, nakon što sam se neko vreme molila Bogu za poboljšanje, izgubila sam veru i prestala da se molim. Verovala sam da, pošto me Bog neće zaštititi niti spasiti, a i moj muž me ne želi, koja je svrha da živim? Počela sam da razmišljam o smrti. Ali, onda sam pomislila: „Ako umrem, šta će se desiti sa mojim malim sinom?” Kasnije sam saznala za još jednu bolnicu koja je bila čuvena po lečenju bolesti očiju, pa smo muž i ja brzo seli u auto i odvezli se tamo. Ostali smo u bolnici na lečenju više od deset dana, ali na kraju me nisu izlečili. Prošlo je šest meseci, potrošili smo svu ušteđevinu. Moje stanje sa očima se nije popravljalo; zapravo se pogoršavalo. Potpuno sam izgubila nadu da ću izlečiti bolest očiju.

I dok sam bila u bolu i očaju, slučajno sam se upoznala sa jednom sestrom. Ona me je podsetila, rekavši: „Ne možeš da živiš u bolesti. Moraš da potražiš Božju nameru, da razmišljaš o sebi i izvučeš pouku iz svoje bolesti.” Tom rečenicom me je probudila i pomislila sam: „Tako je. Otkako sam se razbolela, nisam uopšte razmišljala o sebi i Bog nema mesto u mom srcu. Bila sam isključivo usredsređena na traženje lekara, misleći da samo lekari i napredna medicinska tehnologija mogu da mi izleče oči. Kako sam mogla da zaboravim na Boga?” Ali, želela sam da čitam Božje reči i, ma koliko naprezala oči, nisam mogla da ih vidim, što mi je unosilo nervozu. Morala sam da se molim Bogu i zamolim Ga da me povede. Kasnije sam se prisetila ovih Božjih reči: „Kada te zadesi bolest, to je Božja ljubav i ona sigurno skriva Njegovu dobru volju. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj gajiti Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je i svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Da, Svemogući Bog je svemoćni lekar. U tom periodu sam živela u bolesti i izgubila sam veru u Boga. Nisam tražila Božju nameru u svojoj bolesti, niti sam razmišljala o sebi i učila lekcije koje mi je bolest donela. Potpuno sam otupela! Moja bolest je bila u Božjim rukama i nisam mogla da izgubim veru u Njega. Iako još uvek nisam razumela Božju nameru, bila sam voljna da se više molim Bogu i da Ga molim da me prosveti i povede da potpuno razmislim o sebi i spoznam sebe. U tom periodu, mogla sam samo da slušam neka čitanja Božjih reči. Ponekad, kada bih čula neke Božje reči o tome kako da Mu se molim u bolesti, upražnjavala sam molitvu u skladu sa putem primene putem Božjih reči. Molila sam se: „Bože, moje dosadašnje molitve nisu bile razumne. Čak sam Te molila da mi se oduzmu ruke ili noge, a ne da izgubim vid. Molila sam Te i da me oslobodiš ove bolesti i obećala Ti da ću uraditi svaku dužnost ako se oporavim. Bože, moje dosadašnje molitve su bile potpuno nerazumne!”

Kasnije sam čula odlomak Božjih reči: „Uzmite u obzir Isusove molitve. On se u Getsimanskom vrtu molio, ’Ako je moguće…’ Odnosno, ’Ako se to može uraditi.’ To je rečeno u okviru razgovora. Nije rekao: ’Preklinjem Te.’ Pokornog srca i u krotkom stanju, molio se, ’Ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš.’ Nastavio je da se moli na isti način drugi put, a treći put se pomolio: ’Neka bude volja Tvoja.’ Pošto je dokučio želju Boga Oca, rekao je, ’Neka bude Tvoja volja.’ Uspeo je da se potpuno pokori, bez ikakvog ličnog izbora. (…) Međutim, ljudi se jednostavno tako ne mole. U svojim molitvama uvek kažu, ’Bože, molim Te da uradiš to i to i molim Te da me vodiš kroz to i to, i molim Te da mi obezbediš uslove…’ Možda ti Bog neće pripremiti odgovarajuće uslove i učiniće da pretrpiš tu nedaću i naučiće te lekciji. Ako se uvek moliš tako – ’Bože, molim Te da sve pripremiš za mene i daš mi snagu’ – to je izuzetno nerazumno! Kada se moliš Bogu, moraš da budeš razuman i trebalo bi da Mu se moliš pokornog srca. Ne pokušavaj da određuješ šta ćeš učiniti. Ako pokušaš da odrediš šta ćeš učiniti pre nego što se pomoliš, to nije pokornost Bogu. U molitvi, srce mora da ti bude pokorno i prvo moraš da tražiš sa Bogom. Na taj način, srce će ti se prirodno razvedriti za vreme molitve i znaćeš šta ti je činiti. Stići od tvog plana pre molitve do promene nastale u tvom srcu posle molitve rezultat je delovanja Svetog Duha. Ako si već doneo sopstvenu odluku i odredio šta ćeš činiti, a zatim se pomoliš da bi pitao Boga za dozvolu ili zamolio Boga da uradi ono što ti želiš, ta vrsta molitve je nerazumna. Bog često ne odgovara na molitve ljudi upravo zato što su već odlučili šta će činiti i Boga pitaju samo za dozvolu. Bog onda kaže, ’Pošto si odlučio šta ćeš činiti, zašto Mene pitaš?’ Ta vrsta molitve pomalo podseća na varanje Boga i samim tim, njihove molitve usahnu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj molitve i njene primene”). Iz Božjih reči sam shvatila da su moje molitve Bogu bile usredsređene samo na to da Ga molim da mi otkloni bolest. Nisam bila razumna! Kako jedno stvoreno biće može biti u poziciji da traži od Boga izlečenje? Čak sam želela da mi Bog ispuni lične interese prema mojoj sopstvenoj volji. Zaista nisam imala bogobojažljivo srce! Onda sam pomislila na molitvu Gospoda Isusa. On je znao da će zakivanje na krst biti izuzetno bolno, ipak u molitvi nije pokušao da zahteva nešto od Boga. Bio je voljan da se pokori Očevoj volji, čak i ako je to značilo patnju. Ja sam morala da spoznam Božju nameru i da Mu se pokorim u svojoj bolesti. Onda sam se pomolila Bogu: „Bože, voljna sam da Ti se molim sa bogoposlušnim srcem i da tražim Tvoju pažnju. Ova bolest se nije slučajno pojavila, ali i dalje ne razumem Tvoju nameru. Ne znam koje pouke treba da izvučem iz ove bolesti. Bože, prosveti me i povedi me.” I tako sam se neko vreme ovako molila Bogu i, neočekivano, vid je postepeno počeo da mi se poboljšava. Kada sam se ponovo vratila na Božje reči, jasnije sam videla.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i bolje sam razumela stanje u kome sam se nalazila. Bog kaže: „Za sve ljude, oplemenjivanje je bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje šta zahteva od čoveka, i pruža više prosvećenja, i više stvarnog orezivanja; kroz poređenje između činjenica i istine, On daje čoveku veće znanje o sebi samom i o istini, i daje čoveku veće razumevanje Božjih namera, omogućavajući čoveku da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju oplemenjivanja. Sva dela koja Bog čini u čoveku imaju svoje ciljeve i značenje; Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači udaljavanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih stavova, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života. Oplemenjivanje je pravi ispit za čoveka, i neki oblik stvarne obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti sopstvenoj funkciji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog koristio ovu bolest kako bi otkrio motive i nečistoće u mojoj veri u Njega, uglavnom da me pročisti i preobrazi. To je bila Božja namera. Tokom tih godina verovanja u Boga, uvek sam mislila da sve dok trpim patnju i plaćam cenu, Bog će me se setiti i daće mi Svoj blagoslov. Verovala sam, čak, da je naš miran porodični život bez propasti ili teških trenutaka tokom tih godina zasigurno tako tekao zbog moje vere, čime sam zaslužila Božju zaštitu. Onda, odjednom, moje oči više nisu jasno videle i molila sam se Bogu za izlečenje. Kada Bog nije postupio prema mom zahtevu, izgubila sam veru u Njega i počela da se oslanjam na lekare, verujući da napredna medicinska tehnologija može da mi izleči oči. Ali i kada su lekari bili bespomoćni, pala sam u očaj i razmišljala o smrti. Tokom tog perioda, nisam potražila Božju pažnju, a kamoli razmišljala o sebi. Uvidela sam da su, kad sam mislila da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost, moji motivi bili zaprljani. Iskorišćavala sam Boga, obmanjivala sam Ga i pokušavala da se sa Njim nagodim! Hvala Bogu! Da se to nije otkrilo kroz ovu bolest, ne bih spoznala ove stvari o sebi.

Kasnije sam pročitala još nekoliko pasusa Božjih reči i jasnije razumela svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Sve što Bog otkriva su činjenice. Moja vera u Boga je bila samo težnja ka miru i sigurnosti za moju porodicu, verujući da je to značenje vere u Boga. Živela sam prema sotonskim otrovima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, i „Ni prstom nemoj mrdnuti ukoliko nema neke nagrade”. Dakle, verovala sam u Boga samo da bih tražila blagoslov i mir za sebe i obavljala sam svoje dužnosti, napustila sve i potpuno se dala kako bih zaradila nagradu u nebeskom carstvu, a radila sam sve radi sopstvene koristi. Kada sam verovala u Boga i videla Njegove blagoslove i mir moje porodice, mogla sam da napustim sve i dam se Bogu, misleći da sam odana Bogu i da iskreno u Njega verujem, da sam neko ko voli istinu. Međutim, kad sam se razbolela i kada moje molitve za ozdravljenje nisu bile uslišene, udaljila sam se od Boga i prestala da Mu se molim i da se u Njega uzdam. Iako nisam mogla da vidim, mogla sam da slušam čitanja Božjih reči. Ali, čak i dok sam dremala u dokolici, nisam htela da čujem Božje reči. Moje srce je bilo potpuno zatvoreno za Boga i nisam želela da Mu se približim. Koja je razlika između moje vere u Boga i vere onih vernika koji samo traže da napune stomak? Oni veruju u Boga samo da bi tražili materijalnu korist i mir, želeći dobro vreme i zdravlje za svoje porodice tokom godine. Kada ne dobiju ono što žele, a ponekad ih pogodi katastrofa, udaljavaju se od Boga i izdaju Ga. Shvatila sam da sam ista kao i oni, sebična i podla, bez savesti i razuma! Bog je izrazio toliko istine, a ja joj nisam težila niti sam sprovela pročišćenje ili preobraženje. Pa koja je onda bila razlika između mene i životinja poput svinja i pasa?

Kasnije sam pročitala pasus Božjih reči i zadobila razumevanje šta je prava vera u Boga i koji je značaj verovanja u Boga. Svemogući Bog kaže: „’Vera u Boga’ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati ’verom u Boga’. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na jednostavnu i beznačajnu stvar. Ljudi koji na ovaj način veruju u Boga izgubili su značenje vere u Boga i, premda bi mogli verovati do samog kraja, nikada neće dobiti Božje odobravanje jer koračaju pogrešnim putem. Danas još uvek ima onih koji u Boga veruju na osnovu reči i prazne doktrine. Oni ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga, te stoga ne mogu da prime Božje odobravanje. Uprkos tome, oni se Bogu i dalje mole da ih blagoslovi sigurnošću i dovoljnom blagodati. Zastanimo, utišajmo svoja srca i zapitajmo se: je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjim namerama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Čitajući Božje reči, shvatila sam šta zaista znači verovati u Boga. Shvatila sam da sam sve ove godine u Boga verovala nejasno, sa predstavama, misleći da je verovanje u Boga služilo samo za dobijanje stostrukog u ovom životu i večiti naredni život. Moje gledište o verovanju u Boga bilo je pogrešno i sledila sam pogrešan put. Ma koliko dugo verovala u Boga, na ovaj način Ga nikad ne bih spoznala. Neko ko iskreno veruje u Boga doživljava Božje reči i Njegovo delo, spoznaje Boga, odbacuje iskvarenu narav i postaje usklađen sa Njim, a sve se zasniva na priznanju da je Bog Suveren nad svim stvarima. Razmišljala sam o Petrovoj veri tokom Doba blagodati: staza kojoj je on stremio bila je u skladu sa Božjom namerom. On je stavio akcenat na stremljenje ka istini i nastojao je da dokuči Božje namere čak i u najmanjim detaljima svakodnevnog života. Štaviše, Petar je stajao u položaju stvorenog bića i obavljao je svoje dužnosti. On je stremio ljubavi i pokornosti prema Bogu, na kraju je razapet naglavačke u ime Boga i dao je lepo i snažno svedočanstvo. U poređenju sa Petrom, ja sam se iskreno postidela i posramila. Molila sam se Bogu, kajući se: „Bože, želim da se pokajem pred Tobom. Tokom vremena koje mi je preostalo, želim da iskreno stremim istini, da tražim Tvoje namere u obavljanju mojih dužnosti, da razmišljam o sebi i da se usredsredim na svoj život-ulazak.” Putem te bolesti oka sam promislila i spoznala svoja gledišta i put kojim sam krenula u svojoj veri u Boga. Kako sam izvlačila neke pouke, tako su se, postepeno, moje oči zaceljivale.

Prošlo je više od deset godina i bolest očiju mi se nije povratila. Iako sam bezmalo izgubila vid i trpela patnju koju mi je bolest zadala, nakon što sam kroz to prošla, iskusila sam Božje dobre namere i jasno uvidela istinu kako me je Sotona iskvario. Takođe sam stekla praktično znanje načina Božjeg dela i pažljivih namera u spasavanju ljudi. To je nešto što nikada ne mogu steći u udobnom okruženju. Hvala Bogu na spasenju!