Tokom proteklih nekoliko godina, obavljala sam posao čišćenja u crkvi i videla sam da su neki nadzornici smenjeni jedan za drugim, a da su neki i uklonjeni. Naročito su dve bivše nadzornice imale dobar kov i radnu sposobnost, a imali su i veliki opseg odgovornosti. Bile su nadzornice dve ili tri godine, ali su smenjene jer nisu obavljale stvaran posao i nisu prihvatile istinu. Shodno tome, smatrala sam da je previše opasno biti nadzornik. Biti nadzornik znači da imaš širok spektar odgovornosti i da se suočavaš s mnogim problemima, a ako posao ne obavljaš kako treba, prekidaš i ometaš rad crkve i za sobom ostavljaš prestupe, pa postoji mogućnost da ćeš biti smenjen ili otkriven i eliminisan. Mislila sam da je bolje biti član tima jer je rizik manji i ne moraš toliko da brineš, a i dalje imaš nadu za spasenje.

Početkom avgusta 2023. godine, nadzornik je morao da ode na drugo mesto da obavlja svoju dužnost, pa me je, tokom jednog okupljanja, iznenada upitao da preuzmem njegov posao. Pomislila sam u sebi: „Ako sam član tima, postoji odgovorno lice koje pomaže da se obave završne provere i koje usmerava rad, pa neću počiniti nikakva velika zlodela i potom biti otkrivena i eliminisana. Biti nadzornik je nešto sasvim drugo. Moraš da budeš odgovoran za celokupan posao, suočavaš se sa mnoštvom problema i preuzimaš velike odgovornosti. Ako ne budem rešavala stvari kako treba, pa dođe do prekidanja u radu crkve, ostaviću niz prestupa za sobom. Ako počinim mnoga zla dela, zar neću biti otkrivena i eliminisana i izgubiti svoju priliku za spasenje? Bolje je biti član tima, jer tada uopšte ne moram da snosim velike odgovornosti. To je bezbedno i sigurno i imam nadu za spasenje.” Kada sam to pomislila, odbila sam ponudu, pod izgovorom da sam prosečnog kova, da imam ograničenu radnu sposobnost i da nisam vredna negovanja. Nakon toga mi je nadzornik pisao još dva puta i zamolio me da razmislim o ponudi. U srcu mi je vladao nemir i bila sam u dilemi: „Neprihvatanje ponude znači neposlušnost, ali ako je prihvatim, s obzirom da rad na čišćenju podrazumeva načela na svakom koraku, ako ne budem rešavala stvari kako treba i prekršim načela, ostaviću za sobom prestupe i zla dela. Ako su prestupi manji, biću smenjena, ali ako su ozbiljni, onda ću možda biti izopštena. Ne samo da će moj ugled i status biti narušeni, već će takođe biti ugrožena i moja prilika da imam dobar ishod i odredište.” Nakon mnogo promišljanja, na kraju sam odbila ponudu. Nadzornik mi je rekao: „Kada su braća i sestre glasali, ti si dobila najviše glasova. Moraš da tragaš za Božjom namerom.” Nisam imala šta da kažem. Osećala sam se kao da mi se srce cepa na dva dela i molila sam se Bogu iznova i iznova: „Dragi Bože, kada me je ovo zadesilo, u srcu sam znala da treba da se pokorim, ali naprosto ne mogu da se pokorim. Plašim se da neću biti sposobna da dobro obavljam svoju dužnost kao nadzornica, da ću prekidati i ometati rad crkve, i da ću biti otkrivena i eliminisana. Ne znam u koje istine treba da uđem da bih izbegla ovu nepriliku. Molim Te da me vodiš!”

Jednom prilikom sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je zaista ganuo srce. Svemogući Bog kaže: „Kako da postupaš po svojoj savesti? Postupaj iskreno i zavredi Božju blagost, zavredi ovaj život koji ti je Bog dao i ovu Bogom danu priliku da ostvariš spasenje. Da li je to dejstvo tvoje savesti? Jednom kada ispuniš taj minimalni standard, dobićeš zaštitu i nećeš praviti ozbiljne greške. Onda ti se neće lako dogoditi da u postupanju budeš buntovan prema Bogu ili da odustaneš od svoje dužnosti, niti ćeš biti sklon površnom delovanju. Takođe, nećeš biti tako sklon da kuješ planove zarad sopstvenog statusa, slave, dobitka i budućnosti. To je uloga koju savest igra. I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek neko ko nema savesti niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako detaljnije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. (…) Da li takva vrsta ljudi ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, pa mogu li onda da osete kada ih Sveti Duh prekoreva ili dovodi u red? Ne, oni to ne mogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bog kaže da su oni koji nemaju savesti ili razuma naročito sebični i niski. Uzimaju u obzir samo svoje interese, a ne rad crkve, i ne snose nikakav teret niti imaju osećaj odgovornosti prema radu crkve. Kada sam promislila, shvatila sam da sam ja upravo takva vrsta osobe. Nadzornik je morao da obavlja dužnosti u drugoj oblasti zbog potreba posla, pa je trebalo da preuzmem ovu dužnost kada su me braća i sestre izabrali. Međutim, ja sam se plašila da će obavljanje ove dužnosti biti prevelika odgovornost, i da ću biti smenjena i eliminisana ako je ne obavljam kako treba, ostavljajući za sobom prestupe i zlodela. Ne samo da će moj ugled i status biti narušeni, već ću izgubiti svoj ishod i odredište. Da bih zaštitila sopstvene interese, odbila sam ponudu, pod izgovorom da sam prosečnog kova, da imam ograničenu radnu sposobnost i da nisam vredna negovanja. Nadzornik mi je nekoliko puta pisao da bi u zajedništvu razgovarao sa mnom, ali sam stalno iznalazila izgovore da ga odbijem. Uzimala sam u obzir samo sopstvene interese i odbila da prihvatim ovu dužnost. Zaista sam u potpunosti bila bez savesti i razuma! Nisam više želela da živim tako na tako sebičan i nizak način, pa sam prihvatila ovu dužnost.

Nekoliko meseci kasnije, premestili su me na drugu dužnost da budem član tima jer je moj loš kov značio da nisam dorasla poslu. Kasnije su starešine pisale da nam kažu da postoji tim kojem nedostaje članova za organizovanje materijala za čišćenje i da oni ne mogu da dokuče načela u potpunosti. Zamolili su me da odem tamo i budem vođa tima da bih im pomogla. Pomislila sam u sebi: „Ako ne organizujem dobro materijale za čišćenje i nekoga pogrešno okarakterišem, moraću da snosim odgovornost za to. Ako ne uspem da prodrem u sve detalje i prekršim načela, ostavljajući za sobom prestupe i zla dela, zar onda neću biti nadomak toga da budem smenjena i eliminisana? Sigurnije je biti član tima.” Prema tome, ponovo sam odbila, pod izgovorom da sam slabog kova, da imam ograničenu radnu sposobnost i da nisam vredna negovanja.

Nakon toga su mi starešine pisale da bi sa mnom razgovarale u zajedništvu i ukazale su na to da moje uporno odbijanje dužnosti znači da odbijam da prihvatim istinu. Bilo mi je jasno da je beseda starešina služila kao podsetnik i upozorenje od Boga, bila sam tužna i osećala sam krivicu: „Verujem u Boga već toliko godina, pa zašto se onda uopšte nisam promenila? Zašto sam tako nepopustljiva?” Shvatila sam da bi ovo stanje moglo biti veoma opasno ukoliko ne tragam za istinom kako bih ga razrešila. Nakon toga sam potražila Božje reči koje su se odnosile na moje stanje. Pročitala sam reči Božje: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja o carstvu. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. (…) Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osećala sam se kao da mi probadaju srce. Bog je razotkrio da se oni ljudi koji su sebični, niski i varljivi plaše da snose odgovornost. Kada ih nešto snađe, uvek prvo razmatraju sopstvene interese i uvek razmišljaju o tome kako da sebi obezbede izlaz umesto da štite interese Božje kuće. Uopšte ne žele da preuzmu nikakvu odgovornost. Ovakva vrsta ljudi ne prihvata istinu i nema ljudskost. U Božjim očima, to su nevernici i oni ne zaslužuju da obavljaju dužnosti. Bila sam upravo takva vrsta osobe. Božja kuća me je nekoliko godina negovala za obavljanje rada na čišćenju i savladala sam neka relevantna načela i razumela određene puteve za rešavanje problema. Kada su me braća i sestre izabrali za nadzornicu, trebalo je da prihvatim tu dužnost i svesrdno sarađujem. Ali mene su brinule posledice neobavljanja dužnosti kako treba, pa sam pronašla razloge i izgovore da bih je odbila. Uopšte nisam vodila računa o radu crkve. Kada su starešine uredile da postanem vođa tima, i dalje me je brinulo to što ću biti odgovorna ukoliko ne obavim posao kako treba. Da bih zaštitila sopstvene interese, iznalazila sam razne razloge i izgovore da okolišam i bežim, poput toga da sam lošeg kova i da imam ograničenu radnu sposobnost. Bila sam veoma svesna toga šta rad u crkvi zahteva i da sam odgovarajući kandidat, ali sam se bavila smicalicama i nisam htela da budem vođa tima niti da preuzmem bilo kakve odgovornosti jer sam uzimala u obzir samo sopstveni ishod i odredište. Razmišljala sam o onim nevernicima kojima je profit na prvom mestu i koji uvek kalkulišu i spletkare zarad ličnih interesa u svemu što rade; oni rade sve što im je od koristi. Sve moje misli i ideje su takođe bile zarad moje lične koristi, a kada sam dobila poziv da obavljam posao koji podrazumeva preuzimanje odgovornosti, ja sam se bavila smicalicama i povlačila se. Uopšte nisam pokazala nikakvu odanost niti pokornost prema Bogu i nisam se nimalo razlikovala od nevernika ili bezvernika. Zaista nisam bila dostojna vršenja dužnosti! Kada sam to shvatila, ispunio me je osećaj kajanja i samoprekora.

Kasnije sam promišljala o sebi. Zašto sam, budući da sam verovala u Boga toliko godina, uporno želela da odbijem svoju dužnost? Šta je bio glavni uzrok tog problema? Jednog dana sam pročitala reči Božje: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Bog je razotkrio da antihristi pridaju previše značaja primanju blagoslova. Antihristi ne veruju nikome osim sebi. Veruju da mogu da se oslone samo na sebe, da su oni jedini koji će zaista paziti na sebe i da na svakom koraku moraju biti pažljivi i obazrivi jer se plaše da pokoravanje uređenjima Božje kuće može biti štetno za njihovo sticanje blagoslova i da može uništiti njihove snove o zadobijanju blagoslova. Razmišljajući o sebi, zar moje ponašanje nije bilo poput ponašanja antihrista? Pridavala sam veliku važnost zadobijanju blagoslova. Crkva je uredila da budem nadzornica, a potom i vođa tima, ali nisam mogla a da ne brinem o sopstvenom ishodu i odredištu. Mislila sam da obavljanje dužnosti nadzornika ili vođe tima podrazumeva velike odgovornosti, i da ću ostaviti prestupe za sobom ako ne obavljam posao kako treba. Ako prestupi budu ozbiljni, možda bih čak bila otkrivena ili eliminisana, pa bi bilo bezbednije da budem običan član tima i da neko drugi obavlja završne provere. Iako ne bih postigla neke bitne zasluge, ne bih ostavila prestupe za sobom i ne bih bila otkrivena i eliminisana. Ono o čemu sam razmišljala bilo je da postupam na bilo koji način koji mi je od koristi, i uopšte nisam vodila računa o interesima crkve. Živela sam potpuno se oslanjajući na sotonske otrove poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi,” „Nemoj da tražiš zasluge, nego izbegavaj krivicu” i „Oprez je majka sigurnosti”. Mislila sam da je potpuno prirodno da ljudi uzimaju u obzir sopstvene interese – zar ne bi bilo glupo postupati drugačije? Božja namera je bila da mi omogući da se više obučavam obavljajući ovu dužnost i da budem sposobna da tragam za istinom kako bih stvari obavljala u skladu sa načelima. Međutim, ja sam sumnjala u Boga na osnovu svog iskrivljenog gledišta. Smatrala sam da postavljanje mene za nadzornicu predstavlja način da budem otkrivena i eliminisana. Mislila sam da je Bog poput svih onih poznatih i velikih ljudi u svetu, koji nisu naročito pošteni i pravedni prema ljudima, i da će ljudi koji naprave i najmanju grešku tokom obavljanja svoje dužnosti biti eliminisani. Zar to nije huljenje protiv Boga? Bila sam tako lažljiva i rđava! Potpuno je prirodno i opravdano verovati u Boga i obavljati dužnost stvorenog bića, što je odgovornost koju iz časti ne smem da izbegavam. Međutim, naudili su mi sotonski otrovi i postala sam sebična, rđava i lažljiva. Odbila sam svoju dužnost da bih zaštitila svoje interese i uopšte nisam pokazala nikakvo razumevanje prema Božjim namerama. Život prema ovim sotonskim filozofijama samo bi doveo do toga da se sve više i više opirem Bogu i Bog bi me se na kraju gnušao, odbacio bi me i eliminisao. Kada sam to shvatila, ispunio me je osećaj kajanja i samoprekora, pa sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, tako sam sebična, niska, rđava i lažljiva. Otkako sam počela da verujem u Tebe, stremila sam samo ka blagoslovima i nisam uzimala u obzir Tvoje namere niti sam razmišljala o radu crkve. Dragi Bože, voljna sam da se pokajem. Ne želim da nastavim da se krećem pogrešnim putem.”

Kasnije sam pročitala reči Božje: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da u Božjoj kući vladaju istina i pravednost. Božja kuća smenjuje i eliminiše ljude u skladu sa načelima, i ni prema kome neće postupati proizvoljno zbog njegovog ponašanja u određenom trenutku ili u određenoj stvari. Sve se zasniva na doslednom ponašanju ljudi, na njihovom stavu prema prihvatanju istine i na tome da li su se istinski pokajali. Ako čovek počini mnogo zlih dela koja prekidaju i ometaju rad Božje kuće, i ako se ne pokaje i ne promeni ma koliko da mu drugi pomažu, on će biti smenjen i eliminisan. Međutim, ukoliko čovek pokaže iskvarenu narav tokom obavljanja svoje dužnosti ili izazove prekidanje i ometanje rada crkve, ali može odmah da promisli, razume, da se pokaje i promeni, Božja kuća će mu pružiti druge mogućnosti da obavlja dužnosti. Razmišljala sam o tome kako sam se nekada, otkako sam počela da obavljam rad na čišćenju, pridržavala pravila jer nisam razumela načela, i shodno tome činila prestupe. Međutim, Božja kuća me nije smenila ni eliminisala zbog tih prestupa, već je u zajedništvu razgovarala sa mnom i pomogla mi. Posle toga, pošto sam bila voljna da se pokajem, dobila sam dozvolu da nastavim da obavljam dužnosti. Što se tiče onih koji su smenjeni i eliminisani, to se nije desilo zato što su obavljali dužnosti kao vođe tima ili nadzornici, već zato što su išli pogrešnim putem. Počinili su prestupe, ali nisu prihvatili orezivanje i nisu se pokajali. Tek tada su smenjeni i eliminisani. Setila sam se sestre u timu koja nije bila nadzornica. Međutim, dok je obavljala svoju dužnost, nadmetala se za slavu i dobitak sa sestrama sa kojima je sarađivala i sabotirala ih je iza njihovih leđa. To je prekidalo i ometalo rad crkve, ali se ona nije pokajala nakon razgovora u zajedništvu. Na kraju je smenjena. Takođe, razlog zbog kojeg su smenjena dva prethodna nadzornika nije bilo to što su snosili velike odgovornosti koje su ih razotkrile, već zato što uporno nisu stremili ka istini i nisu obavljali stvaran posao. Kada su orezani ili kada su braća i sestre razgovarali sa njima u zajedništvu da bi im pomogli, oni se nisu zaista pokajali ni promenili. Tek tada su smenjeni. Njihovo smenjivanje uopšte nije imalo veze sa dužnostima koje su obavljali niti sa tim kolike su bile njihove odgovornosti. Shvatila sam da je moje verovanje da je biti vođa tima opasno zbog velike odgovornosti koju to podrazumeva i da je biti član tima relativno bezbedno i sigurno, pogrešno i apsurdno i da nije u skladu sa istina-načelima. Božja kuća mi je pružila priliku da obavljam dužnosti i Božja namera je bila ta da tragam za istinom u ljudima, događajima i stvarima s kojima dođem u kontakt, i da shvatim i razumem više istina-načela. Trebalo je da cenim tu retku priliku i prihvatim svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. (…) Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Bog kaže da se pošteni ljudi mogu pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima, i da mogu svim srcem i svom snagom obavljati svoju dužnost kako treba. Ne spletkare zarad sebe, niti uzimaju u obzir dobitke i gubitke svojih ličnih interesa. Štaviše, dužnost je obaveza koju iz časti ne smemo da izbegavamo i ona nema apsolutno nikakve veze sa tim koje blagoslove primamo i koje patnje preživljavamo. Ne treba da odbijemo dužnost jer se plašimo nedaća, niti treba da prihvatimo dužnost zarad blagoslova. Potpuno je prirodno i opravdano da ljudi treba da ispunjavaju svoje dužnosti. Kada sam to razumela, znala sam kako da se ophodim prema svojoj dužnosti. Iako su moj kov i radna sposobnost prosečni, mogu više da tragam za stvarima koje ne razumem dok obavljam svoju dužnost i, u okviru svog kova i sposobnosti, dam sve od sebe da ispunim dužnost koju treba da ispunim. To je stav koji treba da imam. Iako još uvek nisam postigla veliki ulazak ili promene, kroz ovo otkrovenje sam stekla određeno razumevanje pogrešnih perspektiva koje su stajale iza moje težnje ka verovanju u Boga, naučila sam kako da dobro obavljam svoju dužnost da bih pokazala razumevanje prema Božjim namerama i voljna sam da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Veoma sam zahvalna Bogu na ovim promenama i razumevanju.