Dobila sam alergijsku astmu kada sam imala 28 godina. Kad god se pogorša, ne mogu da dišem, i osećam da se toliko gušim da mi se zavrti u glavi. Noću ne mogu ni da legnem; moram da sedim uspravno naslonjena na nešto, i moram da budem u tom položaju celu noć. Ranije sam često bila hospitalizovana radi lečenja, i zbog patnje usled bolesti bila sam i fizički i psihički iscrpljena. Sećam se da sam jednom bila teško bolesna i nisam mogla da dišem, i nakon što sam bila hospitalizovana više od deset dana, stanje mi se i dalje nije poboljšalo, pa sam se, čak i sa infuzijom i kiseonikom, i dalje gušila i bila oblivena znojem. Bolnica nije mogla da me leči, pa su uredili da me prebace u veću bolnicu. Porodica me je nosila na nosilima, i čim smo stigli do ulaza u bolnicu, onesvestila sam se. U tom trenutku sam pomislila da je to možda moj kraj, ali nakon deset dana hitnog lečenja, moje stanje je stavljeno pod kontrolu. Nakon otpuštanja, oporavljala sam se kod kuće. Svakog dana sam živela oprezno, plašeći se da će i najmanji propust ponovo izazvati moju bolest. Jednog dana sam otišla kod lekara. Lekar je rekao: „Vaša bolest je jedan od četiri najveća medicinska izazova u svetu. Već je dobro što se simptomi mogu držati pod kontrolom, ali izlečenje nije moguće. Uvek treba da imate kod sebe lekove za hitne slučajeve, jer ako se lečenje odloži, može biti opasno po život.” Bila sam prilično obeshrabrena kada sam to čula. Kako sam mogla da dobijem takvu bolest tako mlada? Kad god bih se setila tog perioda kada sam bila teško bolesna i blizu smrti, zadrhtala bih od straha. Narednih deset i više godina, svuda sam tražila medicinsku pomoć, ali nijedno lečenje nije rešilo osnovni uzrok, i tokom godina, moje telo je postalo izuzetno slabo. Mučenje usled bolesti dovelo je do toga da izgubim nadu u život. Majka mi je 2009. godine propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana. Čitajući Božje reči, shvatila sam da je ovo poslednja etapa Božjeg dela za spasenje čovečanstva. To što sam bila u stanju da prihvatim Božje delo poslednjih dana u svom životu bio je veliki blagoslov! Pomislila sam: „Dokle god pravilno težim, izlečenje moje bolesti trebalo bi da bude mala stvar za Boga. Možda ću čak videti i lepotu carstva!” Bilo je to poput oaze u pustinji – i povratila sam nadu u život. Posle toga sam počela da obavljam svoju dužnost u crkvi. Polako sam osećala da moja bolest nije tako teška kao pre. Iako sam i dalje imala česte napade, mogla sam da ih kontrolišem nekim lekovima. Stalno sam zahvaljivala Bogu u srcu i bila sam još više motivisana u svojoj dužnosti. Jednom prilikom sam srela sestru koja je dugo verovala u Boga. Rekla je da je imala istu bolest kao ja pre nego što je pronašla Boga. Nakon što je pronašla Boga, nastavila je da obavlja svoju dužnost u crkvi, i ne primetivši, oporavila se od bolesti. Pomislila sam: „Bog je mogao nju da izleči, pa sigurno može i mene. Samo što još nisam platila dovoljnu cenu i nisam dostojna. Kada se više budem davala, Bog me neće izneveriti.”

Kasnije sam preuzela dužnosti na izradi tekstova. Pomislila sam: „To što mogu da obavljam dužnosti na izradi tekstova jeste Božja blagodat i uzdizanje, tako da to moram da radim svesrdno. Možda će Bog videti moju spremnost da platim cenu i ublažiće moju patnju. Bog je svemoguć, i možda može potpuno da izleči moju bolest.” Tako razmišljajući, radila sam od jutra do mraka svaki dan, i moja dužnost je takođe donosila neke rezultate. Do 2017. godine, pošto su neki lekovi postali manje efikasni pri dugotrajnoj upotrebi, i pošto su dobri lekovi bili preskupi za mene, mogla sam samo da se oslonim na hormonsku terapiju da držim bolest pod kontrolom i da nastavim da obavljam svoju dužnost. Pomislila sam: „Sve ove godine nisam bila sputana ovom bolešću i nastavila sam da obavljam svoju dužnost. Možda će Bog videti moje davanje i jednog dana izlečiti moju bolest. Onda ću moći da obavljam svoju dužnost kao normalna osoba. Zar to ne bi bilo divno!” Baš dok sam o ovome sanjala, moja bolest ne samo da se nije poboljšala, već se pogoršala. Pošto sam neko vreme uzimala hormonsku terapiju, počeli su da se javljaju neželjeni efekti i telo je počelo da mi otiče. Videvši moje stanje, nadzornica nije imala drugog izbora nego da uredi da odem kući na lečenje. Osećala sam se krajnje negativno i jadno, misleći: „Moja bolest je postala tako ozbiljna. Ne znam čak ni da li ću doživeti sutrašnji dan, a kamoli ugledati prelepe prizore Božjeg carstva u budućnosti.” Dok sam o tome razmišljala, suze su nehotice počele da mi teku niz lice i u srcu sam počela da se žalim: „O Bože! Sve ove godine sam prkosila vetru i kiši da bih obavljala svoju dužnost, podnoseći brojne teškoće i plaćajući cenu. Moja dužnost je donela i rezultate, pa zašto me nisi zaštitio? Ako umrem ovako, zar svo moje davanje neće biti besmisleno? Bože, da li koristiš ovu bolest da me razotkriješ i isključiš? Da sam znala da će se ovo desiti, usredsredila bih se na lečenje svoje bolesti i brigu o svom telu. Onda ne bih završila ovako.” Što sam više o tome razmišljala, to sam se više osećala povređeno. Posle toga nisam ni jela ni pila Božje reči niti sam se molila. Svaki dan sam živela kao u magli, poput hodajućeg leša. Osećala sam se zaista udaljeno od Boga, kao da me je napustio. Bila sam prilično uplašena, pa sam se molila Bogu: „Bože, znam da moje stanje nije ispravno, ali ne znam koju lekciju treba da naučim. Molim Te, prosveti me i vodi da razumem svoj problem.”

Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano Mu je postavljao zahteve i na svakom koraku je čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, te da Bog ima odgovornost da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom, odnosu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao ekstremno ozbiljan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Ono što je Bog razotkrio bilo je moje pravo stanje. Osetila sam probadanje u srcu, uznemirenost, stid i poniženje. Tokom ovih godina verovanja u Boga, spolja gledano, čak i dok sam bila bolesna, ustajala sam rano i radila do kasno da bih obavila svoju dužnost, i iako je delovalo da sam odana Bogu, da vodim računa o Njegovim namerama i da težim da mu udovoljim, moja prava namera bila je da iskoristim svoje davanje i postignuća kao kapital da bi Bog izlečio moju bolest. Sve to sam posmatrala kao sredstvo za pogađanje, kako bih osigurala spasenje i ušla u Božje carstvo. Sve što sam radila, bilo je zarad mojih blagoslova i koristi, pokušavala sam da sklapam pogodbe s Bogom. Nisam istinski ispunjavala svoju dužnost da udovoljim Bogu. Razmišljala sam o svojoj neizlečivoj bolesti i o tome kako su me godine bola i patnje naterale da izgubim volju za životom, ali u mom bolu i očaju, Božje jevanđelje je došlo do mene, i videvši Božji autoritet i silu, položila sam svoju nadu u Njega. Posebno kada sam videla da se sestra oporavila nakon što je pronašla Boga, pomislila sam da dokle god sam voljna da trpim patnju u svojoj dužnosti, Bog me neće izneveriti. Verovala sam da će ne samo izlečiti moju bolest, već i da će me uvesti u Svoje carstvo da uživam u večnom životu. Zato, koju god dužnost da mi je crkva uredila, prihvatala sam i pokoravala se, uzimala sam lekove da kontrolišem svoju bolest i nikada nisam odlagala svoju dužnost. Ali kada se moja bolest pogoršala umesto da se poboljša, pa sam se čak suočila i sa pretnjom smrću, odmah sam se okrenula protiv Boga, osećajući da Bog nije pravedan prema meni. Živela sam u negativnom stanju, žaleći se na Boga i pogrešno Ga shvatajući. Nisam ni čitala Božje reči niti sam se molila, a čak sam i zažalila zbog svog prethodnog davanja. Gledajući sebe u svetlu razotkrivanja Božjih reči, shvatila sam da je moj odnos sa Bogom bio odnos golog ličnog interesa, kao odnos zaposlenog i poslodavca. Trudila sam se i žrtvovala sam da bih stekla koristi od Boga, i koristila sam i varala Boga. Nikada nisam istinski tretirala Boga kao Boga. Setila sam se teške bolesti koju sam preležala u dvadesetim godinama, i znala sam da bih bez Božje zaštite odavno umrla. Kako bih inače nastavila da živim? Bog je bio Taj koji mi je podario drugi život i koji mi je omogućio da živim do ovog trenutka. Ali umesto da budem zahvalna, koristila sam svoje davanje da zahtevam blagoslove i blagodat od Boga. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i bila sam nedostojna Božjeg spasenja. Pomislila sam na Pavla. Iako se trudio i žrtvovao, nije to činio radi svoje dužnosti, već da bi stekao blagoslove i krunu. Na kraju je, u svojoj buntovnosti, rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Uvredio je Božju narav. Kad se ne bih pokajala i promenila i kad bih nastavila da zahtevam blagoslove i blagodat od Boga, na kraju bi me se Bog gnušao, odbacio bi me i isključio, kao Pavla. Shvativši to, osetila sam još veće kajanje, i mrzela sam sebe što sam toliko godina verovala u Boga, a da nisam stremila ka istini. Krenula sam pogrešnim putem težnje za blagoslovima. Molila sam se Bogu: „Bože, svih ovih godina verovanja u Tebe, nisam pokazala nimalo ljubavi prema Tebi niti sam pokušala da Ti se odužim. Samo sam pokušavala da Te iskoristim. Bila sam potpuno lišena ljudskosti! Bože, želim da se pobunim protiv sebe i da prestanem da pokušavam da sklapam pogodbe sa Tobom.”

Posle toga, kroz lekove i tretmane inhalacijom, moja bolest je bila pod relativno dobrom kontrolom. U aprilu 2022. godine, nastavila sam sa svojim dužnostima na izradi tekstova. Cenila sam tu priliku. Tokom tog vremena, obavljala sam svoju dužnost najbolje što sam mogla i svim srcem, i rezultati moje dužnosti bili su prilično dobri. Znala sam da je to Božja blagodat i zaštita. U tren oka, došao je septembar 2023. godine, i moja astma se iznenada pogoršala. Lekovi i injekcije nisu delovali, i nisam imala drugog izbora nego da odem u pokrajinsku bolnicu na lečenje. Posle mnogo teškoća, moje stanje se konačno stabilizovalo. Ali nedugo zatim, astma mi se ponovo pogoršala. Mogla sam samo da udišem, ali ne i da izdišem, što mi je izazivalo vrtoglavicu i osećaj malaksalosti, i imala sam utisak da sam neprestano u životnoj opasnosti. Nisam imala drugog izbora nego da se vratim kući da se oporavim. Pri pomisli na povratak kući, osećala sam se krajnje obeshrabreno i beznadežno, i nisam mogla a da ne zaplačem. Pomislila sam: „Toliko sam naporno radila u svojoj dužnosti, podnela toliko patnje i platila veliku cenu, pa zašto se moja bolest stalno vraća? Zašto postaje sve gora i gora! Zašto Bog ne uzima u obzir moju spremnost da obavljam svoju dužnost i ne štiti me i ne leči? Zar Bog ne vidi moje srce?” Što sam više o tome razmišljala, osećala sam se više povređenom, i verovala sam da Bog postupa nepravedno prema meni. Osećala sam potpunu beznadežnost u pogledu budućnosti. Ne samo da je bilo malo verovatno da će moja bolest biti izlečena, već sam osećala da su moje nade da ću steći spasenje i ući u carstvo postale još manje. U to vreme, sestra mi je pronašla odlomak Božjih reči na osnovu mog stanja: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš. (…) Ne možeš reći: ’Ako se izlečim od ove bolesti, poverovaću da je to Božja viša sila, a ako se ne izlečim, onda neću biti zadovoljan Bogom. Zašto mi je Bog dao ovu bolest? Zašto ne izleči ovu bolest? Zašto sam se od nje baš ja razboleo, a ne neko drugi? Ne želim je! Zašto moram da umrem prerano, ovako mlad? Zašto drugi ljudi i dalje mogu da žive? Zašto?’ Ne pitaj zašto jer je to Božja orkestracija. Ne postoji razlog i ne treba da postavljaš to pitanje. Buntovnički govoriš kad pitaš zašto i to nije pitanje koje stvoreno biće treba da postavlja. Ne pitaj zašto, jer ne postoji zašto. Bog je tako uredio i isplanirao stvari. Pitaš li zašto, može se jedino reći da si previše buntovan, previše nepopustljiv. Kada nečim nisi zadovoljan ili kada Bog ne učini onako kako bi ti želeo ili ne dozvoli da bude po tvom, postaješ nesrećan, nezadovoljan i uvek se pitaš zašto. Dakle, Bog te pita: ’Zašto kao stvoreno biće nisi dobro obavio svoju dužnost? Zašto nisi verno obavio svoju dužnost?’ I šta ćeš Mu odgovoriti? Reći ćeš: ’Ne postoji zašto, takav sam kakav sam.’ Je li to prihvatljivo? (Nije.) Prihvatljivo je da ti se Bog tako obraća, ali ne i da se ti tako obraćaš Bogu. Stav ti je pogrešan i previše si nerazuman” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, stekla sam određeno razumevanje Božje namere. Bog nije želeo da živim u svojoj bolesti i razmišljam o svim njenim aspektima, niti da me navede da očajnički tražim izlaz iz nje. Bolest se može lečiti, ali da li se može izlečiti ili da li će ugroziti moj život nije na ljudima da odluče. Sve je pod Božjom suverenošću i predodređenjem. Ono što sam morala da uradim jeste da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da razmislim o tome koje sam iskvarene naravi i pogrešna gledišta otkrila u svojoj bolesti, i da tragam za istinom kako bih to rešila. To je bio razum koji je trebalo da posedujem. Razmišljala sam o tome kako nisam imala pokornosti Bogu u svojoj bolesti. Kada se moje stanje pogoršalo i nisam mogla da obavljam svoje dužnosti, ili kada mi je život čak bio u opasnosti, nisam tragala za istinom, već sam se umesto toga žalila. Žalila sam se na Boga što nije uzeo u obzir moju patnju i davanje i što me nije zaštitio, i verovala sam da Bog nije pravedan. Iako sam kroz prethodna iskustva stekla određeno razumevanje svog pogrešnog načina razmišljanja o pokušaju sklapanja pogodbe sa Bogom, nije bilo istinske promene. Bog je znao moje nedostatke i mane, i kroz ponovno javljanje moje bolesti, opet je razotkrio moje ogavne namere u verovanju u Njega. Tek tada sam shvatila koliko su duboko ukorenjene moje namere da steknem blagoslove. Ponovno javljanje moje bolesti sadržalo je Božju dobru nameru i dogodilo se da očisti moje iskvarenosti i nečistoće. Ali nisam razumela Božje delo i žalila sam se da Bog nije pravedan. Pogrešno sam shvatila Boga, misleći da namerava da me isključi kroz moju bolest, i uvidela sam da posle svih tih godina vere, još uvek uopšte ne poznajem Boga. Zaista sam bila siromašna, jadna i slepa! Sada sam shvatila da, iako sam spolja gledano mnogo patila zbog ove bolesti, iza svega toga stoji Božja mukotrpna namera, da je to Božje spasenje za mene, i da se to desilo da bih kroz svoju bolest razmislila o sebi i spoznala sebe. Da se to nije dogodilo, nastavila bih sa svojim pogrešnim načinom razmišljanja koji je stajao iza mojih težnji, samo bih se još više udaljavala od Božjih zahteva i na kraju bih krenula putem bez povratka. Shvativši to, srce mi se razvedrilo i više se nisam žalila na Boga niti sam Ga pogrešno shvatala.

Kasnije sam pomislila na Božje reči: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam videla da nisam razumela Božju pravednu narav. Božju pravednost sam smatrala poštenjem i razumnošću kako ih shvata iskvareno čovečanstvo. Mislila sam da pošto verujem u Boga, platila sam cenu i dala sebe, Bog treba da izleči moju bolest i podari mi blagodati i blagoslove. Kada su stvari bile u skladu sa mojim predstavama, smatrala sam Boga pravednim, ali kada me Bog nije blagoslovio, i stvari nisu bile u skladu sa mojim predstavama i uobraziljom, mislila sam da Bog nije pravedan. Božju pravednu narav sam merila isključivo na osnovu toga da li stičem blagoslove i koristi, što je potpuno nespojivo sa istinom. Ta gledišta su bila zaista iskrivljena! U stvarnosti, bez obzira na to koliko čovek toga ostavi ili koliko se dâ nakon što pronađe Boga, koliko pati ili koliko veliku cenu podnese, sve je to ono što stvoreno biće treba da uradi. A kako Bog postupa prema nama – da li daje blagodat i blagoslove, ili leči bolest tela – to je Božje pravo, i iskvareno čovečanstvo nema pravo da zahteva da Bog radi ovo ili ono. Ono što ljudi treba da urade jeste da prihvate i pokore se, jer to je razum koji treba da imaju. Ali ja sam samopravedno zahtevala da me Bog izleči zbog svog davanja. Zar nisam pokušavala da postavim Bogu neprimerene zahteve? Ideja da sam se žrtvovala i dala sebe, i da zato Bog mora da osigura da mi sve ide glatko i da izleči moju bolest, a ako to ne uradi On je nepravedan – zar to nisu bile samo moje predstave i puste želje? Ako me Bog izleči, onda je to Njegova pravednost, a ako me ne izleči, onda je i to Njegova pravednost. Bez obzira na to koliko moja bolest postane ozbiljna, čak i ako me Bog pusti da umrem, to je Božja pravednost. Nisam mogla da gledam na Božju pravednu narav iz perspektive ličnih interesa, već pre iz perspektive Njegove suštine. Bog je Stvoritelj, i način na koji se prema nama postupa jeste ono što zaslužujemo i što je pravedno. Pomislila sam na to kako je Bog predao Petra Sotoni. Petar je mogao da prihvati, a da se ne žali na Boga niti da Ga pogrešno razume, pa je čak rekao: „Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?” Ja sam samo malo stvoreno biće, i šta god da mi Bog uradi, prikladno je. Da li će me izlečiti ili ne, da li će mi dati dobar ishod ili odredište ili ne, trebalo bi da prihvatim i pokorim se, jer to pokazuje da posedujem ljudskost i razum. Shvativši to, molila sam se Bogu: „Bože, ranije nisam razumela Tvoju pravednu narav, i merila sam je prema sopstvenim predstavama i uobrazilji. Sada razumem da šta god da Ti radiš, pravedno je. Čak i ako moja bolest ne bude izlečena i umrem, Ti si i dalje pravedan, i ja ću Ti i dalje biti zahvalna i hvaliću Te!”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Jov se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na to iz koje perspektive posmatrate, Božje ime i dalje treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo i pronašla sam put primene. Jov je verovao u Boga ne pokušavajući da sklapa pogodbe sa Njim, i bilo da je primao blagoslove ili trpeo nesreće, bio je u stanju da hvali Boga. To je bilo zato što je prepoznao Božji autoritet iz svih stvari i iz sopstvenih iskustava, i znao je da je Božja velika sila ta koja uređuje i suvereno vlada nad svime. Bez obzira na to da li osoba na kraju prima blagoslove ili pati, treba bezuslovno da se pokori suverenosti i uređenjima Stvoritelja. Jov je imao ljudskost i razum; nije tražio od Boga da išta uradi. Umesto toga, zahtevao je od sebe da uvek čeka i prihvata i pokorava se svemu što dolazi od Boga. Jov je bio pošten, ljubazan i imao je istinsku veru u Boga; na kraju je bio svedok u svom svedočenju tokom kušnji i primio je Božje odobravanje. Takođe sam želela da se poistovetim sa Jovom, i bilo da se moja bolest poboljša ili ne, ili kakav god da bude moj ishod, pokoriću se Božjim uređenjima i orkestracijama i neću više praviti sopstvene izbore. Molila sam se Bogu: „Bože, u prošlosti nisam razumela istinu. Uvek sam bila zabrinuta da li će moja bolest biti izlečena ili da li ću imati dobar ishod ili odredište, i živela sam u velikoj patnji. Danas, voljna sam da se poverim u Tvoje ruke, i bilo da primim blagoslove ili patim, pokoriću se Tvojoj suverenosti i uređenjima.” Nakon što se moja perspektiva donekle promenila, bila sam u stanju da osetim veliko olakšanje i oslobođenje. Posle toga sam probala neke narodne lekove, i neočekivano, moje stanje je zaista stavljeno pod kontrolu, i mogla sam normalno da obavljam svoje dužnosti. Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da bez razotkrivanja kroz bolest, ne bih mogla da prepoznam svoje ogavne namere da težim blagoslovima. Iako sam pretrpela izvesni fizički bol, stekla sam određeno razumevanje svoje pogrešne perspektive koja je stajala iza moje težnje, i doživela sam određenu promenu. To je bila Božja ljubav i spasenje za mene! Hvala Bogu!