Svemogući Bog kaže: „Ljudi imaju tako malo razboritosti – imaju previše zahteva od Boga i previše traže od Njega, a nemaju ni trunke razuma. Ljudi uvek zahtevaju da Bog učini ovo ili ono i nisu u stanju da Mu se u potpunosti pokore ni da Ga obožavaju. Umesto toga, postavljaju nerazumne zahteve Bogu na osnovu svojih sklonosti (…). Ljudski razum je tako slab, zar nije? Ljudi ne samo da nisu sposobni da se u potpunosti pokore Božjim orkestracijama i uređenjima ili da prihvate sve što od Boga dolazi, već Mu, naprotiv, nameću dodatne zahteve. Kako neko sa takvim zahtevima može da bude odan Bogu? Kako može da se pokori Božjim uređenjima? Kako može da voli Boga? Svi ljudi imaju zahteve da Bog treba da ih voli, da treba da ih podnosi, da pazi na njih, da ih štiti i da se stara o njima, a nemaju nikakve zahteve u vezi sa tim kako oni treba da vole Boga, kako da misle na Boga, da budu obzirni prema Bogu, da udovolje Bogu, da imaju Boga u srcima, i da obožavaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pre, kad sam čitao ovaj deo iz Božjih reči, nisam ga upoređivao sa sobom. Mislio sam da Bog govori o onim vernicima koji samo traže hleba da utole glad, da bi samo takvi ljudi uporno iziskivali od Boga i zahtevali blagodat i blagoslove od Njega. Što se mene tiče, ja sam pojeo i popio mnogo Božjih reči; znao sam da sam stvoreno biće i da treba takvo mesto da zauzimam, i znao sam da, bez obzira na to da li me Bog blagoslovi i na to da li je namestio povoljne ili nepovoljne okolnosti, treba da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Zbog takvog shvatanja i težnje, mislio sam da mogu da se pokorim Bogu i da ništa od Njega ne zahtevam. Ovog puta, bolest mog sina navela me je da konačno jasno sagledam svoj istinski rast i činjenicu da sam iskvaren.

Septembra 2015, sin mi se vratio iz bakine kuće, a baka je rekla da se ugojio. Primetio sam da su mu kapci pomalo natečeni; nešto tu prosto nije bilo kako valja. Rekao sam sinu da skine košulju i pantalone da ga pregledam i video sam da su mu noge prilično otečene i da se nekako presijavaju. Kad sam mu pritisnuo nogu, ostalo je udubljenje koje se nije odmah vratilo u normalan položaj kao što bi inače. Odjednom, setio sam se nečega što su stariji često govorili: „Dečaci se plaše otečenih nogu, a devojčice otečene glave.” Znači da ako su noge nekog dečaka otečene, onda je sigurno ozbiljno bolestan. U srcu mi se javio loš osećaj; sin mi je sigurno bio ozbiljno bolestan. Sledećeg dana smo odveli sina u pokrajinsku nefrološku bolnicu. Lekar je rekao da možda ima nefrotski sindrom. Kod takve bolesti, nivoi belančevina u telu su veoma niski, a nivo kreatinina je veoma povišen. Pacijent postaje sve slabiji, a ako se stanje pogorša, bolest prerasta u uremiju. Setio sam se da se u kineskoj medicini smatra da je bubreg urođena osnova osobe. Ako nešto nije u redu s bubregom, to direktno utiče na zdravlje deteta. Ako ta bolest ne može da se izleči, moj sin neće moći da ide u školu kao normalna deca, a i ženidba bi mu bila problem. Razmišljajući o tome, veoma sam se zabrinuo i pomislio: „Sin mi ima samo 14 godina; pred njim je još dug put. Da li će ga zaista stalno mučiti ta bolest? Kako dete njegovih godina to da podnese? Ne mogu da dozvolim da mi sin bude tako bolestan; čak i ako budemo morali da prodamo kuću i imanje, moram se postarati da se izleči.” Nestrpljivo sam u bolnici čekao rezultate sinove dijagnoze. U srcu sam se neprestano molio Bogu. Dok sam se molio, setio sam se da je juče trebalo da održim okupljanje u svojoj kući. Zar nisam odgađao svoju dužnost? Silno sam sebe prekorio, razmišljajući o tome da ne smem da dozvolim da sinova bolest ometa način na koji se održavaju okupljanja. Moja žena je ostala u bolnici da se brine o našem sinu, a ja sam prvo otišao kući i držao okupljanja istovremeno radeći.

I koja je na kraju bila dijagnoza tvog sina? Imao je nefrotski sindrom. Kad sam to čuo, bilo je to kao grom iz vedra neba. Ono čega sam se najviše plašio sada je bilo potvrđeno. Moj sin u budućnosti neće moći da ide normalno u školu i moraće da ostane u bolnici. Kako će tako malo dete to podneti? Dok sam o tome promišljao, nisam mogao a da ne zaplačem. Tih dana sam bio toliko očajan da nisam odoleo da pomislim sledeće: „Otkad sam prihvatio Božje delo, nisam molio Boga ni za šta što se tiče telesnih pitanja. Bilo bi sjajno kad bi mi, ovog puta, Bog uslišio molbu i dozvolio da mi se sin potpuno oporavi.” Veoma sam želeo da se molim Bogu i zamolim Ga da ukloni bolest iz mog sina, ali znao sam da je Božje delo u poslednjim danima delo suda i grdnje; kušnje i oplemenjivanja; cilj mu je da pročisti iskvarenu narav ljudskog roda. Tražiti nešto takvo od Boga nije bilo u skladu s Njegovom namerom. Ali čim bih pomislio na sinovljevu bolest, ipak bi mi se javila nada da će mu Bog pomoći zbog moje „pokornosti”. Kad bi se to desilo, moj sin ne bi morao da trpi takav bol. Nadao sam se neko vreme, ali sinovljevo stanje se nije poboljšavalo. Iako spolja gledano nisam kasnio sa obavljanjem dužnosti, bio sam veoma očajan. Da bih prevazišao bol, mogao sam samo da se molim Bogu, da Ga tražim i da jedem i pijem Njegove reči. Svemogući Bog kaže: „Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Čitanje Božjih reči duboko mi je probolo srce. Bog je pogodio pravo u centar, razotkrivajući moje gledište o stremljenju ka blagoslovima u mojoj veri u Boga. Nakon što je mom sinu potvrđen nefrotski sindrom, spolja gledano, svojski sam se trudio da se suzdržim od zahtevanja stvari od Boga tokom molitve, ali iznutra sam se nadao da će se Bog smilovati na mene zbog moje „pokornosti” i ukloniti bolest mog sina. Kad Bog nije udovoljio mojim zahtevima, osetio sam bol u srcu i nisam tragao za lekcijama koje treba da naučim iz toga što mi se dešavalo. Da li sam bio imalo drugačiji od onih ljudi iz religije? Ono ka čemu sam stremio u svom verovanju i dalje je bilo traženje hleba da mi utoli glad, što nimalo nije bilo u skladu s Božjom namerom. Promišljajući o tome, osetio sam duboki sram i mrzeo sam sebe što nisam stremio ka istini i što sam postavljao Bogu zahteve. Uopšte nisam bio razuman. U srcu sam se molio Bogu: „O, Bože! Voljan sam da bolest svog sina poverim Tebi i da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima. Molim te daj mi osećaj tereta i daj mi vere da mogu svoju dužnost da obavljam dobro i da Ti udovoljim.” Nakon molitve, srce mi je bilo malo smirenije i opuštenije.

Marta 2016, preuzeo sam dužnosti crkvenog starešine. Nekoliko meseci nakon toga, mom sinu se stanje opet pogoršalo. Nije mogao da izbaci sav urin, što mu je izazvalo otoke po celom telu. Kad sam to video, bio sam potpuno slomljen. Tako dobar dečak kao što je on nekako se našao u tom stanju. Ako mu se stanje stalno pogoršava, kad će mu konačno biti bolje? Razmišljao sam: „Možda ne obavljam svoju dužnost dovoljno dobro. Ako uložim više truda, da li je moguće da će mu se stanje poboljšati?” I tako sam uložio više truda u obavljanje dužnosti. Na moje iznenađenje, mom sinu je postepeno postajalo bolje. Bio sam neizmerno zahvalan Bogu i svoju dužnost sam obavljao još marljivije, postižući rezultate u raznim zadacima. Vreme je prolazilo i u jesen 2016, mom sinu se stanje iznenada pogoršalo. Izbacivao je sve manje urina svakog dana i skoro mu se sva tečnost skupljala u telu. Telo mu je bilo strašno otečeno, toliko da mu se lice izobličilo, a oči postale tek uski prorezi; bio je neprepoznatljiv. Noge su mu izgledale kao u slona, koža mu je bila svetlucava i jedva je silazio s kreveta. Kad smo bili odsutni obavljajući svoje dužnosti, jedino što je mogao da radi bilo je da se igra telefonom. Kad je trebalo da ga odvedemo u bolnicu, zrelo je rekao: „Moje stanje se neće poboljšati; nema svrhe da tamo idemo. Prosto idite da radite ono što morate.” Želeo sam da ja trpim sav taj bol umesto njega, ali nisam mogao ništa da učinim. Nisam se ni osvestio, a već sam se žalio Bogu, razmišljajući: „O Bože! Nisam Jov, niti sam Petar; moj rast nije tako velik. Štaviše, sve ovo vreme nisam prestajao da obavljam svoju dužnost. Zašto mom sinu nije bolje? Čak iako njegovo zdravlje ne može smesta da se poboljša, bio bih zadovoljan kad se bar ne bi stalno pogoršavalo.” Dok sam o tome promišljao, shvatio sam da se žalim što je Bog nepravedan. Osetio sam veliku nelagodu i brzo sam se pomolio Bogu: „O Bože! Znam da ne treba ovako da Ti se žalim, ali zaista ne mogu da prođem kroz ovo i ne znam koje lekcije treba da naučim. Molim te vodi me po ovom pitanju.”

Nakon molitve, pročitao sam jedan odlomak iz Božjih reči: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. (…) Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da pravedna narav Boga nije onakva kakva sam mislio da jeste – pravedna i razumna i ravnopravna. Mislio sam da dokle god ljudi mogu da obavljaju neke dužnosti, da će im Bog pomoći, i da što više ljudi plaćaju cenu u svojim dužnostima, Bog više treba da ih blagoslovi. To su pogodbeni pogledi na svet i suštinski nisu usklađeni sa istinom. Božja suština je pravedna. Sve što On čini prirodno je otkrivenje Njegove pravedne naravi. Mislio sam o tome kako se Jov bojao Boga i klonio zla i u očima Boga bio savršena osoba. Prema ljudskim predstavama, nije trebalo da se suoči sa Sotoninim iskušenjima, ali Bog je dozvolio da mu se takve stvari dese. Iako to nije bilo u skladu s čovekovim predstavama, usavršilo je Jovovu veru. Uvideo sam da bez obzira na to da li Bog blagoslovi ljude ili im nešto oduzima, bez obzira na to da li ih je iskušavao i razotkrivao ili ih usavršio, to su sve bila otkrivenja pravedne suštine Boga i svi bi trebalo da im se pokore i da ih prihvate. Ljudi ne bi trebalo da koriste svoje davanje za Boga kao kapital zbog kog mogu Bogu da kažu šta da radi. Ali nisam razumeo Božju pravednost. Kad sam se malo dao u svojoj dužnosti i video da se stanje mog sina popravlja, verovao sam da je Bog pravedan i poletno sam obavljao dužnost. Kad se mom sinu stanje pogoršalo i počelo da postaje sve ozbiljnije, žalio sam se na Boga i mislio da su kušnje koje mi postavlja preteške. Počeo sam da se raspravljam s Bogom i da mu se suprotstavljam. Moja definicija Božje pravednosti bila je zasnovana na tome da li moj marljivi rad i to što se dajem za Boga može da mi obezbedi blagodat i blagoslove; bila je puna nagodbi i razmena. Zar nisam od Boga zahtevao stvari po sopstvenim predstavama? Nisam uopšte obavljao svoju dužnost kao stvoreno biće i nikako nisam imao savest i razum koje stvoreno biće treba da ima. Molio sam se Bogu: „O, Bože! Želim da budem neko ko poseduje savest i razum i da obavljam dobro svoju dužnost da bih Ti udovoljio. Zašto Te pogrešno razumem i žalim se na Tebe kad god se suočim sa stvarima koje mi se ne sviđaju? Bože, molim te da me vodiš da razumem sebe po ovom pitanju.”

Kasnije sam pročitao dva odlomka iz Božjih reči. „Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To praktično znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? I zašto oni uvek imaju predstave o Bogu? Šta je to u čovekovoj prirodi? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i spletkarenja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili u zajedništvu razgovaraju o Bogu ili propovedaju – njihovo traganje, misli i težnje, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi’ već postala čovekova priroda. Koji problem pokazuju ljudi koji previše zahtevaju od Boga? Pokazuju da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Čitajući ove reči, nešto mi je duboko probolo srce. Bio sam upravo ta osoba koju je Bog razotkrio; Posmatrao sam sebe kao Božjeg zajmodavca i nisam Njega posmatrao kao Stvoritelja. Razmišljajući o vremenu tokom kog sam verovao u Gospoda, nakon što sam uživao u Božjoj blagodati i blagoslovima, verovao sam da dokle god se ljudi mole i obraćaju se Bogu kad su u nevolji, da će im On ispuniti neke želje, jer nema ničeg većeg od Božje ljubavi prema čoveku. Nakon što sam prihvatio delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, iz Božjih reči sam shvatio da je Bog Stvoritelj i da ljudi ne treba da mu postavljaju nerazumne zahteve i mole Ga da im pomogne i da blagoslove. Međutim, gledište o zadobijanju blagoslova još uvek se nije u meni promenilo. Uzmimo na primer bolest mog sina: Na početku sam mogao da je poverim Bogu i nakon što sam video da se stanje mog sina donekle poboljšalo, pomislio sam da je Bogu zaista stalo do nas. Mislio sam da ako se držim svoje dužnosti i Bog me vidi kako se dajem, da će onda možda mom sinu biti bolje. Pod kontrolom takvih namera, bio sam posebno poletan pri obavljanju dužnosti. Ali kad moje davanje nije dovelo do željenih rezultata pa je stanje mog sina postajalo sve ozbiljnije, nisam odoleo da se ne žalim na Boga. Mislio sam da treba da mi se oda zasluga što sam obavljao dužnosti i platio određenu cenu, i da mi je to dalo pravo da se nagađam s Bogom. Uvideo sam da sam verovao u Boga i obavljao svoju dužnost radi zadobijanja blagoslova i dobrobiti umesto radi prostog udovoljavanja Bogu. Moja priroda je zaista bila tako sebična! Na primer, odanost dece prema roditeljima je nešto savršeno prirodno i opravdano i deca ne bi trebalo da budu odana samo kad roditelji stvaraju za njih bogatstvo. Kao stvorenom biću, obožavanje Boga i verovanje u njega još više je savršeno prirodno i opravdano, ali uvek sam u sebi skrivao sopstvene namere i zahteve, varajući Boga u svemu što sam radio. Takvo verovanje nikad ne može da zasluži hvalu od Boga. Bio sam duboko ponižen i posramljen. Želeo sam samo da se vratim Bogu, zauzmem mesto stvorenog bića i počnem ispravno da razmišljam, ne zahtevajući više od Boga i ne žaleći se više na Njega i poveravajući Mu svog sina.

Pri kraju 2018, morao sam da napustim dom iz sigurnosnih razloga. Baš u to vreme, zbog dužeg uzimanja lekova sa hormonima, mom sinu su utvrdili avaskularnu nekrozu glave femura (ANGF). Nije mogao da ispravi struk dok je hodao i mogao je da hoda samo s obe ruke na kolenima. Iako sam znao da je moja žena uz njega i da nemam oko čega da pomažem kod kuće, njegova situacija me je i dalje jako mučila i razmišljao sam: „Ni staru bolest mog sina nisu izlečili, a sad ima i novu; šta da radim?” Što sam više o tome razmišljao, postajao sam sve očajniji i nadao sam se da će Bog učiniti neko čudo koje će smesta staviti stanje mog sina pod kontrolu. Nejasno sam osećao da opet zahtevam stvari od Boga i zato sam se tiho u srcu molio Bogu moleći Ga da me zaštiti da bih mogao čvrsto da stojim na svom mestu stvorenog bića i pokorim se ovim okolnostima. Nakon molitve, spakovao sam nešto odeće i otišao od kuće.

Tokom vremena provedenog daleko od kuće, ponekad bih razmišljao o sinu, što je dovodilo do pometnji u mojoj dužnosti pa sam se molio Bogu i jeo i pio Njegove reči. Pročitao sam sledeće Božje reči: „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer na njihovu sudbinu ne utiče ništa sem Stvoriteljevog predodređenja. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči, shvatio sam da je Bog suveren nad svim stvarima i da uređuje sudbinu svake osobe. U životu svake osobe postoji patnja koju mora da istrpi i niko drugi je ne može istrpeti umesto nje. Što se mog sina tiče, mogao sam samo da ga odgajim da bude odrastao čovek i ispunim svoju odgovornost. Kad su pitanju muke koje on treba u svom životu da izdrži i to kakav će njegov život biti, to je sve u Božjim rukama. Nisam mogao o tome da odlučujem niti da to menjam. U prošlosti, kad sam bio kod kuće, povremeno bih brinuo o sinu i podsećao ga da redovno uzima lekove, ali ipak mu je utvrđena ANFG. Moja briga i društvo nisu mogli da promene vrstu patnje koju je moj sin morao da istrpi. Čak i da sam ostao pored njega, mogao bih samo da mu pravim društvo i malo mu olakšam stvari; nikako nisam mogao da utičem na to da li će mu se bolest pogoršati ili povući. Morao sam sina da poverim Bogu; jedina prigodna stvar bila je da pustim da Bog ima suverenost nad svim i da to uredi. Razmišljajući o tome, počeo sam da se osećam malo slobodnije i budem smiren dok obavljam dužnost.

I šta je pisalo u ovom poslednjem pismu o stanju tvog sina? Žena mi je rekla da je on opet u bolnici. Kad sam čuo da se ponovo razboleo, bio sam prilično uznemiren i molio sam se Bogu govoreći da sam voljan da Mu poverim svog sina i dopustim Mu da ima suverenost nad svim stvarima i da sve uredi. Treba samo da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i obavljam dobro svoju dužnost. Kad sam se na taj način pomolio Bogu, više ne zahtevajući ništa od Njega, osećao sam se neizmerno smireno i opušteno i mogao sam svim srcem da prionem na obavljanje dužnosti.