Moja supruga i ja prihvatili smo, jedno za drugim, Božje delo poslednjih dana u jesen 2007. godine. Čitajući Božje reči, postao sam siguran da je Svemogući Bog ovaploćeni Bog, koji je došao da spase čovečanstvo od katastrofa. Mislio sam da nam je prilika da prihvatimo Božje spasenje u starosti bila neverovatan blagoslov i prilika koja se pruža jednom u životu koju nismo mogli da propustimo. Oboje smo preuzeli dužnost nakon prihvatanja jevanđelja. Delio sam jevanđelje i zalivao pridošlice, a moja žena je vršila dužnost domaćina. Srećno su nam prolazili dani. Ubrzo, stomačno oboljenje moje žene, bronhitis i nekoliko drugih bolesti su se poboljšali sami od sebe. Bog nam je darovao blagodat i blagoslov. Naša vera u Boga je rasla, a ja sam imao više volje da delim jevanđelje. 2012. godine, kada sam delio jevanđelje, uhapsili su me i odveli u opštinsku policijsku stanicu. Nakon puštanja, policija nas je i dalje ponekad maltretirala zbog naše vere. Takođe su nam pretili da će, ako nastavimo tako, trpeti izgledi naše dece i unuka. Naša snaha je verovala u laži KPK o našoj veri i izbacila je i mene i moju ženu iz kuće tokom proslave Kineske Nove godine. Nismo imali kuda i osećali smo se jadno i slabo. Tešili smo i bodrili jedno drugo govoreći: „Ovo je oplemenjivanje od strane Boga i teškoća koju treba da podnesemo. Ne smemo postati negativni. Možemo bez svega, ali ne možemo bez Boga.” Onda smo odseli u jednoj napuštenoj kući, obavljajući dužnost domaćina. Tamo smo ostali 8 godina i, iako je mesto bilo oronulo, niko nas nije uznemiravao što verujemo u Boga i čitamo Božje reči, tako da su nam srca bila slobodna.

U septembru 2022. angina, koju je moja žena imala godinama, počela je da se pogoršava, uz nekoliko napada dnevno. I bolovi su postajali sve češći. Na okupljanjima nije mogla ni da klekne da se pomoli. Ponekad bi joj bol u grudima započeo dok bi umivala lice. Kada bi je jako bolelo, samo bi stajala dok bol ne umine i onda završila sa umivanjem. Kada sam video kako joj se stanje iz dana u dan pogoršava, zabrinuo sam se i uznemirio, ali sam mislio, pošto smo vernici, Bog će nas štititi i brinuti o nama. Bog je svemoguć, On može da oživi mrtve i nema toga što On ne može da izvede. I ranije je bila ophrvana bolestima, ali nakon što je zadobila veru, skroz se oporavila, pa šta je za nju bio taj problemčić? Nisam mnogo pridavao značaj tome i tešio sam je govoreći: „Ne boj se – Bog je uz nas. On će nas zaštititi.” Kasnije sam primetio da su joj bolovi postali još gori i da lekovi nisu pomagali. Razmišljao sam o tome kako Bog obavlja praktičan posao i štiti ljude, ali da mi moramo da sarađujemo na praktičan način. Zatim sam svoju ženu odvezao u bolnicu. Testovi su pokazali da su joj oštećeni jetra, bubrezi i pluća. Doktor ju je poslao pravo na intenzivnu negu, rekavši da joj je život u neposrednoj opasnosti i da treba da potpišem obaveštenje o kritičnom stanju. Zapanjio sam se kada sam video to obaveštenje o kritičnom stanju i umalo se nisam srušio. Jednostavno nisam mogao da prihvatim tu realnost. Nisam se usudio da verujem. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Bili smo vernici sa Božjom zaštitom, tako da to nije trebalo da nam se desi. Preklinjao sam doktora, tražeći od njega da smisli način da izleči moju ženu, da iskoristi sve lekove koji bi mogli da deluju. Doktor je rekao da to ne može da garantuje. Osetio sam još veću bol čuvši to od njega. Pomislio sam, ako ne mogu da se oslonim na doktora, osloniću se na Boga. Kada sam se vratio na odeljenje, pozvao sam Boga molitvom: „Bože! Žena mi je teško bolesna i doktor ne zna šta da radi. Predajem je Tebi. Ti si svemogući doktor koji čak može i mrtve da oživi. Tebi ništa nije nemoguće. Neću Te kriviti čak i ako ona ne može da se izleči.” Znao sam da Bog sada ne obavlja natprirodno delo, ali sam razmišljao o iskustvenim svedočenjima nekih braće i sestara. Počeli su ozbiljno da obolevaju, pa su se oslonili na Boga i nekim čudom ozdravili. I dalje sam se nadao da bi se stanje moje žene moglo poboljšati. Ali na moje iznenađenje, trećeg dana, ujutru, nije mogla više ni da govori niti da otvara oči. Njeno stanje, ne samo da se nije popravilo, već je postajalo sve gore i gore. Srce mi je bilo skroz slomljeno i dozivao sam Boga u svom srcu iznova i iznova: „O Bože! Moja žena očigledno nije dobro. Ona je istinska vernica koja Te je sledila preko 10 godina. Propatila je i bila ugnjetavana zbog svoje vere, pa te molim da izvedeš čudo i učiniš da se oporavi. Kada bi je izlečio, učinio bi time propoved našeg jevanđelja i svedočenje ubedljivijim.” Ali, bio sam šokiran kada je četvrtog dana prestala da diše. Bio sam u potpunom očaju. Ne postoji način da opišem bol koji sam osetio; bio sam u suzama i nisam mogao a da ne počnem da krivim Boga: „Bože, uprkos svemu, moja žena je bila vernica. Ona je patila i trudila se da Te prati i nikada Te nije krivila ma koliko bila bolesna. Zašto je nisi zaštitio? Sada kada je nema, ostao sam sasvim sam i nemam kome da se obratim. Kako da nastavim da živim? Sve nas čeka smrt, bez obzira da li smo vernici ili ne, zar ne? I ja starim i moj dan će doći pre ili kasnije. Kakve nade tu za jednog vernika ima?” Posle toga sam to otpisao kao beznadežno i nisam hteo ni da čitam Božje reči. Moje molitve su sadržale tek nekoliko reči – nisam imao mnogo toga da kažem. Kada bih pomislio na to kako smo se podržavali međusobno i na naše dirljive trenutke u teškim vremenima, kako jedemo i pijemo Božje reči, razgovaramo i hrabrimo jedno drugo, ja prosto nisam mogao da zadržim suze. Obično je moja partnerka bila ta koja se brinula o meni, a sada kada je više nema, nije bilo nikoga da brine o meni. Upadao sam u razne poteškoće i osećao sam se zaista usamljeno. Pošto je život bio tako bolan, koja je bila poenta živeti? Hteo sam da umrem i da završim sa tim. Moj život je tih dana bio pun bola i jada. Nisam mogao ni da jedem ni da spavam. Osećao sam se kao da mi se kamen zabio u srce. Moje zdravlje se pogoršavalo iz dana u dan. Moj krvni pritisak je skočio, a puls mi se prilično usporio; primili su me u bolnicu. Tek tada sam shvatio da bi ići tim putem bilo zaista opasno, pa sam se pomolio: „O Bože! Pošto moje žene nema, ja se mučim i usamljen sam. Nemam snage da nastavim dalje i nadam se smrti. Znam da takve misli nisu u skladu sa Tvojom voljom, ali i dalje ne mogu da se pobunim protiv sebe. Molim Te, daj mi vere da budem stamen i da ne pokleknem pred ovim iskušenjem.”

Jedne večeri, dok sam se spremao da spavam, neke Božje reči su mi iznenada pale na pamet. „Šta je suština tvoje ljubavi prema Bogu? Ako Me voliš, nećeš Me izdati.” Shvatio sam da su to Božje prosvećenje i vođstvo, pa sam brzo pretražio Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Kao što rekoh, mnogo je onih koji Me slede, ali je malo onih koji Me istinski vole. Možda neki mogu da kažu: ’Da li bih platio tako visoku cenu da Te ne volim? Da li bih Te dovde sledio da Te ne volim?’ Ti zasigurno imaš mnogo razloga i tvoja je ljubav sigurno veoma velika, međutim, šta je suština tvoje ljubavi prema Meni? Takozvana ljubav se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i pokažeš razumevanje. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto. Ako voliš, ti nećeš varati, nećeš se žaliti, nećeš izdati, niti se buniti, nećeš iznuđivati, niti gledati šta ćeš i koliko steći. Ako voliš, rado ćeš se posvetiti, rado ćeš podneti nedaće, bićeš u skladu sa Mnom, zarad Mene ćeš ostaviti sve što imaš, odreći ćeš se porodice, budućnosti, mladosti i braka. Kad to ne bi učinio, tvoja ljubav uopšte ne bi ni bila ljubav, već prevara i izdajstvo! Kakva je tvoja ljubav? Da li je istinska ljubav? Ili je lažna? Koliko toga si se odrekao? Koliko toga si ponudio? Koliko sam ljubavi od tebe primio? Znaš li to? Vaša srca su puna zla, izdaje i prevare – a budući da je tako, koliko je nečista vaša ljubav? Mislite da ste se zbog Mene već dovoljno odricali; mislite da Me već dovoljno volite. Ali zašto su onda vaše reči i dela uvek buntovni i varljivi? Sledite Me, a ipak ne priznajete Moju reč. Da li se to smatra ljubavlju? Sledite Me, ali Me ipak ostavljate po strani. Da li se to smatra ljubavlju? Sledite Me, a ipak Mi ne verujete. Da li se to smatra ljubavlju? Sledite Me, a ipak ne možete da prihvatite Moje postojanje. Da li se to smatra ljubavlju? Sledite Me, ali se prema Meni ne ophodite onako kako Meni dolikuje, te Mi na svakom koraku otežavate. Da li se to smatra ljubavlju? Sledite Me, a ipak pokušavate da Me u svemu obmanete i prevarite. Da li se to smatra ljubavlju? Služite Mi, a ipak Me se ne plašite. Da li se to smatra ljubavlju? Suprotstavljate Mi se u svakom smislu i pogledu. Da li se sve to smatra ljubavlju? Istina je da ste se u velikoj meri posvetili, pa ipak, nikada niste sprovodili u delo ono što od vas tražim. Da li se to može smatrati ljubavlju? Pažljivom procenom se pokazuje da u sebi nemate ni najmanji nagoveštaj ljubavi prema Meni. Nakon tolikih godina delovanja i toliko reči kojima sam vas snabdeo, koliko ste zapravo dobili? Zar to ne zaslužuje pažljivo osvrtanje unazad? Opominjem vas: k sebi ne pozivam one koji nikada nisu bili iskvareni, već biram one koji Me istinski vole. Zato morate da budete oprezni u svojim rečima i delima, te da ispitate svoje namere i misli kako ne bi prekoračile granicu. U vreme poslednjih dana dajte sve od sebe da Mi ponudite svoju ljubav, inače vas Moj gnev neće nikada napustiti!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”). Bog je osuđivao moje srce sa svakim pitanjem, čineći me postiđenim i nesposobnim da odgovorim. Dok sam čitao, nisam mogao da zadržim suze kajanja. Bog mi je postavio sve te zahteve, a ja nisam ispunio nijedan. Moja ljubav prema Bogu nije bila prava ljubav, već lažna, nečista i poslovna. Ali i dalje sam smatrao da gajim ljubav prema Bogu. Zaista nisam imao ni iole samospoznaje. U suštini, kad bih se suočio sa nevoljom ili bolešću i dobio Božju negu i zaštitu, ili kad bih osetio da imam nadu da ću biti spasen i da ću ući u carstvo, zahvalio bih se Bogu, a imao sam i beskrajnu energiju. Kada je u veri bilo teško i bolno, kad me je hapsila velika crvena aždaja, ugnjetavala me i odbacila moja deca, ismevala i klevetala rodbina i komšije, sve te teškoće sam mogao da podnesem. Radije bih pobegao od kuće, prosio i lutao ulicama nego izdao Boga. Mislio sam da je to značilo da imam istinsku ljubav i istinsku potčinjenost Bogu i da će me na kraju Bog spasti i da ću ostati. Ali, kada se nešto stvarno desilo i ženina smrt me pogodila u bolnu tačku, ostavljajući me samog, usamljenog, u bolu i bez podrške, takođe uništivši moj san da sa ženom uđem u carstvo, bio sam potpuno razotkriven. Ne samo da sam krivio Boga što nije zaštitio moju ženu, već sam i sumnjao u Njega i želeo sam da umrem da bih se suočio sa Njim. Nisam bio poslušan. Ni trunke ljubavi prema Bogu nisam imao. Bog se dva puta ovaplotio radi spasenja čovečanstva, trpeći sve vrste bola, izražavajući istinu da nas zaliva i kao pastir čuva godinama, plaćajući veliku cenu da bismo mi razumeli istinu. Ma koliko da sam bio buntovan i pružao otpor, Bog je bio strpljiv, tolerantan i milostiv prema meni iznova i iznova, dajući mi priliku da se pokajem. Tokom opasnosti i teškoća, Bog nas je toliko puta sačuvao od opasnosti. Kada sam bio slab i pun negativnosti, Božje reči su me podržavale i održavale, davale mi snagu, jačale moj duh. Vodio me je korak po korak do dana današnjeg. Božja ljubav je veoma praktična i veoma iskrena. Bez uslova, nezaprljana. Ali moja ljubav prema Bogu bila je tako nečista i poslovna. Uvek sam govorio kako Božje reči treba da vladaju u mom srcu, ali čim mi je žena umrla, jedino o čemu sam mogao da razmišljam bila je ona. Ljubav prema mojoj ženi je nadmašila ljubav prema Bogu – nije bilo mesta za Njega u mom srcu. Uvideo sam da je moja takozvana ljubav samo fraza, doktrina. Zavaravao sam i obmanjivao Boga. Nije mogla da izdrži test – bila je potpuno lažna! Shvativši to, zažalio sam što sam bio previše buntovan i lišen savesti. Došao sam pred Boga da se pomolim i pokajem. „Bože! Nakon što sam pročitao Tvoje reči, osećam da sam Ti dužan. Sledio sam Te godinama, a Ti me zalivao, čuvao, podržavao i hranio, plaćajući tako veliku cenu. Tvoja ljubav prema meni je tako iskrena, ali moja ljubav prema Tebi je samo uzrečica, puka reč. Skroz je bila lažna; to je bila obmana. Nisam dostojan da dođem pred Tebe. Ne želim više da Te povređujem. Bez obzira na poteškoće ili situacije koje me čekaju u budućnosti, ma koliko stvari bile teške, neću Te više kriviti. Spreman sam da se potčinim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” U narednim danima sam se smirivao, jeo i pio reči Božje, gledao video snimke i slušao himne i tada više nisam osećao bol kao ranije.

Nisam shvatao da je moje traganje bilo pogrešno dok nisam pročitao Božje reči. Božje reči kažu: „Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Čitajući Božje reči, shvatio sam da moja vera nije u traganju za istinom, već radi sticanja blagoslova, koristi i zadobijanja mira. Dogovarao sam se sa Bogom. Otkad smo žena i ja prvi put prihvatili novo Božje delo, mislio sam da imamo veru, da sledimo Boga i da možemo da patimo i platimo cenu za Njega, a On će nam zasigurno osigurati mir i zdravlje. I kada se Njegovo delo završi, mogli bismo zajedno ući u carstvo i uživati u njegovim blagoslovima. Aktivirali smo se na dužnosti čim smo postali vernici, da bismo zadobili dobru destinaciju. Video sam kako mi se žena odjednom oporavlja od nekoliko ozbiljnih bolesti. Bog nam je darovao blagodat i blagoslov. Postao sam još motivisaniji. Iako smo pretrpeli hapšenje velike crvene aždaje i ugnjetavanje naše porodice i deca su nas oterala iz kuće, odlučni da sledimo Boga do kraja, nikada se nismo vratili ma koliko nam bilo teško. Mislio sam da smo bili odlučni u svom svedočenju i da smo odani Bogu, i da ćemo na kraju opstati i biti spaseni. To što mi se žena razbolela nije bilo u skladu sa mojim predstavama i zahtevao sam da Bog izvede čudo i izleči moju ženu. Koristio sam raniju patnju i ugnjetavanje kao kapital da sklopim dogovor sa Bogom, da postavim uslove. Smrću moje supruge uništen mi je san da ćemo ući u carstvo i zajedno uživati u njegovim blagoslovima. Odmah sam promenio stav, zahtevajući da saznam zašto Bog nije zaštitio moju ženu. Sumnjajući u Božju pravednost, želeo sam da umrem da bih se suočio sa Njim i osećao sam da je vera besmislena. U veri sam bio isti kao i oni u religiji, tražio da zadovoljim svoje potrebe. Sve je bilo zarad zadobijanja blagoslova i mira. Kada sam bio blagoslovljen, zahvaljivao sam Bogu i hvalio Njegovu pravednost. Kada nisam bio blagoslovljen, krivio sam Boga, prepirao se sa Njim i pravio pometnju. U svojoj veri, sve što sam želeo je da dobijem blagodat i blagoslove od Boga, sve vreme tvrdeći da volim Boga i da Mu se potčinjavam. Zar Ga nisam zavaravao i poigravao se s Njim? Moj život i sve što sam imao dao mi je Bog. I moj brak je Bog ugovorio. Bog mi je dao tako veliku blagodat i blagoslove, ali ja i dalje nisam bio zadovoljan. Potpuno sam se promenio i žalio sam se kada mi nešto ne bi pošlo za rukom. Gde mi je bila savest? Jesam li uopšte bio ljudsko biće? Bio sam gori od psa! Pas može da čuva kuću svog vlasnika i da mu bude veran, ali kao vernik u Boga i Njegov sledbenik, prihvatio sam toliko Njegovog zalivanja i pastirstva, uživao u Božjoj obilatoj blagodati, a ipak Mu nisam uzvratio ljubav, čak sam Ga lagao i sklapao dogovore. Uopšte nisam imao ljudskosti! Imao sam veru samo da bih zadobio blagoslove, a ne istinu, niti da bih tragao za promenom svoje život-naravi, niti da bih živeo smislen život. Posle svih tih godina vere, još uvek nisam posedovao iole istina-stvarnosti. Na svakom koraku, pregovarao sam s Bogom i izlagao svoje uslove, pun ekstravagantnih želja. Ipak, očekivao sam da ću ući u carstvo i uživati u njegovim blagoslovima. Puste želje! Kakav sumanut san! Da nije Bog postavio takvu situaciju, i dalje ne bih spoznao sebe niti bih video koliko sam lišen savesti i razuma. Ranije sam uvek mislio da sam godinama verujući, moleći se i čitajući Božje reči svaki dan, nikada se ne povlačeći pred ugnjetavanjem, bio neko sa rastom, odan Bogu, pa kad vreme bude došlo, sigurno ću biti spasen i ući u carstvo. Ali onda sam saznao, kada bih želeo da postignem spasenje, ključno bi bilo da sprovedem istinu u delo i da proživim istina-stvarnost. Da nisam promenio svoje traganje za zadobijanjem blagoslova, verovao bih do kraja, ali bez ikakve promene naravi. Bog bi me izgnao i uništio.

Kada sam kasnije video braću i sestre, podelili su sa mnom par odlomaka Božjih reči, koje su se ticale mog stanja. Svemogući Bog kaže: „Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj odredio jedan nepromenljivi skup okolnosti u vezi s rođenjem neke osobe, podrazumeva se da je On takođe odredio nepromenljivi skup okolnosti vezanih za njegovu smrt. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Okolnosti pod kojima se čovek rađa i umire predodredio je Stvoritelj; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, takođe je tačno da će se njena smrt prirodno dogoditi pod njenim ličnim, specifičnim skupom različitih okolnosti. To je razlog različite dužine života kod ljudi, te različitih načina i vremena njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolesni, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, drugi umiru prirodnom smrću. Neki završavaju život daleko od kuće, drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki tonu pod vodu, drugi nestaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći… Svako želi da ima čuveno rođenje, blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da dosegne izvan onoga što mu je suđeno, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Čovek može da pravi svakojake planove za budućnost, ali niko ne može da isplanira kako se rađa ili način i vreme svog odlaska sa ovog sveta. Iako ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti ijednog drugog bića u prirodnom svetu, već u rukama Stvoritelja, čiji je autoritet jedinstven. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već posledica suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Ljudi u ovom životu imaju ograničeno vreme da pređu put od razumevanja nečega do dobijanja ove prilike, do posedovanja tog kova i zadovoljavanja uslova za dijalog sa Stvoriteljem, kako bi dostigli istinsko razumevanje i znanje o Stvoritelju, kao i bogobojažljivost i da bi krenuli putem bogobojažljivosti i otklona od zla. Ukoliko sada želiš da te Bog brzo prevede, ne odnosiš se odgovorno prema sopstvenom životu. Da bi bio odgovoran, treba više da se potrudiš da se opremiš istinom, da pomno razmišljaš o sebi kada ti se nešto dogodi i da brzo nadoknadiš sopstvene nedostatke. Treba da počneš da primenjuješ istinu, da deluješ u skladu s načelima, da uđeš u istina-stvarnost, da saznaš više o Bogu, da budeš u stanju da spoznaš i shvatiš Božju volju i da ne živiš svoj život uzalud. Moraš da spoznaš gde je Stvoritelj, šta je Stvoriteljeva volja i kako Stvoritelj izražava radost, bes, tugu i sreću – čak i ako ne možeš da dođeš do dublje svesti ili potpune spoznaje, moraš bar da poseduješ osnovno razumevanje Boga, da Ga nikada ne izdaš, da u osnovi budeš u skladu sa Bogom, da Mu ukazuješ poštovanje, da pokažeš osnovno saosećanje sa Bogom i da učiniš ono što je ispravno i u osnovi izvodljivo jednom stvorenom biću. To nije lako. Tokom ispunjavanja svojih dužnosti, ljudi mogu postepeno da spoznaju sebe, a time i Boga. Taj proces je zapravo odnos između Stvoritelja i stvorenih bića, i trebalo bi da bude proces kojeg se vredi prisećati tokom celog života. Taj proces je nešto u čemu ljudi treba da uživaju, a ne da im bude bolan i težak. Stoga ljudi treba da cene dane i noći, godine i mesece provedene u ispunjavanju svojih dužnosti. Oni treba da cene to životno razdoblje i ne treba da ga smatraju opterećenjem ili bremenom. Treba da uživaju i steknu iskustveno znanje o toj etapi svog života. Tada će dostići razumevanje istine i živeti nalik ljudskom biću, posedovati bogobojažljivo srce i činiti sve manje zla. Ti razumeš dosta istine, ne činiš ništa što rastužuje ili ljuti Boga. Kada staneš pred Boga, osećaš da te Bog više ne mrzi. Kako je to divno! Kada neko postigne tako nešto, zar ne bi bio u miru čak i da umire? Dakle, šta je tim ljudima koji mole da umru sada? Oni samo žele da pobegnu, ne žele da pate. Oni samo žele brz kraj ovog života, da mogu da odu i prijave se kod Boga. Želiš da se prijaviš kod Boga, ali Bog te još uvek ne želi. Zašto bi se prijavio kod Boga pre nego što te On pozove? Nemoj da Mu se prijavljuješ pre vremena. To ne valja. Ako proživljavaš smislen i vredan život i Bog te odnese, to je divno!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon čitanja ta dva odlomka Božjih reči, kamen mi je konačno pao sa srca, koje se onda značajno razvedrilo. Pošto je moja žena godinama bila vernik, svesrdno je sledila Boga i nije Ga krivila ni na samrti. Mislio sam da Bog nije trebao da dozvoli da ona umre prerano. Trebalo je da je pusti da živi kako bismo zajedno ušli u carstvo i imali dobro odredištet i ishod. Zbog toga nisam mogao da se oslobodim njene smrti i srce mi je bilo puno optužbi i nerazumevanja prema Bogu. Čitanje Božjih reči mi je pokazalo da vera ne garantuje da osoba neće umreti. Rođenje, starost, bolest i smrt su stvari koje niko ne može da izbegne. Koliko će dugo neko živeti, to je Bog u potpunosti unapred odredio. Na rođenje i smrt moje žene uticali su njeni prethodni i sadašnji život, a Bog je sve to uredio pre nego što se ona rodila. Vreme njenog rođenja, njena životna putanja i njena životna misija, koliko će godina živeti, kada će umreti – ništa od toga nije bilo slučajno. Ljudi često kažu da naše sudbine određuju nebesa. To je nebesko pravilo i niko ga ne može prekršiti. Životni vek moje žene se završio, umrla je prirodno i niko to nije mogao da promeni. Nekada sam mislio da se ona više ne može spasiti posle smrti. Ali sada znam da kada neko umre, to ne utiče na njihovo spasenje. Ključ njihovog spasenja leži u tome da li tragaju za istinom, da li proživljavaju stvarnost Božjih reči. Samo onima, koji istinski vole Boga i koji tragaju za istinom i zadobijaju je, biće spasene duše posle smrti. Uzmi Avrama, Jova i Petra – njihova tela su preminula, ali njihove duše su spasene posle smrti i imali su dobar ishod i odredište. Neki vernici kao da su nevernici – nemaju istinsku veru. Iako sada žive, oni ne mogu biti spaseni. Moja žena je mnogo godina verovala u Boga, a ja nisam znao da li je njena vera bila istinita ili lažna. Bez obzira kako je Bog uredio njen ishod, da li ju je poslao u pakao ili u raj, Bog je bio pravedan i ne bi učinio ništa loše. Kao stvoreno biće, trebalo bi da se potčinim Božjim orkestracijama i uređenjima. Moram tako da rezonujem. Ranije mi je falila ta trezvenost i nisam bio voljan da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Kada mi je žena umrla, želeo sam da umrem i da završim sa tim. Ali sada sam shvatio da je smrt moje žene odredio Bog, da je On to dozvolio. Takođe, želja za smrću je značila prkošenje Bogu, pobunu protiv Njega, a ne potčinjavanje Njemu. Ženina smrt mi je nanela bol i jad, ali iza toga je stajala Božja volja. Kao prvo, razotkrila je moju iskvarenost i mogla je da mi pročisti poriv za sklapanjem poslova sa Bogom radi blagoslova. Pomogla mi je da spoznam Božju pravednu narav. To je bila Božja ljubav i spasenje. Bog mi je dozvolio da nastavim da živim i u poodmaklim godinama. Trebalo bi da cenim ovo vreme i da marljivo tragam za istinom u okruženju koje je Bog postavio, da razumem svoju iskvarenost i Božje delo, da postignem potčinjavanje i obožavanje Boga i da prestanem da se bunim protiv Boga i povređujem Ga. Bez obzira šta Bog uradi u budućnosti, kakva okruženja uredi, trebalo bi da Ga slušam, da živim svoj život ispravno, da širim jevanđelje i svedočim za Boga, da živim da bih ispunio dužnost stvorenog bića i da se potčinim Božjoj suverenosti i uređenjima. Nisam mogao da izneverim Njegove dobre namere. Morao sam da se oslobodim misli o okončanju svog života. Usrdno sam se molio Bogu: „Bože! Ne želim ni blagodat ni blagoslov. Nedostaje mi istina, pa ne tražim ništa drugo osim istine. Imam iskvarenu, sotonsku narav i potrebni su mi Tvoj sud i Tvoja grdnja da me drže pod kontrolom, da ne budem razuzdan.” Sa tim shvatanjem, osećao sam da mi je celo telo bilo opušteno. Ponovo sam uživao u hrani i dobro spavao. Zbog nepovoljnih okolnosti, nisam mogao da se okupljam sa braćom i sestrama, ali sam i dalje obavljao redovne molitve i jeo i pio Božje reči. Njegove reči su me napojile i nahranile i osećao sam se mirno, spokojno i slobodno. Takođe mi se i zdravlje postepeno poboljšalo. Seljani koji su me videli, rekli su mi da sam pun energije, kao da nemam 70 godina. Zahvaljivao sam Bogu i slavio Ga u svom srcu!

Još jedan odlomak Božjih reči mi je pomogao da bolje razumem svoju iskvarenost. Svemogući Bog kaže: „Ma koliko mu se stvari dešavalo, tip čoveka koji je antihrist nikada ne pokušava da se njima bavi tragajući za istinom u Božjim rečima, a kamoli da stvari nastoji da posmatra kroz Božje reči – a to je u potpunosti zbog toga što ne veruje da je svaka Božja reč istina. Ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo o istini, antihristi za to ostaju sasvim neprijemčivi i, samim tim, imaju pogrešan stav sa kakvom god situacijom da se suoče. Oni tvrdoglavo odbijaju da sopstvene predstave ostave po strani naročito kada je reč o tome na koji način pristupaju Bogu i istini. Bog u koga veruju je bog koji izvodi znamenja i čuda, natprirodni bog. Svakog koji je u stanju da izvodi znamenja i čuda – bilo da je reč o Bodisatvi Guanjin, Budi ili Mazu – oni nazivaju bogovima. (…) Prema razmišljanju antihrista, bogovi treba da se kriju iza oltara i da navedu ljude da im prinose darove, da jedu hranu koju su im ljudi prineli, da udišu dim tamjana koji im pale i da im pruže pomoć kada su u nevolji, pokazujući da su vrlo moćni; da im bez odlaganja pruže pomoć u granicama onoga što je njima razumljivo i da zadovolje njihove potrebe onda kada ljudi traže pomoć i kada su ozbiljni u svojim molbama. Za antihriste je samo takav bog istinski bog. Dok s druge strane, sve što Bog danas radi nailazi na njihov prezir. Šta je razlog tome? Sudeći po priroda-suštini antihrista, ono što je njima potrebno nije delo zalivanja, pastirskog čuvanja i spasenja koje Stvoritelj vrši nad stvorenim bićima, već blagostanje i ispunjenje njihovih težnji u svemu, da ne budu kažnjavani u ovom životu i da odu u raj u svetu koji dolazi. Njihovo gledište i potrebe potvrđuju suštinu njihove mržnje prema istini” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Petnaesta stavka: Ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu (1. deo)”). Bog razotkriva antihriste jer mrze istinu. Ma koliko godina jeli i pili Božje reči, oni nikada ništa ne sagledavaju po Božjim rečima. Oni veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom; oni samo žele čuda. Oni uvek zahtevaju da Bog u njihovom srcu reši njihove probleme i pruži im ono što žele, da sve ide svojim putem u ovom životu i da žive zauvek u sledećem. Njihova vera je u potpunosti radi blagoslova. Moj pogled na traganje za mojom verom bio je potpuno isti kao i antihristov. Obožavao sam Boga kao da je idol. Obično, kada bismo naišli na poteškoću ili zdravstveni problem, pomolio bih se, tražeći od Boga da pazi na nas i rešava naše probleme. Mislio sam da Bog treba da nam dȃ sve što nam je potrebno, da ispuni svaki naš zahtev. Tako sam zamišljao Boga u svojoj glavi. Iskorišćavajući Boga da ispuni moje zahteve, nisam li Ga time obmanjivao i hulio na Njega? I nije više Doba blagodati, tako da Bog ne vrši delo isceljenja bolesnih niti izgoni demone. Njegovo delo danas čine sud i grdnja. Cilj mu je da reši iskvarenu narav čovečanstva, da nas spase od Sotoninog uticaja. Ali ja nisam voleo istinu niti cenio Božje delo. Samo sam nastavio da tražim blagodat i blagoslov od Boga. U suštini, bio sam nevernik. Godinama sam sledio Boga, uživajući u tolikom zalivanju i hrani Njegovih reči, ali nisam tragao za istinom niti pokušavao da uzvratim Božju ljubav. Čak sam postavljao nerazumne zahteve Bogu. Takva vrsta traganja s moje strane učinila je da budem neprijatelj Božji i definitivno bih završio tako što bi me kaznio Bog. Kada sam to shvatio, uplašio sam se. Nisam želeo da nastavim tim pogrešnim putem, već da se ispovedim i pokajem.

Kasnije, povezujući se sa Jovovim iskustvom, zadobio sam još više. Naučio sam kako da se suočim sa iskušenjima i doživim ih. Pročitao sam još toga u Božjim rečima: „Jov se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na čovekova gledišta, Božje ime treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, radosno dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo. Jov nikada nije video Boga, niti Ga je čuo da izgovara bilo koju reč, da izdaje bilo kakve zapovesti, daje bilo kakve pouke, niti da ga u bilo šta upućuje. Današnjim jezikom rečeno, to što je Jov mogao da stekne takvo znanje i stav prema Bogu, uprkos tome što mu Bog nije podario nikakvo prosvećenje, usmeravanje, niti opskrbu u pogledu istine – bilo je uistinu dragoceno; to što je prikazao takve stvari Bogu je bilo dovoljno, a njegovo je svedočenje Bog visoko cenio i hvalio. Jov nikada nije video Boga, niti je čuo Boga kako mu lično saopštava bilo kakva učenja, ali su zato njegovo srce i on sȃm Bogu bili mnogo dragoceniji od onih koji su pred Njim mogli da govore samo sa duboko teorijskog aspekta, koji su znali samo da se hvale i da govore o prinošenju žrtava, ali koji nikada nisu stekli istinsko znanje o Bogu i nikada se Boga nisu uistinu plašili. Jovovo je srce bilo čisto i nije od Boga bilo skriveno, a njegova je ljudskost bila poštena i dobrodušna; uz to, Jov je voleo pravdu i sve što je bilo pozitivno. Samo takav čovek, s takvim srcem i ljudskošću, mogao je da ide Božjim putem, i bio u stanju da se plaši Boga i da se kloni zla. Takav čovek je mogao da vidi Božju suverenost, da vidi Njegov autoritet i silu, i bio je u stanju da postigne pokornost Njegovoj suverenosti i uređenjima. Jedino je takav čovek uistinu mogao da veliča Božje ime. To je zbog toga što on nije mario za to da li će ga Bog blagosiljati ili će na njega navući nesreću, jer je znao da Božja ruka sve kontroliše i da briga kod čoveka predstavlja znak gluposti, neznanja i nedostatka razboritosti, kao i znak sumnje u činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima, kao i znak da se čovek ne plaši Boga. Jovovo znanje bilo je upravo ono što je Bog želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Video sam u Božjim rečima da je Jov u sve verovao, da je svim poslovima upravljao Bog. Bilo da je pretrpeo nesreću ili dobio blagoslov, sve je to došlo od Boga. Kada su ga iskušali, oduzeli mu porodično bogatstvo i svu decu, a on je bio prekriven čirevima, i dalje se nije žalio, već je hvalio ime Božje govoreći: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Jov u svojoj veri nije pravio dogovore niti imao zahteve. Hvalio je Božju silu jer je verovao u Božju suverenost. Verovao je da je sve što Bog čini dobro. Jov je po prirodi bio pošten i ljubazan, čineći me time krivim i postiđenim. U poređenju sa Jovom, ja sam baš zaostajao. Jov je znao za Boga samo iz onoga što je čuo; nije iskusio Božje prosvećenje niti zalivanje, a ni potporu, ali kada se suočio sa iskušenjima, nije krivio Boga. Bilo da je blagoslovljen ili da se suočio sa nesrećom, prihvatao je to od Boga i pokorio Mu se. Upoređujući sebe sa tim, jeo sam i pio mnogo Božjih reči, ali nisam znao da uzvratim Božju ljubav. Kada sam dobio Božju blagodat i blagoslov, verovao sam u Njegovu silu i autoritet. Kada se moja žena razbolela i umrla, počeo sam da sumnjam u Božju silu i autoritet. Nisam se pokoravao Bogu. Još sam se i svađao sa Njim. U mom srcu nije bilo mesta za Boga i nisam verovao u Božju suverenost niti uređenja. Video sam da se moja pohvala Božjeg autoriteta i moći zasnivala na mojoj proceni vlastitih blagoslova i nesreća. Nisam mogao bezuslovno da se potčinim Božjoj suverenosti i uređenju. Kada se pojavila poteškoća, prepirao sam se sa Bogom, čak sam Mu se opirao i dizao galamu. U poređenju sa Jovom, nisam imao iole ljudskosti niti razuma. Bogu je to bilo odvratno i gnusno. Nisam više želeo da Ga povredim. Zakleo sam se da bez obzira na situaciju koju Bog postavi, bilo da sam blagoslovljen ili da sam pretrpeo nesreću, slediću Jovov primer i nikada se više neću cenjkati sa Bogom, potpuno se potčinivši Njegovoj suverenosti i uređenjima. Čak i da nisam zadobio istinu i da sam na kraju izgnan, ne bih se žalio. Nakon toga, nisam bio u tako opasnoj situaciji i mogao sam ponovo da prisustvujem skupovima. Mogao sam da jedem i pijem Božje reči sa braćom i sestrama i živim crkvenim životom. Crkva mi je uredila i dužnost. Sada sam stvarno srećan.

Smrt moje žene je otkrila da sam prilično buntovan. Sud i otkrivenja Božjih reči dozvolila su mi da vidim svoje odvratno traganje za blagoslovima u svojoj veri. Prestao sam da se trudim na tom pogrešnom putu. Takođe sam shvatio da je moja žena umrla jer joj se završio životni vek. Suočavanje s tim na odgovarajući način znači da za mene to više nije bolno. Sada treba marljivo da tragam za istinom i postignem promenu naravi. Bilo da sam blagoslovljen ili da trpim nesreću, trebalo bi da slušam Božje reči i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenju. Hvala Bogu!