U novembru 2023. godine, izabrana sam za propovednicu, odgovornu za rad dveju crkava. Kad sam saznala za taj rezultat, bila sam prilično iznenađena i pomalo nervozna. Mislila sam: „Propovednici imaju širok spektar obaveza i veliku odgovornost. Ja sam i ranije bila propovednica, ali pošto nisam obavljala stvaran posao i pošto sam uživala u prednostima statusa, usled čega razni poslovi unutar crkve nisu davali nikakve rezultate, bila sam smenjena. Sada se svuda suočavamo s velikim talasom hapšenja od strane KPK i okruženje je vrlo neprijateljski nastrojeno. Ako ne budem prikladno organizovala rad i ako budem naškodila interesima Božje kuće, sigurno će me smatrati odgovornom. Možda će me čak i smeniti. Ako učinim mnogo zla, pa me razotkriju i eliminišu, izgubiću priliku da budem spasena. Zar u tom slučaju neću ostati bez ičega nakon svih ovih godina verovanja u Boga – kao kad pokušavaš sitom da zahvatiš vodu? Bilo bi bolje da, kao starešina, budem odgovorna za samo jednu crkvu. Na taj način bih imala mnogo manju odgovornost.” Planirala sam da višim starešinama napišem pismo i da im objasnim da sporo shvatam stvari i da bi trebalo da nađu drugog kandidata, kako ne bih ometala rad crkve i život-ulazak svoje braće i sestara. Ali onda sam pomislila: „Bog je suveren i On uređuje ljude, događaje i stvari s kojima se svakodnevno susrećem. Ranije sam bila neuspešna u obavljanju ove dužnosti. Da li mi Bog sada pruža priliku da se ponovnim obavljanjem te dužnosti pokajem? Osim toga, mnoga braća i sestre su pohapšeni, tako da su potrebni ljudi koji će obavljati crkvene poslove. Ne smem da idem protiv svoje savesti i da odbijem tu dužnost u ovom trenutku. To bi bilo previše bolno za Boga.” Htela sam da udovoljim Bogu, ali sam se ujedno plašila da neću dobro obavljati tu dužnost i plašila sam se da preuzmem odgovornost. Bila sam u strašnoj nedoumici, pa sam se te noći prevrtala po krevetu, ne mogavši da zaspim, i osećala sam kao da mi srce pritiska neka ogromna stena.

Sledećeg jutra, poverila sam se svojoj sestri-saradnici, Vang Nan, pa zajedno s njom potražila rešenje za svoje stanje. Ona mi je onda pronašla odgovarajući odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Antihristi u svom srcu taje ovakve stvari, a sve one predstavljaju pogrešno razumevanje Boga, protivljenje Bogu, osudu Boga i otpor prema Bogu. Oni nemaju nikakvo znanje o Božjem delu. Dok krišom posmatraju Božje reči, krišom posmatraju Božju narav, identitet i suštinu, oni dolaze do takvih zaključaka. Duboko u svom srcu antihristi drže zakopane ove stvari, opominjući sebe: ’Oprez je majka sigurnosti; bolje je podviti se ispod radara; grom uvek u najviše drvo udara; i usamljeno je na vrhu! Bez obzira na sve, nikad ne budi to najviše drvo, nikada se ne penji previsoko; ko visoko leti, nisko pada.’ Oni ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihrista o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka (6. deo)”). Bog je razotkrio da antihristi ne priznaju da su Božje reči istina. Oni ne veruju u Božju pravednost, a još manje veruju da u Božjoj kući caruje istina. Oslanjaju se na vlastite predstave i uobrazilje, kojima odmeravaju i ograničavaju Božji identitet i suštinu i puni su sumnje prema Božjoj pravednosti. Oni poriču Božju pouzdanost i pravednost i veruju da Bog nije ni pravičan ni pravedan. To je bogohuljenje. Upoređujući sebe s onim što Božje reči razotkrivaju, uvidela sam da je narav koju pokazujem ista kao narav antihrista. Na ovom glasanju su me izabrali za propovednicu, ali srce mi je bilo ispunjeno oprezom i sumnjama prema Bogu. Brinula sam da će obim mojih obaveza biti preširok a moja odgovornost suviše velika i da, ako svoju dužnost ne budem dobro obavljala i ako budem ometala rad crkve, ne samo da ću biti smenjena, nego ću takođe biti u opasnosti da budem eliminisana. Božje delo sam posmatrala koristeći vlastiti um, predstave i uobrazilje, pogrešno verujući da će čovek biti brzo razotkriven ako nosi veliku odgovornost pri obavljanju dužnosti, te sam stoga nalazila izgovore da odbijem svoju dužnost. Nisam razumela pravednu Božju narav i mislila sam da je Božja kuća, isto kao i spoljni svet, lišena pravičnosti i pravednosti. To je bogohuljenje. Pomislila sam na to kako Božja kuća ljude smenjuje i eliminiše u skladu s načelima. Ne radi se o tome da ćeš biti eliminisan samo zbog toga što svoju dužnost ne obavljaš dobro – to zavisi od okolnosti. Neki ljudi bivaju smenjeni zato što se pri obavljanju dužnosti kod njih javljaju problemi i odstupanja, a oni ne preokrenu stvar čak ni nakon što im se više puta ukaže pomoć i obavi razgovor s njima. Baš kao što ni ja, kad sam prošli put bila propovednica, nisam obavljala stvaran posao. Tokom tog perioda, starešine i delatnici su razgovarali sa mnom i pomagali mi, ali ja se nisam promenila nego sam i dalje uzrokovala prekide u radu, pa su me zato smenili. Ali biti smenjen nije isto što i biti eliminisan. Nakon što sam promislila o sebi i prošla kroz određeni period pokajanja i promene, crkva mi je ponovo dodelila prikladnu dužnost. Uvidela sam da je moje smenjivanje jedan od načina na koji me Bog spasava. Neki ljudi su prilično lošeg kova i nisu dorasli određenim poslovima. U tom slučaju, oni mogu biti premešteni na neku prikladniju dužnost, što je od koristi za njihov život-ulazak i za rad crkve. Međutim, zli ljudi i antihristi neprekidno izazivaju prekide i ometanja pri obavljanju svojih dužnosti. Kako god da se razgovara s njima, oni se nikada ne menjaju, tvrdoglavo odbijaju da se pokaju i čine mnoštvo zlih dela. Tada oni moraju da budu uklonjeni ili izbačeni iz crkve. Božja kuća se prema ljudima ophodi u skladu s načelima. U kući Božjoj vladaju istina i pravednost. Morala sam da ljude i stvari posmatram u skladu s Božjim rečima. Time što mi je ovog puta podario blagodat da ponovo obavljam propovedničku dužnost, Bog mi pruža mogućnost da se pokajem i promenim. To je Božja ljubav i ja ne bi trebalo da gajim oprez prema Bogu, niti da Ga pogrešno razumem. Molila sam se Bogu, spremna da se preokrenem i da potražim istinu kako bih rešila svoje probleme.

Dok sam se pripremala da preuzmem dužnost propovednice, u srcu sam još uvek osećala izvesnu napetost. Slučajno se ispostavilo da je sestra Liu Sin ranije takođe bila u ovom stanju, pa mi je pronašla nekoliko članaka sa iskustvenim svedočenjima i dala mi da ih pročitam, a odlomak Božjih reči koji je u njima citiran bio mi je od velike koristi. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja o carstvu. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li propovedaš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Kakav čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Kakav čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Bog kaže da su oni koji se plaše da preuzmu odgovornost pri obavljanju svojih dužnosti sebični, ogavni, podmukli i lažljivi. Takve osobe nemaju ljudskosti; one nisu iskreni vernici u Boga. Bog jedino može da ih s gnušanjem odbaci i da ih eliminiše. Razmišljala sam o svom ranijem ponašanju. Uvidela sam da pripadam tipu osoba koje Bog razotkriva, da se plašim da će mi lišće koje opada s drveća razbiti glavu. Kad su me izabrali za propovednicu, iako sam bila svesna da je okruženje neprijateljski nastrojeno i da za razne poslove nema dovoljno ljudi, bila sam sebična i ogavna i štitila sam sebe. Mahala sam zastavom zaštite crkvenog rada i život-ulaska svoje braće i sestara, dok sam u potaji odbijala da obavljam tu dužnost i čak verovala da je mudro što to radim. U stvari, svaka moja misao bila je usmerena ka vlastitoj koristi. Uvidela sam da mi je narav uistinu podmukla i lažljiva! Živela sam prema sotonskim otrovima koji kažu „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Sve što sam radila, radila sam zarad sebe. Verovala sam u Boga, ali Boga nije bilo u mom srcu – bila sam ista kao i bezvernici. Kad se ne bih promenila, samu sebe bih upropastila. Braća i sestre koji iskreno veruju u Boga i koji su Mu odani mogu da pokažu obzir prema Božjim namerama; ma kako da je spoljno okruženje neprijateljski nastrojeno, spremni su da ponesu teško breme i da šire jevanđelje o carstvu, pozitivno i aktivno obavljajući svoju dužnost, ne obazirući se na lične dobitke ili gubitke. Neka braća i sestre čak obavljaju više poslova istovremeno: jedna osoba preuzima na sebe nekoliko dužnosti, pati i plaća cenu i na kraju postiže dobre rezultate. Ja sam, međutim, za razliku od njih, htela da odbijem ponuđenu dužnost u kritičnom trenutku kad su potrebni ljudi za rad u Božjoj kući. Bila sam potpuno lišena savesti! Sećala sam se kako su me s prethodne dužnosti smenili zbog toga što sam se prepuštala prednostima statusa i što nisam obavljala stvaran posao. Ali Bog se prema meni nije ophodio u skladu s mojim propustima, nego mi je čak pružio šansu da se pokajem. Trebalo je da to još više cenim, da prihvatim tu dužnost i da ponesem tu odgovornost. Kad sam shvatila Božju nameru, bila sam spremna da iz dubine srca prihvatim tu dužnost.

Kasnije sam ponovo došla pred Boga i pomolila Mu se, kako bih potražila uzrok svog neprekidnog razmišljanja i planiranja kako da izbegnem obavljanje svoje dužnosti. Pročitala sam Božje reči: „Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to nesumnjivo rade zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su, naravno, neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i oko kojih brinu danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihrista. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva da antihristi u svoju veru u Boga unose nameru da zadobiju blagoslove i pokušavaju da sklope nagodbu s Bogom. Oni naprosto uopšte ne veruju u Boga da bi težili ka promeni svojih naravi ili da bi zadobili istinu. Oni idu pogrešnim putem i stoga će na kraju biti eliminisani. Kad sam uporedila sebe s Božjim rečima, uvidela sam da je stanovište na kojem se zasniva moja težnja isto kao kod antihrista. Otkad sam poverovala u Boga pa sve do danas, imala sam samo jedan cilj: da zadobijem blagoslove. Razmišljala sam o tome kako sam ranije, da bih imala dobar ishod i odredište i da bih opstala u budućnosti, bila spremna da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost ma koliko me porodica progonila, pa čak i ako bih morala da napustim svoju porodicu. Jednom me je policija umalo uhapsila, ali ja se posle toga nisam povukla i nastavila sam da aktivno obavljam svoju dužnost, isto kao pre. Sada, kad me je dužnost propovednice ponovo pozvala, plašila sam se da je neću obavljati dobro i da neću imati dobar ishod, pa sam htela da odbijem tu dužnost kako bih sačuvala sebe. Bez obzira na to jesam li bila spremna na obavljanje te dužnosti ili nisam, prva stvar o kojoj sam razmišljala bili su moji lični interesi, a sve to radi zadobijanja blagoslova. Uvidela sam da mi je narav sebična i ogavna i da je moja vera u Boga zapravo pokušaj da se nagodim s Bogom i da Ga prevarim. U svoju veru u Boga unela sam nameru sticanja blagoslova i nisam mogla da jednostavno obavim svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu. Samo sam donekle davala sebe, onda kad sam od toga imala koristi. Takvo obavljanje dužnosti bilo je čista transakcija i u tome nije bilo nikakve iskrenosti. Stanovište na kojem se zasnivalo ono ka čemu sam težila u svojoj veri u Boga bilo je pogrešno, a put kojim sam išla vodio je u suprotnom smeru od Božjih zahteva. Kako bih mogla da budem spasena ako nastavim ovako? Kad se ne bih preokrenula, završila bih tako što bi me Bog eliminisao.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Shvatila sam da čovek, ako želi da bude pošten, najpre mora da ima pošteno srce i da svoju dužnost obavlja dobro samo zato da bi udovoljio Bogu, ne obazirući se i ne planirajući ništa za sebe. Ja sam, međutim, pri obavljanju dužnosti, na svakom koraku kovala planove za sebe. Srce mi je bilo isuviše lažljivo! Setila sam se Noja. Njegovo je srce bilo jednostavno i pošteno. Kad ga je Bog uputio da sagradi barku, bio je u stanju da pokaže obzira prema Božjem srcu i da prihvati Božji nalog. Bio je poslušan i pokoran i nije razmišljao ni o blagoslovima ni o nevoljama; na kraju je sagradio barku u skladu s Božjim zahtevima. Iako ne zavređujem da se poredim s Nojem, moram da ga oponašam i da budem poslušna i pokorna, da prostodušno i pošteno prihvatim svoju dužnost, da na najbolji način obavim ono za šta sam sposobna i da nastojim da ispunim zahteve koje poštena osoba treba da ispuni. Posle dva dana, odgovorila sam starešinama da sam spremna da obavljam dužnost propovednice.

Kasnije mi je stiglo pismo od viših starešina, u kojem su me obavestili da je nakon velikog talasa hapšenja rad crkve praktično obustavljen i da se treba pozabaviti posledicama. Pitali su me mogu li ja to da učinim. Kad sam pročitala pismo, srce mi je stalo u grudima: „Ako ovaj posao ne budem obavila dobro, za to ću biti odgovorna isključivo ja.” Shvatila sam da je ta misao pogrešna i da se i dalje plašim da preuzmem odgovornost. Pročitala sam Božje reči: „Moraš pozitivno i samoinicijativno da sarađuješ, da daš sve od sebe da dobro obaviš dužnost koju treba da obaviš i da ispuniš svoje odgovornosti i obaveze. To je ono što stvoreno biće treba da učini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”). „Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Morala sam da pozitivno i proaktivno ispunim svoju dužnost. Rad ove crkve bio je praktično obustavljen, što je zahtevalo detaljno planiranje i pravljenje aranžmana; takođe je bilo neophodno pozabaviti se posledicama što je moguće pre. Ja sam ta koja je odgovorna za zaštitu interesa Božje kuće i za očuvanje bezbednosti braće i sestara. Ako i dalje budem vodila računa o vlastitom izlazu i ako zbog straha od odgovornosti ne budem obavljala svoju dužnost, onda i ne zaslužujem da se nazovem ljudskim bićem.

Kasnije sam otišla u tu crkvu kako bih se pozabavila posledicama. U to vreme, nailazila sam na mnoge poteškoće, ali sam se oslanjala na Boga u vezi sa onim što nisam razumela, tražila sam pomoć od viših starešina i skladno sarađivala s braćom i sestrama. Kasnije su, s Božjom pomoću, knjige Božjih reči bezbedno prebačene na sigurno, a braća i sestre su nastavili da obavljaju svoje dužnosti najbolje što su mogli. Mada rad na jevanđelju još uvek nije pokazivao nikakav napredak, ja sam svu svoju snagu posvećivala tome i nisam se više plašila da preuzmem odgovornost. Znala sam da je to moja dužnost i moja odgovornost i da je to ono što treba da radim. Kad sam razmišljala o tome, bila sam mirna i spokojna. Pročitala sam još Božjih reči: „Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da iznosiš zahteve u vezi sa njima. Usredsredi se samo na Božje reči i zahteve i dođi do toga da stremiš ka istini, valjano obavljaj svoju dužnost, udovolji Božjim namerama i trudi se da ne razočaraš onih šest hiljada godina Božjeg čekanja i šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu; dopusti Mu da vidi nadu u tebi i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi se Bog prema tebi nepravedno ophodio ako bi ti tako postupio? Naravno da ne bi! A čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi ljudi poželeli, kako bi oni, kao stvorena bića, trebalo da gledaju na tu činjenicu? Trebalo bi da se u svim stvarima pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvih ličnih planova. Zar to nije stanovište koje stvorena bića treba da zauzmu? (Jeste.) To je ispravan način razmišljanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Nakon što sam saslušala ove srdačne Božje reči, osetila sam mukotrpnu Božju nameru da spasi ljude i to me je duboko dirnulo u srce. Božji 6000-godišnji plan upravljanja u potpunosti je usmeren ka spasavanju ljudskog roda. Bog se nada da ćemo s puno ozbiljnosti stremiti ka istini i ka promeni svojih naravi, da ćemo proživeti istinsko ljudsko obličje i da ćemo moći da slušamo Božje reči, da se pokoravamo Bogu i da Ga obožavamo. To će biti uteha za Božje srce. Ma kakav da mi bude ishod u budućnosti, ključna stvar koju moram sada da uradim jeste da stremim ka istini i da dobro obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu. Hvala Bogu!