Rođen sam u hrišćanskoj porodici i prihvatio sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana kad mi je bilo 60 godina. Osetio sam da mi se sreća osmehnula da mogu da dočekam Gospoda u poslednjim danima i prihvatim Božje završno delo i da će se moj san da budem spasen i uđem u carstvo uskoro ostvariti. Sve dok naporno obavljam svoju dužnost i žrtvujem se, imaću šanse da primim Božje spasenje. Nakon toga, u potpunosti sam se predao svakoj dužnosti koju mi je crkva dodelila. I čak i sad kad imam 70 godina, i dalje sam mogao da se vozikam biciklom okolo i obavljam poslove za crkvu. Jurcao sam stepenicama gore-dole obavljajući svoju dužnost i nikad se nisam umarao. Bio sam srećan što još uvek mogu da obavljam dužnost. Ali kasnije, kako sam sve više stario, godine su uticale na funkcionisanje mog tela i nisam više bio fizički isti. Uzevši u obzir moje zdravlje, crkva mi je dodelila dužnost domaćina u kući. Bio sam pomalo razočaran. Kako sam više stario, vid mi je slabio i nisam mogao više da vozim bicikl da bih obavljao dužnost. Morao sam da prihvatim dužnost domaćina. Ako ne bih mogao uopšte da obavljam dužnosti kako sam stario, da li bih i dalje mogao biti spasen? Razmišljao sam kako bi sjajno bilo da sam nekoliko godina mlađi i zaista sam zavideo mlađoj braći i sestrama koji su mogli da putuju unaokolo radeći za Boga.

Prošlog marta, crkveni vođa mi je dodelio zadatak da pomažem sestri Ju Sin. Imala je 78 godina i teško se kretala zbog svog zdravstvenog stanja i nije mogla da obavlja nikakvu dužnost. Kad sam video u kakvom je ona stanju, rastužio sam se i potresao. I meni je već bilo preko 80 godina, čak sam bio stariji od sestre Ju Sin, zdravstveno nisam bio kao nekad i nisam znao da li ću se jednog dana i ja razboleti i neću moći da obavljam dužnost. Od kakve bih koristi onda bio? Da li bih mogao da se nadam spasenju ako ne bih mogao da obavljam nikakve dužnosti? Što sam više razmišljao o tome, sve me je više to potresalo. Onda sam se i ja razboleo. Jednom, usred noći, kad sam ustao da odem u kupatilo, osetio sam vrtoglavicu. Ujutru nisam mogao da ustanem iz kreveta. Toliko mi se vrtelo u glavi da nisam mogao da otvorim oči. Povraćao sam i imao dijareju, da ni vodu nisam mogao da pijem. Moja žena je pozvala našu ćerku da dođe da brine o meni i nakon dva dana konačno sam počeo da se oporavljam. Nisam zaostajao u obavljanju svoje dužnosti, ali sam bio zaista slab i nisam imao snage da radim bilo šta. Povratio bih sve što pojedem i osećao sam vrtoglavicu i mučninu. Zabrinuo sam se da li ću kao stariji čovek, čije je zdravlje sve slabije svakog dana, moći da se oporavim tako brzo ako se ponovo razbolim. Ako se ne bih oporavio za kratko vreme i ako bi neko morao da se stara o meni, ne bih bio u stanju da obavljam nikakvu dužnost i postao bih beskoristan. Da li bih mogao da uđem u carstvo ako ne obavljam dužnost? Kako bi bilo divno kad bih bio nekoliko godina mlađi, kao pre 20 godina kad sam prihvatio ovaj rad, i nisam se plašio da radim bilo šta. Koji god zadatak da mi je crkva dodelila, bilo blizu ili daleko, ja bih to uradio. Obavljajući dužnost, imao sam više nade da ću biti blagoslovljen. Ali nisam mogao da vratim vreme i nisam fizički bio sposoban za bilo šta. Iz dana u dan samo sam otaljavao poslove. Pre nego što sam toga postao svestan, živeo sam u stanju negativnosti i nerazumevanja. Stanje mi je postajalo sve lošije. Izgubio sam želju da čitam Božje reči i više me ništa nije vuklo da bilo šta radim. Nisam celim srcem obavljao dužnost kao ranije. Pomolio sam se Bogu: „Bože! Osećam da sad kako starim i ne mogu da obavljam mnoge dužnosti, nema nade za mene da uđem u carstvo i budem spasen. Zaista sam bez snage i volje. O, Bože, molim Te, daj mi vere i ukaži mi na pravi put da me ne sprečava moja starost, da mogu da razumem Tvoju volju i izvučem se iz ovog stanja.“

Moje stanje je počelo da se menja kad sam pročitao neke Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da tragam za istinom, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ (…) Konkretno, postoje neki stariji ljudi koji žele da sve svoje vreme provode dajući se za Boga i u obavljanju svoje dužnosti, ali im fizičko stanje nije dobro. Neki imaju visok krvni pritisak, neki povišen šećer u krvi, neki imaju probleme sa organima za varenje i njihova fizička snaga ne može da ide u korak sa zahtevima njihove dužnosti, pa su stoga uzrujani. Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: ’Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da tragam za istinom i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?’ Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da tragaju za istinom? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. Prema tome, samo zato što su stari, zato što u odnosu na mlade imaju manje prekomernih želja i zato što mogu da budu postojani, stariji ljudi ne bi smeli da smatraju da nemaju nikakvih divljih ambicija ili želja, te da im je narav manje iskvarena – to je pogrešno shvatanje. Mladi ljudi mogu svim silama da se bore za neku poziciju, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? Mladi ljudi stvari mogu da obavljaju protivno načelima i da postupaju proizvoljno, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? (Da, mogu.) Mladi ljudi mogu da budu nadmeni, pa zar i oni stariji ne mogu to isto? Međutim, kada su stariji ljudi nadmeni, imajući u vidu njihove poodmakle godine, oni u tome nisu toliko agresivni, pa to nije tako izražena nadmenost. Zbog svojih pokretljivih udova i uma, mladi ljudi znatno očitije ispoljavaju nadmenost, dok su oni stariji, zbog krutih udova i nefleksibilnog uma, manje očigledni u ispoljavanju nadmenosti. Ipak, suština njihove nadmenosti i njihova iskvarena narav ostaju isti. Ma koliko da neka starija osoba veruje u Boga, ili ma koliko godina da obavlja svoju dužnost, ako ne traga za istinom, njena iskvarena narav će ostati. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da tragaju za istinom – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i apsurdne stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Kako stremiti ka istini (3)“). Pročitao sam taj odlomak više puta. Božje reči su me duboko ganule i otkrile mi moje pravo stanje. Shvatio sam da sam star i da nisam više sposoban kao pre tako da nisam više mogao da idem okolo i obavljam dužnost već samo da budem domaćin u kući. A kad sam video stanje sestre Ju Sin, koja ne izlazi iz kuće i nije u stanju da obavlja dužnost, zaista sam se zabrinuo zbog svojih godina i toga da ako jednog dana zaista ne budem mogao da se krećem i obavljam dužnost, neću moći da budem spasen. Pomisao da neću ući u carstvo bila je zaista bolna i potresla me je. Zabrinuo sam se za svoje odredište. Živeo sam u negativnom, pesimističnom stanju i izgubio sam volju da radim bilo šta. Čitanje Božjih reči me je pokrenulo i obasjalo mi srce. Nije da stari ljudi nemaju nikakve opcije i da ne mogu da budu spaseni, da ne mogu da rade ništa niti da preuzmu bilo kakve dužnosti. Starost ne podrazumeva da ti je srce staro i da nisi sposoban bilo šta da radiš. Stariji ljudi i dalje mogu da rade ono što i ranije, da čitaju Božje reči i da se mole kad treba i da obavljaju svaku dužnost koji mogu kao i obično. Bog nikad nije rekao da ne odobrava to što stari ne mogu da obavljaju toliko dužnosti. Isto tako, i stari i mladi imaju iskvarene naravi i svi moramo da tragamo za istinom. Posebno stariji ljudi poput mene, kroz život kod kuće, tokom školovanja i u društvu, dolazimo do raznih razmišljanja, predstava i filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Mnoge te sotonske filozofije, bogohuljenja i zablude su se nagomilavale u mojoj glavi. Vernik sam već godinama, ali ti sotonski otrovi su i dalje bili uvreženi u meni i bili su mi pravila za opstanak. Ponekad, kad sam bio na okupljanjima sa drugima, primetio sam da neki žive protiv pravila i da šire negativnost. Bilo mi je sasvim jasno da ono što drugima pričaju nije bilo podsticajno, ali sam držao jezik za zubima da bih zaštitio svoje međuljudske odnose. Vodila me filozofija za ovozemaljsko ophođenje: „Prećutkivanje grešaka dobrih prijatelja čini dugo i dobro prijateljstvo.“ Nisam bio voljan da istinu sprovodim u delo da ne bih nikog uvredio. A na okupljanjima, kad smo govorili o stvarima koje su ljudi iz Biblije činili, neka braća i sestre to nisu shvatali i ispoljavali su nadmenu narav. Osećao sam da kao stari hrišćanin znam mnogo više nego oni, pa sam im nadugačko i naširoko objašnjavao koristeći to kao svoj kapital da se pravim važan. Sa toliko mnogo iskvarenih naravi koje se nisu popravile, osećao sam sve veću hitnost i ulagao napore da tragam za istinom. Trebalo bi više da tražim istinu u godinama koje su mi preostale kako bih se rešio svoje iskvarenosti. Ima toliko toga što treba da uradim i tako mnogo istina da dokučim. Oduvek sam zavideo mladim ljudima na dobrom zdravlju i mnoštvu mogućih dužnosti, misleći da oni imaju više nade za spasenje. Sad kad ne mogu da se krećem unaokolo i dužnosti su mi ograničene, brinuo sam da neću imati svoje mesto u carstvu. Zapao sam u stanje negativnosti iz kojeg nisam mogao da izađem. Kad sad razmišljam o tome, shvatam da je to bilo glupo. Morao sam da imam odgovarajući stav. Iako smo stariji i telo nam stari, i dalje možemo da razumemo Božje reči i da imamo normalna osećanja i razum i zato ne možemo da traćimo vreme, već treba da tragamo za istinom, a ne možemo ni da živimo u zabrinutosti i anksioznosti. To se zaista vidi u ovom odlomku Božjih reči: „Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav.“ Odmah sam osetio da imam nešto čemu treba da težim. Bog kaže da mi nismo stari i da treba marljivo i još više da tragamo za istinom u preostalim godinama.

Pročitao sam i ovo u Božjim rečima: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“). „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da tragaš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“). Bio sam zaista ganut ovim Božjim rečima. Bog nikad nije odredio nečiji ishod na osnovu njegovog kova, godina ili broja dužnosti koje je obavio. Bog samo gleda da li su Mu ljudi odani i poslušni. Dokle god je neko odlučan da traga za istinom i ima u sebi istinsku veru i ljubav prema istini, Bog ga neće napustiti. Uvideo sam da je Bog pravedan i da Njegovi zahtevi nisu isti za sve. On ljudima postavlja zahteve na osnovu njihovog rasta i onog što su u stanju da postignu. Ko može da bude domaćin, nek to i čini, ko može da propoveda jevanđelje, nek ti i radi. Ljudi treba da obavljaju one dužnosti koje mogu. Dokle god možemo da tragamo za istinom i delamo u skladu sa Božjim rečima, imamo šansu za spasenje. Osećao sam da u poznim godinama nema dužnosti koju ja mogu da obavljam i da me Bog neće smatrati dovoljno dobrim. Razmišljao sam o Bogu kao o zemaljskom šefu koji će te držati na poslu dok možeš da radiš i dok nešto vrediš, a u suprotnom će te izgnati. Bio je to nedostatak bogobojažljivosti. I ja sam takođe pogrešno tumačio Božju volju zbog svojih pogrešnih predstava i zamisli. Isto tako, Bog nikad nije rekao da stariji ljudi ne mogu da budu spaseni niti usavršavani. Pomislio sam na antihriste i zlotvore koji su izbačeni iz crkve. Neki su bili mlađi od mene i napustili su svoje domove i poslove zbog dužnosti. Radili su naporno po ljudskim standardima, ali nisu tragali za istinom i njihove iskvarene naravi se nisu nimalo promenile. Oslanjali su se na svoje sotonske naravi i prekidali rad u Božjoj kući, i nisu se nikad pokajali, zbog čega ih je Bog na kraju izgnao. Što se tiče starijih članova, neki ostaju kod kuće, obavljajući dužnosti domaćina, neki vode crkvene knjige, ali svi obavljaju svoju ulogu kako treba. Bog im ne okreće leđa i ne izgoni ih zbog njihove starosti niti zato što ne mogu da obavljaju mnogo dužnosti. Shvatio sam da Bog odbacuje ljude zbog njihove priroda-suštine, a ne zbog starosti. Sad kad sam star, ne mogu da pomažem crkvi kao što sam to nekad činio. Sada ugošćavam druge u svom domu. Zato treba dobro da obavljam dužnost domaćina i da pružam bezbedno okruženje za okupljanja u mom domu kako bi braća i sestre mogli da dođu i odu u miru. Na taj način sam ja posvećen svojoj dužnosti. Moja komšinica, sestra Ju Sin, se ne oseća dobro i potrebna joj je pomoć. Zato ja treba da činim sve što mogu, da se sastajem i razmenjujem s njom. I kad god naiđem na izazove ili probleme, trebalo bi da se molim i čitam Božje reči da bih ih rešio. Ako mogu da ponesem 3 kg, poneću 3, a ako mogu da ponesem 10 kg, poneću 10. Radite apsolutno najbolje što možete i radite sve što možete – to je najvažnije. Kad sam to shvatio, osećao sam se posramljeno i poniženo. Ranije nisam shvatao Božju volju i nisam posmatrao stvari niti delao na osnovu Njegovih reči. Umesto toga, živeo sam po svojim pogrešnim viđenjima, pogrešno tumačeći Boga. Bio sam zaista buntovan.

Razmišljao sam o tome zašto sam uvek zabrinut zbog toga što ću ostariti, neću moći da obavljam dužnost i biću izgnan. Koji je motiv stajao iza toga? U svom traganju, pročitao sam par odlomaka Božjih reči: „Neki se ljudi ispune životnom snagom čim vide da će im vera u Boga doneti blagoslove, da bi odmah potom naglo splasnuli, čim shvate da moraju da istrpe oplemenjivanje. Je li to vera u Boga? Naposletku, ti u svojoj veri moraš postići potpunu i bezuslovnu pokornost pred Bogom. Ti veruješ u Boga, ali Mu i dalje postavljaš zahteve, u sebi nosiš mnoge verske predstave koje ne možeš da odbaciš i lične interese kojih ne možeš da se lišiš, a pritom i dalje tražiš telesne blagoslove i želiš da ti Bog spase dušu i telo – sve su to ponašanja ljudi čija su gledišta pogrešna. Iako ljudi s verskim shvatanjima veruju u Boga, oni ne traže da promene svoju narav i ne tragaju za bogopoznanjem, već samo traže da zadovolje interese svog tela. Mnogi među vama poseduju veru koja spada u kategoriju verskih ubeđenja; to nije istinska vera u Boga. Da bi verovali u Boga, ljudi moraju imati srce koje je spremno da strada za Njega i volju da Mu se predaju. Ukoliko ne ispune ova dva uslova, njihova vera u Boga nije validna i oni neće moći da ostvare promene u svojoj naravi. U Boga zaista veruju jedino ljudi koji iskreno tragaju za istinom, koji traže bogopoznanje i tragaju za životom“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“). „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek potajno rade u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“). U ovim rečima, Bog tačno otkriva i sudi o mom stanju. Bog zaista ispituje naša srca i umove. To je razotkrilo moje nadublje motive i nade da budem blagoslovljen i to da je moja vera bila samo zarad blagoslova. Kad sam prihvatio ovu fazu dela, bio sam motivisan šansom da uđem u carstvo. Bio sam voljan da učinim sve što je crkva želela. Obavljao bih svoju dužnost u svako doba. Mislio sam da će Bog imati dobro mišljenje o meni dokle god plaćam cenu i da ću onda biti spasen i steći blagoslove carstva nebeskog. Ali sad kad sam uvideo da starim, da na funcionisanje mog tela utiču godine i da ne mogu da obavljam dužnosti koje sam nekad mogao, brinuo sam da ću se jednog dana razboleti i da neću moći da obavljam dužnost. Zbog toga sam se osećao tužno i potreseno. A kad sam razmišljao o ona dva dana kad sam bio bolestan i nepokretan, još više sam se brinuo da ako bih se ponovo razboleo i ne bih se brzo oporavio, ne bih mogao da obavljam bilo kakvu dužnost i ne bih bio spasen. Osećao sam prazninu u srcu, mrak i potištenost. Nisam imao volje da čitam Božje reči niti da se molim i razmišljao sam o tome kako ću samo otaljavati svaki dan. Zaista sam smatrao da mi je motiv da budem blagoslovljen skriven duboko u srcu, čvrsto utemeljen i da sam uvek naporno radio i stremio tome da ostvarim ovaj cilj. Spolja posmatrano, ja sam obavljao dužnost i želeo da zadovoljim Boga, ali u suštini, želeo sam da trampim svoju dužnost za blagoslove carstva nebeskog. Radio sam zarad svog odredišta. Zaista sam previše zao i lukav po prirodi. Rodio sam se u hrišćanskoj porodici i sledio svoje roditelje, verujući u Gospoda Isusa još od malena. Kad mi je bilo 60 godina, prihvatio sam Božje delo poslednjih dana. Već sam stekao toliko toga. Posebno je Gospod jasno podelio svaki aspekt istine u poslednjim danima i kroz sud i grdnju Njegovih reči, shvatio sam donekle svoju iskvarenu prirodu i sotonske otrove, u stanju sam da prezrem sebe i moja iskvarena narav se malo promenila. To su plodovi koje mi je donelo iskustvo Božjeg suda i grdnje. Ovo je tako neverovatna blagodat od Boga! Primio sam veliko spasenje. Čak i kad bi mi Bog ovog trenutka uzeo upravo ovaj dah, ne bih žalio, već bih Bogu dugovao zahvalnost. Ali sam i dalje živ, i dalje dišem. Trebalo bi da svim srcem tragam za istinom i da menjam svoju narav. Bio blagoslovljen ili trpeo nevolje u budućnosti, predaću se Božjoj vladavini i planovima. To je razlog koji je trebalo da imam kao stvoreno biće. Ali kad smo dobili toliku potporu iz Božjih reči, ja i dalje nisam znao kako da Mu se odužim za Njegovu ljubav. Želeo sam da iskoristim svoju dužnost da trgujem sa Bogom zarad blagoslova carstva. Postao sam negativan i nisam razumeo Boga kad sam pomislio da to ne mogu da dobijem. Nisam imao ni savesti ni razuma. Gde mi je bila ljudskost? Bio sam tako sebičan, dostojan prezira i jadan. Moji motivi i gledišta na veru bili su pogrešni. Samo sam želeo da uđem u carstvo nebesko i tragao sam samo za telesnim dobitima i blagoslovima. Bio sam na istom putu kao i Pavle. Razmišljao sam o tome kako je Pavle toliko toga postigao, ali je on jedino verovao u to da će biti nagrađen i krunisan. Koristio je svoj rad da se nagodi sa Bogom, da ga menja za nebeske blagoslove. Nije tragao za tim da upozna Boga. Išao je putem suprotstavljanja Bogu. Na kraju ga je Bog kaznio. Moje traganje bilo je isto kao Pavlovo. Nisam tragao za promenom naravi da bih zadovoljio Boga i svoju dužnost sam obavljao zarad blagoslova. Spolja posmatrano, ja sam obavljao dužnost, ali u suštini sam varao Boga. Nisam bio istinski vernik. Istinski vernik je neko ko traga za istinom, ko teži da upozna i voli Boga. Ne postoje uslovi niti dogovori o tome kako da obavlja dužnost. Ne postoje lični motivi niti ciljevi, kao ni preterane želje. Pravi vernik daje sve od sebe da zadovolji Boga. Baš kao Petar – iako on nije obavljao toliko poslova kao Pavle, bio je u stanju da prihvati Božji sud i grdnju, da upozna sebe i da teži tome da upozna i voli Boga. Na kraju se pokorio do te mere da je umro razapet naglavačke radi Boga i svedočio veličanju Boga. Sa verom kakva je moja, gde sam sve vreme vođen podlim motivima i željama, Nikad ne bih stekao Božje odobrenje bez obzira na to koliko godina verujem. Završio bih odbačen i prezren od strane Boga. Bez pokajanja i držeći se stava trgovanja verom i dužnošću, nikad ne bih dosegao istinu i ne bih promenio svoju narav. Završio bih kao Pavle, razotkriven i izgnan od strane Boga.

Razmišljao sam o onom što je Bog rekao: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“). U tom trenutku sam shvatio da je dužnost ono što stvoreno biće treba da radi i da nije u vezi sa dobijanjem blagoslova ili nedaća. Kao član Božje kuće, nije trebalo da Ga uslovljavam. Trebalo je da ispunjavam svoje obaveze. To je kao porodica. Kad deca čine ono što mogu za porodicu, mogu li zaista da traže novčanu naknadu od svojih roditelja? To ne bi bio član porodice nego zaposleni. Kao član Božje porodice, kao stvoreno biće, obavljanje dužnosti za Stvoritelja je upravo ono što treba da radim. To je ispravno i prirodno. Treba da pokažem svoju odanost ne razmišljajući o uslovima i nagradama. To je ono što treba da radim. Sad sam stariji i zdravlje mi nije sjajno, ali Bog nije odustao od mene. On me još uvek održava i vodi Svojim rečima. Ne smem da budem bez savesti, i ne smem da nastavim da živim u negativnom stanju, da odustajem od sebe u očaju. Treba da imam odgovarajući stav i dok sam u stanju da pravilno razmišljam i vladam razumom, da čitam više Božje reči kako bih upoznao sebe i težio tome da izmenim narav, da obavljam svaku dužnost koju mogu i da se predam Božjim pravilima i planovima. Pročitao sam još nešto u Božjim rečima: „Svaka osoba, bez obzira na to kakvog je kova, koliko godina ima ili koliko već dugo veruje u Boga, svoje napore treba da usmeri ka putu traganja za istinom. Pritom ne treba da naglašavaš nikakve objektivne razloge, već za istinom treba da tragaš bezuslovno. Nemoj uzalud da trošiš svoje dane. Ako ulažeš napore u traganje za istinom i shvataš to kao veoma značajnu stvar u svom životu, moguće je da istina koju ćeš zadobiti i koju možeš da dosegneš u svom traganju nije nešto što bi poželeo da imaš. Ali, ako Bog kaže da će ti dodeliti odgovarajuće odredište u zavisnosti od tvog stava prema traganju za istinom i tvoje iskrenosti, kako će to onda biti divno! Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da ih zahtevaš. Usredsredi se samo na traganje za istinom u Božjim rečima i Njegovim zahtevima, na to da svoju dužnost dobro obavljaš i da ispunjavaš Božje namere, da se ne bi pokazao nedostojnim onih šest hiljada godina Božjeg čekanja, šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu Bogu; dopusti Mu da vidi tračak nade za tebe i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi te Bog zlostavljao ako bi ti tako postupio? Naravno da ne bi! A čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi čovek poželeo, kako bi on, kao stvoreno biće, trebalo da gleda na tu činjenicu? Trebalo bi da se u svim stvarima potčini Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvog ličnog plana. Zar to nije stanovište koje stvorena bića treba da zauzmu? (Jeste.) To je ispravan način razmišljanja“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Zašto čovek mora da stremi ka istini“). „Traganje za istinom je velika stvar u čovekovom životu. Nijedna druga stvar nije toliko važna kao traganje za istinom i nijedna druga stvar po svojoj vrednosti ne premašuje zadobijanje istine. Je li bilo lako slediti Boga do današnjeg dana? Požuri da svoje traganje za istinom učiniš važnim! Ova etapa dela u poslednjim danima najvažnija je etapa dela koje Bog obavlja na ljudima tokom Svog plana upravljanja od šest hiljada godina. Traganje za istinom je ono što Bog najviše očekuje od Svog izabranog naroda. Nada se da će ljudi ići ispravnim putem, a to je put traganja za istinom“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Zašto čovek mora da stremi ka istini“). Ovo me je zaista inspirisalo i ganulo. Bog nam je rekao sve o Njegovoj volji, kao i to šta zahteva od ljudi i čemu se nada u vezi s njima. On ne mari za to koliko smo jakog ili slabog kova, koliko imamo godina niti koliko dužnosti smo obavili, već samo za to da li tragamo za istinom, da li smo posvećeni u svojoj veri i da li smo poslušni. Baš kao kad je u Doba blagodati, udovica ponudila samo dva mala novčića a ipak stekla odobravanje od Boga jer Mu je ponudila sve što je imala. Bog je uvideo njenu iskrenost. Iako sam sad star i ne mogu da se poredim sa mladima ni u kom smislu, nisam negativan. Želim da napredujem i da iskoristim svaki bogovetni dan. Dok još uvek imam čula i razum, trebalo bi više da tragam za istinom i da više čitam Božje reči, da primenjujem sve sitnice koje razumem i obavljam dužnost najbolje što mogu. A kad umrem, moje srce će biti spokojno i neću izneveriti Boga jer me je podržavao tokom čitavog života. Bog mi je dopustio da se rodim u poslednjim danima. Mogao sam da prihvatim Njegovo delo poslednjih dana kad mi je bilo 60 godina, da svedočim Božjoj pojavi, da lično čujem Njegov glas i da iskusim Njegov sud i grdnju; to je za mene bila Božja ogromna blagodat i blagoslov. Da sam ostao da živim zarobljen tugom zbog starosti, da nisam požurio da iskoristim svaku priliku da tragam za istinom, propustio bih priliku da iskusim Božje delo i budem spasen. Da sam kasnije poželeo da tragam za istinom, propustio bih priliku i bilo bi prekasno za kajanje. Zato sam se molio Bogu: „O, Bože! Spreman sam da se pokajem. Ne želim više da živim u stanju negativnosti, anksioznosti i pogrešnog shvatanja. Želim da sprovedem u delo Tvoje reči, da učinim sve što mogu da tragam za istinom dok sam živ i krenem pravom stazom u životu. Želim da primenim sve što sam shvatio iz Tvojih reči, da obavljam dužnost, da zadovoljim Tvoju volju. Bio blagoslovljen ili trpeo nevolje, spreman sam da se predam Tvojoj vladavini i planovima.“

Od tada sam se fokusirao na čitanje Božjih reči i na to da više razmišljam o njima. Uložio sam sve što sam imao u svaku dužnost koju je trebalo da obavim za crkvu. Stekao sam iskustvo i znanja tokom godina otkad sam vernik i vežbao sam pisanje članaka da bih svedočio Bogu. Posebno sada onima koji propovedaju jevanđelje trebaju dobri članci kako bi rešili verske predstave ljudi, a kao dugogodišnji vernik, želeo bih da napišem neki članak, da učinim ono što mogu da širim jevanđelje carstva. Imam prilično nadmenu narav i često ograničavam svoju porodicu zbog svoje nadmenosti. Tragam za istinom kako bih rešio ovaj aspekt svoje iskvarenosti i pokazao pravu ljudskost pred svojom porodicom. U svojoj uobičajenoj interakciji sa braćom i sestrama, kad vidim nekog da radi nešto što je protiv načela, ako se plašim da kažem nešto što bi moglo da ih uvredi ili da ostavim loš utisak na njih, pomolim se Bogu da ne živim vođen sotonskim filozofijama i fokusiram se na primenjivanje istine, da štitim interese Božje kuće, a ne da budem samo neko ko se dodvorava ljudima. Sada učim da sprovodim istinu u delo u svakoj sitnici i osećam se spokojno i ispunjeno radošću. To što sam uspeo da se izborim sa tugom, strepnjom i brigom je u potpunosti zahvaljujući Božjem vođenju i blagodati. Istinski sam zahvalan Bogu! Slava Svemogućem Bogu!