Prihvatio sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana u 1999. godini. Iz Božjih reči sam saznao da je ovo poslednja etapa dela Božjeg spasenja za čovečanstvo i da samo prihvatajući Božje delo poslednjih dana, stremeći ka istini i pripremajući dovoljno dobrih dela čovek može imati priliku da preživi velike katastrofe. Imao sam osećaj da sam stvarno blagoslovljen i da moram da zgrabim ovu jedinstvenu priliku da pravilno izvršavam svoju dužnost i dajem se za Boga. Zato sam otišao od kuće i aktivno propovedao jevanđelje, neumorno radeći u crkvi od jutra do mraka. Pa i kada me je svet klevetao i moja porodica odbacivala, nisam te stvari smatrao patnjom. Kasnije, kada me je policija uhapsila zbog propovedanja jevanđelja, nisam izdao Boga i nakon što sam oslobođen, nastavio sam da izvršavam svoju dužnost kao i ranije. Imao sam osećaj da sam pripremio mnoga dobra dela tokom godina i da u budućnosti, sve i da drugi ne budu spaseni, ja ću ipak biti.

I pre nego što sam to shvatio, došao je kraj 2015. Donji deo leđa je počeo jako da me boli, jedva da bih ujutro mogao da ustanem bez pomoći, a nisam imao snage ni da hodam. U početku nisam tome pridavao značaja, ali nakon nekog vremena, bol u donjem delu mojih leđa je postajao sve jači i počeo sam da šepam. Jedno jutro, bol je bio tako jak da uopšte nisam mogao da ustanem. Pomislio sam: „To je to. Ne mogu ni da ustanem, pa kako da onda izvršavam svoje dužnosti? Ako ne mogu da izvršavam svoje dužnosti i pripremam dobra dela, da li me Bog i dalje može spasiti?” Ali onda sam pomislio: „Možda me to Bog kuša i dokle god se ne budem žalio na Njega i nastavim da izvršavam svoje dužnosti, možda će mi Bog dati blagodat i blagosloviti me, a moja bolest biti izlečena.” No, stvari se nisu odvijale kako sam se nadao. Moja bolest se pogoršavala svakog dana. Nisam mogao da se okrenem noću tokom spavanja, a bol u donjem delu leđa je ponekad bio toliko jak da uopšte nisam mogao da se pomerim. Čak ni lek nije pomagao. Kasnije sam otišao u bolnicu na rendgen i na moje iznenađenje, dijagnostikovan mi je ankilozirajući spondilitis. Doktor je rekao: „Oni ovo stanje nazivaju rakom koji nikada ne umire. To je hronična, doživotna bolest i ako se pogorša, mogla bi da dovede do trajne paralize.” Čuvši doktora šta kaže, celo telo mi je klonulo i pomislio sam u sebi: „Kako sam mogao da dobijem tako ozbiljnu bolest? Pošto sam pronašao Boga, s entuzijazmom sam se žrtvovao i davao, pa zašto me Bog nije zaštitio? Ako postanem paralizovan i ne mogu da izvršavam svoje dužnosti, neću li biti beskoristan?” Srce mi je obuzeo očaj i prosto nisam mogao da shvatim zašto bi me tako teška bolest zadesila. Osećao sam se kao izduvan balon i stvarno sam bio malodušan. Polse toga sam otišao kući da se oporavim.

Nakon što sam se vratio kući, moje stanje se pogoršalo i više nisam imao veru koju sam nekada imao. Imao sam osećaj da za mene više nema nade u životu. Pomislio sam u sebi: „Druga braća i sestre su zdravi i aktivno izvršavaju svoje dužnosti, a ja strašno šepam dok hodam i ne mogu da izvršavam svoje dužnosti. Možda će se jednog dana moja bolest pogoršati i umreću, pa onda neću imati nikakvog udela u Božjem spasenju.” Što sam više tako razmišljao, to sam više imao osećaj da me je Bog napustio, više nisam želeo da stremim ka istini i nisam mogao da se usredsredim na Božje reči kada bih ih čitao. Proživljavao sam svoje dane u konfuziji i počeo sam da ugađam svom telu. Pomislo sam u sebi: „Ako još mogu da živim, nateraću sina da mi kupi stan da mogu tamo da živim i vodim računa o svojoj bolesti. Prosto ću se potruditi da živim što duže mogu.” Viđao sam rođake i prijatelje koji nisu bili vernici, a bili su zdravi i imali su kola i kuće, dok sam ja verovao u Boga i žrtvovao se i davao toliko godina, samo da bih se razboleo, pa sam počeo da žalim zbog svih žrtava koje sam podneo i truda koji sam uložio. Moja žena je videla da sam u lošem stanju i besedila mi je: „Božja namera se krije iza ove iznenadne bolesti. Toliko smo duboko iskvareni od strane Sotone i naše iskvarene naravi su duboko ukorenjene u nama. Da bi se ove stvari potpuno rešile i promenile, nije dovoljno samo čitati Božje reči. Moramo i da pretrpimo različite kušnje i oplemenjivanja. Treba više da tragamo da bismo shvatili koje aspekte naših iskvarenih naravi Bog namerava da reši kroz pojavu tako ozbiljne bolesti. Moraš brzo da se pokaješ i promeniš! Ne možeš da se žališ na Boga!” Nakon što sam čuo reči svoje žene, srce mi se umirilo i pomolio sam se Bogu: „Bože, trenutno trpim velike bolove. Ne razumem Tvoju nameru; molim Te, prosveti me.”

Nakon što sam se pomolio, potražio sam Božje reči koje su se odnosile na Njegovo kušanje i oplemenjivanje ljudi. Jedan odlomak Božjih reči me je zaista ohrabrio. Svemogući Bog kaže: „Ako si uvek bio izrazito odan i pun ljubavi prema Meni, a ipak podnosiš patnju zbog bolesti, finansijski pritisak i napuštanje od strane prijatelja i rođaka, ili ako trpiš bilo kakve druge nesreće u životu, da li će tvoja odanost i ljubav prema Meni i dalje trajati?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Čitajući Božje reči, imao sam osećaj da me direktno Bog ispituje. Bio sam jako posramljen. U prošlosti, kada me je Bog blagosiljao i sve je teklo glatko bez ikakvih nesreća ili nedaća, bio sam voljan da izvršavam svoje dužnosti kako bih udovoljio Bogu. Imao sam volje da jedem i pijem Božje reči i stremim ka istini kako bih napredovao. Čak ni kada me je KPK uhvatila, nisam se povukao niti postao negativan i nastavio sam da izvršavam svoje dužnosti nakon što sam oslobođen. Imao sam osećaj da posedujem bezgraničnu energiju. Ali sada, suočen sa ovom bolešću i mogućom paralizom i videvši da su moje nade da budem blagoslovljen uništene, izgubio sam svoju veru u Boga i sve moje pritužbe i sva pogrešna razumevanja su izbili na površinu. Smatrao sam da, budući da sam se toliko mnogo žrtvovao i davao, Bog nije trebalo da dozvoli da iskusim bolest ili nevolju i da je trebalo da me blagoslovi i podari mi dobro zdravlje. Kada mi želje nisu bile ispunjene, našao sam se zaglibljen u tihom opiranju Bogu. Nisam više želeo da čitam Božje reči niti mi je bilo do razmišljanja da bih izvukao pouke. Umesto toga sam postao negativan i žalio se i prepustio se potpunom očaju. Otkrivajući ove činjenice, konačno sam uvideo da su moja nekadašnja ljubav i odanost bili lažni. Bog je dozvolio da dođe do ove bolesti ne da bi me uklonio, već da bi iskoristio tu situaciju da me očisti od iskvarenosti, a ja nije trebalo da Boga pogrešno razumem. Nakon što sam shvatio Božju nameru, imao sam osećaj da Bogu puno dugujem. Nisam više mogao da ostanem tako negativan i bez obzira na to da li se moje zdravlje popravilo ili ne, prvo je trebalo da se pokorim i izvučem pouke iz svoje patnje.

Jednog dana sam pročitao da Božje reči kažu sledeće: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada ljudima pružim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a Ja ne obratim pažnju na njih, već osetim odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). „Čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom, odnosu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Bog je tačno razotkrio moje stanje. Ja sam verovao u Boga i izvršavao svoje dužnosti samo da bih primio Božju blagodat, izbegao velike katastrofe i uživao u nebeskim blagoslovima. Osvrnuo sam se na to kada sam tek prihvatio ovu etapu dela; mislio sam da ću, dokle god mogu da izvršavam svoje dužnosti, žrtvujem se i dajem se za Boga, patim i plaćam cenu, zadobiti divno odredište. Kasnije, da bih primio Božje blagoslove, žrtvovao sam se, davao se i izvršavao svoje dužnosti i bez obzira na to koliko me svet klevetao ili koliko me moja porodica odbacivala, ništa me nije moglo zaustaviti. Čak ni kada me je policija uhapsila, nisam odustao od svojih dužnosti. Mislio sam da ću, plaćajući toliku cenu, zasigurno primiti Božje blagoslove i preživeti velike katastrofe. No, kada je bolest udarila na mene i našao sam se u opasnosti da ostanem paralizovan i da ne budem u stanju da izvršavam svoje dužnosti, imao sam osećaj da je za mene izgubljena svaka nada da budem spasen. Nastavio sam da se žalim i raspravljam se sa Bogom u svom srcu, imajući osećaj da, budući da sam toliko toga dao za Boga, On treba da me štiti i da ne dopusti da trpim da me teška bolest muči. Kada je moja želja za blagoslovima bila uništena, počeo sam da osećam otpor prema situaciji koju je Bog uredio za mene, postao sam negativan i suprotstavljao sam se tome, čak do te mere da sam požalio zbog svojih ranijih žrtava. Tek tada sam uvideo kako sam na svoju veru u Boga gledao kao na trgovinu, želeći da iskoristim svoje prividno žrtvovanje i trud da pokušam da se cenkam sa Bogom u zamenu za Njegove blagoslove. Ponašao sam se kao unajmljeni službenik, misleći da, nakon što sam naporno radio, treba da primim odgovarajuće nagrade od Boga. Uopšte nisam bio iskren prema Bogu. Samo sam pokušavao da Ga prevarim i iskoristim. Pomislio sam na ove Božje reči: „Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini on čini zarad – i u svrhu dokazivanja – jedne reči: reči vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božja narav je pravedna i sveta. Bog je iskren sa ljudima i ne traži ništa zauzvrat. On se takođe nada da ljudi mogu da budu jednog uma u svojoj posvećenosti Njemu i ne želi da ljudi u Njega lažno veruju ili da su nečisti u svojoj veri. A ja sam, plaćajući cenu i dajući se, pokušavao da se cenkam sa Bogom u zamenu za blagodat i blagoslove. Želeo sam da iskoristim Boga da bih dostigao sopstvene ciljeve, a kada nisam primio blagoslove, žalio sam se na Njega. Kako se Bog ne bi gnušao sebične osobe poput mene i prezirao je? Kada Bog to ne bi otkrio, ja ne bih spoznao svoje ogavne namere koje su se krile iza mog verovanja u Boga, nastavio bih da hodam pogrešnim putem i na kraju bi me Bog uklonio. Uvidevši to, osećao sam se veoma dužnim Bogu, pa sam Mu se pomolio: „Bože, verovao sam u Tebe toliko godina, ali nisam bio iskren. Pokušavao sam da se cenkam sa Tobom i da Te prevarim. Ova moja vera je Tebi odvratna i gnusna. Bože, spreman sam da se pokajem pred Tobom. Molim Te, prosveti me i prosvetli i izvedi me iz mog pogrešnog stanja.”

Nakon toga sam razmišljao: mislio sam da verujući u Boga i žrtvujući se i dajući se za Njega, treba da zadobijem Njegovu zaštitu i blagoslove i da ne bi trebalo da se suočim sa bolešću ili nedaćama. Po čemu je zapravo ovo gledište bilo pogrešno? Pomislio sam na jedan odlomak Božjih reči: „Iako ga je Sotona opustošio, Jov se ipak nije odrekao imena Boga Jahvea. Njegova žena bila je prva koja je istupila i, igrajući ulogu Sotone u obliku koji je vidljiv ljudskim očima, napala Jova. U originalnom tekstu to je ovako opisano: ’Tada mu je žena rekla: „Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!”’ (Knjiga o Jovu 2:9).” „Suočen sa ženinim savetom, Jov ne samo da nije odustao od svog integriteta, niti se odrekao Boga, već je i svojoj ženi rekao: ’Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’ Imaju li ove reči veliku težinu? Njihovu težinu može samo jedna činjenica da dokaže. Težina tih reči je u tome što ih Bog u Svom srcu priznaje, u tome što one predstavljaju baš to za čime je Bog žudeo, što je Bog želeo da čuje, što su one rezultat koji je Bog hteo da vidi; te su reči ujedno i srž Jovovog svedočenja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Nakon što je Jov izgubio svoju decu i imetak i imao čireve po celom telu, on ne samo da se nije žalio na Boga, već je rekao i svojoj ženi da bi trebalo da od Boga prihvate i blagoslove i nedaće. Jov je znao da mu je Bog dao decu i imetak i da je imao pravo da ih oduzme. Bez obzira na to kako se Bog odnosio prema njemu, on se uopšte nije žalio niti je nešto zahtevao, a ni tražio da se cenka sa Bogom. Iz Jovovog iskustva sam shvatio da verovati u Boga ne znači samo uživati u Božjoj blagodati i blagoslovima, već i prihvatiti kušnje i poteškoće koje dolaze od Njega. Da li primamo blagoslove ili nedaće, sve je to u Božjim rukama i mi bi trebalo to da prihvatimo i pokorimo se ne upućujući Bogu zahteve. Isto tako sam shvatio da sam umeo da se žalim kada sam se razboleo jer nisam razumeo Božju pravednu narav. Pročitao sam da Božje reči kažu sledeće: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, uvideo sam da je moje gledište bilo iskrivljeno. U svom srcu sam smatrao da pravednost podrazumeva pravičnost i razum, da je to egalitarizam i da bi obim posla koji sam obavljao trebalo da odgovara onome što mi se isplaćuje. Tokom svojih godina verovanja, odustao sam od mnogo čega i ostavio sam i svoju porodicu i svoju karijeru, pa sam imao osećaj da Bog treba da me blagoslovi i čuva me od bolesti i katastrofe, da sve treba da teče glatko i da bi u konačnici trebalo da mogu da uđem u carstvo. Imao sam osećaj da je to pošteno i razumno i da bi tako Bog bio pravedan. Kada bih video drugu braću i sestre kako žive mirno i bez problema, dok sam ja patio od tako ozbiljne bolesti, prigovarao sam da Bog nije pravedan. Koristio sam se iskvarenim ljudskim gledištima i logikom trgovine i poslovanja da procenim Božju pravednost. Ovo gledište je bilo iskrivljeno i nije bilo u skladu sa istinom. Bog je Stvoritelj i sve što imam je došlo od Njega, pa ne bi trebalo Bogu da upućujem ove iracionalne zahteve. Isuviše mi je nedostajalo razuma! Bez obzira na to kako se Bog odnosi prema ljudima, da li im šalje blagoslove ili nedaće, u svemu tome su sadržane Njegove dobre namere. Ljudi bi to trebalo da prihvate i pokore se i da Bogu ne upućuju zahteve. To su savest i razum koje bi ljudi trebalo da imaju. Pošto sam to uvideo, postao sam dosta vedriji. Nakon toga sam počeo da doterujem svoje stanje tako što sam svakog dana jeo i pio Božje reči. Posle nekog vremena, moje zdravlje se znatno popravilo i crkva je za mene uredila da ponovo izvršavam svoju dužnost. Bio sam i srećan i zadovoljan i neprestano sam zahvaljivao Bogu. Spreman sam bio da čuvam svoju dužnost i više se ne dajem i ne izvršavam svoju dužnost zarad blagoslova kako sam to činio u prošlosti. Samo sam želeo da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće kako bih udovoljio Bogu.

Šest meseci kasnije bolest mi se vratila i bol u donjem delu mojih leđa je bio gori nego ranije. Morao sam da se oslanjam na štap kako bih otišao do kupatila i svaki korak me je iscrpljivao. Terapija nije imala nikakvog efekta. Moj doktor je uzdahnuo u očajanju i rekao da je moju bolest teško lečiti. Nakon što sam čuo šta je doktor rekao, srce me je duboko zabolelo. Pomislio sam u sebi: „Zar moja bolest stvarno ne može da se leči? Da li ću završiti paralizovan? Ako se stvari ovako nastave, neću li na kraju postati beskoristan?” Onda sam pomislio: „Nisam odlagao svoje dužnosti zbog svoje bolesti i davao sam sve od sebe. Moje stanje je trebalo da se popravi, pa zašto se umesto toga pogoršalo? Da li će me Bog ukloniti?” Što sam više razmišljao, to sam postajao negativniji i u sebi sam od Boga počeo da zahtevam da ukloni moju bolest. Moj fokus je u potpunosti bio na mojim nadanjima da će se moje zdravlje popraviti i moje raspoloženje se menjalo svakog dana u zavisnosti od toga. Kada bi se moje stanje imalo popravilo, bio bih srećan, ali kada bih video da mi se stanje pogoršava, potonuo bih. Jednog dana sam iznenada pomislio na stih iz Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi razjasnile stvari. Sve u vaseljeni je pod Božjom kontrolom, uključujući i stanje moje bolesti. Nije trebalo da od Boga zahtevam da ukloni moju bolest. To je bilo nerazumno. Treba da se pokorim.

Kasnije sam pročitao ove Božje reči: „Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje Svoje zahteve prema čoveku, i pruža više prosvećenja, i više praktičnog orezivanja. Kroz poređenje između činjenica i istine, čovek stiče veće znanje o sebi samom i o istini, i veće razumevanje Božjih namera, a to mu omogućava da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja. Sva dela koja Bog čini u čoveku imaju svoje ciljeve i značenje; Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih pogleda, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života. Oplemenjivanje je praktičan ispit za čoveka, i neki oblik praktične obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). Nakon što sam pročitao Božje reči, moje srce se najednom razvedrilo. Ispostavilo da se bolest nije desila zato što je Bog želeo da me ukloni, već zato što je moja želja za blagoslovima bila prevelika, pa je to moralo da se reši kroz ovakvu situaciju. Bila je to Božja ljubav prema meni. Iako sam imao izvesnu spoznaju o svojim namerama i gledištima po pitanju zadobijanja blagoslova, to pitanje nije bilo u potpunosti rešeno a kada mi se bolest vratila, ponovo sam počeo da se žalim i Boga razumem na pogrešan način. Uvideo sam da su moje namere da zadobijam blagoslove duboko ukorenjene i da treba da podnesem još bola i kušnji kako bih se očistio. Božja narav je pravedna i sveta, pa kako bi Bog mogao da dopusti poganoj i iskvarenoj osobi koja se čak žalila na Njega i opirala Mu se da uđe u Njegovo carstvo? Proveo sam svoje godine odlučno stremeći ka blagoslovima, usredsređujući se samo na površne žrtve i davanja, ali ne i na stremljenje ka istini. Moja se narav uopšte nije promenila, a ipak sam i dalje želeo da uđem u carstvo i primim Božje blagoslove. Nisu li to bile samo puste želje? Kada bih nastavio da stremim na ovaj način, ne samo da me Bog ne bi spasio, već bi me i kaznio. U tom trenutku sam shvatio da, iako se ova bolest spolja gledano činila kao nešto loše, u stvarnosti, Bog me je čistio od moje iskvarenosti i spasavao me, a iza toga se krila Božja mukotrpna namera. Kada sam to uvideo, bio sam duboko dirnut i kajao se, a imao sam i osećaj da ni najmanje nisam dostojan takvog spasenja od strane Boga. Nisam shvatao Božje srce i iznova sam Ga razumeo na pogrešan način i na Njega se žalio. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma!

Potom sam pročitao još Božjih reči: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatio šta su prava dobra dela. Ako osoba ispunjava dužnost stvorenog bića da voli Boga i udovoljava Mu, bez sopstvenih namera i ciljeva, i ne postupa spram sopstvenih interesa ili sebičnih želja, onda Bog takvo praktikovanje odobrava i ono predstavlja istinko dobro delo. U prošlosti sam mislio da će se, dokle god sam u stanju da se žrtvujem, dajem se, izvršavam više toga u svojoj dužnosti i više patim, to smatrati pripremanjem dobih dela i da ću zasigurno imati dobro odredište u budućnosti. Sada sam, na osnovu Božjih reči, uvideo da su moja gledišta po pitanju procene dobrih dela bila pogrešna. Izvršavati dužnosti i pripremati dobra dela je u skladu sa Božjim namerama, ali ako osoba ima pokvarene namere i želi da iskoristi Boga da bi postigla sopstvene ciljeve, to je zlodelo i sve da ona i plati visoku cenu, Bog to neće odobriti, već će je umesto toga smatrati zlikovcem. Ako se ta osoba ne pokaje i nastavi da stremi na taj način, zasigurno će biti uklonjena od strane Boga, jer je Bog rekao: „Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji Mi laskaju nikad nisam ponudio lak pristup u Svoje carstvo. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Pod uticajem razotkrivanja Božjih reči, moji pogrešni vidici su se donekle promenili. Molio sam se Bogu, govoreći da ubuduće, želim da izvršavam svoju dužnost ispravnih namera, da više neću pokušavati da se cenkam sa Njim i da ću, bez obzira na to da li ću primati blagoslove ili će me zadesiti nevolje, biti spreman da ispunim dužnost stvorenog bića kako bih se odužio za Božju ljubav.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Da to izrazim malo jasnije i jednostavnije, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dȃ, a ako ti On ne dȃ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji nalog i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da je, budući da je Bog stvorio čoveka i udahnuo mu život, a meni sada pružio priliku da izvršavam dužnost stvorenog bilća, to već bila Božja blagodat i izuzetna uzvišenost i da od Boga ne treba ništa da zahtevam. Ja sam stvoreno biće i uvek treba da ispunjavam svoju dužnost, bezuslovno i ne tražeći da se cenkam ili nešto zahtevam. To je razum koji bi trebalo da posedujem. Štaviše, Božja namera za nas nije da podnosimo spolja vidljive žrtve i da se dajemo kako bismo zadobili Njegovu blagodat i blagoslove, već da zadobijemo istinu izvršavajući svoje dužnosti, da nađemo rešenje za svoje iskvarenosti, nečistoće i sotonske naravi i da na kraju budemo pročišćeni i dosegnemo spasenje. To je ono što Bog želi da vidi i to je cilj kojem bi trebalo da stremim u svojoj dužnosti. Nakon što sam razumeo Božju nameru, osetio sam se daleko lakše i iako se moje zdravlje nije popravilo, više se nisam osećao toliko sputanim. Nakon toga sam razmišljao o sebi dok sam primao terapiju i odlučio da ću, bez obzira na to da li će se zdravlje popraviti ili na to kakav će eventualni ishod biti, sve poveriti Bogu i da više neću ništa zahtevati. Nakon nekog vremena, moje stanje je počelo da se popravlja i mogao sam normalno da hodam. Ubrzo sam ponovo bio u stanju da izvršavam svoju dužnost u crkvi.

Kroz ovo iskustvo, došao sam do spoznaje da je bolno oplemenjivanje neophodno za moj život i da bih bez takvog oplemenjivanja i dalje živeo u sopstvenim predstavama i uobraziljama i da bih i dalje verovao u Boga i izvršavao svoje dužnosti sa namerom da zadobijem blagoslove. Kada bih nastavio ovako u svom stremljenju, na kraju bih završio tako što bi me Bog razotkrio i uklonio. Zahvaljujem Bogu što je uredio stvarne situacije kako bi me razotkrio, promenio i pročistio. To je predstavljalo Božje spasenje za mene!