Jednog dana u julu 2024. godine, sestre s kojima sam sarađivala i ja ocenjivale smo članke, kad je sestra Džen odjednom rekla da se ne oseća dobro, da joj se vrti u glavi i da oseća stezanje u grudima. Njihala se na stolici i delovalo je kao da će svakog trenutka izgubiti svest. U početku smo mislile da je to samo zbog sparnog vremena i loše cirkulacije vazduha u sobi. Ali kasnije, ti napadi su postajali sve češći i češći. Kad su bili jaki, nije imala snage ni da govori i posle samo nekoliko koraka ostajala je bez daha. Nije mogla čak ni da u svakodnevnom životu brine o sebi, a kamoli da obavlja svoju dužnost. Počela sam da brinem: „Da li je moguće da ima neku tešku bolest?” Ali bih onda pomislila: „Svi mi obavljamo dužnost rada na tekstovima, koja je prilično važna. I sestra Džen može da podnese teškoće i plati cenu dok obavlja svoju dužnost, a u njoj je postigla i neke rezultate. Bog će je sigurno zaštititi i neće dozvoliti da dobije neku tešku bolest. Ovim je Bog verovatno proverava. Možda će Bog ukloniti njenu bolest kad ona izvuče svoju pouku.” Sestra Džen je zatim otišla u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da su joj svi rezultati normalni, ali da ima usporen rad srca i slab dotok krvi u srce. Propisao joj je neke lekove za srce i cirkulaciju i rekao joj da se što više odmara i da pazi na sebe. Kad smo videle rezultate pregleda, sve smo pretpostavile da će sestri Džen biti dobro nakon malo odmora i oporavka. U srcu sam se neprestano zahvaljivala Bogu i postala sam još uverenija da se mi razlikujemo od nevernika: mi vernici imamo Božju brigu i zaštitu i, čim izvučemo svoje pouke, naše bolesti će biti izlečene. Ali neočekivano, nakon što se sestra Džen vratila iz bolnice i neko vreme se oporavljala, bolest joj se vratila, a napadi su postali sve učestaliji.

Jednog jutra, odmarala se u svojoj sobi jer se nije osećala dobro, kada je nekako pala s kreveta. Čule smo buku i utrčale u sobu, gde smo je zatekle kako nepomična leži na podu. Oči su joj bile čvrsto zatvorene, jedva je dolazila do daha, ruke i noge su joj bile ledeno hladne, udovi ukočeni, a celo telo joj se nekontrolisano treslo. Izgledalo je kao da ne može da dođe do daha i da bi svakog trenutka mogla da umre. Bile smo prestravljene. Sestra koja nam je bila domaćica je brzo pronašla neke brzo delujuće tablete za srce i dala joj ih je i ona je tek tada polako počela da dolazi k sebi. Kad se prisetim tog trenutka, srce mi i dalje lupa. Da smo reagovale samo malo sporije, ne smem ni da zamislim šta bi se dogodilo. Gledajući sestru Džen kako leži u krevetu, s rukom pritisnutom na srce i licem izobličenim od bola, srce me je zabolelo. „Kako je ovo moglo da se desi? Zar lekar nije rekao da je dobro? Ali očigledno je da ima ozbiljan problem sa srcem. Čula sam da kod teškog oboljenja srca čovek može da ostane bez daha i da iznenada umre. Ona je tek u četvrtoj deceniji života – kako se tako razbolela?” Posebno mi je bilo teško kada sam je čula kako mi slabašnim glasom govori: „Trenutno se osećam jako loše, kao da bi mi srce svakog trenutka moglo stati. Ako umrem, moraš da kažeš mojoj mami da Boga pogrešno ne razume. Bez obzira na to šta Bog čini, On je pravedan…” Govorila je isprekidano, u kratkim i užurbanim naletima. Prestravilo me je što je vidim takvu. Nikada nisam videla nekoga tako blizu smrti i na trenutak nisam znala šta da kažem da je utešim. Kasnije, iz obzira prema njenom zdravlju, vođa je obavestio njenu porodicu i zamolio ih je da je odvedu kući na oporavak.

Nikako nisam mogla da razumem bolest sestre Džen. „Ona je iskrena vernica. Muž ju je isterao iz kuće jer je obavljala svoju dužnost, a poslednjih nekoliko godina je u crkvi obavljala važne dužnosti i postigla neke rezultate. Zašto se tako razbolela? Zašto je Bog nije zaštitio? Čak i da je ovo kušnja, ne bi trebalo da bude ovako teška, zar ne? Ako umre, kako može da bude spasena? Mogu da razumem da svakakve nesreće snalaze nevernike i one koji se opiru Bogu, ali sestra Džen je drugačija. Ona iskreno veruje u Boga. Kako je nju mogla da zadesi tako strašna nesreća?” Um mi se našao u previranju i nisam mogla da shvatim Božju nameru. To me je navelo da razmišljam o sebi. Nekada sam mislila da ću, pošto je prošlo više od decenije otkako sam napustila porodicu i karijeru da bih obavljala svoju dužnost i pošto sam uvek obavljala važne dužnosti i postigla neke rezultate, sigurno biti spasena i ući u Božje carstvo ako samo nastavim da stremim na taj način. Ali mi je situacija sa sestrom Džen odjednom izazvala osećaj da ni moje sopstveno spasenje nije zagarantovano. Šta ako jednog dana i mene iznenada zadesi velika nesreća, baš kao sestru Džen ili se čak suočim sa smrću? Ako bih umrla, kako bih mogla da budem spasena? Zar se sve godine mog plaćanja cene i davanja za Boga ne bi pretvorile u prah i pepeo? Kad sam na to pomislila, u meni se javila određena malodušnost. Više nisam bila srcem u svojoj dužnosti i svakog dana sam radila samo onoliko koliko sam uspevala, zadovoljavajući se time da samo završim tekući posao. Osećala sam kao da između Boga i mene stoji zid. Nisam mogla a da se ne zapitam: „Šta nije u redu sa mnom? Zašto, otkako se sestra Džen razbolela, jednostavno ne mogu da pronađem nikakvu motivaciju za svoju dužnost?”

Dok sam tragala, pogledala sam video-zapis sa iskustvenim svedočenjem pod nazivom „Da li doživljavanje katastrofe mora biti loša stvar?” Dva odlomka Božjih reči citirana u njemu direktno su se odnosila na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Kada neki ljudi vide da se neko suočava s poteškoćama, odmah se zabrinu za sebe stavljajući se u kožu te osobe. Kad god vide da se neko suočava s nekom vrstom patnje, bolesti, nevolje ili nesreće, odmah pomisle na sebe i zapitaju se: ’Šta bih uradio da sam na njegovom mestu? Ispostavlja se da vernici mogu da se suoče s takvim stvarima i da ipak istrpe te nedaće. Dakle, kakav je On tačno Bog? Ako je Bog tako bezobziran prema osećanjima tog čoveka, da li će se i prema meni ophoditi na isti način? To pokazuje da je Bog nepouzdan. On organizuje neočekivane okolnosti za ljude bilo gde i bilo kada i može uvek i u bilo kojim okolnostima da ih dovede u neprijatne situacije.’ Boje se da, ako ne veruju, neće zadobiti blagoslove, ali da će se, ako nastave da veruju, suočiti s katastrofom. Zato, kada se ljudi mole pred Bogom, oni samo kažu: ’Bože, preklinjem Te da me blagosloviš’, i ne usuđuju se da kažu: ’Bože, molim Te da me kušaš, da me dovedeš u red i da činiš šta god želiš, voljan sam da to prihvatim’ – oni se ne usuđuju da se tako mole. Posle nekoliko neuspeha i propusta, ljudska odlučnost i hrabrost se tope i oni imaju drugačije ’shvatanje’ Božje pravedne naravi, Njegove grdnje i suda i Njegove neprikosnovenosti, a takođe postaju obazrivi prema Bogu. Tako nastaje zid, otuđenje između ljudi i Boga. Da li je u redu da ljudi budu u takvom stanju? (Nije.) Dakle, imaju li takva stanja običaj da se javljaju u vama? Da li ponekad doživljavate takva stanja? (Da.) Kako treba rešiti takve probleme? Da li je u redu da se ne traži istina? Ako ne razumeš istinu i nemaš veru, biće ti teško da slediš Boga do kraja i pokleknućeš kad god se suočiš sa katastrofama i nesrećama, bilo prirodnim ili ljudskim” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Svako ko poveruje u Boga spreman je samo da prihvati Božju blagodat, blagoslove i obećanja i spreman je samo da prihvati Njegovu dobrotu i milost. Ipak, niko ne očekuje niti se priprema da prihvati Božju grdnju i sud, Njegove kušnje i oplemenjivanje, ili Njegovo uzimanje, i baš niko se ne priprema da prihvati Božji sud i grdnju, Njegovo uzimanje ili Njegove kletve. Da li je taj odnos između ljudi i Boga normalan ili nenormalan? (Nenormalan.) Zašto kažete da je nenormalan? Zašto škripi? Škripi zato što ljudi ne poseduju istinu. Škripi zato što ljudi imaju previše predstava i uobrazilje, stalno pogrešno shvataju Boga i to ne sređuju traženjem istine – to su najverovatniji uzroci problema. Konkretno, ljudi veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni. Oni samo žele da sklope dogovor sa Bogom i da zahtevaju nešto od Njega, ali ne streme ka istini. To je veoma opasno. Čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni odmah stiču predstave, zamerke i pogrešno shvatanje u vezi sa Bogom, i mogu čak da odu toliko daleko da Ga izdaju. Da li to ima ozbiljne posledice? Kojim putem većina ljudi ide u svojoj veri u Boga? Iako ste možda slušali mnogo propovedi i smatrate da ste shvatili podosta istina, činjenica je da još uvek hodate putem verovanja u Boga samo iz lične koristi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je krajnji razlog moje malodušnosti bio problem u mom gledištu na verovanje u Boga. Verovala sam u Boga samo zato što sam želela da od Njega dobijem blagoslove. Onog trenutka kada ne bih videla nadu da ću biti blagoslovena, pogrešno bih razumela Boga i žalila se na Njega, te bih izgubila veru u Njega. Kada se sestra Džen prvi put razbolela, iako sam bila pomalo zabrinuta, mislila sam da će je Bog, pošto smo obavljale važne dužnosti i pošto je ona bila iskrena vernica, sigurno zaštititi i izlečiti. Pored toga, kada je bolnički pregled pokazao da su joj svi rezultati normalni, postala sam još sigurnija da je Bog veran i da će oni koji se istinski daju za Njega sigurno primiti Njegove blagoslove i zaštitu. Ali kada joj se bolest vratila i kada se čak suočila sa smrću, počela sam pogrešno da razumem Boga i da se žalim na Njega: „Zašto ju je zadesila tako strašna nesreća? Zašto je Bog nije zaštitio?” Čak sam osećala da se vernici ne razlikuju od nevernika i da nema garancije da će biti spaseni. Odmah sam pomislila na sebe, zabrinuta da bi i mene iznenada mogla da zadesi nesreća, baš kao i sestru Džen. Ako dobijem neizlečivu bolest i umrem, kako bih mogla da budem spasena? Čim sam počela da brinem o svojoj budućnosti i odredištu, moje srce se udaljilo od Boga, a ja sam postala pasivna i negativna u svojoj dužnosti. Videla sam da u svojoj veri u Boga želim samo da primim blagoslove i blagodat od Njega. Onog trenutka kad su se moje želje raspršile, nisam mogla a da Ga pogrešno ne razumem i da se ne žalim na Njega, čak sam tonula u malodušnost i površno obavljala svoju dužnost. To je bilo suprotstavljanje Bogu; bila je to izdaja Njega! Moje ponašanje se nije razlikovalo od onih u religioznom svetu koji se samo najedu hleba. Kada me je Bog blagoslovio, bila sam puna entuzijazma, spremna da sve ostavim i da se dajem, i da platim bilo koju cenu. Ali onog trenutka kada su moje nade da ću biti blagoslovena nestale, odmah sam uvenula. Videla sam da sam godinama verovala u Boga samo radi blagoslova i blagodati, te da sam bila bezvernica koja je tu samo da bi se najela hleba. Prema sebi sam počela da osećam gađenje i mržnju. Takođe sam prema sebi osećala prekor i krivicu što sam tako pogrešno razumela Boga.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i zadobila izvesno razumevanje Božje pravedne naravi. Svemogući Bog kaže: „Ako je tvoj um već spreman da prihvati sud i grdnju, kušnju i oplemenjivanje, ako si se takođe mentalno pripremio da pretrpiš katastrofu, i ako bi se, bez obzira na to koliko se daješ Bogu i koliko se žrtvuješ obavljajući svoju dužnost, zaista suočio sa Jovovim kušnjama, a Bog ti uskratio svu tvoju imovinu, čak i do te mere da ti je život o koncu, šta bi tada uradio? Kako treba da se ophodiš prema Božjoj suverenosti i uređenjima? Kako treba da se ophodiš prema svojoj dužnosti? Kako treba da se ophodiš prema onome što ti je Bog poverio? Imaš li ispravno razumevanje i ispravan stav? Da li je lako odgovoriti na ta pitanja? To je velika prepreka koja se postavlja pred vas. Pošto je to prepreka i problem, zar ne bi trebalo da se reši? (Trebalo bi.) Kako se to rešava? Da li je to lako rešiti? Pretpostavimo da si, pošto si toliko godina verovao u Boga, pročitao mnogo Božjih reči, slušao mnogo propovedi i razumeo mnogo istina, već spreman da dozvoliš Bogu da sve orkestrira, bilo da se radi o sticanju blagoslova ili o podnošenju nesreće. I pretpostavimo da, uprkos tvom odricanju i davanju sebe, ceni koju si platio i svoj životnoj energiji, sve što na kraju dobiješ zauzvrat jeste da te Bog prokune ili unesreći. Ako se čak ni tada ne budeš žalio, ako ne budeš imao sopstvenih želja ili zahteva, već samo nastojanje da se pokoriš Bogu i da se predaš na milost i nemilost Njegovim orkestracijama; ako budeš osećao da to što si u stanju da makar malo razumeš i malo se pokoriš Božjoj neprikosnovenosti i dalje čini tvoj život vrednim truda – ako budeš imao tako ispravan stav, zar onda neće biti lako rešiti neke od poteškoća kada do njih dođe? (…) Bog se prema svima ponaša pravedno, a kada je u pitanju bilo koje stvoreno biće, Božja narav je milost i ljubav, ali i veličanstvo i gnev. U Božjem ophođenju prema svakoj osobi, milost, ljubav, veličanstvo i gnev u Njegovoj pravednoj naravi su nepromenjivi. Bog nikada neće pokazati milost i ljubav samo prema nekim ljudima, a veličanstvo i gnev samo prema drugima. Bog to nikada neće učiniti, jer je On pravedan Bog i On je pravičan prema svima. Božja milost, ljubav, veličanstvo i gnev postoje za svakoga. On može da podari ljudima blagodat i blagoslove i može da im pruži zaštitu. Istovremeno, Bog takođe može da sudi ljudima i da ih grdi, da ih proklinje i da im uzme sve što im je dao. Bog može da daje ljudima, ali može i sve da im uzme. To je Božja narav i to je ono što On mora da učini sa svakom osobom. Stoga, ako pomisliš: ’U Božjim očima sam dragocen, kao zenica Njegovog oka. On apsolutno ne može da podnese da me grdi i da mi sudi i svakako neće imati srca da mi uzme sve što mi je dao, da se ne bih potresao i uznemirio’, zar to razmišljanje nije pogrešno? Zar to nije predstava o Bogu? (Jeste.) Dakle, pre nego što shvatiš te istine, zar ne razmišljaš samo o uživanju u Božjoj blagodati, milosti i ljubavi? Posledica toga je da stalno zaboravljaš da Bog takođe ima veličanstvo i gnev. Iako tvoja usta izgovaraju da je Bog pravedan i da si u stanju da se zahvališ Bogu i da Ga hvališ kada ti pokaže milost i ljubav, kad god Bog pokaže veličanstvo i gnev kroz grdnju i sud, ti se osećaš veoma uznemireno. ’Samo kad ne bi postojao takav Bog’, pomisliš. ’Samo kad Bog to ne bi činio, samo kad Bog ne bi ciljao na mene, samo kad to ne bi bila Božja namera, samo kad bi sve to bilo učinjeno drugima. Zato što imam dobro srce i nisam učinio ništa loše, i zato što sam platio veliku cenu što sam verovao u Boga dugi niz godina, Bog ne bi trebalo da bude tako nemilosrdan. Trebalo bi da sam ovlašćen i da sam osposobljen da uživam u Božjoj milosti i ljubavi, kao i u obilnoj Božjoj blagodati i blagoslovima. Bog mi neće suditi, niti me grditi, a nema ni srca da to učini.’ Da li je to samo pusta želja i pogrešno razmišljanje? (Jeste.) U kom smislu je pogrešno? Pogrešno je zato što sebe ne smatraš stvorenim bićem, sastavnim delom stvorenog čovečanstva. Greškom se odvajaš od stvorenog čovečanstva i smatraš da pripadaš posebnoj grupi ili vrsti stvorenog bića, darujući sebi poseban status. Zar to nije nadmeno i samopravedno? Zar to nije nerazumno? Je li to osoba koja se istinski pokorava Bogu? (Nije.) Svakako da nije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Bog pravičan i pravedan prema svima. On neće uvek štititi i blagosiljati nekoga, štiteći ga od svake nesreće, samo zato što je njegova dužnost važna ili zato što je u svojoj dužnosti dao neke posebne doprinose. Ali ja sam oduvek smatrala da se nesreće dešavaju samo nevernicima ili onima koji nisu iskreni prema Bogu i ne streme ka istini. Verovala sam da je, pošto je sestra Džen obavljala važnu dužnost u crkvi i postigla neke rezultate, Bog trebalo da je zaštiti od teške bolesti i nesreće. To je bila isključivo moja predstava i uobrazilja i nimalo nije bilo u skladu sa istinom. Božja suština je pravedna. Bilo da Bog ljude blagosilja ili dopušta da ih zadesi nesreća, On je uvek pravedan. Bog ne greši. Ono što stvoreno biće treba da uradi jeste da prihvati i pokori se. To je razum koji treba da posedujemo. Pomislila sam na jednu sestru koja je uvek bila starešina, odgovorna za nekoliko važnih zadataka. Kasnije je dobila tešku hipertenziju i druge bolesti koje su čak postale opasne po život. Iako se osećala slabo, usredsredila se na traganje za istinom kako bi izvukla svoje pouke i bila je u stanju da se pokori. Nakon ovog iskustva, zadobila je izvesno razumevanje sopstvene iskvarene naravi i Božje pravedne naravi, pa je čak napisala članak o svom iskustvenom razumevanju. Bog je dopustio da je zadese bolesti kako bi pročistio iskvarenost i nečistoće u njoj; Bog ju je time spasavao i usavršavao i to je bila mudrost Njegovog dela. A tu je i Jov, koji je bio čovek koji se bojao Boga i klonio se zla. Bog je dopustio Sotoni da ga iskušava: imovina mu je oduzeta, deca su mu ubijena, a telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima. Telo mu je silno patilo, ali on nije napustio Boga niti je rekao ijednu reč koja bi Ga uvredila i dao je zvučno svedočanstvo za Boga. Gledano spolja, čini se da je u suprotnosti sa našim predstavama da bi Bog dopustio Sotoni da iskušava Jova i da ga natera da toliko pati. Ali Bog je iskoristio te stvari kako bi Jov pred Sotonom dao zvučno svedočanstvo za Njega i Jovova vera je bila usavršena. Bez obzira na to šta Bog čini, to je dobro. Nije nužno loša stvar da se ljudi suoče sa nesrećom. Ako ljudi mogu da traže Božju nameru i da izvuku pouke, da razumeju istinu i budu pročišćeni, onda se loša stvar pretvara u dobru. Nekada sam mislila da je dobro kada je sve sigurno i teče glatko, dok su nesreće i nedaće loše stvari. Sada vidim da je to moje gledište bilo iskrivljeno. Božje delo u poslednjim danima je delo suda i pročišćenja. On koristi razne događaje koji nisu u skladu sa našim predstavama da bi nas kušao i oplemenjivao, otkrivajući naše iskvarene naravi i nečistoće u našim namerama, kako bismo mogli da promislimo o sebi i spoznamo sebe, da tragamo za istinom, primenjujemo istinu i odbacimo svoje iskvarene naravi ne bismo li zadobili Božje spasenje. Ali ja nisam razumela Božje delo. U svojoj veri jedino sam težila sigurnosti, tome da sve teče glatko i da uživam u Božjoj blagodati. Nisam želela da se suočim sa kušnjama ili nesrećama. Ma koliko godina da sam ovako doživljavala Božje delo, nikada ne bih postigla pročišćenje niti promenu. Sada razumem da iza teške bolesti sestre Džen moraju stajati Božja namera i pouke koje ona treba da izvuče. Ako ne mogu da prozrem ovu stvar, ne treba da pokušavam da je analiziram i proučavam iz ljudske perspektive. Treba da tragam za istinom i za Božjom namerom i, pre svega, ne smem da odlažem tekuću dužnost. To je razum koji treba da imam.

Kasnije sam promišljala: „Zašto sam neprekidno bila tako malodušna nakon što se sestra Džen razbolela? Šta je bio glavni uzrok te malodušnosti?” Dok sam tragala, pročitala sam Božje reči: „U Božjoj porodici, među braćom i sestrama, ma koliko je visok tvoj status ili položaj, ili koliko je važna tvoja dužnost, i ma koliko je veliki tvoj talenat i doprinos ili koliko dugo veruješ u Boga, u Božjim očima ti si stvoreno biće, obično stvoreno biće, a plemenita zvanja i titule koje si podario sebi ne postoje. Ako ih uvek smatraš titulama ili kapitalom koji ti omogućava da pripadaš posebnoj grupi ili da budeš posebna ličnost, onda se time opireš i suprotstavljaš Božjim pogledima i u neskladu si sa Bogom. Kakve će to posledice imati? Da li će te to naterati da se opireš dužnostima koje stvoreno biće treba da obavlja? U Božjim očima, ti si samo stvoreno biće, ali ti sebe ne smatraš takvim. Možeš li zaista da se pokoriš Bogu sa takvim načinom razmišljanja? Uvek optimistički razmišljaš: ’Bog ne bi trebalo tako da se ophodi prema meni, On nikada ne bi mogao tako da se ophodi prema meni.’ Zar to ne stvara sukob sa Bogom? Kada Bog bude postupio u suprotnosti sa tvojim predstavama, tvojim načinom razmišljanja i tvojim potrebama, šta ćeš u svom srcu pomisliti? Kako ćeš se nositi s okolnostima koje ti je Bog postavio? Hoćeš li se pokoriti? (Neću.) Nećeš se pokoriti i sigurno ćeš se opirati, protiviti, gunđati i žaliti i zbunjeno u srcu neprestano razmišljati: ’Ali Bog me je štitio i prema meni se milostivo ophodio. Zašto se sada promenio? Ne mogu više da živim!’ I onda postaneš mrzovoljan i drzak. Ako bi se kod kuće tako ponašao prema roditeljima, to bi bilo opravdano i oni ti ne bi ništa učinili. Ali to nije prihvatljivo u Božjoj kući. Zato što si odrasla osoba i vernik, čak ni drugi ljudi neće trpeti tvoje gluposti – da li misliš da bi Bog bio trpeljiv prema takvom ponašanju? Da li će ti oprostiti ako Mu to učiniš? Ne, neće. Zašto neće? Bog nije tvoj roditelj, On je Bog, On je Stvoritelj, a Stvoritelj nikada ne bi dozvolio da stvoreno biće bude mrzovoljno i nerazumno ili da besni pred Njim. Kada te Bog kažnjava i sudi ti, kuša te ili ti uzima, kada te baca u nedaće, On želi da vidi stav stvorenog bića u načinu na koji se odnosi prema Stvoritelju, želi da vidi kakav put stvoreno biće bira, i nikada ti neće dozvoliti da budeš mrzovoljan i nerazuman, niti da iznosiš besmislena opravdanja. Kada ljudi to shvate, zar ne bi trebalo da razmišljaju o tome kako bi trebalo da se nose sa svime što Stvoritelj radi? Pre svega, ljudi treba da zauzmu svoja odgovarajuća mesta stvorenih bića i da prepoznaju svoj identitet stvorenih bića. Možeš li da prepoznaš da si stvoreno biće? Ako to možeš da prepoznaš, onda treba da zauzmeš svoje odgovarajuće mesto stvorenog bića i da se pokoriš Stvoriteljevim uređenjima, pa čak i ako malo patiš, da to činiš bez prigovora. To znači biti razumna osoba. Ako ne misliš da si stvoreno biće, ali smatraš da imaš titule i oreol nad glavom, i da si osoba koja ima status, da si veliki vođa, dirigent, urednik ili direktor u Božjoj porodici, i da si neko ko je značajno doprineo radu Božje porodice – ako to misliš, onda si najnerazumnija i daleko najbesramnija osoba. Da li ste vi ljudi koji imaju status, položaj i vrednost? (Nismo.) Pa šta si onda? (Ja sam stvoreno biće.) Tako je, ti si samo obično stvoreno biće. Među ljudima možeš da se razmećeš svojim sposobnostima, da igraš na kartu visokog položaja, da se hvališ svojim doprinosima ili da pričaš o svojim herojskim podvizima. Ali pred Bogom ništa od toga ne postoji, i nikada ne smeš o tome da pričaš, niti da se time hvališ ili da se ponašaš kao iskusan stručnjak. Stvari će krenuti naopako ako se razmećeš svojim sposobnostima. Bog će te smatrati potpuno nerazumnim i krajnje nadmenim. Bićeš Mu odvratan, zgadićeš Mu se i skrajnuće te, i tada ćeš biti u nevolji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Razlozi antihrista su nelogični. Ma kako se u zajedništvu razgovaralo o istini i ma koliko jasan bio taj razgovor, oni i dalje ne razumeju Božje namere, kao ni to čemu uopšte služi vera u Boga i koji je pravi put kojim ljudi treba da idu. Zbog njihove rđave naravi, njihove rđave prirode i priroda-suštine takvih ljudi, oni u dubini duše nisu u stanju da razaznaju šta je istina i koje su stvari pozitivne, šta je ispravno, a šta pogrešno. Čvrsto se drže svojih ambicija i želja, smatraju ih istinom, jedinim ciljevima u životu i najpravičnijim zadatkom. Oni ne znaju istinu da će čovek, ako mu se narav ne promeni, zauvek biti neprijatelj Boga i ne znaju da se blagoslovi koje Bog čoveku daje i to kako se Bog ophodi prema čoveku ne zasnivaju na kovu, darovima, talentima i kapitalu tog čoveka, već na tome koliko on upražnjava istinu i koliko je istine stekao, kao i na tome da li je čovek koji se boji Boga i kloni se zla. To su istine koje antihristi nikada neće razumeti. Antihristi to nikada neće videti i upravo u tome je njihova najveća glupost. Koji je, od početka do kraja, odnos antihrista prema svojoj dužnosti? Smatraju da je obavljanje dužnosti transakcija, da će onaj ko se u obavljanju svoje dužnosti najviše daje, daje najveći doprinos kući Božjoj ili najveći broj godina istraje u njoj – na kraju imati veće izglede da bude blagoslovljen i ovenčan vencem. To je logika antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da kao cilj svog stremljenja antihristi postavljaju zadobijanje blagoslova. Oni u svojoj veri ne streme ka istini; samo žele da dobiju blagoslove. Dokle god obavljaju važne dužnosti u Božjoj kući i daju neke doprinose, smatraju da imaju pravo da od Boga dobiju velike blagoslove. Shvatila sam da je ugao posmatranja u pozadini mog stremljenja bio isti kao kod antihrista. Verovala sam da, dokle god obavljam važnu dužnost, mogu da podnesem teškoće, platim cenu, postignem neke rezultate u svojoj dužnosti i pripremim dovoljno dobrih dela, što moji doprinosi budu bili veći, da će me Bog više blagosloviti i da ću moći da budem spasena. Kada se sestra Džen ovog puta razbolela i kada sam videla kako joj se stanje pogoršava do te mere da je postalo opasno po život, pogrešno sam razumela Boga i žalila sam se na Njega što je ne štiti. Brinula sam da bih i ja, takođe, mogla iznenada teško da se razbolim ili da me zadesi neka nesreća kao sestru Džen, te da na kraju izgubim svaku nadu za spasenje. To me je učinilo neverovatno malodušnom i izgubila sam svu motivaciju za obavljanje svoje dužnosti. Ta moja ispoljavanja bila su nadmetanje sa Bogom i suprotstavljanje Njegovoj suverenosti i uređenjima. Zaista mi je nedostajao razum! Mi smo samo obična stvorena bića i, ma koju dužnost da obavljamo u crkvi, u Božjim očima smo svi jednaki. Ali ja sam o sebi imala previsoko mišljenje i nisam stajala na svom pravom mestu. Pošto sam uvek osećala da obavljam važnu dužnost, koristila sam to kao kapital da od Boga zahtevam blagodat i blagoslove, zahtevajući da me zaštiti od nesreća i nedaća. Zaista nisam imala nimalo razuma! Verovala sam u Boga i obavljala svoju dužnost ne radi stremljenja ka istini kako bih postigla promenu u svojoj život-naravi, već da bih dobila nagrade i blagoslove. Zar nisam bila potpuno ista kao Pavle u Doba blagodati? Pavlovom verovanju u Boga nedostajala je iskrenost; njegov rad i davanje bili su ispunjeni njegovim sopstvenim preteranim željama. Često je sebe uzdizao i hvalio se svojim dostignućima pred drugima, razmećući se koliko je posla uradio i koliko je plodova doneo za Gospoda. Koristio je to kao kapital da od Boga zahteva nagrade i venac, izgovarajući čak besramne reči, kao što su: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Uvredio je Božju narav i Bog ga je kaznio. Put kojim sam ja išla bio je Pavlov put. Ako se ne budem što pre okrenula i ne budem ispravila svoje namere u obavljanju dužnosti, već nastavim da stremim ka blagoslovima, Bog će me ukloniti baš kao Pavla i izgubiću priliku da budem spasena.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i zadobila sam jasnije razumevanje o tome kakvog čoveka Bog odobrava i gleda sa naklonošću. Svemogući Bog kaže: „Da bi obavljao svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom, nije važno koliko godina si verovao u Boga, koliko dužnosti si obavio, niti koliko si doprineo Božjoj kući, a još manje je važno koliko iskustva imaš u svojoj dužnosti. Ono glavno što Bog gleda jeste put kojim neka osoba ide. Drugim rečima, On posmatra čovekov stav prema istini, kao i načela, pravac, glavni uzrok i pokretačku snagu njegovih postupaka. Bog se fokusira na te stvari; one određuju put kojim hodaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Čovek misli da svi koji Bogu daju svoj doprinos treba da dobiju nagradu, i da što je doprinos veći, to je prirodnije i ispravnije da oni budu ugodni Bogu. Čovekovo gledište je u suštini transakciono i on ne traži da aktivno izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Sa Božjeg stanovišta, što ljudi više streme ka istinskoj ljubavi i potpunoj pokornosti prema Njemu, što ujedno znači da traže da izvrše svoju dužnost stvorenog bića, to su oni više u stanju da steknu Božje odobravanje. Bog stoji na stanovištu da od čoveka zahteva da povrati svoju prvobitnu dužnost i status. Čovek je stvoreno biće, te stoga svoja ograničenja ne treba da prekoračuje time što će postavljati bilo kakve zahteve pred Boga, niti treba da čini išta drugo osim da izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Pavlu i Petru su odredišta odmerena na osnovu toga da li su mogli da izvrše svoju dužnost stvorenih bića, a ne prema veličini njihovih doprinosa; odredišta su im određena prema onome ka čemu su od početka stremili, a ne prema obimu posla koji su obavili, niti prema tome kako su ih drugi ljudi procenili. Prema tome, put do uspeha jeste traženje aktivnog izvršavanja dužnosti čoveka kao stvorenog bića; stremljenje ka putu istinske ljubavi prema Bogu najispravniji je put; stremljenje ka promeni vlastite stare naravi i stremljenje ka čistoj ljubavi prema Bogu predstavljaju put koji vodi do uspeha. Takav put ka uspehu jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put oporavka, a ujedno je i cilj celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Reči Božje ne mogu biti jasnije. U Božjoj kući nema visokih, niskih, plemenitih ili prostih dužnosti. Može li neki čovek da bude spasen, ne zavisi od toga koju dužnost obavlja, niti od toga da li je on dao doprinose ili postigao uspehe. Važno je da li on stremi ka istini i da li postiže promenu u svojoj život-naravi. To je presudno. Setila sam se onih antihrista koji su bili razotkriveni u crkvi. Mnogi od njih su bili vođe i delatnici koji su u prošlosti mnogo toga ostavili i mnogo su se davali u svojim dužnostima. Međutim, išli su pogrešnim putem. Nisu tragali za istina-načelima u svojoj dužnosti i postupali su bezobzirno, ozbiljno prekidajući i ometajući rad Božje kuće. Ma koliko da su s njima razgovarali u zajedništvu, odbijali su da se pokaju i na kraju su bili razotkriveni i uklonjeni. S druge strane, ima onih koji u crkvi obavljaju neugledne dužnosti, ali se usredsređuju na stremljenje ka istini i na svoj život-ulazak. U obavljanju svoje dužnosti, oni tragaju za istina-načelima i, što je više obavljaju, u tome su sve bolji. Za takve ljude postoji nada da će biti spaseni. Iz ovoga sam videla da ishod i odredište nekog čoveka Bog ne određuje na osnovu dužnosti koju on obavlja ili veličine njegovog doprinosa. Bog ceni to da li neki čovek može da zadobije istinu i da li se njegova život-narav menja. To je ono što je najvažnije. Trebalo bi da posmatram ljude i stvari u skladu sa Božjim rečima, da sledim Petrov put, da stremim ka istini kako bih postigla promenu u svojoj život-naravi, te da dobro obavljam svoju dužnost. To je ono čemu treba da težim.

Kasnije sam promišljala: „Kada me zadesi kušnja, kakav stav treba da imam da bih bila u skladu sa Božjim namerama?” Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči: „Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima je najosnovnija lekcija s kojom se suočava svaki Božji sledbenik. To je ujedno i najdubokoumnija lekcija. Tvoj rast i tvoja vera su veliki onoliko koliko ti možeš da se pokoriš Bogu – te stvari su međusobno povezane. (…) Petar je prošao kroz mnoge kušnje i oplemenjivanja. Ostavio je po strani sve svoje lične zahteve, planove i želje i nije zahtevao da Bog učini bilo šta. Tada nije imao vlastite misli i potpuno se predao Bogu. Pomislio je: ’Bog može da radi šta god želi. Može da me podvrgne kušnji, može da me prekoreva, može da mi sudi ili da me grdi. Može me staviti u situacije da bi me orezao, može me kaliti, a može me baciti u lavlju ili vučju jazbinu. Šta god da Bog uradi, to je ispravno i ja ću se svemu pokoriti. Sve što Bog radi je istina. Neću imati nikakvih pritužbi niti izbora.’ Zar to nije apsolutna pokornost? Ljudi ponekad misle sledeće: ’Ako je istina sve što Bog radi, zašto onda nisam otkrio nikakvu istinu u ovoj stvari koju je Bog uradio? Čini se da i Bog ponekad radi stvari koje nisu u skladu sa istinom. Čak i Bog ponekad pogreši. Ali bez obzira na sve, Bog je Bog i ja ću se pokoriti!’ Da li je ova vrsta pokornosti apsolutna? (Nije.) Ovo je selektivna pokornost, nije prava pokornost. (…) Kada veruju u Boga, ljudi treba da ostanu na mestu stvorenog bića. Bez obzira na vreme, bez obzira na to da li je Bog skriven od tebe ili ti se prikazao i bez obzira na to da li možeš da osetiš Božju ljubav ili ne, moraš da znaš šta su tvoje odgovornosti, obaveze i dužnosti – moraš da razumeš ove istine o praktičnom postupanju. Ako se i dalje grčevito držiš svojih predstava, govoreći: ’Ako mogu jasno da vidim da je ovo pitanje u skladu sa istinom i u skladu sa mojim mislima, onda ću se pokoriti; ako mi to nije jasno i ne mogu da potvrdim da su to Božji postupci, onda ću prvo malo sačekati, pa ću se pokoriti kada budem siguran da je to uradio Bog,’ da li je onda ovo osoba koja se pokorava Bogu? Nije. Ovo je uslovna pokornost, a ne apsolutna, potpuna pokornost. Božje delo nije usklađeno sa ljudskim predstavama i uobraziljama, ovaploćenje nije usklađeno sa ljudskim predstavama i uobraziljama, a naročito to nisu ni sud i grdnja. Većina ljudi se zaista muči da to prihvati i da se pokori. Ako ne možeš da se pokoriš Božjem delu, da li onda možeš da ispuniš dužnost stvorenog bića? To jednostavno nije moguće. Šta je dužnost stvorenog bića? (Da zauzme mesto stvorenog bića, da prihvati Božji nalog i da se pokori Božjim uređenjima.) Tako je, to je suština. Zar onda nije lako rešiti ovaj problem? Zauzeti mesto stvorenog bića i pokoriti se Stvoritelju, svom Bogu – to je ono čega svako stvoreno biće treba najviše da se pridržava” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija da bi se zadobila istina”). Božje reči su ukazale na put primene: kakva god nesreća ili kušnja da nas zadesi, treba da je prihvatimo od Boga i da se pokorimo Njegovoj suverenosti i uređenjima. Kada je Petar doživljavao kušnje, kakvo god okruženje da je Bog postavio ili kakvu god patnju i oplemenjivanje da je on podnosio, Petar nikada nije vodio računa o sopstvenim interesima i usredsređivao se isključivo na to kako da udovolji Bogu i da Ga voli. Čak je i svoj život dao za Boga. Bog je zapamtio Petrovo praktično postupanje i on je zadobio Božje odobravanje. Nasuprot tome, kad sam ja videla da se sestra Džen tako teško razbolela, srce mi je bilo ispunjeno žalbama i otporom prema Bogu. Plašila sam se da ću se i sama suočiti sa nesrećom i još i više sam se plašila smrti. Nisam imala vere u Boga, a još manje sam pokazivala bilo kakvu pokornost. Setila sam se filma „Moje zakasnelo svedočenje”. Kada je protagonistu, Džou Sijangminga, policija prvi put uhapsila i brutalno mučila, on je iz straha od smrti porekao da je vernik. Nakon toga, kroz Božje reči je promislio o sebi i spoznao sebe, osećajući kajanje i samoprekor i mrzeći sebe što je bio toliko slab da porekne Boga pred đavolom. U narednih deset godina, usredsredio se na to da sebe opremi istinom. Shvatio je smisao Božjih kušnji i Njegove zahteve prema čoveku. Takođe je prozreo život i smrt i bio je voljan da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, poveravajući svoj život Bogu. Samo se nadao prilici da jednog dana dâ svedočanstvo za Boga. Bog je čuo njegove molitve i kasnije ga je velika crvena aždaja ponovo uhapsila. Ovog puta, više nije bio plašljiv ni uplašen, niti ga je smrt sputavala. Umesto toga, pred policijom je razotkrio rđavu suštinu velike crvene aždaje, posramljujući na kraju Sotonu. Onog trenutka kada je izašao iz zatvora, na licu je imao blažen osmeh. Verujem da je sigurno mislio da je to što je jednom mogao da rizikuje svoj život da bi se pokorio Bogu, najvrednija i najsmislenija stvar koju je ikada uradio u svom životu. Iako se još uvek nisam suočila sa kušnjom od Boga, trebalo bi da učim od brata Džoua. Dok obavljam svoju dužnost, trebalo bi da se usredsredim na to da se opremim istinom i da pripremim svoj rast. Ako me jednoga dana zaista zadesi kušnja od Boga, nadam se da ću moći da budem kao brat Džou i da sve svoje poverim Bogu, pokoravajući se Njegovim orkestracijama i uređenjima, dajući svedočanstvo za Boga i tešeći Njegovo srce.

Posle izvesnog vremena, primile smo pismo od sestre Džen. Govorila je o svojim iskustvima nakon povratka kući i o dobicima koje je stekla iz ovog iskustva bolesti. Rekla je da joj se stanje donekle popravilo, da sada obavlja neke dužnosti u meri u kojoj to može i da je, bez obzira na to da li će joj bolest u budućnosti biti izlečena, voljna da se osloni na Boga da bi to doživela i da bi se pokorila Njegovim orkestracijama i uređenjima. Nakon što sam videla da je ta sestra bila u stanju da to prihvati na pozitivan način i da izvuče svoje pouke dok je doživljavala bolest, istinski sam osetila da, uprkos svemu što se dešava, iza toga stoje dobre Božje namere. Bog je koristio ovu bolest da bi usavršio sestru Džen, a ujedno i da bi meni omogućio da iz toga izvučem pouke. Hvala Bogu!