Godine 2022. u jednoj crkvi sam upoznala sestru Guo Li. Kroz razgovor sam saznala da je pre deset godina napustila svoj dom da bi obavljala dužnost i da je svih tih godina služila kao starešina ili delatnik. Kad god je nekoj crkvi bilo potrebno zalivanje i podrška, ona je uvek aktivno sarađivala, a bila je u stanju da podnosi teškoće i plaća cenu. Međutim, poslednjih godina na ruci joj je izrastao zloćudni tumor i u roku od tri godine imala je četiri operacije. Osećala sam se duboko uznemireno kada sam to čula. „Ova sestra istinski veruje u Boga, u stanju je da napusti sve, da se daje, podnosi teškoće i plaća cenu u svojoj dužnosti”, razmišljala sam. „Kako je Bog mogao da je ne čuva i ne štiti, već da dozvoli da oboli od tako strašne bolesti? I ja sam godinama napuštala sve i davala sam se. Nisam odustala od svoje dužnosti čak ni kada me je muž progonio. Sada mi je skoro 50, a problemi s vratom i bolovi u ramenu su mi sve gori. Ne znam čak ni da li će me Bog čuvati u budućnosti! Šta ako jednog dana i ja obolim od neke tako teške bolesti?” Nisam se usuđivala da dalje razmišljam o tome i nisam mogla a da se ne osetim pomalo malodušno. U to vreme, stalno sam brinula o stanju sestre Guo Li. Kada sam saznala da je usred svog bola tragala za istinom, razmišljala o svojoj iskvarenoj naravi i spoznavala je, da je bila u stanju da se bespogovorno pokori Bogu i da je i dalje obavljala svoju dužnost najbolje što je mogla, zatekla sam sebe kako se nadam da će je Bog, imajući u vidu njenu iskrenu veru i sve što je dala za Njega, zaštititi i izlečiti njenu bolest. Nakon toga, svaki put kad bismo se srele, prvo što bih uradila bilo je da je pitam o njenom stanju. Jednom mi je Guo Li rekla da joj je lekar saopštio da više nema razloga za ozbiljnu brigu. Kada sam čula tu vest, bila sam posebno srećna i pomislila sam: „Izgleda da Bog zaista štiti one koji se iskreno daju za Njega. Iako Božje delo u ovoj etapi nije kao delo Gospoda Isusa u Dobu blagodati, kada je On lečio bolesne i izgonio demone, Božje delo suda, grdnje, kušnji i oplemenjivanja takođe je propraćeno Njegovim blagoslovima. Sve dok ljudi izvlače pouke iz svoje bolesti, ne žale se na Boga i postojani su u svom svedočenju za Njega, On će ih i dalje čuvati. Baš kao kad je Jov prolazio kroz Božje kušnje. Izgubio je veliko bogatstvo i svu decu, a telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima, ali je i dalje bespogovorno veličao Božje ime i ostao postojan u svom svedočenju za Boga. Na kraju, njegova bolest je isceljena, a Bog ga je blagoslovio još većim bogatstvom nego pre. Deca su mu bila lepša, a životni vek mu se udvostručio. Bog je tako pravedan!” Razmišljajući na ovaj način, moja malodušnost je istog trenutka nestala i ponovo sam osetila energiju u svojoj dužnosti.

Na moje iznenađenje, nekoliko meseci kasnije čula sam da se rak sestre Guo Li vratio i da su morali da joj amputiraju ruku. Srce mi je potonulo. „Kako je ovo mogao biti ishod? Guo Li istinski veruje u Boga, godinama je sve napuštala i davala se, a čak i kada se teško razbolela, nije izdala Boga i još uvek je obavljala svoju dužnost koliko je mogla. Zašto je Bog nije potpuno izlečio? Zašto je morala na amputaciju?” Nisam mogla to da shvatim. „Bila je postojana u svom svedočenju, pa zašto je Bog nije zaštitio? Izgleda da napuštanje svega i davanje sebe ne garantuju Božju brigu i zaštitu! Onima koji istinski veruju u Njega, napuštaju sve i daju se, Bog čak ne daje nikakve posebne nagrade niti blagoslove. Ako verovanje u Boga ima za rezultat kraj kakav je Guo Lijin, onda to jednostavno nije vredno!” Tada nisam mogla da prihvatim takav ishod. Moje predstave, pogrešna shvatanja i sudovi o Bogu nekontrolisano su izbijali na površinu. Nisam čak ni znala o čemu da razgovaram u zajedništvu na okupljanjima. Srce mi je bilo kao izdubljeno, ledeno hladno, a bol neopisiv. Postala sam krajnje malodušna. Razmišljala sam o tome kako sam i ja napustila porodicu i odrekla se posla da bih godinama obavljala svoju dužnost. Sada je moj muž našao drugu ženu, a ja nisam imala ni dom u koji bih se vratila. Šta bih radila ako bih se jednog dana teško razbolela, a Bog me ne bi izlečio? Nisam mogla a da ne počnem da brinem i strepim za svoju budućnost, kao i za to šta će biti sa mnom. Tog dana nisam mogla ni da večeram i nisam imala želju da rešavam probleme koje su članovi tima prijavili. Te noći sam otišla u krevet veoma rano. U tom periodu, kad god bih pomislila na bolest sestre Guo Li, postajala bih veoma malodušna i gubila svu motivaciju za svoju dužnost. Nisam uspevala da pravovremeno ispratim i rešim poteškoće i probleme pridošlica, što je dovelo do toga da je sve više njih neredovno dolazilo na okupljanja. Iako sam u srcu osećala prekor, i dalje nisam mogla da smognem snage da obavljam svoju dužnost. Kad je zahladilo i kad sam morala da putujem na neko udaljeno mesto, nije mi se išlo. Naprosto sam smatrala da budući da time što sve napuštam i što se dajem neću nužno zaslužiti Božju brigu i zaštitu, zašto bih se i dalje toliko trudila? Čak sam i zažalila što sam sve napustila da bih izašla da obavljam svoju dužnost, plašeći se da će, budem li završila kao Guo Li sa teškom bolešću koju Bog neće izlečiti, sve te godine truda biti uzaludne. Moje srce je u to vreme bilo obavijeno tamom i nisam znala šta da kažem pri molitvi. Počela sam da razmišljam o tome zašto sam postala toliko malodušna nakon saznanja da se sestri Guo Li vratila bolest.

Jednoga dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči i zadobila sam određeno razumevanje svog stanja. Bog kaže: „Neki ljudi smatraju da verovanje u Boga treba da donese spokoj i radost, te da ako se suoče sa određenim situacijama, treba samo da se mole Bogu i Bog će to saslušati, podariće im blagodat i blagoslove i pobrinuti se da za njih sve protekne spokojno i glatko. Oni u Boga veruju s ciljem da tragaju za blagodati, da dobiju blagoslove i da uživaju u spokoju i sreći. Zbog takvih gledišta ostavljaju svoje porodice ili napuštaju poslove kako bi se davali za Boga i mogli da istrpe muke i plate cenu. Smatraju da dokle god sve napuštaju, daju se za Boga, trpe muke i rade marljivo, pokazujući izuzetno ponašanje, mogu da dobiju Božje blagoslove i naklonost, te da sa kakvim god teškoćama da se suoče, sve dok se mole Bogu, On će to rešiti i u svemu im otvoriti put. Takvo je gledište većine ljudi koji veruju u Boga. Ljudi smatraju da je ovo gledište opravdano i ispravno. Sposobnost mnogih ljudi da godinama sačuvaju svoju veru u Boga i da od svoje vere ne odustanu neposredno je povezana sa ovim gledištem. Oni razmišljaju: ’Toliko sam se dao za Boga, ponašanje mi je bilo tako dobro i nisam učinio nijedno zlo delo; Bog će me sigurno blagosloviti. Pošto sam za svaki zadatak mnogo istrpeo i platio visoku cenu, čineći sve u skladu s Božjim rečima i zahtevima bez ikakvih grešaka, Bog treba da me blagoslovi; On treba da se pobrine da mi se sve glatko odvija i da u svom srcu često imam spokoj i radost i da uživam u Božjem prisustvu.’ Nisu li ovo ljudska predstava i uobrazilja? (…) Kad ono što Bog čini nije u skladu sa ljudskim predstavama, u njihovom srcu ubrzo nastaju pritužbe i pogrešna razumevanja o Njemu. Osećaju čak da im je naneta nepravda i počinju da se raspravljaju s Bogom, pa čak mogu da o Njemu donose sudove i da Ga osuđuju. Kakve god predstave i pogrešna razumevanja da ljudi formiraju, posmatrano iz Božje perspektive, On nikada ne postupa niti se prema ikome ophodi u skladu sa ljudskim predstavama ili željama. Bog uvek radi ono što On želi da uradi, na Svoj način i na osnovu Svoje sopstvene narav-suštine. Bog ima načela za to kako postupa prema svakoj osobi; ništa od onoga što On svakoj osobi čini nije zasnovano na ljudskim predstavama, uobraziljama ili sklonostima – ovo je aspekt Božjeg dela koji je najviše u suprotnosti sa ljudskim predstavama. (…) Kad se uporno drže svojih predstava, ljudi stvaraju otpor prema Bogu – ovo nastaje prirodno. U čemu je koren otpora? U činjenici da su ono što ljudi u svom srcu obično poseduju nesumnjivo njihove predstave i uobrazilje, a ne istina. Prema tome, kad se suoče s tim da Božje delo nije u skladu sa ljudskim predstavama, ljudi su u stanju da prkose Bogu i da o Njemu donose sudove. To dokazuje da ljudi u osnovi ne poseduju bogopokorno srce, da njihova iskvarena narav ni blizu nije pročišćena, te da u osnovi žive prema svojoj iskvarenoj naravi. I dalje su neverovatno daleko od postizanja spasenja” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”). Tek nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je moja snažna reakcije na vest o povratku raka sestre Guo Li i amputaciji njene ruke bila izazvana time što je moje verovanje u Boga oduvek bilo zasnovano na mojim predstavama i uobraziljama. Verovala sam da, sve dok neko iskreno veruje u Boga i u stanju je da sve napusti, da se daje, pati i plaća cenu u svojoj dužnosti, Bog će mu darovati blagodat i blagoslove i čuvaće ga bezbednog i zdravog, bez ikakvih bolesti i nesreća. Čak i ako bi ga zadesila neka nevolja, sve dok se iskreno moli Bogu, oslanja se na Njega i istrajava u svojoj dužnosti, On bi ga sačuvao. Videvši da je Guo Li godinama sve napuštala, davala se, podnosila mnogo teškoća i platila veliku cenu, a posebno da je i usred bolesti i dalje mogla da se moli Bogu, izvlači pouke i istrajava u svojoj dužnosti, smatrala sam da je Bog trebalo da je blagoslovi i sačuva. Nikada ne bih ni pomislila da će joj se bolest vratiti i da će morati na amputaciju. To je zadalo težak udarac mojim predstavama i srušilo moju nadu da ću verovanjem u Boga zadobiti blagoslove. Odmah sam pomislila da, ako bih se jednog dana teško razbolela kao Guo Li, a Bog me ne bi izlečio uprkos mojim molitvama, onda ne bi imalo smisla verovati u Boga. Razvila sam predstave i otpor prema Bogu, u srcu Ga osuđujući kao nepravednog. Postala sam toliko negativna da sam izgubila svaku želju da obavljam svoju dužnost, počela sam da brinem za sopstvenu budućnost, pa čak i da zažalim što sam uopšte sve napustila kako bih obavljala svoju dužnost. Tek time što me je Bog razotkrio, uvidela sam da je moje verovanje u Njega bilo samo pokušaj da se s Njim pogađam. To što sam sve napustila i davala se htela sam da iskoristim kako bih zahtevala Njegovu blagodat i blagoslove; uopšte nisam obavljala dužnost stvorenog bića. Baš kao u slučaju Pavla, koji je verovao da: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Svoju trku i davanje on je koristio kao ulog u pogodbi kako bi od Boga zahtevao venac pravednosti, pokušavajući da se pogađa s Njim kao da na to ima pravo i pokušavajući da Ga iskoristi da bi ostvario svoj ogavni cilj zadobijanja blagoslova i koristi. Bog nikada nije rekao da ljudi mogu da uđu u carstvo nebesko samo tako što će trčati tamo-amo i davati se. Pavle se prepun želja odnosio prema sopstvenim predstavama i uobraziljama kao da su one istina koju treba slediti. On uopšte nije verovao u Boga, već u sebe. Put kojim je išao bio je put opiranja Bogu, i na kraju je pretrpeo Božju kaznu. To što sam sve napustila, patila i cenu koju sam platila posmatrala sam kao ulog u zamenu za Božje blagoslove. Prema Bogu se uopšte nisam odnosila kao prema Stvoritelju; neprestano sam Ga obmanjivala i koristila. To je vređanje Božje naravi i, ako se ne bih pokajala, na kraju bih bila i uklonjena. Tek tada sam shvatila da je veoma opasno verovati u Boga bez stremljenja ka istini i slepo tražiti blagoslove i blagodat. Jednoga dana bi mogla da nastupi neka velika kušnja, a ja bih mogla da izdam Boga i da budem razotkrivena i uklonjena.

Nakon toga, dodatno sam razmišljala o sebi. Toliko godina sam verovala u Boga i u pogledu doktrine sam znala da ne treba da sklapam dogovore s Bogom, ali zašto je moja želja za blagoslovima i dalje bila tako duboko ukorenjena? Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „U očima antihrista i prema njihovim mišljenjima i stavovima, mora biti neke koristi u tome da se sledi Bog; oni ne bi ni prstom mrdnuli ako od toga nemaju koristi. Nema svrhe da veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost ako na osnovu toga ne mogu da uživaju u slavi, bogatstvu ili statusu, ako ništa od onoga što rade i od dužnosti koju obavljaju ne može da im pribavi divljenje od strane drugih. (…) U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i ne žele da podnose nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veća materijalna zadovoljstva i velike koristi, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: ’Ako ti zaista jesi bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš ljudske nevolje i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u tebe?’ Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše da ne istrpe nevolje. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da uživaju u blagoslovima; oni ne žele da prihvate Božju suverenost ili orkestraciju, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i prezira dostojno stanovište antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka (6. deo)”). „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu posvećeni, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Ukratko, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosloveni. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da antihristi veruju u Njega samo da bi od Njega zadobili blagoslove i koristi i da bi bili zaštićeni od nesreće. Ako ne mogu da zadobiju blagoslove, smatraju da je verovanje u Boga besmisleno i napustiće Ga. To je u potpunosti određeno sebičnom i ogavnom prirodom antihrista. Razmišljajući o sebi, uvidela sam da sam i sama živela prema sotonskim otrovima kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”. U svemu što sam radila rukovodila sam se ličnim interesom i to je moralo da mi bude od koristi. Pre nego što sam počela da verujem u Boga, uvek sam bila slaba i bolešljiva. Ali nakon što sam počela da verujem i da obavljam svoju dužnost, sve moje bolesti su bile izlečene. Pošto sam primila tako veliku blagodat od Boga, odlučila sam da verujem iskreno, razmišljajući da ću, sve dok to činim i sve napuštam i dajem se za Boga, primiti još više Njegovih blagoslova i zaštite. Zato sam aktivno obavljala svoju dužnost, uprkos tome što me je muž progonio ili pokušavao da me zaustavi i zato sam bila voljna da istrpim svaku teškoću. Ali kada sam videla da je, nakon toliko godina obavljanja dužnosti, Guo Li dobila tako tešku bolest, odjednom sam osetila da napuštanje svega i davanje ne donose nužno Božje blagoslove i zaštitu, pa u čemu je bila svrha obavljanja moje dužnosti? Otud sam živela u negativnosti i protivila se Bogu, izgubila sam svaku želju da obavljam svoju dužnost, pa sam čak i zažalila što sam napustila dom kako bih je obavljala. Videla sam da je moja priroda tako sebična i lažljiva; bila sam naprosto osoba koja lični interes stavlja na prvo mesto! To što sam mogla da dođem u Njegovu kuću i da obavljam dužnost bila je Božja blagodat. Bog se nadao da ću stremiti ka istini kako bih postigla promenu u svojoj naravi, potpuno se oslobodila Sotoninog ropstva i proživela normalnu ljudskost. Ali ja ni najmanje nisam stremila ka istini; razmišljala sam samo o zadobijanju blagoslova i koristi. Kada sam primala Božju zaštitu i blagodat, bila sam voljna da sve napustim, dajem se, pa čak i da patim. Ali čim se Božje delo nije podudaralo sa mojim predstavama i moja je želja za blagoslovima bila raspršena, moj stav prema dužnosti se istog trenutka promenio. Postala sam negativna, opirala sam se i bila sam površna, pa sam čak i zažalila što obavljam svoju dužnost. Postala sam potpuno druga osoba. Videla sam da me je život po sotonskim pravilima učinio neverovatno sebičnom, ogavnom i lišenom ljudskosti. Moje verovanje je bilo obmana, pokušaj da iskoristim Boga, i išla sam putem opiranja Njemu. Da se nisam okrenula, bila bih samo uklonjena. Pomislila sam na Božje reči: „Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Primena istine je jedini način da se zadobije život-ulazak”). Bog spasava ljude da bi pročistio njihove iskvarene naravi i na kraju ih uveo u Svoje carstvo. Ja sam, međutim, bila usredsređena samo na trenutnu blagodat i blagoslove i nisam stremila ka istini. Zar to nije bilo odstupanje od Božjih zahteva? Na kraju, sigurno ne bih ništa zadobila.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i zadobila sam određeno razumevanje o Božjoj pravednoj naravi. Svemogući Bog kaže: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; nije egalitarizam, ni dobijanje onoga što zaslužuješ za svoj rad, ni isplata za onaj posao koji si uradio niti davanje onoga što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uništio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je nešto u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da razumeju – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je On pravedan. Mada, bez obzira na to da li su ljudi iskvareni ili ne i da li su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Da li On treba ljudima da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje zakone koje je doneo? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno opirati Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi, prikladno je i sve je to u skladu sa Božjim uređenjima. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi to bila Njegova pravednost? Bila bi. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu u stanju da to vide, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa zatim kažu da On nije pravedan, izuzetno su nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ništa što Bog radi nije pogrešno i ti moraš da hvališ Njegovu pravednost. Bez obzira na to šta Bog radi, to je uvek ispravno; čak i ako imaš predstave o tome šta Bog čini i veruješ da svojim postupcima ne pokazuje nikakvu obzirnost prema ljudskim osećanjima i da to nije po tvojoj volji, ti treba i dalje da slaviš Boga. Zašto bi to radio? Vi ne znate zašto, zar ne? To je zapravo vrlo lako objasniti: to je zato što je Bog Bog, a ti si čovek; On je Stvoritelj, ti si stvoreno biće. Ti nisi kvalifikovan da zahtevaš od Boga da postupa na određeni način ili da se On ophodi prema tebi na određeni način, dok je Bog kvalifikovan da tebi postavlja zahteve. Blagoslovi, blagodati, nagrade, krune – kako i kome se sve to daje zavisi od Boga. (…) Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način da se stvari odvijaju, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati. Ako se ne pokoriš, onda si buntovan, a ako si prkosan i raspravljaš se, onda si nečuveno buntovan i trebalo bi da budeš uništen. To što si u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima pokazuje da imaš razum; to je stav koji ljudi moraju da imaju i samo takav stav treba da imaju stvorena bića” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam kako mi one probadaju srce i videla sam da uopšte nisam razumela Božju pravednu narav. U mojim predstavama, Božja pravednost je značila biti pošten i razuman; da ako se potrudiš, bićeš nagrađen. Verovala sam da onima koji pate i daju se za Njega, Bog treba da daruje blagodat i blagoslove, a posebno da, kad tokom kušnji ostanu postojani u svom svedočenju, On treba još više da ih blagoslovi i zaštiti, i da izleči njihove bolesti. Na primer, pošto je Guo Li napustila porodicu i odrekla se posla da bi godinama obavljala svoju dužnost, a sada se teško razbolela, mislila sam da, s obzirom na sve njene godine napuštanja svega i davanja za Njega, Bog treba da je zaštiti i da izleči njenu bolest. Ali na kraju, ne samo da joj nije bilo bolje, već je čak imala i amputaciju. Zato sam se žalila da je Bog bezobziran i osuđivala sam Ga kao nepravednog. Moje merilo za procenu Božje pravednosti bilo je u tome da ako se neko potrudi, on mora da bude nagrađen i da, koliko god se on trudio ili davao, Bog mora da ga nagradi jednakom vrednošću. To gledište je tako iskrivljeno! Bog je Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće. Sve u čemu uživam, kao i sam moj život, dato je od Boga. Savršeno je prirodno i opravdano da sledim Boga i obavljam svoju dužnost. A što se tiče toga da li mi Bog daruje blagodat i blagoslove, to je Njegova stvar. Nemam pravo da Bogu postavljam zahteve; treba bezuslovno da prihvatim Njegovu suverenost i uređenja, pokornog srca. Štaviše, sve što Bog čini u ljudima ima smisao i sadrži Njegovu mudrost. Stvari ne treba da posmatram na osnovu spoljašnjeg izgleda, a još manje treba da na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja osuđujem sve što Bog čini. Baš kao Jov. Bojao se Boga i klonio se zla, a ipak se suočio sa gubitkom imovine i smrću svoje dece i telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima. U očima čoveka, on je trpeo nesreću, ali je Bog iskoristio tu kušnju da usavrši njegovu istinsku veru u Njega. Jov je postao savršen čovek u Božjim očima, a Sotona više nije imao pravo da ga optužuje ili iskušava. I u bolesti koja je zadesila Guo Li takođe postoje Božje dobre namere. Iako se razbolela i telo joj je patilo, ako je mogla da traga za istinom i izvuče pouke i da zadobije istinsku veru u Boga i pokornost Njemu, onda je ta patnja bila vredna truda. Na stvari više nisam mogla da gledam na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Bog je uvek pravedan i šta god da On čini, u tome su sadržani Njegove dobre namere i mudrost. Nakon što sam to razumela, srce mi se znatno razvedrilo.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči i shvatila sam koji je ispravan ugao posmatranja koji treba imati u verovanju u Boga. Svemogući Bog kaže: „Doživljavanje Božjeg dela ne znači uživanje u blagodati, naprotiv, to je pre patnja zbog ljubavi prema Njemu. Budući da uživaš Božju blagodat, moraš uživati i u Njegovoj grdnji; moraš sve to da iskusiš. Možeš u sebi da iskusiš Božje prosvećenje, a takođe možeš da iskusiš kako te On orezuje i kako ti sudi. Na ovaj će način tvoje iskustvo biti sveobuhvatno. Bog je na tebi obavio Svoje delo suda, a takođe je obavio i Svoje delo grdnje. Božja reč te je orezala, ali to nije sve, ona te je takođe prosvetila i prosvetlila. Kad si negativan i slab, Bog je za tebe zabrinut. Celokupno ovo delo ima za cilj da ti stavi do znanja kako sve u vezi s čovekom spada u Božje orkestracije. Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva samo patnju ili obavljanje mnogih stvari za Njega, ili da ti je telo spokojno, ili da ti sve ide glatko i da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga nije svrha koju bi ljudi trebalo da imaju u svojoj veri u Boga. Ako je to svrha tvoje vere u Boga, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kroz ovo razumevanje, trebalo bi da iz svog srca ukloniš sve lične zahteve, nadanja i predstave. Jedino uklanjanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj kojem treba da stremiš. Tvoje gledište prema veri u Boga treba da bude ispravno gledište i ti treba da tražiš da zadobiješ Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegova praktična dela, Njegova divna dela širom vaseljene, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja praktična iskustva, ljudi mogu da iskuse kako to Bog obavlja Svoje delo na njima i koje su Njegove namere prema njima. Svrha svega ovoga jeste da se iz ljudi iskoreni iskvarena sotonska narav. Kad iz sebe odagnaš svu nečistoću i nepravednost, kad odbaciš svoje pogrešne namere i razviješ istinsku veru u Boga – samo ćeš sa istinskom verom moći iskreno da zavoliš Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Iz Božjih reči sam uvidela da se u Boga ne veruje radi primanja blagoslova od Njega. Glavna stvar je u tome da se iskuse Božji sud, grdnja, kušnje i oplemenjivanje kako bi čovek odbacio iskvarenu narav i postigao spasenje od Njega. Razmišljajući o svojim godinama vere, uživala sam u tolikom zalivanju i opskrbi Božjim rečima, ali nisam stremila ka istini. Bila sam usredsređena na uživanje u Božjoj blagodati i blagoslovima, a moja život-narav ni najmanje se nije promenila. Bolest sestre Guo Li zaista je poslužila da razotkrijem svoje sopstveno stanje. Od sada pa nadalje, moram da se usredsredim na doživljavanje Božjeg dela u stvarima koje mi se dešavaju. Posebno u stvarima koje se ne podudaraju sa mojim predstavama, moram da tragam za istinom, da razmišljam o sebi i da sebe spoznam, te da razrešim svoju iskvarenu narav. Kada sam razumela te stvari, više nisam brinula o tome da li ću u budućnosti primiti blagoslove. Takođe sam bila u stanju da svoje srce posvetim svojoj dužnosti, razmišljajući o tome kako da dobro zalivam pridošlice i ispunim svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Kakva god bolest ili nevolja da me zadese u budućnosti, voljna sam da to iskusim sa srcem pokornosti Bogu, usredsređujući se na stremljenje ka istini i na dobro obavljanje svoje dužnosti.

U julu 2023. godine, ponovo sam videla Guo Li. Iako joj je jedna ruka bila amputirana, i dalje je istrajavala u svojoj dužnosti domaćina. Kada smo razgovarale o tome kako se osećala kad se suočila sa amputacijom, rekla mi je mirno i staloženo: „Hvala Bogu! Imam preko sedamdeset godina. Preminuli su svi drugi koji su se razboleli u isto vreme kad i ja, a ja sam i dalje živa. To je najveća Božja zaštita. Iako sam imala ovu tešku bolest, iz nje sam toliko zadobila. U ovom životu, dovoljno je da mogu da čujem toliko Božjih reči i da mogu da obavljam svoju dužnost. To je Božja blagodat! Ne tražim ništa drugo. Tražim jedino to da svakog dana dok sam živa mogu da obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu!” Nakon što sam čula reči sestre Guo Li, osetila sam i stid i duboko nadahnuće, a ujedno sam stekla samopouzdanje da iskusim Božje delo. Hvala Bogu!