Nakon udaje bila sam prilično zauzeta svojim dužnostima, pa sam pomislila da bih, ako zatrudnim i rodim dete, morala stalno da budem oko njega i ne bih imala vremena ni energije za svoje dužnosti i davanje za Boga. Zato sam odlučila da privremeno odložim rađanje dece i dam prednost svojim dužnostima. Nekoliko godina kasnije, roditelji su mi se razboleli, i bila sam zauzeta starajući se o njima dok oboje nisu preminuli. Nakon njihove smrti, iznenada me je obuzela briga kakvu nikad pre nisam imala. Razmišljala sam o tome kako su moji roditelji imali mene da se brinem o njima kada su bili bolesni, ali pitala sam se ko bi, ako ne budem imala dece, bio voljan da se brine o meni u starosti ili kada se razbolim. Ali ova misao se javljala samo povremeno i nije zaista uticala na moju dužnost, pa nisam mnogo obraćala pažnju na to.

Posle nekog vremena, iznenada sam dobila jake menstrualne grčeve. Bilo je toliko loše da sam povratila. Godinama sam imala menstrualne grčeve, ali nikada me nije ovako jako bolelo. Otišla sam u bolnicu na pregled, i ustanovili su da imam adenomiozu i miome na materici, a miomi su već narasli do pet centimetara. Doktorka je rekla da se ovo stanje teško leči, da će grčevi vremenom postajati sve gori, da bih od siline bolova mogla čak i da pomišljam na samoubistvo, i da bi na kraju morali da mi odstrane matericu. Kada je doktorka saznala da još nemam dece, nagovarala me je da brzo rodim dete, i rekla je da mogu da mi uklone matericu ako posle toga ne budem želela da imam decu. U to vreme nisam previše razmišljala o tome, i mislila sam da doktorka samo preteruje. Kad sam stigla kući, prikupila sam mnogo informacija o ovoj bolesti na internetu, i potrošila nešto novca na konsultacije sa specijalistom u Pekingu. Nisam očekivala da je to složeno stanje, i saznala sam da se zaista teško leči. Da bih sprečila brzo pogoršanje, morala bih ili da redovno uzimam hormonsku terapiju ili da dozvolim da mi uklone matericu. Narednih dana stanje mi se sve više pogoršavalo. Osetila sam neobjašnjiv strah i tugu, misleći u sebi: „Ova bolest će sigurno vremenom postajati sve gora i bolnija. Ako mi uklone matericu, nikada neću moći da imam decu, iako sam tek prešla tridesetu. Ali trenutno još uvek imam svoje dužnosti, pa sam zauzeta svakog dana. Kako da pronađem vreme ili energiju da rodim i odgajam dete? Osim toga, Gospod Isus je rekao: ’Jao trudnicama i dojiljama u te dane!’ (Matej 24:19). Božje delo spasavanja čovečanstva uskoro će se završiti, a stigle su i velike katastrofe. Šta bi bilo ako bih zbog deteta upropastila svoju šansu da stremim ka istini i budem spasena? Ali ako sada ne rodim dete, kada mi uklone matericu, više neću moći da imam decu. Ko će se onda brinuti o meni kad ostarim?” Živela sam u patnji i teskobi, brinući da će mi se stanje pogoršavati i da će morati da mi uklone matericu. Stalno sam bila potištena i bez elana da obavljam svoje dužnosti. Srce mi je bilo užasno izmučeno. Molila sam se Bogu i tražila Njegovu pomoć u vezi sa svojim teškoćama. Kako da praktično postupam u skladu sa Božjom namerom?

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Recite Mi, zar nije već suđeno kada će se neko razboleti od neke bolesti, kakvo će mu biti zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će oboleti od neke teške ili ozbiljne bolesti? Jeste, i to sigurno, mogu toliko da ti kažem. Nećemo sada raspravljati o tome kako za tebe Bog predodređuje stvari; ljudski izgled, crte lica, oblik tela i datum njihovog rođenja svima su jasno poznati. One gatare i astrolozi nevernici i oni koji mogu da tumače zvezde i ljudske dlanove na osnovu dlana, lica i datuma rođenja ljudima, mogu da kažu kada će ih zadesiti nesreća i kada će se suočiti sa nekom nevoljom – te stvari su već predodređene. (…) kakvo će biti nečije zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će se ozbiljno razboleti, sve to je uredio Bog. Nevernici ne veruju u Boga, pa pronalaze druge da im takve stvari proriču iz dlanova, datuma rođenja i sa lica, i veruju u te stvari. Ti veruješ u Boga i često slušaš propovedi i razgovore o istini, pa ako ne veruješ u ovo, onda nisi ništa drugo nego bezvernik. Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti i zdravlje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja. Nastanak ozbiljne bolesti i stanje nečijeg zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno, a onaj kome je to jasno ima pozitivno i tačno razumevanje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da su čovekovi rođenje, starenje, bolest i smrt predodređeni od Boga. Koliko patnje čovek doživi tokom svog života, kroz koju bolest i teškoću prolazi, i koliko blagoslova uživa, sve je predodređeno od Boga, i niko tome ne može pobeći. Uvek sam brinula da li će mi se bolest pogoršati, da li će bol postati toliko neizdrživ da će morati da mi uklone matericu, i sa kakvom bih se patnjom suočila ako u budućnosti ne budem imala dece. Zapravo, sve te brige bile su nepotrebne. Ako zaista budu morali da mi uklone matericu i ne budem imala dece, to bi bila moja sudbina. To se nije moglo rešiti mojom brigom i nevoljom. Kakvo je moje stanje i kakva će biti moja budućnost – sve je to u Božjim rukama. Treba da se s tim mirno suočim i pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Štaviše, bolest mi nije ugrožavala život, pa nije trebalo da zbog toga provodim dane u patnji i brizi. Najvažnije je bilo stremiti ka istini, tražiti Božju nameru u ovoj situaciji i naučiti da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Razmišljanje o ovome učinilo je da se osećam manje uznemireno. Ali ponekad sam se i dalje pitala: „Šta ako izgubim sposobnost da imam decu i ne budem ih imala? Šta ću onda raditi kada ostarim ili se razbolim? Da li bi trebalo sada da rodim dete? Ali da li će rađanje deteta uticati na moje stremljenje ka istini i moje spasenje?”

Jednog dana, pročitala sam Božje reči: „Što se braka tiče, moraš da otpustiš svako breme koje treba otpustiti. Imaš slobodu da ostaneš sam, slobodan si da zakoračiš u bračne vode, a takođe si slobodan da izrodiš dece koliko ti je volja. Za koju god opciju da se odlučiš, imaš potpunu slobodu izbora. S jedne strane, ako se odlučiš za brak, ne znači da si se time svojim roditeljima odužio za njihovu dobrotu, niti da si ispunio svoju detinju dužnost; naravno, ako odabereš da ostaneš sam, to takođe ne znači prkosiš svojim roditeljima. S druge strane, ako odlučiš da stupiš u brak i da imaš mnogo dece, to ne znači da se buniš protiv Boga, ni da Mu prkosiš. On te zbog toga neće osuđivati. Ako odabereš samački život, to takođe neće biti razlog da ti Bog na kraju podari spasenje. Jednom rečju, bilo da si samac ili oženjen čovek sa puno dece, Bog neće na osnovu tih činilaca odlučivati da li ćeš ti na kraju moći da budeš spasen ili ne. Bog ne razmatra tvoju bračnu situaciju ni tvoje bračno stanje; Njega jedino zanima da li težiš istini, kakav je tvoj stav prema obavljanju dužnosti, koliki deo istine si prihvatio i pokorio mu se, te da li postupaš u skladu sa istina-načelima. On će, naposletku, takođe ostaviti po strani tvoj bračni status, kako bi analizirao tvoj životni put, načela po kojima živiš, kao i pravila opstanka koja si odabrao, te će na osnovu toga odlučiti da li ćeš biti spasen. (…) Što se tiče pitanja o tome koliko ćeš dece imati nakon stupanja u brak, Bog je to unapred odredio, ali i ti o tome možeš da odlučuješ na osnovu svojih trenutnih okolnosti i svojih težnji. Bog ti, u tom smislu, neće nametati nikakva pravila. Zamisli da si milioner, multimilioner ili milijarder, i da kažeš: ’Nije mi problem da imam osmoro ili desetoro dece. Podizanje mnoštva dece neće umanjiti moju energiju za obavljanje dužnosti.’ Ako se ne plašiš takve gnjavaže, slobodan si da izrodiš koliko god hoćeš dece; Bog te zbog toga neće osuđivati. On neće promeniti Svoj stav prema tvom spasenju zbog tvog stava prema braku. Tako stoje stvari. Je li to jasno? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Čitajući Božje reči, iznenada sam shvatila da su brak i rađanje dece sloboda koju je Bog dao ljudima. Bog ne osuđuje ljude samo zato što se venčavaju ili imaju decu. Bog sudi da li čovek može biti spasen uglavnom na osnovu njegovog stava prema dužnosti, i da li stremi ka istini i pokorava se istini. Čak i ako se osoba ne venča ili nema decu, ako ne stremi ka istini i nije razrešila svoju iskvarenu narav, na kraju ipak neće biti spasena. U stvarnosti, Bog ne gleda vidljive žrtve ili postupke osobe. Ljudi mogu izabrati da imaju decu ili da ostanu sami, i kakav god izbor naprave po tom pitanju, Bog ih ne osuđuje. To je njihova sloboda i njihovo pravo. Međutim, takve stvari moraju biti zasnovane na čovekovoj stvarnoj situaciji. Ako će brak i deca uticati na nečije stremljenje ka istini i dužnost, onda treba da ih ostave po strani i daju prednost svojoj dužnosti. Sada je kritičan trenutak u Božjem delu spasavanja čovečanstva, i samo dobrim obavljanjem dužnost i stremljenjem ka istini imam šansu da budem spasena. Ako bih rodila dete samo da bi se o meni brinulo u budućnosti i svu svoju energiju potrošila na odgajanje deteta, onda bi to uticalo i na moje stremljenje ka istini i na moju dužnost. Rađanje dece je sloboda i pravo koje je Bog dao, ali morala sam da razaznam šta je važnije, a trenutno je najvažnije stremiti ka istini i zadobiti je. Kada sam pomislila na to, srce mi je preplavio osećaj oslobođenja, i znala sam kako da se postavim prema pitanju braka i rađanja dece.

Kada sam postala voljna da se pokorim, jednog dana me je iznenada kontaktirala rođaka, rekavši da postoji mesto za besplatan oporavak tela, i pitala me je da li želim da idem. U tom trenutku nisam bila previše zauzeta svojom dužnošću, pa sam odlučila da odem i pogledam. Nekoliko meseci kasnije, moje stanje se neočekivano poboljšalo. Otišla sam u bolnicu na kontrolu, a izveštaj je pokazao da su se miomi smanjili na tri centimetra. Nikada nisam očekivala da će mi se stanje poboljšati a da ne potrošim ni dinara. Zahvalila sam Bogu iz dubine srca. Dok sam išla na oporavak tela, videla sam da su tamo većinom bili stariji muškarci i žene, i pitala sam ih da li imaju decu da se brinu o njima. Neki su rekli da njihova deca ne samo što se ne brinu o njima, već su morali i da koriste svoju penziju da pomognu izdržavanje svoje dece. Neki, koji su imali skoro sedamdeset godina, još uvek su morali da se brinu o svojim unučićima, da ih vode u školu i dovode iz nje. Plašili su se da se ne razbole jer su se bojali da će im deca zameriti, pa su često dolazili na oporavak. Iznenada sam shvatila da imati decu ne znači nužno da će se neko brinuti o tebi, i da zapravo, kada čovek ostari, može na kraju morati da se brine o svojoj deci i unučićima. Srce mi je bilo duboko dirnuto.

Jednog dana, pročitala sam još Božjih reči: „Koja je poenta vaspitavanja dece? Ne zarad tvojih potreba, već zarad odgovornosti i obaveza koje ti je Bog dao. Jedan aspekt je da podizanje dece pripada ljudskom instinktu, dok je drugi da je to deo ljudske odgovornosti. Ti se odlučuješ da imaš decu zbog instinkta i odgovornosti, a ne da bi se pripremio za starost i da bi bio zbrinut kada ostariš. Zar takva tačka gledišta nije tačna? (Jeste.) Da li ljudi bez dece mogu da izbegnu starenje? Da li starenje nužno znači da će neko biti nesrećan? Ne mora da znači, zar ne? Ljudi bez dece i dalje mogu da dožive starost, a neki su čak i zdravi, uživaju u poznim godinama i spokojno umiru. Da li ljudi koji imaju decu sigurno mogu da uživaju u svojim poznim godinama u sreći i zdravlju? (Ne mora da znači.) Dakle, zdravlje, sreća i životna situacija roditelja koji dostižu starost, kao i kvalitet njihovog materijalnog života, zapravo imaju malo veze sa time što su im deca odana i između ta dva nema direktne veze. Tvoja životna situacija, kvalitet života i fizičko stanje u starosti povezani su sa onim što je Bog odredio za tebe i sa životnim okruženjem koje ti On uređuje, i oni nemaju direktnu vezu sa tim da li su tvoja deca odana ili nisu. Tvoja deca nisu u obavezi da snose odgovornost za tvoju životnu situaciju u poznim godinama. Zar nije tako? (Jeste.) (…) Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece, pa čak i ako žive daleko od tebe, možeš sam da se suočiš sa svim što ti život donese” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Koliko je roditeljima i njihovoj deci suđeno da budu zajedno i koliko roditelji mogu da dobiju od svoje dece – nevernici to nazivaju ’primanje pomoći’ ili ’neprimanje pomoći’. Ne znamo šta to znači. Na kraju krajeva, da li neko može da se osloni na svoju decu, prosto rečeno, predodređeno je i određeno od strane Boga. Nije da se sve odigrava baš po tvojoj volji. Naravno, svi žele da stvari idu dobro i da imaju koristi od svoje dece. Ali zašto nikada nisi razmislio da li ti je to suđeno, da li ti je to zapisano u sudbini? Koliko dugo će trajati veza između tebe i tvoje dece, da li će bilo koji posao koji radiš u životu imati veze s tvojom decom, da li je Bog uredio da tvoja deca učestvuju u značajnim događajima u tvom životu i da li će tvoja deca biti među onima koji su uključeni u neki značajan događaj u tvom životu – sve to zavisi od Božjeg određenja. Ako Bog to nije odredio, onda nakon što decu dovedeš do zrelosti, čak i ako ih ne isteraš iz kuće, kada dođe vreme, oni će sami otići. To je nešto što ljudi treba da shvate. Ako ne možeš to da shvatiš, uvek ćeš se držati ličnih želja i zahteva i uspostavićeš različita pravila i prihvatićeš različita ubeđenja zarad sopstvenog fizičkog uživanja. Šta će biti na kraju? Saznaćeš kada umreš. Za života si imao mnogo nepromišljenih postupaka i pomislio si na mnoge nerealne stvari koje nisu u skladu sa činjenicama ili sa Božjim određenjem” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su me navele da shvatim da je rađanje dece ljudski instinkt, a i odgovornost, i da čovek ne treba da se oslanja na svoju decu da se brinu o njemu u starosti. Kakve će biti nečije poznije godine, da li će to podrazumevati više patnje ili više zdravlja i sreće, ne zavisi od toga da li neko ima decu, već od Božjeg predodređenja. Ljudi treba da preuzmu odgovornost za svoju starost u okviru sopstvenih sposobnosti, da se samostalno suočavaju sa životnim izazovima i da se ne oslanjaju na svoju decu za te stvari. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam brinula o tome kako neću moći da imam decu ako mi se stanje pogorša i uklone mi matericu. Takođe sam brinula ko će se onda brinuti o meni kada ostarim ili se razbolim. Tako sam živela u stanju teskobe i patnje. Ono čega sam se držala bila je tradicionalna ideja „Odgajaj decu da se brinu o tebi u starosti”, prema kojoj bi svrha mog rađanja dece bila da obezbedim stabilnost u starosti, i da bi neko mogao da se brine o meni kada ostarim. Moj fokus je bio isključivo na sopstvenoj koristi, sa ciljem da deci postavljam zahteve. To je bilo potpuno sebično gledište. Pored toga, kako će svako provesti svoju starost već je predodređeno od Boga, i to nema nikakve veze sa tim da li neko ima decu. Neki stariji ljudi su zdravi i imaju penziju, ali njihova deca su opterećena dugovima, tako da ne samo da im ne treba da se deca brinu o njima, već oni zapravo pomažu svoju decu. Kod nekih ljudi, nakon što ostare i razbole se, njihovoj deci nedostaje ljudskost i nisu voljna da se brinu o njima, i kada se razbole, drugi rođaci pomažu i brinu se o njima. Videla sam da rađanje dece ne garantuje sigurnost. Kako će čovek živeti u starosti i da li će ga deca pratiti ili se brinuti o njemu zavisi od Božjeg predodređenja. Razmišljajući o tome da mi muž radi daleko, a da ja obavljam dužnost, iako niko nije bio sa mnom da se brine o meni, naučila sam da se oslanjam na Boga kada sam bolesna i uznemirena. Božje reči su me vodile kroz moje teškoće. Moje zdravlje se mnogo poboljšalo. Sve je to bila Božja blagodat i milost. Čak i ako u budućnosti ne budem imala dece, i dalje mogu dobro živeti oslanjajući se na Boga. Ali ranije sam se uvek brinula šta ću raditi ako u budućnosti ne budem imala dece da se brinu o meni, zbog čega sam živela u patnji i brizi, i nisam mogla čak ni da se motivišem da obavljam svoju dužnost. Zar nisam sama sebi nanosila ovaj bol i nisam verovala u Božju suverenost? Verovala sam u Boga, ali se nisam oslanjala na Njega niti razumevala Njegovu suverenost. Živela sam po Sotoninoj tradicionalnoj kulturi. Zar moja gledišta nisu bila ista kao gledišta bezvernika? Nakon što sam shvatila ove stvari, osetila sam olakšanje. Ne treba da brinem o budućnosti i treba da se predam u Božje ruke. Bez obzira kakve će biti moje poznije godine, pokoriću se Božjoj suverenosti i uređenjima. Najvažnije je da obavljam svoje dužnosti da bih udovoljila Bogu i da stremim ka spasenju, a takođe je i najrealnije.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ako svoje najbolje godine provedeš razmišljajući o traženju posla ili partnera, nadajući se da ćeš uživati u telesnom životu dok veruješ u Boga, da ćeš raditi obe stvari istovremeno, onda ćeš nakon nekoliko godina možda naći partnera, sklopiti brak, imati decu i izgraditi dom i karijeru, ali, tokom svih tih godina, ništa nećeš zadobiti od verovanja u Boga, nećeš zadobiti ništa od istine, srce će ti biti prazno i proći će ti najbolje godine. Kada napuniš četrdeset godina i osvrneš se na svoj život, imaćeš porodicu, imaćeš decu i nećeš biti sam, ali moraćeš da izdržavaš svoju porodicu. To je lanac kog ne možeš da se oslobodiš. Ako želiš da obavljaš svoju dužnost, moraćeš to da radiš lancima vezan za svoju porodicu. Bez obzira koliko ti je veliko srce, ne možeš da se pobrineš za oba – nećeš moći da pratiš Boga svesrdno i da ispunjavaš svoju dužnost dobro. Mnogo je onih koji napuste svoje porodice i zemaljske stvari, ali i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, oni još uvek tragaju jedino za slavom, bogatstvom i statusom. Oni nisu zadobili istinu, niti čak imaju bilo kakvo stvarno iskustveno svedočenje. To je isto kao da su protraćili vreme. Kada sada obavljaju svoje dužnosti, ne razumeju ni delić istine i kada im se nešto desi, ne znaju kako to da iskuse, pa počnu da cmizdre i gorko se kaju. Kada razmisle o početku, o svim mladim ljudima koji zajedno žive crkveni život, obavljaju svoje dužnosti, zajedno pevaju himne i slave Boga, oni pomisle kako su dobri bili ti dani i kako bi voleli da se vrate u to vreme! Nažalost, u ovom životu ne postoji lek za kajanje. Niko ne može da vrati vreme, čak ni ako bi to želeo. Ne postoji način da se vratimo na početak i da ponovo proživimo život. Zbog toga, kada prilika jednom prođe, više se ne vraća. Čovekov život traje samo nekoliko decenija; ako propustite najpogodnije vreme da tragate za istinom, uzalud ćete se kajati. (…) Vi ste sada stigli baš na vreme za ovaj veliki trenutak – Bog obavlja delo suda tokom poslednjih dana. Ovo je jedna jedina prilika koju ljudi imaju da ih Bog spasi i usavrši. Vi svi izvršavate svoje dužnosti u ovom ključnom trenutku širenjajevanđelja o Božjem carstvu. Bog vas zaista izuzetno uzvisuje. Bez obzira šta si studirao, iz koje oblasti poseduješ znanje, ili koje talente i stručnost imaš, u svakom slučaju, Bog ti ukazuje milost time što ti dozvoljava da koristiš tu stručnost da obaviš dužnost u Njegovoj kući. To je prilika koja se retko ukazuje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Božje spasenje čovečanstva u poslednjim danima je poslednja prilika. Neće biti druge ni treće šanse. Sada je posebno kritično vreme da Bog izrazi istinu da spase i usavrši ljude. Činjenica da sam mogla da prihvatim Božje delo poslednjih dana u tako dobrim godinama svog života, da sam mogla u potpunosti da se posvetim svojim dužnostima, bez ikakvog tereta ili zamršenosti, i da sam u svojim dužnostima takođe mogla da stremim ka istini i promeni naravi, zaista je Božja blagodat. Trebalo bi da najbolje od svog vremena i energije posvetim propovedanju jevanđelja i stremljenju ka istini i spasenju. Kad bih rodila dete, s obzirom da su moji roditelji već preminuli, a moji svekar i svekrva i muž nisu verovali u Boga, niko ne bi mogao da mi pomogne da se brinem o detetu, i morala bih sama da se brinem o njemu. Moje misli bi bile zaokupljene mojim detetom, i bila bih opterećena i vezana. Imala bih vrlo malo vremena ili energije da stremim ka istini ili obavljam svoje dužnosti. Kad bih najbolje od svog vremena i energije potrošila na rađanje dece, propustila bih najbolju priliku da me Bog usavrši. Na kraju ne bih stekla istinu niti ispunila svoje dužnosti, upropastila bih svoju šansu za spasenje, a do tada bi bilo prekasno za kajanje.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, i moje srce je bilo duboko dirnuto. Svemogući Bog kaže: „Nevernici ne razumeju šta je ono najznačajnije što osoba može da postigne u svom životu, ali vi znate nešto o tome, zar ne? (Da.) Prihvatanje onoga što vam je Bog poverio i ispunjavanje svoje misije – to su najvažnije stvari. Dužnosti koje trenutno obavljate su veoma dragocene! Možda trenutno ne vidiš rezultate, i možda sada ne postižeš velike efekte, ali uskoro će to doneti plodove. Dugoročno, ako se ovaj posao obavi kako treba, doprinos koji to daje čovečanstvu neće biti moguće izmeriti novčanom vrednošću. Takva istinita svedočanstva su dragocenija i vrednija od bilo čega drugog, i trajaće zauvek. Ona su dobra dela svake osobe koja sledi Boga, i to je nešto što vredi upamtiti. U ljudskom životu je prazno i nije vredno pamćenja sve sem verovanja u Boga, stremljenja ka istini i ispunjavanja svoje dužnosti kao stvorenog bića. Čak i ako ste ostvarili najupečatljivije podvige; čak i ako ste bili do Meseca i nazad; čak i ako ste napravili naučna dostignuća koja su bila od neke koristi ili od pomoći čovečanstvu, sve je to uzaludno i sve će to proći. Šta je jedino što neće proći? (Reč Božja.) Samo reč Božja, svedočanstva o Bogu, sva svedočanstva i dela koja svedoče o Stvoritelju i dobra ljudska dela neće proći. Te stvari će trajati zauvek i one su veoma dragocene. Zato odbacite sva svoja ograničenja, sprovedite ovaj veliki poduhvat, i ne dozvolite da vas sputavaju ljudi, događaji i stvari; iskreno se posvetite Bogu i uložite svu svoju energiju i trud u obavljanje svojih dužnosti. To je ono što Bog blagosilja najviše od svega, i vredno je svake patnje!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). Iz Božjih reči sam shvatila da obavljanje dužnosti stvorenog bića, nuđenje sopstvene snage za širenje jevanđelja carstva i dovođenje više ljudi pred Boga, jesu najčasnije stvari i stvari koje najviše nailaze na Božje odobravanje. Sposobnost obavljanja dužnosti rada na tekstovima, odabir više dobrih članaka sa iskustvenim svedočenjima da posvedoče o rezultatima Božjeg dela na ljudima, čime se omogućava da više ljudi upozna Boga i vrati se u Njegovo prisustvo, jeste svedočenje Bogu, nešto što Bog odobrava, i kakvu god patnju da podnesem u tome, vredno je. Božje delo spasavanja čovečanstva uskoro će biti završeno, a velike katastrofe su već počele. Nisam čak ni znala šta će se desiti sutra ili kada će katastrofa udariti, a ipak sam još uvek planirala budućnost i razmišljala o rađanju dece da se brinu o meni u starosti. Sva moja patnja i brige oko budućnosti su nepotrebne. Sada mogu u potpunosti da se posvetim svojim dužnostima, bez ikakvog tereta ili vezanosti. Takođe mogu da stremim ka istini i promeni naravi dok obavljam svoje dužnosti. Sve je ovo Božja blagodat. Trebalo bi da cenim ovu trenutnu priliku da stremim ka istini i spasenju, i da svu svoju energiju i vreme posvetim svojim dužnostima i svedočenju Bogu. Ako mogu da shvatim nešto istine i Bog može da me spase, onda moj život neće biti uzaludno proživljen. Shvativši ove stvari, otpustila sam patnju i brige u svom srcu, i stekla sam veću veru da živim radi dobrog obavljanja svojih dužnosti. Hvala Bogu!