Rođen sam u zabačenom planinskom selu, u porodici nekoliko generacija zemljoradnika. Dok sam išao u školu, majka bi me često opominjala: „Naša porodica nema na šta da se osloni. Ako želiš da promeniš svoju sudbinu, imaš samo sebe. Tvoja jedina nada je da budeš dobar u školi.“ Njene reči sam ozbiljno shvatio, istinski se nadajuću da ću se jednog dana „izdići iznad ostalih i doneti čast svojim precima“. Međutim, nakon školovanja, ne samo da nisam mogao da nađem stabilan posao, nego su se i moji roditelji ozbiljno razboleli. Potrošili smo svu porodičnu ušteđevinu, a zatim smo pozajmili novac od rođaka. Pošto im pozajmicu nisam vratio na vreme, moja rođena tetka me je iza mojih leđa nazvala vampirom. Bacio sam se na zarađivanje novca kako me ne bi gledali sa visine, ali zbog siromaštva moje porodice i prezira naših rođaka, osećao sam se zaista potišteno i u tajnosti sam mnogo plakao. Baš u trenutku kada sam se osećao jadno i bespomoćno, u junu 2013, jedan prijatelj je podelio sa mnom jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Kroz čitanje Božjih reči i okupljanje sa braćom i sestrama, naučio sam da je čoveka stvorio Bog i da su naši životi u Njegovim rukama. Takođe sam naučio da je život toliko bolan jer su ljudi izgubili Božju zaštitu nakon što ih je Sotona iskvario, a Bog se ovaplotio i izražava istine u poslednjim danima kako bi spasao čovečanstvo od Sotonine iskvarenosti i štete. Nakon saznanja o Božjoj volji da spase čovečanstvo, postao sam zaista posvećen okupljanjima i mnogo sam čitao Božje reči. Takođe sam ubrzo počeo da obavljam dužnost u crkvi.

Nakon nekoliko meseci, videvši da sam pun entuzijazma i da želim da tragam za istinom, braća i sestre su mi predložili da se obučim za vođu grupe. Udružio sam se sa bratom Lijem Džengom i vodio nekoliko grupa na okupljanjima. U to vreme sam bio zaposlen, pa je Li Dženg išao na dnevna okupljanja koja su bila malo udaljenija, a ja bih odlazio na večernja okupljanja. Tako smo uspeli dobro da se uskladimo. Do kraja godine nam je nedostajalo osoblje za obavljanje opštih poslova, pa je Liju Džengu dodeljen taj posao a ja sam privremeno bio zadužen za te grupe. Znao sam da za to zaista moram da se oslonim na Boga. Ipak, istovremeno sam osećao da sam u teškoj situaciji. Da sam sve svoje vreme i energiju uložio u svoju dužnost, ne bih imao dovoljno vremena za posao. Moja firma mi je postavila prodajni cilj za kraj godine u iznosu od milion juana, a kada bih taj iznos premašio, mogao bih da dobijem veći bonus na kraju godine. Mislio sam da bih, kada bih ispunio taj cilj, ne samo mogao da vratim svoje dugove, već i i da uštedim nešto novca, a onda me moji prijatelji i rođaci ne bi nipodaštavali. Mislio sam da ću prvo da dođem do tog novca, a onda više da obavljam svoju dužnost. Moj supervizor na poslu je hteo da uveče radim prekovremeno kako bih postigao taj cilj, tako da bih radio sat vremena duže i slobodno vreme koristio za okupljanja, ali je supervizor prestao da mi odobrava slobodno vreme i hteo je da još više radim prekovremeno. Zbog toga sam često kasnio na okupljanja. Ostali su me podsećali da moram ranije da dolazim, a ja bih im samo nevoljno klimao glavom. Ubrzo sam dobio potpisanu porudžbinu od preko 500.000 juana i tog meseca sam zaradio više od 7.000 juana, što je samo podstaklo moju želju za još više novca. Razmišljao sam kako je taj novac došao veoma brzo i kako sam već ispunio više od polovine svog cilja. Kada bi pet od mojih deset klijenata potpisalo jednu porudžbinu, za mene bi to bio popriličan profit. A onda, kada bih dobio još neke velike klijente, možda bih čak mogao da kupim kuću i auto za nekoliko godina i onda bih mogao slavno da se vratim kući i seljani bi mi se divili. I tako sam svim silama uronio u svoj san da zaradim mnogo novca. Često sam uveče radio prekovremeno. Ponekad sam razmišljao o braći i sestrama koji me čekaju na okupljanjima i osećao sam se pomalo krivim, ali bilo bi prekasno kada bih završio posao – morao bih da se vratim kući. Kada bih stigao kući bio bih potpuno iscrpljen i ne bih imao snage da čitam Božje reči, pa bih otišao pravo na spavanje. Nekad bih ujutru ustajao veoma kasno, pa bih samo malo prelistao Božje reči, a zatim otišao na posao. Nisam znao šta da kažem kada bih se molio. Živeći u takvom stanju, postajao sam sve traljaviji u obavljanju dužnosti. Nekim pridošlicama za koje sam bio odgovoran hitno je bilo potrebno pojenje, a ja sam tražio od druge braće i sestara da idu na okupljanja pridošlica umesto mene. Međutim, svi su imali sopstvene dužnosti i ponekad nisu mogli još i to da preuzmu na sebe, što je uticalo na delotvornost pojenja. Kasnije su mi vođa i svi ostali rekli da moram da stavim dužnost na prvo mesto i podsetili me da bi moja površnost na okupljanjima i neodgovornost prema mojoj dužnosti mogle da ometaju životni napredak pridošlica. Nekako sam se plašio da čujem to što govore. Kada novi vernici novovernici ne bi blagovremeno bili napojeni, mogli bi da budu zavedeni lažima i da odu, a onda bih učinio zlo. Znao sam da ne mogu tako da nastavim, nego sam morao odmah da se pomolim i pokajem.

Nakon toga, kada sam otišao da proverim te grupe, video sam da, usled izostanka mog praktičnog rada, pitanja i teškoće pridošlica nisu rešeni na vreme, zbog čega su bili u lošem stanju, a da neki od njih nisu ni dolazili redovno na okupljanja. Osećao sam se zaista krivim kada sam video stvari u tom stanju. Veri se pridruživalo sve više novih vernika kojima su hitno bili potrebni pojenje, podrška i pomoć za utemeljenje na pravom putu. Osećao sam da treba da dam otkaz na poslu i da se potpuno posvetim svojoj dužnosti. Ali mi je šef dodeljivao neke dobre projekte, a moj supervizor je rekao da želi da mi pomogne da pronađem još klijenata. Kada sam kolegama rekao da razmišljam da dam otkaz, rekli su: „Na više od pola puta si ka postizanju svog prodajnog cilja i možeš da ga premašiš do kraja godine. Bilo bi šteta da sada odustaneš“. Čuvši to, i ja sam osetio da bi to bilo šteta i hteo sam da izdržim do kraja godine, a zatim da dam ostavku. Ali crkvenom delu su hitno bili potrebni ljudi za služenje, i bilo bi veoma sebično kada bih se samo usredsredio na svoj posao i zarađivanje novca i ne bih uložio svoje srce u crkveno delo. To je za mene bilo prava dilema. U to vreme sam zapravo zaista bio u sukobu sa sobom. Molio sam se Bogu, molio sam Ga da me prosvetli i vodi.

Onda sam jednog dana, dok sam slušao himne Božjih reči, čuo ovo: „Upravo sada je svaki dan koji proživite ključan i od najveće važnosti za vaše odredište i vašu sudbinu, tako da morate da čuvate sve što danas imate i da cenite svaki minut koji prolazi. Nužno je da izdvojite što više vremena da možete da sebi priuštite najveće dobitke kako ceo život ne biste proživeli uzalud“ (Sledi Jagnje i pevaj nove pesme). „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo ugrabiti vreme znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari“ (Sledi Jagnje i pevaj nove pesme). Ove himne Božjih reči su zaista ostavile utisak na mene. Božje delo u poslednjim danima je delo završetka doba. Bog određuje ishod svake osobe i svi slede svoju vrstu. Kasnije će svi ili biti spaseni i sačuvani, ili će potonuti u propast. To zavisi od toga kako sada tragamo za istinom. Ovo je ključni trenutak koji odlučuje o našem ishodu i sudbini. Jedna katastrofa za drugom se dešava upravo sada. Sve je više zemljotresa, poplava, suša. Ne znamo kada će se Božje delo konačno privesti kraju. Znao sam da će mi, ako ne budem iskoristio svoje vreme da dobro tragam za istinom, nego nastavim da tragam za novcem i lakim životom poput nevernika, to upropastiti priliku da dođem do istine i budem spasen. Razmišljao sam o Lotovoj ženi. Želela je njihovu porodičnu imovinu. Anđeli su ih izveli iz grada i rekli im da se ne osvrću, ali ona jeste i onda se pretvorila u stub od soli, što je znak srama. Bio sam kao Lotova žena. Žudeo sam za bogatstvom i težio ovozemaljskim zadovoljstvima, stavljajući ruku na plug i gledajući unazad. Bio sam tako glup i slep! Razmišljao sam o tome kako sam ranije lutao svetom, u velikim dugovima, bez izlaza. Spasenje Božje je došlo do mene i izvuklo me iz mog stradanja, dajući mi priliku da tragam za istinom i spasenjem. Uživao sam u Božjoj ljubavi, ali nisam imao želju da je uzvratim. Zanemario sam svoju dužnost i bio neodgovoran prema njoj. Zaista sam bio bez savesti i to je Bogu bilo odvratno. Nisam mogao tvrdoglavo da ostanem na pogrešnom putu, nego sam morao da se odreknem svojih ličnih interesa, da tragam za istinom i dobro obavljam svoju dužnost.

Nakon toga, počeo sam da razmišljam o tome zašto nikada nisam mogao da dignem ruke od posla i novca – šta je bilo u korenu toga? Onda sam jednog dana pročitao neke Božje reči. „Sotona… pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, muče se zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VI“). „’Sve se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je zato svi na različitim nivoima tumače i njenu istinitost priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi svih ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne ostaju bez prilike da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak šanse da se dođe do istine i spasenja najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik?“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni V“). Božje reči otkrivaju koren težnje za novcem i slavom. Odmalena sam smatrao da su sotonske filozofije poput onog da „Novac pokreće svet“ i „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima“ reči prema kojima treba živeti. Mislio sam da ako imaju novac, ljudi mogu da govore sa samopouzdanjem i dostojanstvom, da mogu da stoje uspravno, da imaju visok položaj i da budu poštovani. Mislio sam da je to jedini način da se vodi vredan i častan život. Naročito kada me je moja porodica odbacila, još više sam radio prekovremeno da bih zaradio više novca, nadajući se da ću jednog dana gospodariti njima. Nakon što sam stekao veru, znao sam da moram da posećujem više okupljanja i da obavljam svoju dužnost kako bih naučio istinu i napredovao u životu. Ali nisam mogao da odustanem od jurenja za novcem i statusom. Kada bi moja dužnost i moj posao dolazili u sukob, ja sam na prvo mesto stavljao novac, olako shvatajući svoju dužnosti. Posebno kada mi je posao išao dobro i kada sam zarađivao nešto novca, ta bi želja postajala sve veća. Bio sam u potpunosti fokusiran na to kako da prikupim više klijenata i potpisanih porudžbina, kako bih zaradio više novca, potpuno zanemarujući crkveno delo. To je značilo da neke pridošlice nisu bile napojene na vreme i skoro su odustale, a delo pojenja je značajno kasnilo. U tom trenutku sam uvideo da me život prema ovim sotonskim filozofijama čini sve sebičnijim i pohlepnijim i da samo razmišljam o svojim interesima. Uživao sam u toliko Božjeg pojenja i hranjenja, ali mu nisam vraćao kroz svoju dužnost. Nisam imao ni razuma ni savesti! Ime i status su Sotonina sredstva za uvlačenje ljudi u pakao, oni su njegova varka. To je odvlačilo moje srce sve dalje i dalje od Boga, do te mere da sam bio površan čak i u molitvi i čitanju Božjih reči. Da se tako nastavilo, ne bih mogao da dođem do istine i propustio bih priliku da me Bog spase.

Kasnije sam čuo još jednu himnu Božjih reči: „Izgubi šansu i zauvek ćeš se kajati.“ „Treba da postanete obzirni prema bremenu Božjem, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog Svoju pravednu narav otkrije celom ljudskom rodu da biste postali obzirni prema bremenu Božjem. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika za usavršenje od Boga. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se. Nakon što Bog svim narodima otkrije Svoju pravednu narav, bićeš ispunjen kajanjem. Čak i ako te Bog ne izgrdi, grdićeš sam sebe zbog sopstvenog kajanja. Sadašnjost pruža najbolju priliku da se postigne savršenstvo; sada je izrazito dobar trenutak. Ako iskreno ne tražiš da te Bog usavrši, nakon što Njegovo delo bude dovršeno, biće prekasno – i propustićeš priliku. Koliko god da su velike tvoje težnje, ako Bog više ne obavlja delo, tada, bez obzira na trud koji ulažeš, nikada nećeš moći da postigneš savršenstvo“ (Sledi Jagnje i pevaj nove pesme). Mogao sam da osetim šta Bog očekuje od nas kroz Njegove reči. On se nada da ćemo moći da cenimo ovo dragoceno vreme, da tragamo za istinom, vršimo svoju dužnost i zadobijemo Njegovo spasenje. Ovo je neprocenjiva prilika da težite tome da vas Bog usavrši i ključni trenutak za obavljanje dužnosti. Obavljajući dužnost, kroz traženje istine u cilju rešavanja raznih problema, možemo da naučimo više istina i da brže napredujemo u životu. Da nisam iskoristio tu priliku da se dobro obučim, nego da sam nastavio da trčim za novcem, ostao bih bez ičega kada se Božje delo završi i nikakvo žaljenje ne bi bilo od koristi. U stvari, trebalo bi da se u životu zadovoljite hranom i skloništem. Ako zanemarite svoju dužnost da biste zaradili mnogo novca, to će na kraju naškoditi vašem životu, propustićete neverovatnu priliku da zadobijete istinu i da vas Bog usavrši. To bi bilo glupo!

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči „Za nekoga ko je normalan i teži ljubavi prema Bogu kao vi, ulazak u carstvo i pripadnost narodu Božjem predstavlja pravu budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste izvršavali volju Božju. Zato kažem da su vaši životi od najvećeg značaja. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“). Čitanje ovih Božjih reči je bilo uzbudljivo za mene. Traganje za istinom i upoznavanje Boga je jedini način da imamo istinski smislen život. Ranije sam uvek živeo u skladu sa sotonskim filozofijama, misleći da bi mi se zahvaljujući novcu i statusu svi divili i da bi to bio smislen život. Ali sve je to bilo pogrešno. Bez vere, bez zadobijanja istine i života, ljudi ne mogu ništa istinski da razumeju. Oni čak ni ne znaju odakle su oni sami došli i zaista ne znaju da Bog upravlja sudbinama čovečanstva. Oni se samo muče kako bi došli do statusa i novca, ne pomišljajući na povratak bez obzira na to koliko pate, i sigurno će umreti u katastrofama kada se one dogode – tada će njihov novac biti beskoristan! Tako je tužno što se Sotona celog života poigrava sa nama i povređuje nas. Ali gajenje vere i traganje za istinom je drugačije. Nemamo toliko materijalnog zadovoljstva, ali učenjem istina, zadobijanjem uvida u neke stvari, ne bivajući više u iskušenju zbog novca i sputavani novcem, možemo da zadobijemo malo mira i prosvetljenja. Jov je imao silni porodični imetak, ali mu to nije pružalo zadovoljstvo. Bio je usredsređen na upoznavanje Božjeg pravila u svemu, na strah od Boga i izbegavanje zla. Kada su ga kušnje zadesile, bio je u stanju da se ne žali i da bude čvrst u svedočenju. Zadobio je Božje odobrenje i na kraju Mu se Bog javio. Jovov život je imao smisao i vrednost. Razmišljajući o tome na taj način, napisao sam svoje pismo ostavke. Uvidevši da sam čvrsto odlučio, šef nije pokušao da me nagovori da ostanem. Moj proces ostavke je prošao bez problema. U trenutku kada sam izašao iz kompanije osećao sam se tako opušteno, tako slobodno.

Posle toga sam se zaista posvetio svojoj dužnosti i složno sam radio sa drugom braćom i sestrama na pojenju pridošlica. Nešto kasnije, Novovernici su sa oduševljenjem dolazili na okupljanja, a crkveni život je počeo da se oporavlja. Osećao sam takav mir! Hvala Bogu!