Godine 2016. izabrana sam za starešinu u crkvi. Određeno je da zajedno sa sestrom Džang Đing budem zadužena za rad crkve. Tada sam verovala u Boga tek nešto više od dve godine. Džang Đing je dugo bila starešina i imala je veliko radno iskustvo. Pored toga, njene besede na okupljanjima bile su sasvim jasne. Kakve god teškoće da su braća i sestre imali, umela je brzo da pronađe Božje reči koje su relevantne za razgovor u zajedništvu i da im pomogne. Svi su joj se zaista divili. Mnogo sam zavidela Džang Đing i nadala se da ću jednog dana biti baš kao ona i zaslužiti poštovanje i odobravanje svih. Nakon perioda napornog rada, ako bih tokom okupljanja otkrila da se bilo ko nalazi u određenom stanju, takođe sam vrlo brzo uspevala da pronađem Božje reči i podelim ih u zajedništvu dodajući svoja iskustva, ili nekoliko primera. Braća i sestre su pažljivo slušali i beležili. Bilo mi je veoma drago da to vidim i osećala sam da me braća i sestre zaista odobravaju. To me je podstaklo da besedim sa još većom energijom.

Jednom je nekoliko braće i sestara u crkvi zajedno prijavilo lažnog starešinu. Tada nisam znala kako da se nosim s tim, pa sam se usrdno molila Bogu, a zatim tražila razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama. Na kraju je lažni starešina smenjen, a rad crkve se vratio u normalu. Posle ovog incidenta, počela sam da se divim sebi: „Rešila sam tako složen problem za nekoliko dana. Moram da pokažem braći i sestrama kako se to radi. Uprkos mladosti i kratkom vremenu koje sam provela verujući u Boga, ipak mogu da se nosim sa složenim problemima.” Na okupljanjima bih veoma živo diskutovala o tome kako sam postupila sa pismenom prijavom, ali sam izostavila detalje o tome kako sam se u to vreme nalazila usred teškoća, kako nisam mogla da raspoznam stvari i kako sam bila negativna. Uglavnom sam naglašavala koliko je taj incident bio složen, koliko je bila loša ljudskost lažnog starešine i kako sam tragala za istinom, kako sam ostala pribrana i neustrašiva dok sam rešavala problem. Tada su svi veoma ozbiljno slušali. Mom srcu je prijalo da vidim zavidan pogled u njihovim očima. Tada sam još više osećala da imam radnu sposobnost. Drugom prilikom je jedna sestra bila sputana u obavljanju svoje dužnosti jer su je ometali članovi porodice koji nisu vernici. Razgovarala sam o tome kako me je muž progonio zato što verujem u Boga i kako sam na kraju napustila porodicu i posvetila sve svoje vreme obavljanju dužnosti. Podrobno sam govorila o tome koliko sam propatila, kako sam donela odluku i kako sam napustila porodicu. Kada je saslušala moje reči, sestra mi se iskreno divila. Rekla je: „Bila si u stanju da ostaneš postojana iako te je muž tako strašno progonio. Baš si mnogo propatila. Zaista si odlučna!” Druga braća i sestre su rekli: „Zaista znaš kako da doživiš stvari. Ti stremiš ka istini više od nas. Zašto nismo u stanju da primenjujemo istinu?” Tada sam rekla: „Naša iskvarenost je ista. Dokle god smo spremni da primenjujemo istinu, Bog će nas voditi.” Međutim, u srcu sam se i dalje veoma divila sebi. Osećala sam da stremim ka istini i da imam veći rast od braće i sestara. Da nije tako, kako bih mogla da napustim svoju porodicu zarad obavljanja dužnosti? I zašto bi me svi izabrali za starešinu? Zapravo, dok me je muž progonio, imala sam mnogo negativnosti i slabosti. Čak sam se neko vreme odrekla svoje dužnosti. Međutim, samo sam ovlaš prešla preko svega toga, ili naprosto nisam ni spomenula. Mislila sam: „Ako kažem sve, svi će sigurno pomisliti da mi nedostaje rast, i da nisam ništa bolja od njih. U tom slučaju, ko će mi se i dalje diviti u budućnosti? Takođe, ako više govorim o pozitivnoj primeni, to će takođe ohrabriti braću i sestre. Nema u tome ničeg lošeg.” Stoga više nisam razmišljala o tome. Generalno, kada sam besedila na okupljanjima, svesno sam više govorila o pozitivnom razumevanju, ali nisam pominjala sopstvene iskvarene naravi i ružne misli i ideje. Ili bih naprosto govorila o opštoj, površinskoj iskvarenosti, koju svi pokazuju. Plašila sam se da mi se ljudi više neće diviti ako to saznaju. Takođe sam, i svesno i nesvesno, govorila o tome koliko sam zauzeta poslom, koliko stvari moram da uradim i kako uvek radim do kasnih večernjih sati. Moja braća i sestre su tada verovali da sam u stanju da podnesem patnju i da platim ceh, i da nosim breme u obavljanju svoje dužnosti. Govorili su i da sam u stanju da besedom o istini rešavam probleme, i da sam osoba koja stremi ka istini. Svi su mi se divili i oslanjali se na mene. Kasnije sam primetila da su sastanci s kolegama tekli tako da bi svako od njih u jednom dahu samo izneo sve probleme koje je imao u radu i onda više ne bi mnogo govorio. Tokom čitavog okupljanja, ja sam bila jedina osoba koja je govorila. Osetila sam da tu nešto nije u redu – zar se okupljanja nisu pretvorila u mesto gde sam samo ja govorila? Kada su imali teškoće, nisu tragali za istinom, već su samo čekali da im ih ja rešim. Zar ih to nije dovodilo pred mene? Rekla sam im da moraju više da se mole Bogu, da više tragaju i razgovaraju u zajedništvu, a ne da se oslanjaju samo na ljude. Međutim, ništa se nije promenilo.

Kasnije sam smenjena jer sam stalno govorila reči i doktrine kako bih se hvalisala tokom okupljanja i razgovora u zajedništvu, nesposobna da rešavam probleme, a ni moj rad nije davao rezultate. U to vreme nisam mnogo razmišljala o tome. Mislila sam da ako sam smenjena zato što ne mogu da radim stvaran posao, onda je to to: naprosto treba da budem smenjena. U svakom slučaju, dala sam sve od sebe i nisam zabušavala niti sam bila prepredena. Međutim, nisam očekivala da posle moje smene neka braća i sestre to neće dozvolili i da će dovesti u pitanje razloge moje smene. Starešine su me zamolile da temeljno razmislim o svojim problemima. Tada sam se uplašila. Pomislila sam: „Smenjena sam zbog načina na koji sam obavljala svoj posao, a sada me braća i sestre brane od onoga što smatraju za nepravdu i štite me. Zar ih nisam upravo dovela pred sebe? To je hodanje putem antihristȃ!” Što sam više razmišljala, to sam više bila uplašena. Nisam mogla da zaustavim suze i usrdno sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, napustila sam porodicu i posao i želela sam da svoju dužnost obavljam valjano. Nikada nisam očekivala da ću ne samo propustiti da dobro obavljam svoju dužnost, već i da ću dovesti ljude pred sebe. Zaista sam previše buntovna! Dragi Bože, molim Te da me povedeš da razumem svoje probleme kako bih mogla da se pokajem i promenim.”

Zatim sam počela da razmišljam o sebi. U svom traganju pročitala sam sledeće Božje reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Nakon čitanja Božjih reči, pomislila sam da je glavni razlog tome što braća i sestre nisu dozvolili moju smenu taj što sam često uzdizala i isticala sebe i nisam iskreno iznosila sopstvene nedostatke i iskvarenosti, što je dovelo do toga da svi vide samo moju dobru stranu. Borili su se protiv onoga što su smatrali nepravdom u moje ime samo zato što sam ih navela na stranputicu. Razmišljala sam o svom postupanju sa pismenom prijavom. U početku sam i ja bila zbunjena i nisam znala kako da se nosim s tim. Kasnije sam problem rešila samo tako što sam se usrdno molila Bogu i tragala, diskutovala i radila zajedno sa braćom i sestrama. Međutim, pred njima sam opširno govorila o tome kako sam tragala, kako sam prepoznala lažnog starešinu zahvaljujući istina-načelima i kako sam to konačno rešila. Sve što sam istakla bilo je ono što sam ja uradila, da bi me svi drugačije videli. Takođe sam koristila svaku priliku da pričam o tome kako me je porodica progonila, ne bih li tako istakla sebe. Podrobno sam govorila o tome kako sam bila progonjena i koliko sam propatila, ali sam se samo površno osvrtala na sopstvene slabosti. Nisam pomenula ni jednu jedinu reč o tome kako sam napustila svoju dužnost i izdala Boga, da bi svi mislili da imam rast i da umem da doživljavam stvari. Takođe sam često isticala kako sam patila i platila ceh u obavljanju svoje dužnosti i svesno više pričala o pozitivnom načinu primene i ulaska. Držala sam svoju negativnost i teškoće u tajnosti da bi ljudi pogrešno mislili da više stremim ka istini nego oni i da posedujem stvarnost. Te iluzije sam iskoristila da prevarim i obmanem braću i sestre. Zaista sam bila krajnje rđava i podla! Moja braća i sestre su se ugledali na mene i divili mi se jer sam ih obmanula. Čak su se i pobunili da me zaštite kada me je crkva smenila u skladu s načelima jer nisam bila u stanju da radim stvaran posao. Sve su to bile posledice mog uzdizanja i isticanja sebe. Kako sam to obavljala svoju dužnost? Očigledno sam se opirala Bogu i nanosila zlo svojoj braći i sestrama! Razmišljala sam o tome kako nisam činila nikakvo dobro svojoj braći i sestrama dok sam bila starešina, da sam ih umesto toga obmanjivala i oštetila i zbog toga sam se u srcu osećala posebno jadno.

Za to vreme sam se svakodnevno usrdno molila Bogu, tražeći Božju pomoć u rešavanju mojih problema. Jednog dana sam pročitala sledeće Božje reči: „Neki ljudi posebno idolizuju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju, obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju vam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Dok sam razmatrala Božje reči, shvatila sam da sam uvek želela da ljudi obigravaju oko mene jer je moja priroda previše nadmena. Nisam razumela svoj identitet niti status i nisam bila voljna da budem obična osoba koja nepokolebljivo obavlja svoju dužnost. Umesto toga, gde god da sam išla, želela sam da mi se ljudi dive i da me obožavaju. Da bih postigla taj cilj, stalno sam izgovarala reči i doktrine tokom okupljanja kako bih istakla sebe, tako da su ljudi mislili da imam istina-stvarnost. Takođe sam stalno isticala kako mogu da rešavam probleme, podnosim patnju i da se dajem. Svesno sam skrivala iskvarenost koju sam pokazala i svoju negativnost i slabost. Predstavila sam ljudima iluziju da sam veoma odlučna i da marljivo stremim ka istini kako bih na prevaru osvojila divljenje braće i sestara. To je navelo moju braću i sestre da misle da imam istina-stvarnost i da sam u stanju da rešim probleme. Kada bi ih nešto zadesilo, nisu se molili Bogu i tragali za istinom, već su se umesto toga oslanjali na mene da im to rešim. Čak su se borili protiv onoga što su smatrali nepravdom kada sam smenjena. Kada malo razmislim o tome, bila sam starešina u crkvi. Stvari kao što su bavljenje pismenim prijavama i rešavanje problema bile su deo mog primarnog posla. Štaviše, mogla sam dobro da se nosim s tim jer sam imala Božje vođstvo i razgovore u zajedništvu i pomoć braće i sestara. Samo tako su takvi rezultati mogli da se postignu. Ništa nisam mogla da postignem oslanjajući se na sebe. Naprosto nisam imala kapitala vrednog pokazivanja. Nadalje, jesam donekle patila kada me je moja porodica progonila, ali ako neko veruje u Boga i sledi Boga u zemlji u kojoj je KPK na vlasti, on mora da trpi te nedaće. Sve to je da bih mogla da budem spasena. Štaviše, često sam bila slaba i negativna, i čak sam jednom napustila svoje dužnosti i izdala Boga. Da nije bilo vođstva Božjih reči, ne bih sama mogla da budem postojana. Međutim, nisam uzdizala Boga i nisam svedočila o Bogu. Umesto toga, uzdizala sam sebe. Čak sam se osećala srećno i prijatno kada su mi se svi divili. Zaista nisam znala za stid! Videla sam da u mom srcu nema mesta za Boga, niti sam imala i najmanji nagoveštaj bogobojažljivog srca. Bila sam očigledno iskvarena osoba, bez ikakve istina-stvarnosti, ali sam i dalje pokušavala da pronađem prikrivene načine da se uzdignem i istaknem, želeći da zauzmem svoje mesto u srcima braće i sestara. Zaista sam bila previše nadmena i nedostajalo mi je razuma! Zatim sam razmišljao o Pavlu i kako je on bio izuzetno nadmen i uobražen. Stalno je želeo da mu se ljudi dive i da ga obožavaju. Čim bi nešto uradio, isticao je kako je patio i koliko je bio odan, a ipak nikada nije svedočio o rečima Gospoda Isusa. Na kraju je čak rekao: „Za mene je život hristos.” To je nadmeno i bogohulno do krajnosti. On je uvredio Božju narav i navukao na sebe pravednu Božju kaznu. Kroz razotkrivanje Božjih reči, konačno sam uvidela da su moje ponašanje prilikom obavljanja stvari i narav koju sam otkrila, isti kao Pavlovi. Išla sam putem antihristȃ, opirala se Bogu. To je Bog osudio. U srcu sam bila prestravljena. Nisam očekivala da ću, nakon što sam nekoliko godina verovala u Boga, završiti kao neko ko se opire Bogu. Da li bi me Bog ipak spasao? Da li bi iskoristio ovo smenjivanje da me razotkrije i ukloni? Što sam više razmišljala, to me je veća teskoba pritiskala. Zato sam se molila Bogu, tražila da me prosveti kako bih shvatila Njegovu nameru.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči: „Ljudi su posebno osetljivi na sopstveni ishod i odredište, kao i na prilagođavanja u njihovoj dužnosti i na poveravanje njihove dužnosti nekome drugom. Neki ljudi u takvim situacijama često na prečac dolaze do pogrešnog zaključka da je za njih gotovo čim su smenjeni u svojoj dužnosti i čim su ostali bez statusa, ili je Bog rekao da ih više ne voli ili ne želi. To je zaključak do kojeg oni dolaze. Oni veruju u sledeće: ’Nema smisla verovati u Boga, Bog me ne želi, a moj ishod je već određen, pa koja je svrha da nastavim živeti?’ Drugi, kada čuju takve misli, smatraju da su razumne i dostojanstvene – ali kakvo je to zapravo razmišljanje? To je buntovništvo protiv Boga, to je prepuštanje očaju. Zašto se prepuštaju očaju? Zato što ne razumeju Božje namere, ne mogu jasno da vide kako Bog spasava ljude i nemaju istinsku veru u Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). „Kad čuješ jednu jedinu osuđujuću izjavu od Boga, ti misliš da je time što ih je osudio, Bog ljude i napustio i da više neće biti spaseni, zbog čega postaješ negativan i prepuštaš se očaju. To je pogrešno tumačenje Boga. Zapravo, Bog nije napustio ljude. Pogrešno su protumačili Boga i napustili sebe. Ništa nije ozbiljnije nego kada se ljudi odreknu sebe, što je ostvarenje reči iz Starog zaveta: ’Bezumni ginu zbog bezumlja’ (Priče Solomonove 10:21). Nijedno ponašanje nije gluplje nego ono kada se ljudi prepuste očaju. Ponekad čitaš Božje reči koje kao da definišu ljude; zapravo, one ne definišu nikoga, već su izraz Božjih namera i mišljenjȃ. To su reči istine i načela, ne definišu nikoga. Reči koje je Bog izgovorio u gnevu ili u besu takođe predstavljaju Božju narav, te su reči istina i, štaviše, pripadaju načelu. Ljudi to moraju da shvate. Svrha tih Božjih reči jeste da omogući ljudima da shvate istinu i da shvate načela; svakako nije da ikoga definišu. To nema nikakve veze s krajnjim odredištem i nagradom ljudi, a još manje s njihovom krajnjom kaznom. To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Iz Božjih reči sam shvatila Božju brižljivu nameru. Kada nas zadese neuspeh i razotkrivanje, to ne znači da ćemo biti uklonjeni. Ako možemo da tragamo za istinom usred neuspeha, da izvučemo pouke i istinski se pokajemo, to je za nas spasenje. Razmišljala sam o tome kako sam se uvek uzdizala i isticala dok sam obavljala svoju dužnost. Sve vreme sam išla putem antihristȃ, a da toga nisam bila svesna. Kada su me ovog puta smenili, mislila sam da će, pošto ne mogu da radim stvaran posao, samo moja dužnost biti promenjena i da će sve biti u redu. Uopšte nisam razmišljala o sebi. Tek kada su me starešine podsetile da razmislim o sebi, i zajedno sa razotkrivanjem Božjih reči, shvatila sam da sam odavno krenula pogrešnim putem i da sam činila zlo i opirala se Bogu. Bila sam zaista previše otupela! Za mene je ta smena bila ogromna zaštita. Činila sam zlo i to me je zaustavilo na mom putu. U suprotnom, na kraju bih bila kažnjena i još uvek ne bih bila svesna šta se dešava. Videla sam da neuspeh i razotkrivanje ne znače eliminaciju – naprotiv, radilo se o tome da treba da razumem sebe i postignem pokajanje i promenu. Iskusila sam Božju brižljivu nameru i bila sam veoma dirnuta. Učinila sam mnogo toga što se opiralo Bogu, ali On još uvek nije odustao od mog spasenja. To je zaista bila Božja ljubav! Više nisam pogrešno razumela Boga i bila sam spremna da se pokajem pred Bogom.

Kasnije sam pročitala još reči Svemogućeg Boga: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. (…) Prilikom razlučivanja da li neko sebe uzdiže i svedoči o sebi, ključno je da posmatraš govornikove namere. Ako ti je namera da svima pokažeš kako je tvoja iskvarenost razotkrivena i kako si se promenio, kao i da ljudima omogućiš da iz toga izvuku neku korist, onda su tvoje reči iskrene, istinite i u skladu sa činjenicama. Takve su namere ispravne i ti se ne hvališeš i ne svedočiš o sebi. Ako ti je namera da svima pokažeš da imaš stvarna iskustva, da si se promenio i da poseduješ istina-stvarnost zato da bi oni stekli visoko mišljenje o tebi i obožavali te, onda su te namere pogrešne. To jeste hvalisanje i svedočenje o sebi. Ako je iskustveno svedočenje koje iznosiš lažno, ukaljano i izgovoreno u nameri da ljude nasamari, da ih spreči da vide tvoje istinsko stanje i da spreči razotkrivanje tvojih namera, iskvarenosti, slabosti i negativnosti pred drugima, onda takve reči obmanjuju i navode na stranputicu. To je lažno svedočenje, varanje i sramoćenje Boga, a On to najviše mrzi. Postoje jasne razlike između tih stanja i one se mogu razaznati na osnovu namere” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). U Božjim rečima sam pronašla put primene. Kada obavljam svoju dužnost, moram da postavim ispravnu nameru i svesno da veličam Boga, da svedočim o Bogu i da poštujem Boga kao velikog u svom srcu. Kada govorim o svom iskustvu, moram da imam bogobojažljivo srce. Bilo da se radi o mojoj negativnosti i slabosti, ili o otkrivanju moje iskvarenosti, uvek moram otvoreno da govorim o tome i sve da ogolim da bi braća i sestre stekli uvid u ovu vrstu iskvarene naravi, da bi znali kako to da razumeju i reše i da izvuku pouku i koristi iz mog iskustva. Pored toga, kroz otvaranje i ogoljenost, moja braća i sestre moći će jasno da vide moj istinski rast i istinu o mojoj iskvarenosti, da imam dosta iskvarenosti koju su mi drugi otkrili, da neke moje iskvarene naravi mogu biti još ozbiljnije od onih kod drugih ljudi, i da sam potpuno nedostojna da mi se drugi dive i da me obožavaju. Takva primena takođe štiti i mene.

Kada sam to shvatila, razmišljala sam o tome kako su starešine rekle da niko ne uspeva da me prepozna i zamolili me da razmislim o sebi. Zato sam poželela da iskreno govorim o onome što sam tih dana razmišljala o sebi i o spoznaji sebe na okupljanjima i da ogolim iskvarenost koju sam otkrila. Tako bi svi mogli da me prepoznaju. Međutim, kada je došao čas da zaista progovorim, osećala sam se pomalo protivrečno u srcu: „Ako moja braća i sestre saznaju za ove stvari koje sam otkrila i za moje ponašanje, šta će misliti o meni? Da li će reći da sam sve vreme bila licemerna? Da li će me odbaciti?” Tada sam malo izgubila volju da se otvorim i da besedim. U to vreme sam se setila Božje besede o pokajanju naroda Ninive. Bog kaže: „’Odvraćanje od svog zlog puta’ znači da dotične osobe neće više nikada ovako postupiti. Drugim rečima, nikada se više neće ponašati na ovaj zao način; metoda, izvor, motiv, namera i načelo njihovih postupaka, svi su se promenili; oni više nikada neće koristiti te metode i načela da svom srcu donesu uživanje i sreću. Reč ’odbaciti’ u izrazu ’odbacila nasilje koje je činila’ znači odložiti ili odbaciti, sasvim raskrstiti s prošlošću i nikada se tome ne vratiti. Kada su stanovnici Ninive odbacili nasilje koje su činili, to je bio dokaz i prikaz njihovog iskrenog pokajanja. Bog posmatra spoljašnji izgled ljudi, kao i njihova srca. Kada je Bog primetio iskreno i bespogovorno pokajanje u srcima Ninivljana i, takođe, primetio da su se odvratili od svojih zlih puteva i da su odbacili nasilje koje su činili, promenio je Svoje mišljenje” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Ninivljani su se pokajali pred Bogom u kostreti i pepelu. Oni su napustili svoje zle navike iz prošlosti i više nisu činili zla dela. Na kraju su osvojili Božju milost. Nasuprot tome, govorila sam samo o spremnosti na pokajanje. Ali kada sam se zaista zatekla u tom okruženju, samo sam želela da ponovo zaštitim svoj ugled. To nije bilo istinsko pokajanje! Moram da otpustim sopstveni ugled i da braći i sestrama iskreno saopštim istinu o svojoj iskvarenosti. Moram svima da dozvolim da jasno vide moj pravi rast, da mi se više ne bi divili, niti me obožavali, i da bi shvatili Božju pravednost iz mog neuspeha, uzimajući ga kao upozorenje. Kada sam to shvatila, otvorila sam se i besedila o onome što sam otkrila i kako sam se ponašala od kada sam postala starešina: kako sam uzdizala i isticala sebe. Kada sam završila besedu, u srcu sam se osetila posebno oslobođeno.

Nekoliko dana kasnije, više starešine su mi uredile novu dužnost. U tom trenutku sam se toliko uzbudila da sam zaplakala. Nikada nisam očekivala da ću, kada se istinski pokajem Bogu, videti Njegovo nasmejano lice. Bog me nije napustio, niti se ophodio prema meni u skladu s mojim prestupima. Bila sam izuzetno dirnuta. Potajno sam rešila sledeće: „U budućnosti moram da imam bogobojažljivo srce kada obavljam dužnost, da svesno veličam Boga, da svedočim o Njemu, da dam sve od sebe da stremim ka istini, da obavljam svoje dužnosti na prizeman način i da prestanem da ističem sebe.” Kasnije, kada sam obavljala svoje dužnosti, pokazala sam mnogo više uzdržanosti. Svaki put kada sam želela da istaknem sebe, svesno bih se pomolila Bogu, prihvatila Njegovo ispitivanje, pobunila bih se protiv svojih pogrešnih namera i više ne bih postupala u skladu sa svojim iskvarenim naravima. Kada sam tako primenjivala, osećala sam se veoma opušteno u srcu.