U junu 2022. godine, naša crkva se suočavala sa velikim brojem hapšenja od strane KPK. Mnogo sam se rastužila kada sam saznala da su braća i sestre iz moje okoline hapšeni jedno za drugim. Istovremeno sam se brinula i za sopstvenu bezbednost, misleći: „Bila sam u kontaktu sa nekoliko braće i sestara koji su uhapšeni. Čak sam i obavljala dužnosti i vozila se u istom automobilu sa nekima od njih. Ako policija proveri snimke sigurnosnih kamera, onda nema načina da se izvučem. Imam lupus i stopala su mi otečena. Ako me policija bude uhapsila i mučila, moje telo to nikako neće moći da izdrži. Štaviše, u zatvoru ne bih mogla dobro da jedem i spavam. Zdravlje mi je ionako vrlo loše, pa čak i da me policija ne pretuče na smrt, umrla bih od bolesti u zatvoru. Ako umrem, izgubiću šansu za spasenje.” Kada sam se toga setila, osetila sam veliki strah u srcu. Jednog dana sam otišla da dostavim pismo starešini, sestri Džao Jan. Rekla je da je da joj se činilo da je neko prati kada je na ulici. Zato je počela da kruži okolo, vraćajući se kući tek kada bi videla da je uspela da zavara trag. Kada sam to čula, malo sam se uznemirila. Pomislila sam: „Moram da joj dostavljam pisma dva ili tri puta dnevno. Ako je prate, da li ću onda i ja biti upletena?” Želela sam da se sakrijem i da više ne dostavljam pisma. Međutim, tada sam pomislila da, pošto je okolina toliko nepovoljna, starešine ne mogu da rade svoj posao lično. Mnogi zadaci moraju da se izvršavaju putem pisama. Ako pisma ne budu dostavljena starešinama na vreme, posao će kasniti. Preturila sam sve to u mislima i odlučila da naprosto moram da skupim hrabrost i nastavim da obavljam tu dužnost. Pored slanja i primanja pisama, bavila sam se i zalivanjem pridošlica. Jedna od sestara koje su uhapšene posetila je mesto na kojem se okupljaju pridošlice. Pošto nismo mogli da pronađemo odgovarajuću porodicu koja bi ugostila pridošlice, a njihova okupljanja nisu smela da se prekinu, kada smo procenili ukupnu situaciju, odlučili smo da staro mesto okupljanja i dalje može da se koristi ako pažljivo pratimo dešavanja. Nastavili smo tamo da se okupljamo. Međutim, strepela sam da policija u svakom trenutku može da dođe i pohapsi nas ako sazna za ovo mesto okupljanja. Tokom okupljanja, srce nikako nije moglo da mi se smiri. U to vreme su neke pridošlice imale obaveza na poslu, a neke su trpele progon od strane svojih porodica. Nisam dublje razmišljala o tome kako da besedim da bih razrešila stanje pridošlica. Kada sam išla na okupljanja, samo sam prolazila kroz taj proces. Postepeno su prestali da dolaze na redovna okupljanja. Kasnije sam shvatila da je moje stanje bilo pogrešno i tragala sam za istinom da bih rešila sopstvene probleme.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Kada zvanično započnem Svoje delo, svi ljudi se kreću shodno Mom pokretu, pa tako ljudi širom vaseljene upošljavaju sebe u korak sa Mnom, cela vaseljena je u stanju ’radosne užurbanosti’, dok Ja čoveka podstičem da ide napred. Kao rezultat toga, veliku crvenu aždaju dovodim u stanje pomame i zbunjenosti i ona služi Mom delu; i uprkos tome što nije voljna, nije u stanju da sledi sopstvene želje, već joj ne preostaje ništa drugo nego da se ’pokori Mojim orkestracijama’. U svim Mojim planovima, velika crvena aždaja je Moj kontrast, Moj neprijatelj, kao i Moj sluga; budući da je takva, nikada nisam ublažio Svoje ’zahteve’ prema njoj. Prema tome, završna etapa dela Mog ovaploćenja dovršava se u domu velike crvene aždaje – tako da ona može pravilnije obavljati službu za Mene, posredstvom koje ću je Ja osvojiti i dovršiti Svoj plan. Dok Ja delam, svi anđeli sa Mnom kreću u odlučujuću bitku, rešeni da udovolje Mojim namerama u toj završnoj etapi, tako da Mi se ljudi na zemlji predaju poput anđela i nemaju želju da Mi se protive i ne čine ništa čime bi Me izdali. Ovo je dinamika Mog dela širom vaseljene” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 29. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je velika crvena aždaja predmet kojim se Božje delo služi. Progon koji sprovodi velika crvena aždaja Bogu služi kao sredstvo za otkrivanje svih vrsta ljudi. Da se otkrije ko je kukolj, a ko žito. Ljudi koji istinski veruju u Boga i koji imaju istinsku veru u Boga u stanju su da istraju u obavljanju svoje dužnosti bez obzira na okruženje sa kojim se suočavaju ili koliko je opasno njihovo okruženje. Ljudi koji ne veruju istinski u Boga biće plašljivi i povući će se kada se suoče sa hapšenjem i progonom. Videla sam da kada sam se suočila sa opasnim okruženjem, nisam želela čak ni da obavljam svoju dužnost zbog plašljivosti i straha, i stalno sam želela da se sakrijem. Razmišljala sam samo o svojoj ličnoj bezbednosti. Uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Čak sam bila površna kada sam zalivala pridošlice. Zar takvim ponašanjem nisam izdala Boga? Ako tako nastavim, zar neću biti kukolj koji će svakako biti oduvan?

Pročitala sam još Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su sve stvari i događaji u Božjim rukama. Koliko god da je Sotona neobuzdan, ne usuđuje se da deluje svojevoljno bez Božje dozvole. Pomislila sam na Jovovo iskustvo. Kada se Sotona kladio sa Bogom, Bog mu nije dozvolio da oduzme Jovu život, te se Sotona nije usudio da tako postupi. On deluje u granicama koje Bog odredi i ne usuđuje se da to prekrši ni za dlaku. Videla sam da nisam shvatila Božju neprikosnovenost. Stalno sam imala osećaj da neću biti uhapšena ako se sakrijem kod kuće i da sam u opasnosti od hapšenja ako radim napolju. Kada je trebalo da dostavim nekoliko pisama u jednom danu ili da odem i zalijem pridošlice, u srcu sam osećala otpor. Imala sam osećaj da će policija početi da me posmatra, a zatim me i uhapsiti, ako nastavim to da radim. Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da, iako svakog dana prolazim ispred svih vrsta sigurnosnih kamera, policija ne bi mogla da me uhapsi bez Božje dozvole. Setila sam se iskustva jedne sestre. Policija ju je zaustavila na kontrolnom punktu i spremala se da je uhapsi. Izgledalo je kao da nema načina da se izvuče, ali im je glatko prošla ispred nosa. Verovala sam u Boga dugi niz godina, ali nisam imala stvarno razumevanje Božje svemogućnosti, neprikosnovenosti i autoriteta. Kada sam se suočila sa opasnim okruženjem, želela sam da ga izbegnem i sakrijem se da bih se zaštitila, kao kornjača koja se povlači u svoj oklop. Imala sam premalo vere! Dok sam razmišljala o Božjim rečima, moje stanje se donekle poboljšalo. Kada sam kasnije ponovo počela da dostavljam pisma, nisam se više osećala tako uplašeno. Samo sam želela da dostavim pisma što je brže moguće kako rad crkve ne bi kasnio. Kada bih na putu ka zalivanju pridošlica osetila strah, svesno bih se molila Bogu i zamolila Ga da zaštiti moje srce kako bi se smirilo. U srcu sam se usredsredila na duboko razmišljanje o Božjim rečima, kombinujući ih u besedi sa problemima pridošlica. Sve pridošlice su govorile da su zadobijali nešto na okupljanjima, ponovo su mogli redovno da se okupljaju.

Kasnije sam promislila o sebi. Zašto sam uvek uzimala u obzir samo sopstvenu bezbednost čim bih se suočila sa opasnim okruženjem? Pročitala sam sledeće Božje reči: „Da li je u okruženju kontinentalne Kine moguće izbeći da se tokom izvršavanja sopstvene dužnosti ne preuzme nikakav rizik i obezbediti da se ništa loše ne dogodi? Čak ni najoprezniji čovek ne može to da garantuje. Ipak, oprez je neophodan. Budete li unapred dobro pripremljeni, to će donekle poboljšati stvari i može pomoći da se gubici svedu na najmanju meru ako nešto zaista krene po zlu. Ako nema nikakve pripreme, gubici će biti značajni. Možete li jasno da uvidite razliku između ove dve situacije? Prema tome, bilo da je reč o okupljanjima ili o obavljanju bilo kakve dužnosti, najbolje je biti oprezan i neophodno je preduzeti određene mere predostrožnosti. Kad odana osoba obavlja svoju dužnost, ona može da razmišlja malo sveobuhvatnije i temeljnije. Ona će ove stvari želeti da organizuje što bolje može, tako da se gubici svedu na najmanju meru ukoliko nešto krene po zlu. Ona oseća da mora da postigne taj rezultat. Neko kome manjka odanosti o tim stvarima ni ne razmišlja. Misli da te stvari nisu bitne i prema njima se ne odnosi kao prema svojoj odgovornosti ili dužnosti. Kad nešto krene po zlu, ta osoba ne oseća nikakvu krivicu. To je ispoljavanje odsustva odanosti. Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Božje reči razotkrivaju kako su antihristi posebno sebični i ogavni. Bez obzira na to sa čime se suočavaju, oni samo misle na svoju ličnu korist. Posebno kada se suoče sa opasnim okruženjem, čim postoji i najmanji nagoveštaj opasnosti, prva stvar na koju pomisle je njihova lična bezbednost. Oni uopšte ne razmatraju da li će rad crkve pretrpeti štetu. Shvatila sam da je narav koju sam otkrila ista kao ona kod antihrista. Ovog puta uhapšeno je mnogo braće i sestara. Prva stvar na koju sam pomislila jeste da sam bila u kontaktu s ljudima koji su uhapšeni, tako da je postojala mogućnost da mi je bezbednost ugrožena. Kada su starešine uredile da dostavljam pisma, plašila sam se da će me policija uhapsiti i pretući na smrt. Tada u budućnosti ne bih imala dobar ishod ili odredište. Osećala sam da izlažem sebe smrtnoj opasnosti obavljajući tu dužnost: bila je isuviše rizična. Tako da sam želela da odbijem tu dužnost. Kasnije, iako mi se činilo da se pokoravam spolja, terala sam sebe da je obavljam. Čim sam osetila i najmanji nagoveštaj opasnosti, postala sam plašljiva i uplašena, i stalno sam želela da se negde sakrijem. Bila sam potpuno svesna da je zalivanje pridošlica deo moje dužnosti. Međutim, zbog plašljivosti i straha nisam mogla da smirim srce i okupim se sa pridošlicama. To je značilo da se problemi pridošlica nisu mogli rešiti i živeli su u negativnosti, ne želeći da prisustvuju okupljanjima. Na svakom koraku sam razmišljala o svojoj bezbednosti i kako da se zaštitim. Ostavila sam po strani rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Zaista nisam imala ljudskosti! Bila sam tako sebična i ogavna! Duboko u srcu sam se pokajala. Bila sam voljna da otpustim ličnu korist, i da ispunim svoju dužnost bilo da me uhapse ili ne. Kada sam to pomislila, srce mi je bilo mnogo mirnije.

Kasnije su do mene stalno stizale vesti o hapšenju braće i sestara i napetost se vratila u moje srce. Jedan od uhapšene braće znao je za nekoliko mesta okupljanja. Čak sam ga nekoliko dana ranije odvela na mesto okupljanja, i nisam bila sigurna da li su me videli i pratili. Živela sam sa osećajem da svakog časa mogu da me uhapse. Kad bi me uhapsili, čak i ako me ne bi pretukli na smrt, umrla bih od bolesti u zatvoru. Dok sam o tome razmišljala, sve više sam se plašila i želela sam ponovo da se sakrijem. Ali onda mi je palo na pamet nešto drugo: „Ako odem, šta će biti s poslom ovde? Ne mogu da živim na sebičan i ogavan način kao antihrist. Ne mogu da zanemarujem rad crkve da bih se zaštitila.” Iako sam obavljala svoju dužnost napolju, i dalje sam bila plašljiva i uplašena u srcu. Jednom, tokom moje duhovne posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „U kontinentalnoj Kini, ceo Božji izabrani narod iskusio je represiju i hapšenje od strane velike crvene aždaje i ujedno je doživeo neka iskušenja. Koliko god puta da su bili slabi ili da su grešili, svima onima koji su u stanju da streme ka istini postepeno se uvećavao rast i sticali su život-ulazak. Budu li se ponovo susreli sa okruženjima i iskušenjima koje su iskusili u prošlosti, oni će donekle imati veru. Ako ih iskustvo jednoga dana dovede do te tačke da se smrti ne boje i da mogu jasno da vide da su život i smrt ljudi zaista u Božjim rukama, te da njima orkestrira i uređuje ih Bog, ne znači li to da im se vera uvećala? Baš kao u doba Starog zaveta – zašto lavovi nisu ugrizli Danila kad je bačen u lavlju jamu? Zato što je imao veru da Bog ne dozvoljava lavovima da ga ugrizu. Šta je, dakle, Danilo razmišljao u svom srcu? Nije se žalio na Boga. U svom srcu je rekao: ’Bog me je bacio u lavlju jamu. I ja i lavovi smo stvorenja. Ako im Bog dozvoli da me pojedu, onda je došlo moje vreme da umrem. Ako Bog to ne dozvoli, lavovi me neće pojesti. To dokazuje da i dalje treba da živim u Božjim rukama, da moj životni vek još nije završen i da ne treba da umrem. To određuje Stvoritelj.’ Kad se suočio sa ovim, kao prvo, Danilo nije porekao Božje ime; kao drugo, nije imao nikakvu sumnju u to šta Bog radi, o tome nije donosio sudove, nije to osuđivao, niti se protiv Boga bunio i bio je u stanju da se pokori Božjim uređenjima. Sotona je time poražen i ponižen. Dakle, šta su bili Danilovi postupci i ispoljavanja? Bili su svedočenje. Jedino kad imaš takav rast suočićeš se s takvim kušnjama. Čak i ako te Bog smesti u lavlju jamu, a ti se ne bojiš i lavovi se ne usuđuju da te pojedu, to onda dokazuje da imaš istinsku veru i da si krenuo putem da budeš usavršen. Životni rast je upravo takav. Bacanje u lavlju jamu takođe je kušnja, baš kao i kad je Jovu oduzet ogroman imetak. Koje je bilo Jovovo ispoljavanje? (Pokornost.) Zašto je bio u stanju da se pokori? Zato što Jov nije imao nikakve sumnje prema onome što Bog radi. Bilo da je Bog nagrađivao ili je oduzimao, za Jova je to bilo u redu. Čak i da je Bog jednog dana davao, a već narednog oduzimao, Jov bi se i dalje pokorio. Kako god da je Bog postupao, za Jova je to bilo u redu; mogao je da dozvoli Bogu da orkestrira kako je On hteo i da se Bogu pokori. Bio je u skladu s Bogom. Odnosno, kako god da je Bog postupao, čak i da se Bog njime poigravao, Jov bi i dalje mogao da se pokori. (…) Istinska vera sadrži istinsku pokornost, a istinska pokornost rađa istinsku veru. Ako imaš istinsku veru i možeš da postigneš istinsku pokornost, koja to kušnja može da te porazi? Koje okruženje može da te porazi? Niko ne može da te porazi. Čak i ako te bace u lavlju jamu, lavovi se neće usuditi da te pojedu. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.)” (Božje zajedništvo). Iz Božjih reči sam shvatila da ako verujete u Boga u Kini, ateističkoj zemlji, ne možete da izbegnete hapšenje i progon. Međutim, bez obzira na to koliko je okolina opasna, ako možete da rizikujete svoj život, bez straha od smrti, to je znak istinske vere u Boga. Baš kao Danijel. Verovao je u Božju neprikosnovenost i imao je veru u Boga. Kada je bačen u lavlju jamu, nije se žalio Bogu. Bilo da je preživi ili da strada, predao se na milost i nemilost Božjem orkestriranju. Bog nam je omogućio da iskusimo ovaj progon i nevolju tako da kroz to naša istinska vera u Boga može biti usavršena. Treba da budem kao Danijel i da stavim svoj život ili smrt u Božje ruke. Ako bi Bog dozvolio da me policija uhapsi, onda bih se pokorila Božjem uređenju. Ako Bog ne bi dozvolio da budem uhapšena, bila bih voljna da dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam čula crkvenu himnu, koja me je zaista dirnula.

Sledeći Hrista, nikada se neću vratiti nazad, čak ni do smrti

1  Sotona, velika crvena aždaja, bezumno progoni i hapsi Božji izabrani narod. Oni koji slede Hrista rizikuju svoje živote da bi obavljali svoje dužnosti. Jednog dana mogu biti uhapšen i progonjen zbog svedočenja o Bogu. U svom srcu jasno razumem da je to progon zarad pravednosti. Možda će moj život nestati poput prolaznog vatrometa. U ovom životu, to što sledim i svedočim o Hristu ispunjava moje srce ponosom. Čak i ako ne budem mogao da vidim dosad nezabeleženi prizor širenja carstva, neću se kajati niti ću se žaliti, i uputiću svoje najlepše želje. Čak i ako ne mogu da ugledam dan kada će carstvo biti ostvareno, danas mi je dovoljno to što mogu da svedočim da bih ponizio Sotonu.

2  Sin čovečji poslednjih dana izražava istinu, budeći nebrojena srca. Vidim da su sve Božje reči istina, zato Ga sledim. Možda ću jednog dana biti uhapšen i postati mučenik zbog propovedanja jevanđelja, ali će brojni sveci nastaviti da nose plamen jevanđelja carstva. Ne znam koliko dugo još mogu da idem ovim putem propovedanja jevanđelja, ali dokle god živim, propagiraću Božje reči i svedočiću o Hristu. Jurcam unaokolo samo da sledim Božju volju i izvršim Njegov nalog. Čast mi je što mogu prineti svoje telo i srce za svedočenje o Hristu. Ni progon ni nedaća ne mogu me slomiti; razbuktali plamen peći oplemenjuje čisto zlato. U Kini, zemlji velike crvene aždaje, pojavljuje se grupa pobednika.

(…)

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Slušala sam ovu pesmu bez prestanka. Bila sam nadahnuta, ali i posramljena. Moja braća i sestre su bili spremni da žrtvuju svoje živote da bi propovedali jevanđelje i svedočili o Bogu. Čak i da su završili kao mučenici, bili bi postojani u svom svedočenju. Nasuprot njima, u mom slučaju je postojala samo moguća opasnost po moju bezbednost – ali nije bilo govora o žrtovovanju svog života. Ali i pored toga, toliko sam se uplašila da više nisam želela da obavljam svoje dužnosti. Nisam bila ni blizu toj braći i sestrama. Previše sam brinula o svojoj koži! Razmišljala sam o sledbenicima iz Doba blagodati, koji su prošli kroz mnogo progona da bi svedočili o delu Gospoda Isusa. Međutim, oni nikada nisu prestali da propovedaju jevanđelje, niti da svedoče o Bogu zato što su se plašili smrti. Na kraju su bili mučenici za Boga. Iako im je telo umrlo, njihove duše nisu; živeli su na drugi način. Njihovo svedočanstvo dobilo je Božje odobravanje i njihova smrt je bila dragocena i značajna. Nasuprot tome, ljudi koji su bili strašljivi, uplašeni i kojima je bilo stalo samo do spasavanja sopstvene kože postali su Jude i izdali Boga da bi sačuvali sopstveni život. Iako su živeli neko vreme, njihovi duhovi, duše i tela su na kraju uništeni za čitavu večnost. Kada sam to shvatila, više nisam bila zaplašena i sputana smrću. Ako me jednog dana zaista uhapse, to će biti svedočanstvo koje je trebalo da ponesem. Radije bih umrla nego se pretvorila u Judu i izdala Boga. Setila sam se odlomka iz Božjih reči: „Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da svim silama radiš ka tome, i nadam se da ćeš svoju odanost prema Bogu moći da ispuniš pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Bez obzira na okruženje sa kojim se suočavam, ja sam stvoreno biće i treba dobro da obavim svoju dužnost. Moram da sledim Boga i da dobro obavljam svoju dužnost čak i ako dam svoj život za nju. Kasnije sam normalno obavljala svoju dužnost. Brzo sam obavestila porodice domaćine da je uhapšen brat koji je bio kod njih, kako bi mogle da se presele. Niko više od braće i sestara nije imao problema zbog toga. Kada su neka braća i sestre bili u lošem stanju jer su se plašili da će biti uhapšeni, potražila bih ih i razgovarala s njima u zajedništvu. Kako je sve više ljudi prihvatalo Božje delo poslednjih dana, starešine su me zamolile da zalivam pridošlice. Aktivno sam sarađivala.

Kroz ovo iskustvo, stekla sam određeno praktično razumevanje Božjeg autoriteta i svoje sebične i ogavne sotonske prirode. Od sveg srca se zahvaljujem Svemogućem Bogu!