Pre nekoliko godina sam zajedno sa braćom i sestrama približnih godina zalivala novopridošle. Bili su tako odgovorni i puni entuzijazma. Drugi su ih često hvalili, zbog čega sam im se mnogo divila. Nadala sam se da ću jednog dana biti poput njih i da će se drugi ugledati na mene. Kasnije sam premeštena u drugu crkvu. Nedugo zatim, tamošnji starešina je proglašen za lažnog starešinu i smenjen je jer nije obavljao praktičan posao, a ja sam izabrana za crkvenog starešinu umesto njega. Braća i sestre koji su me poznavali, ohrabrivali su me, govoreći: „Bog te uzdiže, bolje bi bilo da to ceniš.” Znala sam da će ta dužnost biti velika odgovornost i osećala sam da će to biti velika prilika da se dokažem. Ako budem dobro radila, braća i sestre će se ugledati na mene. U sebi sam odlučila da ću dati sve od sebe kako bih dobro obavljala tu dužnost.

Nakon toga sam na svakom okupljanju detaljno analizirala kako prethodni starešina nije obavljao stvaran posao i kako je često govorio negativno i svi su bili jako ljuti na njega. Videvši to, često sam se morala podsećati da braća i sestre sada mogu prepoznati lažne starešine i da od mene očekuju da obavljam praktičan posao. Morala sam naporno da radim i da nastojim da pridobijem njihovo odobravanje. Kao crkveni starešina, moram da budem najaktivnija u crkvi i spremna da patim više od ostalih, kao i da budem u stanju da se žrtvujem više nego iko drugi. Morala sam da imam više vere od ostalih kad se pojave kušnje, a ne da tada postanem negativna. U svakom pogledu sam morala biti bolja od ostalih u crkvi, da bi me svi neprestano pevali hvalospeve. Okupirana ovim mislima bavila sam se svim grupnim okupljanjima i svake večeri odlazila kasno na spavanje. Ponekad bih, dok sam ćaskala sa drugima, namerno pomenula koliko sam zauzeta crkvenim poslom i koliko kasno ležem. Kada bi to čuli, mislili bi da sam tako odgovorna i tako spremna da patim i uvek su mi govorili da pazim na sebe. Poklanjali bi mi i poslastice i pića iz svojih domova. Kad god je neko od njih bio u lošem stanju, požurila bih da mu pružim podršku, bez obzira na sve. Na okupljanjima sam braći i sestrama govorila o onima koji su dugo bili negativni, ali su nakon razgovora sa mnom ponovo postali pozitivni. Tada su svi pomislili da sam, iako mlada, bila strpljiva i puna ljubavi. Da bih se izborila s crkvenim radom, čim bi se potencijalni preobraćenik pojavio, požurila bih da zamolim đakona koji širi jevanđelje da razgovara sa njim, a ponekad bih čak i sama otišla da tome svedočim. Rad na jevanđelju je počeo da napreduje i na jednom okupljanju rekla sam ostalima: „Vidite? Naš rad na jevanđelju ranije nije bio sjajan, ali sada svakog meseca imamo ljude koji prihvataju Božje delo. Moramo još više da se trudimo.” Tada su braća i sestre pomislili da je, otkako sam došla, nad radom na jevanđelju preuzeta kontrola i da je poboljšan, pa su se ugledali na mene i obožavali me još više. Kada sam na okupljanjima delila svoja iskustva, veoma bih isticala neke primere pozitivnog ulaska. Plašila sam se da bi, ako bih previše govorila o svojoj iskvarenosti, drugi pomislili da sam bila slaba kad su se pojavili problemi i da sam imala mali rast, pa se onda više neće ugledati na mene. Stoga sam nastojala da vrlo malo govorim o tome koliko sam negativna ili slaba ili o tome kako sam otkrila iskvarenost. Što se tiče toga kako sam tragala za istinom, praktikovala Božje reči i kako sam s verom vršila svoju dužnost i videla Božje vođstvo, pohvalno sam pričala o tome, pazeći da prepričam svaki najsitniji detalj. Pošto sam dugo tako besedila, ostali su mislili da sam sjajna u težnji ka istini i da uvek mogu pronaći put primene. Kada bi imali poteškoća, potražili bi me da razgovaramo.

Posle nekog vremena, svi aspekti crkvenog rada su počeli da napreduju. Vera ljudi je rasla i sve je više ljudi želelo da obavlja svoju dužnost. Videvši taj uspeh, još više sam osećala kao da sam stub crkve. Držala sam se uspravno i hrabrije sam govorila gde god bih otišla. Mislila sam da mi, kao crkvenom starešini, dobro ide i da je moj položaj potpuno zaslužen. Kad sam radila s drugima, uvek sam preuzimala vođstvo. Razmetala sam se, kao da sam bolja od njih, da bi mi se divili i radili šta kažem. Jednom smo morali da iznajmimo kuću, kako bismo se okupili. Đakon i jedan brat, koji je bio moj saradnik, otišli su da provere kuću. Pomislila sam: „Trebalo bi da se ja pitam o tako važnoj stvari. Ne možete to odobriti, a da ja to nisam čak ni videla.” U stvari, u svom srcu sam znala da je taj brat bio stariji i iskusniji od mene i da bi on bolje od mene znao da li je ta kuća pogodna ili ne. Ali lupala sam glavu oko toga kako da pokažem koliko sam pametna, misleći: „Koje još detalje i pitanja treba da uzmemo u obzir kada iznajmljujemo kuću?” Tako da sam postavila neka pitanja i naterala ih da se još raspitaju. Na kraju su otkriveni neki problemi u vezi sa tom kućom, a kad su moji saradnici to saznali, rekli su: „Tako nas je sramota. Stariji smo od tebe, ali nismo razmotrili stvari tako pažljivo kao ti.” Bila sam tako zadovoljna sobom kad sam to čula. Od tada su svi dolazili kod mene da zatraže odgovore i diskutuju o stvarima. Kako je vreme prolazilo, oni s kojima sam sarađivala postali su pomalo pasivni, čekajući da ja dam svoje mišljenje o svemu. Počeli su sve više da se oslanjaju na mene.

Postepeno sam otkrila da se sve više uspostavljao moj ugled među saradnicima i da sam morala da se pitam u vezi sa svim crkvenim stvarima, velikim ili malim. Braća i sestre su očekivali od mene da razgovaram sa njima o svakoj poteškoći. Osećala sam se nezamenljivom u crkvi i često sam bila veoma zadovoljna sobom. Ponekad bih pomislila da će nesreća stići one na koje se drugi ugledaju, pa bih osetila nespokoj i zapitala se: „Svi se toliko ugledaju na mene – jesam li zastranila?” Ali onda bih pomislila: „Ja sam starešina. Braća i sestre bi i trebalo da mi dolaze sa svojim problemima. A, postoje neki njihovi problemi gde im mogu pomoći da ih reše. Normalno je da se oslanjaju na mene! Ko ne voli da bude sa nekim ko mu pomaže?” I tako sam zanemarila prekore i upozorenja Svetog Duha i nisam ispitivala sopstveno stanje niti put kojim idem. Umesto toga, samo sam nastavila istim starim pogrešnim putem. Tek kad me Bog prekoreo i disciplinovao, moje otupelo srce se malo osvestilo.

Kada sam se jednog jutra probudila, shvatila sam da me ozbiljno boli levo oko. Stalno je suzilo, a kad sam se pogledala u ogledalo, otkrila sam da mi je cela leva strana lica ukočena. Nisam mogla da zatvorim oko niti da pomeram usta. Nisam imala pojma šta se dogodilo. Na okupljanju tog popodneva, jedna sestra se šokirala kad me je videla. Rekla je da je to paraliza lica i da moram odmah da počnem s terapijom. Ako bih odlagala, lice mi se nikada ne bi vratilo u normalu. To je bio pravi udarac i um mi je bio potpuno prazan. Kako sam mogla tako mlada da dobijem takvu bolest? Ako je istina ono što je rekla i ako bi mi lice ostalo iskrivljeno, kako bih onda vršila svoju dužnost? Kako bih izašla pred ljude? Bila sam potpuno ošamućena, a onda sam počela da osećam slabost. Svi su diskutovali o mojoj bolesti, a u glavi mi je bila totalna zbrka. Više uopšte nisam imala energije.

Ne sećam se kako sam došla kući tog dana. Htela sam da se pomolim Bogu, ali nisam znala šta da kažem. Sve što sam mogla da uradim je da nastavim da tražim od Boga da me vodi, da smirim svoje srce i tragam za Njegovom namerom. Odjednom sam pomislila na himnu Božjih reči: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Božje reči kažu: „Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno.” Božje reči su mi pomogle da shvatim da ta bolest nije bila slučajnost. Iza toga je sigurno bila Božja dobra volja i On me je disciplinovao. Morala sam ozbiljno da tragam i razmislim o sebi, da bih shvatila kako sam uvredila Boga. Došla sam pred Boga u molitvi: „Svemogući Bože! Sada sam bolesna i u svom srcu znam da me Ti ovim disciplinuješ, da koristiš ovu bolest da me upozoriš i nateraš da razmislim o sebi. Ali trenutno sam tako umrtvljena. Nisam shvatila svoje probleme. Molim te, prosveti me, kako bih naučila svoju lekciju kroz ovu bolest.” Nakon molitve nastavila sam da razmišljam o tome, ali nisam mogla da shvatim čime sam uvredila Boga. Zato sam ponovno došla pred Boga u iskrenoj molitvi i zamolila ga da me vodi. Molila sam se i tragala tako nekoliko dana. Hvala Bogu što je uslišio moje molitve. Nedugo zatim, Bog je uredio situacije tako da sam mogla uvideti svoje probleme.

Jednog dana sam otišla u kuću sestre Beatris na akupunkturu. Cela njena porodica je pitala kako sam, bojeći se da me možda obuzimaju negativna osećanja. Tokom akupunkture čitala je „Načela o tome kako se nositi s bolešću”. Rekla mi je da se ne brinem, nego da se više molim i oslanjam na Boga i da imam vere, kao i da ću uz pomoć terapije začas biti bolje. Međutim, pošto je pre toga rekla da bi bez blagovremene terapije moje lice moglo zauvek da ostane iskrivljeno, stvarno sam se uplašila. Ali videvši je tako zabrinutu za mene, pomislila sam: „Kad bi ostali znali kako se zaista osećam, da li bi mislili da imam mali rast? Kad god se neko suoči sa kušnjom ili se razboli, razgovaram sa njima o istinama vezanim za veru, osećajući se tako snažno u veri. Ali sada kada sam se tako iznenada razbolela, pokazujem svoj nedostatak vere i izražavam brige i strahove. Hoće li svi misliti da sam samo propovedala reči i doktrine?” Tako da sam se nasmešila i rekla Beatris: „Zapravo se osećam malo slabo sada kada sam bolesna, ali verujem da je sve u Božjim rukama. Ova fizička patnja nije ništa. Najviše me boli to što ne mogu da pronađem Božju nameru ili da shvatim koji su moji problemi. Uznemirava me to što sam tako otupela.” Zadivljeno me je pogledala i rekla: „Trebalo bi da razmisliš o sebi sada kada si bolesna. Preispitaj se i pokušaj da razumeš sebe, a idi i na terapiju. Razbolela si se jer uvek tako naporno radiš. Ti obavljaš svoju dužnost od svitanja do sumraka i svi to poštujemo. I dalje želiš da odeš da obavljaš svoju dužnost, čak i sada. Samo polako. Zamerila sam sestri sa kojom sarađuješ što nije radila svoj deo posla. Podsetila sam je da bude revnosnija u crkvenom radu.” Bilo mi je pomalo nelagodno kada je to rekla, pa sam je ispravila, govoreći: „Nisam jedina koja se brine o crkvenom radu. Nemoj me dizati na pijedestal”. Tog dana, na putu do kuće, pomislila sam: „Kako je mogla tako da kritikuje tu sestru zbog mene? Da li sam u njenim očima odgovornija od svih ostalih? Sigurno uvek hvalim sebe i omalovažavam druge.” Razmišljala sam o tome kako sam upravo sakrila svoju slabost od Beatris i pretvarala se da imam tako jaku veru – zar je nisam navela na stranputicu? To sam se pitala kada sam videla sestru Žaklinu kako mi prilazi. Bila je sva zabrinuta za mene i rekla: „Moraš dobro da se brineš o sebi. Šta ćemo da radimo ako te ova bolest onesposobi?” Čuvši je kako govori tako iskreno, veoma sam se uplašila. Dok sam išla svojim putem, stalno sam razmišljala o tome šta je rekla. Počela sam da osećam nervozu iznutra i pomislila sam: „Ja sam samo beznačajni crkveni starešina. Crkva će se dobro snaći i bez mene. Kako je mogla da pita šta bi radili bez mene? Njena izjava pokazuje da sam zauzela mesto u njihovim srcima. Srce je Božji hram, pa ako mi je tamo mesto, zar se ne opirem Bogu?” Razmišljala sam o tome kako sam uvek želela odobravanje i divljenje ljudi, ali kada sam čula sestru da to govori, osetila sam nespokoj i strah. Da li sam i drugu braću i sestre navela na stranputicu? Ako su se drugi osećali isto kao Žaklina, da li je to značilo da sam dovela ljude pred sebe? Bila sam na putu antihrista! Razmišljala sam o nekim antihristima koji su ranije proterani i osetila jezu kako mi se penje uz kičmu. Osećala sam se kao da sam naišla na neku veliku propast. Kada sam stigla kući, uzela sam svoju knjigu Božjih reči i pročitala ovo: „Ljudi nadmene naravi su u stanju da se bune protiv Boga, da Mu se opiru, da čine stvari kojima Ga osuđuju i kojima Ga izdaju dok istovremeno veličaju sebe i pokušavaju da osnuju sopstvena nezavisna carstva. Recimo da u nekoj zemlji živi nekoliko desetina hiljada ljudi koji su prihvatili Božje delo i da te je Božja kuća poslala tamo da vodiš i kao pastir čuvaš Božje izabranike. I recimo da ti je Božja kuća predala autoritet i dozvolila ti da radiš sȃm, tako da te ne nadzirem ni Ja niti bilo ko drugi. Posle nekoliko meseci, postao bi nešto poput suverenog vladara, sva moć bila bi u tvojim rukama, o svemu bi odlučivao, svi izabranici bi te se bojali, klanjali ti se, pokoravali ti se kao da si Bog, svakom svojom rečju ti upućivali hvalospeve, govorili da propovedaš pronicljivo i stalno tvrdili da su tvoje izjave ono što im treba, da možeš da ih obezbediš i vodiš, te za Boga ne bi bilo mesta u njihovom srcu. Zar takvo postupanje ne bi bilo problematično? Kako bi to izveo? To što su ti ljudi sposobni za takvu reakciju bio bi dokaz da posao koji si obavljao uopšte nije imao veze sa svedočenjem o Bogu, već naprotiv, svedočio je samo o tebi i tebe je isticao. Kako bi mogao da postigneš takvu posledicu? Neki kažu: ’Ono o čemu ja razgovaram u zajedništvu je istina, sigurno nikada nisam svedočio o samom sebi!’ Taj tvoj stav, taj manir, to je pokušaj da razgovaraš sa drugima sa Božjeg položaja, a ne sa položaja iskvarenog ljudskog bića. Sve što izgovaraš su pompezne reči i zahtevi upućeni drugima i nema nikakve veze s tobom. Prema tome, postigao bi to da ti se ljudi klanjaju i zavide ti sve dok ti se, na kraju, svi ne pokore, svedoče o tebi, veličaju te i laskaju ti do nebesa. Kada se to desi, bićeš gotov i doživećeš neuspeh! Zar to nije put na kom ste svi vi sada? Da od tebe zatraže da predvodiš hiljade ili desetine hiljada ljudi, bio bi ushićen. Onda bi se rasplamsala tvoja nadmenost i pokušao bi da zauzmeš Božje mesto, govorio bi i gestikulirao i više ne bi znao kako da se odeneš, šta da jedeš ili kako da koračaš. Uživao bi u životnim zadovoljstvima i poleteo u visine i ne bi se udostojio da se družiš sa običnom braćom i sestrama. Postao bi potpuno degenerisan i bio razotkriven i uklonjen, oboren kao arhanđel. Svi ste sposobni za tako nešto, zar ne? Šta bi, dakle, trebalo da radite? Ako bi, jednog dana, bilo uređeno da budete zaduženi za širenje jevanđelja u svakoj zemlji, a vi budete sposobni da hodate putem antihrista, kako bi onda jevanđelje moglo da se širi? Zar to ne bi bilo problematično? Ko bi se, onda, usudio da vas tamo pusti? Kada te pošalju tamo, ti se ne bi nikad vratio, ne bi obraćao pažnju ni na šta što Bog kaže i samo bi nastavio da se praviš važan i svedočiš o samom sebi, kao da donosiš ljudima spasenje, obavljaš Božje delo i stvaraš im utisak da se sȃm Bog pojavio i tu obavlja poslove; a pošto bi ti se ljudi klanjali, ti bi bio presrećan i pristao bi čak da se prema tebi odnose kao prema Bogu. Jednom kada bi dostigao taj stadijum, bio bi gotov, bio bi odbačen. Ta vrsta nadmene prirode bi te nesvesno odvela u propast. To je primer osobe koja hoda putem antihrista” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). „Neki ljudi koriste svoj položaj da uvek iznova svedoče o sebi, veličaju sami sebe i nadmeću se s Bogom oko ljudi i statusa. Pomoću raznoraznih metoda i mera, oni ljude primoravaju da ih obožavaju, neprestano nastojeći da ih pridobiju i da upravljaju njima. Neki čak ljude namerno navode na pomisao da su oni Bog, kako bi se prema njima odnosili kao prema Bogu. Oni nikad ne bi nekome rekli da su iskvareni – da su i oni takođe iskvareni i nadmeni, da ljudi ne treba da im se klanjaju, te da je, ma koliko da dobro rade, za sve to zaslužna Božja uzvišenost, a da oni ionako samo rade ono što bi trebalo da rade. Zašto oni ne govore tako? Zato što se užasno plaše da ne izgube svoje mesto u ljudskim srcima. Stoga takvi ljudi nikad ne veličaju Boga i nikad ne svedoče o Njemu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I”). „Svako ko ide putem antihrista uzdiže sebe i svedoči za sebe, promoviše sebe i hvali se na svakom koraku i uopšte ne mari za Boga. Da li ste doživeli ove stvari o kojima govorim? Mnogi ljudi uporno svedoče za sebe, govoreći o tome kako trpe ovo i ono, kako rade, kako ih Bog ceni i poverava im nekakve poslove, i o tome kakvi su, dok namerno koriste određeni ton glasa u govoru i imaju prenaglašene pokrete, sve dok na kraju neki ljudi verovatno ne pomisle da su oni Bog. Sveti Duh je odavno napustio one koji dostignu taj stupanj, a iako oni još nisu uklonjeni ili proterani već i dalje vrše službu za Boga, njihova sudbina je već zapečaćena i oni samo čekaju svoju kaznu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Božje reči su probole moje srce kao mač. Bila sam baš kao što Božje reči kažu, uvek sam uzdizala sebe i razmetala u svojoj dužnosti. Od kada sam postala starešina, mislila sam da moram da budem bolja od drugih i da imam veći rast, da steknem svačije odobravanje i divljenje. Kada sam delila svoja iskustva, pretvarala sam se i retko kad sam govorila o svojim slabostima i iskvarenosti, plašeći se da se drugi više ne bi ugledali na mene kada bi znali da sam isto tako iskvarena kao i oni. Čak i kada sam se razbolela, postala sam negativna, počela sam da se žalim i bila sam veoma uplašena. Međutim, da bih održala svoj ugled, krila sam svoja prava osećanja i pričala samo o pozitivnim stvarima, pa bi me ostali još više obožavali i mislili kako sam bila pozitivna i kako sam imala više vere od drugih ljudi. Ionako je i trebalo da, kao starešina, ostajem do kasno i da više patim. Ali ja uvek namerno pomenem braći i sestrama kako sam bila zauzeta, zatim, kako sam do kasno ostala budna i kako sam se trudila da bi mislili da sam tako odgovorna i vredna. Rezultati koje sam postigla u svojoj dužnosti su očigledno bili delo Svetog Duha, ali ja nikada nisam uzdizala Boga, samo sam se razmetala time kako sam patila i žrtvovala se, tako da su me svi doživljavali kao stub crkve, kao da ništa ne može bez mene. Uvek sam tako besedila, navodeći druge na stranputicu, što je dovelo do toga da sam disciplinovana ovom bolešću. Međutim, drugi su verovali da sam se razbolela zbog toga što sam naporno radila, a sestra sa kojom sam sarađivala bila je ukorena što nije radila svoj deo posla, kao da sam ja nosila najveći teret za crkvu. Ja sam uzvisila sebe i razmetala se, navodeći druge na stranputicu, isključujući ih i dovodeći ih pred sebe. Bila sam otvoreno neprijateljski nastrojena prema Bogu. Razmišljajući o tome, nisam mogla, a da ne osetim strah. Da bih naterala druge da se ugledaju na mene i da me obožavaju, koristila sam sve vrste sredstava da se razmećem i da druge navedem na stranputicu, što ih je navelo da se oslanjaju na mene, sve dok u njihovim srcima nije ponestalo mesta za Boga. Tražili su moje mišljenje i odobravanje u svemu – zar nisam vladala kao kraljica u crkvi? Crkva bi trebalo da bude mesto za obožavanje Boga. Uzdižući sebe i dovodeći druge pred sebe, zar nisam pokušavala da zamenim Boga i pretvorim Ga u figuru? Opirala sam se Bogu i izdala Ga baš kao antihrist… Počinila sam strašni greh vređajući Božju narav! Upravo tada sam osetila strah. Razbolela sam se jer sam razbesnela Boga i On je sada pokazivao Svoju pravednost. Mrzela sam sebe što sam tako otupela i buntovna i videla sam kako Božja pravedna narav ne trpi nikakvu uvredu. Pala sam pred Boga da se pomolim i pokajem: „Svemogući Bože! Poslednjih godinu dana Ti ne služim, nego činim zlo. Dovela sam ljude pred sebe, nadmećući se sa Tobom za kontrolu. Ponašala sam se kao antihrist, tako ogavno i sramotno. Dragi Bože, stvarno sam pogrešila.” Obuzeta grižom savesti, bila sam previše postiđena da bih se suočila sa Bogom.

Tada sam počela da razmišljam: „Kako sam mogla da krenem tako pogrešnim putem? Šta je, zaboga, uzrokovalo da se to desi?” Pročitala sam Božje reči: „Neki ljudi posebno veličaju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju nam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića u svojstvu čoveka, već su puni suludih težnji; prevazišli su rang čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to ’više’ odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Kada se sve sabere i oduzme, čovekova priroda je previše nadmena. (…) Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Božje reči su mi dale jasnije razumevanje suštine mog problema i uvidela sam zašto sam uvek uzdizala sebe i razmetala se u svojoj dužnosti. To je bilo zbog moje nadmene, uobražene prirode. Put kojim sam išla je bio pogrešan od samog početka. Uzdizanje same sebe i razmetanje u mojoj dužnosti učinilo me je sličnom Pavlu. Pavle je uvek uzdizao sebe i svedočio o sebi dok je radio svoj posao i nikada u svojim pismima nije svedočio da je Gospod Isus bio ovaploćeni Bog. On je samo svedočio o tome koliko je patio i žrtvovao se, čak govoreći: „Hristos je za mene život” (Filipljanima 1:21), i „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Naterao je druge da veruju da zaslužuje krunu i nagrade. Videla sam da je moja priroda ista kao Pavlova. Uživala sam u tome da se ljudi ugledaju na mene i da me obožavaju, da se sjate oko mene, i da slušam kako me hvale gde god da odem. Jednostavno sam morala da imam mesto u srcima ljudi. Baš kao što su Božje reči rekle, uvidela sam da je moja priroda ispunjena „nadmenošću i uobraženošću, odbijanjem da obožavam Boga i željom da me drugi obožavaju”. Bila sam toliko nadmena, da je to bilo izvan svakog smisla. Nisam bila u stanju da zauzmem svoje mesto kao stvoreno biće i da obožavam Boga i nisam se prema Bogu odnosila kao prema Bogu, nego sam samu sebe poštovala. Postavila sam sebe u svojoj dužnosti tako da me drugi gledaju s poštovanjem i obožavaju, tako da moja braća i sestre budu navedeni na stranputicu. Kad je bilo problema, oslanjali su se na mene i terali me da donosim sve odluke u vezi sa poslom. Dovela sam ljude pred sebe i uspostavila svoje carstvo. Kako takvo ponašanje ne bi izazvalo Božji gnev i nateralo Ga da me mrzi? Moja bolest je bila Božja pravednost, a zaslužila sam to zato što sam činila zlo i opirala se Bogu. Zahvalila sam se Bogu što me je disciplinovao, zaustavivši moje zlo u korenu.

Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Od sutra ću svrsishodno primenjivati istinu i pobuniti se protiv svog tela. Razotkriću svoju iskvarenost da drugi mogu da vide moju ružnoću, da me vide onakvu kakva jesam i da me više ne obožavaju.” Tokom duhovne posvećenosti, sledećeg jutra, pročitala sam neke Božje reči o tome kako da budemo pošteni i otvoreni i o tome kako da uzdižemo Boga i svedočimo za Njega. Božje reči kažu: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše protivili Bogu, sa najmanjom sklonošću da Mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna i nerazumna dela, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Deliti svoja iskustva i razgovarati o njima u zajedništvu znači razmenjivati sa drugima sopstvena iskustva i saznanja o Božjim rečima. Suština je u tome da svaku misao u svom srcu, svako stanje i iskvarenu narav koja se otkriva u tebi pretočiš u reči. Da se drugima omogući da razaznaju te stvari, a zatim da reše problem razmenjujući istinu. Samo kada se iskustva razmene na taj način, svi imaju koristi i ubiru plodove. Samo to je pravi crkveni život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam razumela da, kako bismo istinski uzdizali Boga i svedočili za Njega, moramo više da pričamo o svojoj iskvarenosti i buntovništvu, da razotkrijemo svoje pravo stanje i misli, da razgovaramo o svojim niskim motivima, šta smo uradili i kakav je bio ishod, kao i o tome kako doživljavamo sud Božjih reči i spoznajemo sebe. Zatim, treba da razotkrijemo i raščlanimo svoju iskvarenu suštinu, tako da svi mogu da vide naše pravo lice kao i da pričamo o tome kako nas je Bog prekorio i disciplinovao i uredio situacije da nas vodi, tako da svako može da vidi Njegovu ljubav prema čoveku. Takođe, moramo da govorimo iskreno, iz srca, a ne da se hvališemo ili razmećemo. Sada, kada sam imala put primene, otvorila sam se drugima u zajedništvu o svim načinima na koje sam u poslednje vreme išla putem antihrista. Detaljno sam analizirala strašne posledice toga što sam išla tim putem i navodila ljude na stranputicu i što sam više razgovarala o tome, to sam jasnije videla sebe. Posle su ostali rekli da ništa od toga nisu uvideli i da su ih moj mudar govor i dobra dela naveli na stranputicu. Jedna sestra je rekla: „Nekada sam mislila da si sjajna u upražnjavanju istine, kao i da, čitajući Božje reči, uvek možeš ostati pozitivna. Sad vidim da si i ti tako iskvarena, da si takođe bila negativna i slaba, i da je celi iskvareni ljudski rod isti. Ne možemo nikoga da obožavamo niti da nekoga stavljamo na pijedestal.” Druga sestra je rekla: „Mislila sam da si stvarno jaka i nikad nisam želela da budem otvorena u tvojoj blizini. Nekada sam mislila da sam u poređenju sa tobom tako iskvarena! Sada, kada si nam se danas otvorila, vidim da smo svi isti.” Čuvši sestre kako to govore osetila sam se tako posramljeno i pokajnički. Rekla sam im: „Nemojte se više ugledati na mene. Išla sam putem antihrista i sve sam vas navela na stranputicu.” Tada su moji saradnici koristili Božje reči da mi pomognu da spoznam sebe, i odjednom sam osećala veću bliskost prema njima. Osećala sam se mnogo opuštenije kada sam se tog dana vratila kući. Te večeri sam skoro zaboravila na svoju bolest i spavala sam kao beba. Bila sam oduševljena kad sam se sutradan probudila i otkrila da mi se lice vratilo u normalu. Bilo je bolje za samo jednu noć!

Posle toga, na okupljanju, pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Obično, kada su u pitanju oni čije namere i ciljevi nisu ispravni, kao i oni koji vole da ih drugi vide, koji su voljni da rade stvari, koji su skloni remećenju, koji su dobri u izlaganju verske doktrine, koji su Sotonini lakeji, i tako dalje – kada se takvi ljudi podignu, oni postaju prepreka za crkvu, i to za posledicu ima da potpuno poništi jedenje i pijenje Božjih reči od strane njihove braće i sestara. Kada naiđete na takve ljude koji glumataju, odmah ih udaljite. Ako se uprkos ponovljenim upozorenjima ne promene, onda će pretrpeti gubitak. Ako oni koji se tvrdoglavo drže svog načina rada pokušaju da se odbrane i da prikriju svoje grehe, crkva treba odmah da ih izbaci i da im ne ostavi prostora za manevrisanje. Nemojte da izgubite mnogo pokušavajući da sačuvate malo; imajte u vidu širu sliku” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 17. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su otkrile moju najočigledniju osobinu u poslednjih godinu dana. Od kada sam izabrana za starešinu, stalno sam uživala u tome da preuzimam vođstvo u svemu što sam radila. Razmetala sam se kao da sam bolja od svih. Kada razgovaram o poslu sa svojim saradnicima, iako su oni imali svoje ideje, uvek sam morala da preuzmem vođstvo i da iznesem svoja „superiorna” mišljenja. Činilo se da sam bila proaktivna i pozitivna, ali u stvarnosti sam samo želela da mi se ljudi dive i da se razmećem u svemu što radim. Razmišljajući o tome, shvatila sam da me je moja nadmena priroda naterala da se ponašam tako sramno. Ostali su poštovali moje mišljenje i diskutovali sa mnom o stvarima. Oni su proživljavali istina-stvarnost; oni nisu bili diktatorski nastrojeni ili nadmeni. Međutim, ja sam to shvatila kao da sam bolja od njih i uvek sam želela da budem snishodljiva i da pokažem koliko sam bolja. Sve je to bilo tako smešno. Osećala sam se kao car u bajci „Carevo novo odelo”, bez ikakve samosvesti. Nisam znala koliko sam se sramotno ponašala, ali jednostavno sam se razmetala kad god sam za to imala priliku. Razmišljajući o svom ponašanju, osećala sam se poniženo i posramljeno. Mislila sam da sam sjajna jer nikad nisam zaista spoznala sebe. Plašila sam se razmišljajući o putu kojim sam išla, posebno kada sam pročitala u Božjim rečima, da kada naiđemo na ljude sa pogrešnim motivima koji vole da se razmeću, treba „odmah da ih udaljimo” i ako ne razmišljaju o sebi već se pravdaju, „crkva treba odmah da ih izbaci”. To je pokazalo Božju pravednost i veličanstvo. Mislila sam da je to ispravno. Razmetala sam se kad god sam mogla i na kraju sam svoju braću i sestre navela na stranputicu i naterala ih da me još više obožavaju. To je dovelo do toga da oni u svojim srcima nemaju mesta za Boga. Potajno sam one sa kojima sam sarađivala pretvorila u figure i oni se više nisu ponašali odgovorno. Dok sam divljala po crkvi, samo sam sasvim nesvesno prouzrokovala štetu, razmišljajući sve vreme o sebi kao o zvezdi u usponu. Da mi Bog nije tako oštro sudio, nikada ne bih znala ništa o sebi niti o pogrešnom putu na kom sam bila, niti da sam bila na putu bez povratka. Shvatajući to, moje gledište je počelo da se menja. Nekada sam mislila da ako sam sposobna osoba na koju se drugi ugledaju, onda nije strašno ako se malo razmećem, čak je veličanstveno. Sada sam shvatila da je bilo sramno razmetati se na tako ogavan način, samo da bih ljude navela da se ugledaju na mene. Osećala sam koliko je nedostojanstveno to što nisam razumela sebe, što nisam tražila promenu naravi, što sam sledila svoju nadmenu narav i razmetala se kad god sam imala priliku. Oni sa ljudskošću su u stanju da odbace svoju nadmenost, da se boje Boga, da se propisno ponašaju, da predano obavljaju svoju dužnost i svedoče o Bogu rečju i delom. Takvi ljudi žive razumno i dostojanstveno.

Nakon toga sam osećala gađenje i odbojnost kad god sam se nehotice razmetala. Tada bih se svesno podsetila da moram da budem realna i da se ne šepurim, ma s kim bila. Posebno sam morala da budem praktičnija u svojim besedama i da se ne razmećem. Pre nego što bih podelila svoja iskustva, pažljivo bih se molila Bogu, tražeći od Njega da ispita moje srce, i ispravila bih svoje motive da bih Mu više svedočila. Nakon besede bih se zapitala, da li sam se na bilo koji način razmetala u onome što sam upravo rekla. Ponekad bih otkrila da sam se malo razmetala u onome što sam rekla, pa kad bih se sledeći put srela sa istom grupom, razotkrila bih se i detaljno analizirala svoje prethodno ponašanje da bi svi oni razaznali moje reči i da me ne bi slepo obožavali. Posle takve besede, braća i sestre su mogli da vide moj pravi rast i da se više ne ugledaju na mene.

Razmišljajući o svemu što se dogodilo, Bog mi je dao priliku da obavljam svoju dužnost, ali sam išla putem antihrista da bih radila onako kako ja želim i postala sam Njegov neprijatelj. Toliko dugujem Bogu. Da me tom bolešću nije disciplinovao i da mi nije sudio Svojim rečima, i dalje uopšte ne bih spoznala sebe. Uvek sam pevala himnu Znajte da su Božja grdnja i sud ljubav, ali nikada nisam imala nikakvo pravo iskustvo ili razumevanje o tome. Sada sam zaista osetila da su Božji sud, grdnja i disciplina Njegova najveća ljubav i spasenje! Bila sam veoma dirnuta dok sam razmišljala o Božjoj ljubavi i zažalila sam što nisam težila istini. Rekla sam sebi da moram da tragam za tim da budem poštena osoba. Na okupljanjima sam se fokusirala na to kako da besedim u skladu sa Božjim rečima, na način koji bi svedočio o Bogu. Kada sam bila sa svojim saradnicima, ulagala sam dodatni napor da poštujem i potvrdim njihova mišljenja koja su u skladu sa istina-načelima i prestala sam da ih isključujem i da se razmećem kao ranije. Moje kolege i ja smo bili ravnopravni i niko više nije preuzimao vođstvo. Kada su se pojavila pitanja, svi su tražili istina-načela i sprovodili ih u delo. Bila sam tako zahvalna na Božjem sudu i grdnji koji su me naveli da razumem Božju pravednu narav i da imam pomalo bogobojažljivo srce. Tragala sam za tim da zauzmem svoje mesto kao stvoreno biće dok sam Mu služila i da dobro obavljam svoju dužnost. Zahvaljujem Svemogućem Bogu što me je spasio.