U aprilu 2021. godine, živela sam u kući sa Harlou i nekoliko drugih sestara. U početku sam često viđala da razgovara sa drugima o svom stanju i da ponekad ćaska o tome za vreme obroka. Razmišljala sam o tome kako je ona uopšte uspela da iskoristi vreme za obroke – zaista se fokusirala na život-ulazak i bila je neko ko je tragao za istinom. A zatim, jednom dok smo ćaskale, Harlou mi je rekla da joj je zaista stalo do izraza lica i mišljenja drugih, i ako bi joj se neko ružno obratio, ona bi obično pretpostavila da je gleda sa visine, i rekla mi je da je lažljiva. Takođe je rekla da se uvek takmiči sa drugima oko imena i dobiti, i da je previše zabrinuta za svoju reputaciju i status. Razmišljala sam: nismo se dugo poznavale, pa je to što je mogla da mi priča o svojim fatalnim manama i slabostima značilo da je bila jednostavna i otvorena. U našim kasnijim interakcijama sam primetila da je zaista imala komplikovan način razmišljanja. Njoj je zaista bilo stalo do izraza i mišljenja ljudi i bila je sumnjičava prema drugima. Ponekad, kada bi braća i sestre ukazivali na njene probleme, ona bi se pitala da li je gledaju sa visine, a onda bi se kasnije otvorila, govoreći da je uvek sumnjičava prema drugima, da je veoma lažljiva i tako dalje. U početku sam mislila da je samo nekako osetljiva i krhka. Osećala sam da svi imaju mane i probleme, i trebalo bi da mi, kao braća i sestre, imamo više tolerancije i praštanja jedni za druge. Takođe, mogla je da se otvori i razume sebe nakon što je otkrila iskvarenost, tako da bi ona trebalo da bude osoba koja je u stanju da prihvati istinu. Stoga nisam mnogo razmišljala o tome. Generalno, kada mi je govorila o svom stanju, strpljivo bih je slušala dok mi je otvarala svoje srce. U razgovoru sam takođe oprezno pazila na njeno raspoloženje, plašeći se da ne budem neoprezna i da ne kažem nešto što bi je povredilo. Iz tog razloga je volela da razgovara sa mnom. Iz njenih reči i onoga što su one podrazumevale pokazalo se da ona oseća da ja imam dobar temperament i ličnost i da sam velikodušna, i da joj se sviđaju ljudi poput mene. Međutim, svaki put kada smo ćaskale bilo je to o njenom stanju sumnjičavosti ili brizi oko njenog imidža. Ponekad bi se kratko ćaskanje proteglo i na sat vremena, i to je zaista zadržavalo moje dužnosti. Ali, videvši koliko mi veruje, uplašila sam se da će biti povređena ako je ne budem slušala, pa mi je bilo neprijatno da je prekidam. Kasnije su se desile neke stvari koje su postepeno promenile način na koji sam je videla.

Jednom prilikom sestra Kej nije shvatila previše ozbiljno kada ju je Harlou kritikovala što nije dobro složila jorgan. Harlou se naljutila, nije htela da pređe preko toga i insistirala je da Kej uradi ono što je ona želela. Kej je videla da je Harlou uglavnom navodila ljude da joj ugađaju i da se slažu s njom kako bi joj udovoljili. Kej joj je rekla da je previše fokusirana na status i da uvek želi ljude oko sebe, što je u suštini značilo da želi da ih kontroliše. Nakon toga, Harlou je otišla da se otvori Kej, plačući i objašnjavajući da ona nije takva kao što je Kej rekla i da ju je Kej pogrešno razumela. Kej se izvinila, ali Harlou i dalje nije mogla da pređe preko toga, i prestala je da razgovara sa njom. Posle toga se često izolovala i nije mnogo pričala sa nama. Jednom kada je razgovarala sa mnom o svom stanju, rekla je da je videla da druge sestre mnogo razgovaraju sa Kej, pa je sumnjala da se Kej svima sviđa a da na nju gledaju sa visine i da je isključuju. Onda je namerno izbegavala svakoga i mislila da je Kej bila neiskrena kada je razgovarala sa njom. Posle je rekla da ima lošu ljudskost i da je davanje pretpostavki o Kej na taj način zaista lažljivo. Ali se nije promenila posle toga. Zbog toga se durila na nas pola meseca, i svi su se osećali stvarno sputano. Bila sam prilično zatečena i nisam mogla da shvatim o čemu se radi. Zašto nije tragala za istinom i naučila lekciju kada se suočila sa problemima? Posle toga sam razmišljala o tome kako je ona samo bila sklona tome da se ljuti i duri, o tome da smo svi braća i sestre i da mi jednostavno treba više da joj pomognemo iz ljubavi. Jednom su se pojavili problemi u videu koji je snimala. Na jednom okupljanju, vođa tima je rekao da producenti moraju da preuzmu glavnu odgovornost za probleme sa video-zapisima. Harlou je pretpostavila da je to bilo usmereno ka njoj – da je vođa tima mislio da ona ima loš kov i da ju je gledao sa visine. Danima je izgledala tužno i bila mračna. Posle toga je jedan starešina porazgovarao sa njom i rekao da ona ne prihvata istinu i da je previše osetljiva i da bi bilo opasno za nju da ostane takva. Harlou je počela da plače kada je to čula. Rekla je da je previše iskvarena i da je Bog neće spasiti. Videvši je tako uznemirenu, starešina je razgovarao sa njom o Božjoj nameri kako ne bi pogrešno razumela Boga i kako bi mogla dalje da razmišlja o svom problemu i kako bi imala ulazak. Tada ništa nije rekla, a starešina je mislio da će ona moći da se promeni. Međutim, ona je, iznenađujuće, na okupljanju rekla da ne može da prihvati ono što je starešina rekao o njoj i da je danima bila negativna. Kasnije je rekla nekoj braći i sestrama da je vođa tima nije voleo zbog njenog lošeg kova, zbog čega se osećala sputano. Nije znala kako da to prevaziđe i plakala je dok je govorila. Braća i sestre su bili saosećajni. Ovakve stvari su se stalno dešavale. Nakon što bi neko porazgovarao sa njom ona bi uvek „spoznala” sebe i priznala svoj problem. Ali, onda bi imala još jedan ispad nekoliko dana kasnije, kada bi se desilo nešto drugo neprijatno.

Bila sam veoma zbunjena kada sam je videla kako se ponaša. Pošto se obično činilo da poznaje sebe, zašto se nikada nije promenila? Ako bi drugi rekli bilo šta što je uticalo na njen ponos, pretpostavila bi da je oni gledaju sa visine i onda bi sve shvatila na pogrešan način. Da li je postojao problem sa njenom ljudskošću i njenim razumevanjem? Nisam mogla da to razumem u potpunosti, pa sam se u traganju molila Bogu, i tragala sam i razgovarala sa drugima koji su razumeli istinu. Jedna sestra mi je rekla da je Harlou sve razumela nakon godina vere, ali nije primenjivala istinu i često je bila negativna. To je značilo da nije istinski poznavala sebe. Ta sestra mi je, takođe, poslala odlomak Božjih reči: „Kada neki ljudi govore o svojoj samospoznaji, prvo što kažu je: ’Ja sam đavo, živi Sotona, neko ko se opire Bogu. Bunim se protiv Njega i izdajem Ga; ja sam zmija otrovnica, zla osoba koja bi trebalo da bude prokleta.’ Da li je to istinita samospoznaja? Oni govore samo uopšteno. Zašto ne ponude neke primere? Zašto ne iznesu sramne stvari koje su učinili na svetlost dana radi detaljne analize? Neki neupućeni ljudi ih čuju i misle: ’Eto, to je prava samospoznaja! Da spoznaju sebe kao đavola i da čak proklinju sami sebe – kakve visine su dostigli!’ Mnogi ljudi, posebno novi vernici, skloni su da budu navedeni na pogrešan put ovim govorom. Misle da je govornik čist i da poseduje duhovno razumevanje, da voli istinu i da je kvalifikovan za vođstvo. Međutim, nakon što ga bolje upoznaju, shvate da to nije tako, da taj čovek nije onakav kakvim su ga zamišljali, već je izuzetno lažan i prevrtljiv, vešt u maskiranju i pretvaranju, što predstavlja veliko razočaranje. Na osnovu čega se može smatrati da ljudi zaista poznaju sebe? Ne možete da uzmete u obzir samo ono što govore – ključ je utvrditi da li su u stanju da primenjuju i prihvate istinu. Oni koji zaista razumeju istinu ne samo da imaju istinito poznavanje sebe, već su, što je još važnije, sposobni da primenjuju istinu. Oni ne samo da govore o svom istinitom razumevanju, već mogu zaista i da urade ono što kažu. Drugim rečima, njihove reči i postupci su potpuno usklađeni. Ako ono što govore zvuči skladno i prihvatljivo, ali ako to ne sprovode u delo, ako to ne proživljavaju, onda su postali fariseji, licemeri i apsolutno nisu ljudi koji zaista poznaju sebe. Mnogi ljudi pričaju vrlo povezano kada razgovaraju o istini, ali ne prepoznaju kada imaju otkrovenje svoje iskvarene naravi. Da li su to ljudi koji zaista poznaju sebe? Ako ljudi ne poznaju sebe, da li su u stanju da razumeju istinu? Svi koji ne poznaju sebe su ljudi koji ne razumeju istinu, i svi koji izgovaraju prazne reči o samospoznaji imaju lažnu duhovnost, oni su lažljivci. Neki ljudi pričaju veoma povezano kada izgovaraju reči i doktrine, ali stanje njihovog duha je otupelo i tupoglavo, oni ne opažaju i ne reaguju na probleme. Može se reći da su otupeli, ali ponekad, kada ih slušamo kako govore, njihov duh zvuči prilično oštro. Na primer, odmah nakon nekog incidenta, oni su u stanju da istog trenutka spoznaju sebe: ’Upravo mi se pojavila jedna misao. Razmišljao sam o tome i shvatio da je to bilo lažljivo, da sam obmanjivao Boga.’ Neki nepronicljivi ljudi su zavidni kada čuju to, govoreći: ’Ovaj čovek odmah shvata kada ima otkrovenje iskvarenosti i u stanju je da se otvori i da o tome razgovara. On reaguje veoma brzo, njegov duh je oštar, on je mnogo bolji od nas. To je zaista neko ko stremi ka istini.’ Da li je to tačan način procene ljudi? (Nije.) Šta bi trebalo da bude osnova prilikom procenjivanja da li ljudi zaista poznaju sebe? Ne sme biti samo ono što izlazi iz njihovih usta. Trebalo bi takođe da obratite pažnju na to šta se zaista manifestuje u njima. Najjednostavniji način je posmatrati da li mogu da sprovode istinu u delo – to je najvažnije. Njihova sposobnost da sprovode istinu u delo dokazuje da zaista poznaju sebe, jer oni koji zaista poznaju sebe manifestuju pokajanje, i samo kada ljudi manifestuju pokajanje zaista poznaju sebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Iz Božjih reči sam naučila da, kada se meri da li neko voli i prihvata istinu, da li zaista poznaje sebe, ne radi se o tome da se vidi koliko dobro on može verbalno da poznaje sebe, ili koliko dobro izgovara reči i doktrine. Umesto toga, radi se o tome šta on zapravo proživljava suočen sa događajima, da li može da primeni istinu, da li se zaista kaje i menja, i da li se razumevanje o kome govori i njegov stvarni ulazak poklapaju. Neki ljudi izgovaraju sve prave reči i doktrine, ali kada se suoče sa stvarima, oni uopšte ne primenjuju istinu, već postupaju na osnovu svoje sotonske naravi. To je neko ko ne prihvata istinu. Neki ljudi mogu da se otvore bez obzira na to kakve misli otkrivaju, i oni poznaju svoju iskvarenost, čineći da ljudi misle da su jednostavni. Oni, međutim, ne govore ništa o stvarnim motivima koji stoje iza ovoga, i uopšte ne analiziraju detaljno suštinu svoje iskvarene naravi. Deluju jednostavno i otvoreno, ali zapravo navode ljude na stranputicu i lažu ljude, i zaista su varljivi. Samospoznaja nekih ljudi je samo iluzija – oni će verbalno priznati svoje greške, reći da su đavoli i Sotone, proklinjati i osuđivati sebe, i znaće da su potpuni haos; međutim, što se tiče konkretnih zlih stvari koje su učinili, skrivenih motiva i ciljeva iza njih, ili posledica do kojih su doveli, neće reći ni reč. Gledajući Harlou, volela je da priča sa ljudima o svom stanju i činilo se da zaista stremi i traga za istinom. Uvek je govorila stvari kao što su: „Ja imam lošu ljudskost, ja sam lažljiva, ja sam zlonamerna.” Spolja je izgledalo kao da zaista može da spozna sebe, ali nije primenjivala istinu niti je imala bilo kakav ulazak kada bi se suočila sa događajima. Uopšte nije razrešila svoju iskvarenu narav. Pre dve godine, drugi su je procenili kao sumnjičavu prema ljudima i fokusiranu na reputaciju i status, ali se ona još uvek nije promenila. Jasno je da je obično samo govorila o doktrini. Ovo je ostavljalo lažan utisak na ljude, i ona ih je obmanjivala. Znanje o kojem je govorila i ono što je zapravo proživljavala se uopšte nisu poklapali.

Kasnije sam pročitala besedu od Boga o tome koji ljudi jesu prava braća i sestre, a koji ljudi nisu, i uspela sam da malo raspoznam Harlou. Božje reči kažu: „Samo oni ljudi koji vole istinu pripadaju Božjoj kući; samo su oni prava braća i sestre. Da li misliš da su svi koji prisustvuju zboru u Božjoj kući braća i sestre? Ne nužno. Koji ljudi nisu braća i sestre? (Oni koji imaju odbojnost prema istini, koji ne prihvataju istinu.) Oni koji ne prihvataju istinu i imaju odbojnost prema njoj zli su ljudi. Svi oni su ljudi bez savesti ili bez razuma. Niko od njih nije od onih koje Bog spasava. Ovi ljudi su lišeni ljudskosti, ne bave se svojim pravim poslom i divljaju, radeći loše stvari. Oni žive u skladu sa sotonskom filozofijom i služe se lukavim potezima, iskorišćavaju druge, mame ih i varaju. Oni ne prihvataju ni najmanji delić istine, i uvukli su se u Božju kuću jedino zarad toga da dobiju blagoslove. Zašto ih zovemo bezvernicima? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne prihvataju je. Čim se o istini razgovara u zajedništvu, oni gube interesovanje, imaju odbojnost prema njoj, ne podnose da slušaju o njoj, osećaju da im je dosadna i ne mogu da ostanu smireni. Oni su očigledno bezvernici i nevernici. Njih ne smeš da smatraš braćom i sestrama. (…) Čime se onda vode u životu? Bez sumnje, vode se filozofijama Sotone, oduvek su bili prepredeni i lukavi. Oni nemaju život normalne ljudskosti. Nikada se ne mole Bogu niti tragaju za istinom, ali sve rešavaju služeći se ljudskim trikovima, taktikama i filozofijama za ovozemaljsko ophođenje – što postojanje čini bolnim i iscrpljujućim. Oni komuniciraju sa braćom i sestrama na isti način kao što komuniciraju sa nevernicima, oni slede sotonsku filozofiju, lažu i varaju. Vole da započinju rasprave i da cepidlače. Bez obzira na to u kojoj grupi žive, uvek gledaju ko se sa kim slaže i ko je sa kim udružen. Kada govore, pažljivo posmatraju ponašanja drugih ljudi, uvek su na oprezu, paze da nikog ne uvrede. Uvek se vode filozofijom za ovozemaljsko ophođenje pri rešavanju svih pitanja u svom okruženju i u svojim odnosima sa drugima. To je ono što njihovo postojanje čini iscrpljujućim. Iako može izgledati da su aktivni među drugim ljudima, u stvarnosti, samo oni znaju svoje muke, i ako budeš pažljivo pogledao kako oni žive, uvidećeš da jeste iscrpljujuće. Za pitanje koje se tiče slave, dobiti ili ugleda, oni insistiraju da se razjasni ko je u pravu a ko nije, ko je nadređen a ko podređen, i moraju da se raspravljaju da bi nešto dokazali. Ostali ne žele ni da čuju za to. Ljudi govore: ’Možeš li da pojednostaviš to o čemu govoriš? Možeš li da budeš direktan? Zašto moraš da budeš tako banalan?’ Njihove misli su tako komplikovane i uvrnute, i oni žive tako iscrpljujućim životom da ne primećuju osnovne probleme. Zašto ne mogu da tragaju za istinom i da budu iskreni? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne žele da budu iskreni. Prema tome, na šta se oslanjaju u životu? (Na filozofije za ovozemaljsko ophođenje i na ljudske metode.) U zavisnosti od ljudskih metoda po kojima se deluje, dolazi se do toga da pojedinac ili biva ismejan ili otkriva svoju ružnu stranu. I tako, kada se to detaljnije ispita, njihovi postupci, stvari na koje potroše vreme radeći ceo dan – sve se to odnosi na njihov ugled, slavu, dobit i sujetu. Gotovo kao da žive u nekoj mreži, moraju sve da racionalizuju ili da nađu izgovor za sve i uvek govore samo radi sopstvene koristi. Način razmišljanja im je komplikovan, pričaju o glupostima, reči su im zamršene. Uvek se u nedogled raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno. Ako ne pokušavaju da dobiju na ugledu, oni se takmiče za reputaciju i status, i nijedan trenutak ne prođe a da oni ne žive za takve stvari. I šta je krajnja posledica? Oni su možda stekli ugled, ali svima su postali ogavni i dosadni. Ljudi su ih prozreli i shvatili da su lišeni istina-stvarnosti, da oni nisu neko ko iskreno veruje u Boga. Kada starešine i delatnici ili druga braća i sestre upotrebe par reči da ih orežu, oni tvrdoglavo odbijaju da ih prihvate, već insistiraju na tome da sve racionalizuju ili da nađu izgovore i pokušavaju da prebace odgovornost. Tokom zborova, oni brane sebe, započinju rasprave i raspiruju probleme između Božjih izabranika. U svojim srcima, oni razmišljaju: ’Zar stvarno nemam gde da raspravim svoj slučaj?’ Kakva je ovo osoba? Da li je to neko ko voli istinu? Da li je to neko ko veruje u Boga? Kada čuju da neko kaže nešto što se ne poklapa sa njihovim namerama, spremni su da se raspravljaju i zahtevaju objašnjenje; zapetljaju se u tome ko je u pravu a ko nije, oni ne tragaju za istinom i ne postupaju sa njom u skladu sa istina-načelima. Ma koliko stvar bila prosta, oni moraju da je zakomplikuju – oni sami traže nevolju, zaslužuju da budu iscrpljeni!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči otkrivaju da neki ljudi vole da se svađaju oko toga šta je ispravno a šta pogrešno. Oni ne prihvataju istinu; štaviše, imaju odbojnost prema njoj. Oni ne tragaju za istinom kad su suočeni sa stvarima, niti razmišljaju ili poznaju sebe. Uvek brane i pravdaju sebe zarad svog obraza i statusa. Takav tip osobe ima komplikovan način razmišljanja i lažljivu prirodu. To nije zamarajuće samo za njih, već i drugima donosi bol i odbojnost. Takav tip osobe nije istinski brat ili sestra. Ponovo sam pomislila na Harlou. Kada bi nečija nenamerna primedba dotakla njen ponos i povredila je, ona bi posumnjala da je on ne voli i postala bi pristrasna prema njemu. Tada bi se lažno otvorila kako bi se opravdala i odbranila, ili bi govorila o tome kako poznaje sebe koristeći to kao način da iznese probleme te osobe. Uvek se svađala oko toga šta je ispravno a šta pogrešno. Na primer, kada joj je vođa tima dao neke predloge vezane za posao, posumnjala je da je vođa tima ne voli i izgubila je živce. Zatim je na jednom okupljanju, kao način da se „otvori”, razglasila da vođa tima loše misli o njoj, kako bi svi saosećali sa njom i razvili kritičko mišljenje o vođi tima. Ljudi su obično morali da hodaju na prstima oko nje u interakciji sa njom, posmatrajući izraz njenog lica, uzimajući u obzir njen ponos, plašeći se da bi jedna reč koja nije na mestu mogla uticati na njeno stanje. Interakcija sa njom je bila zaista napeta, a ne oslobađajuća. Osim toga, činjenica da je uvek lako postajala negativna i da je previše razmišlja o stvarima, ozbiljno je uticala na napredak u radu. Nekada sam mislila da je ona samo osetljiva i krhka, da je samo sklona tome da se naljuti i naduri kada joj stvari ne idu kako treba. Mislila sam da je ovo mana u normalnoj ljudskosti i da to nije predstavljalo nikakvo stvarno ometanje ili prekidanje za braću i sestre ili za rad crkve. Ali, kada sam to uporedila sa činjenicama, videla sam da je ona zapravo nenamerno ometala stanje braće i sestara, kao i život crkve. Takođe je uticala na normalan napredak crkvenog rada. U skladu sa svojim doslednim ponašanjem, ona uopšte nije prihvatala istinu i bila je zaista lažljiva. Ometala je braću i sestre i uopšte nije igrala pozitivnu ulogu – bila je bezvernik. Na kraju je starešina saznao za njeno opšte ponašanje, oduzeo joj dužnost i izolovao je kako bi razmislila.

Posle toga sam pročitala odlomak Božjih reči u kojima se razotkrivaju iskvarene naravi ljudi. Kroz ovo sam nešto bolje raspoznala narav koja je skrivena iza Harlounih reči. Božje reči kažu: „Lažljivost se spolja obično može uočiti: neko okoliša ili koristi kitnjast jezik i niko ne može da protumači šta on misli. To je lažljivost. Koja je glavna karakteristika rđavosti? Reči takve osobe zvuče naročito prijatno i, spolja posmatrano, sve deluje kako treba. Reklo bi se da nema baš nikakvih problema i, posmatrano iz svakog ugla, stvari izgledaju prilično dobro. Kad ta osoba nešto radi, ne primećujete da koristi ikakva naročita sredstva i, spolja posmatrano, nema nikakvih slabih tačaka ni mana, ali ona ipak postiže svoj cilj. Obavlja stvari na izrazito tajnovit način. Tako antihristi navode ljude na pogrešan put. Takve ljude i stvari je najteže razaznati. Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost, premda većina ljudi smatra da su ova ponašanja lažljiva. Ljudi mogu relativno ograničeno da shvate i raščlane rđavost. U stvari, u odnosu na lažljivost, rđavost je znatno teže razaznati zato što je tajnovitija, pri čemu su njene metode i postupci prefinjeniji” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Božje reči otkrivaju da bi oni sa zlom naravi rekli neke stvari koje zvuče lepo i ispravno, koje zvuče prijatno, ali se iza toga kriju skriveni motivi koji se ne mogu lako raspoznati. Nisam mogla a da ne pomislim na Harlouino ponašanje. Obično je volela da priča sa ljudima o svom stanju, tako da bi oni videli kako je ona veoma fokusirana na život-ulazak, i da traga i stremi ka istini. Ali u stvarnosti, ona je namerno stvarala ovaj lažno-duhovni izgled kako bi obmanula druge da budu dobre naravi prema njoj i da imaju visoko mišljenje o njoj. Ponašala se kao da govori o svom stanju, ali se zapravo žalila, tražila saosećanje, ispoljavajući svoje nezadovoljstvo i igrajući na kartu sažaljenja. Čak je oduzimala vreme ljudima koji su obavljali svoju dužnost. Ali, u to vreme, ja nisam mogla da prozrem njene motive niti da raspoznam kakva je osoba ona zaista bila. Uvek sam ljubazno razgovarala sa njom, pomažući joj i podržavajući je. Sa entuzijazmom sam joj pomagala kad god sam je videla da se muči u životu, i nju sam prvo uzimala u obzir za bilo šta korisno. Sada sam, konačno, iz razotkrivanja Božjim rečima uvidela da je ona bila zle prirode, da je navodila ljude na stranputicu i rečju i delom, i da je obmanjivala i lagala svakoga.

Posle toga sam razmišljala o sebi. Zašto nisam imala nikakvo rasuđivanje o Harlou? Dok sam razmišljala, uvidela sam pogrešnu perspektivu koju sam imala. Smatrala sam da ona može da govori o svom stanju kao jednostavna i otvorena osoba, kao da primenjuje istinu, i nisam obraćala pažnju na raspoznavanje njenih reči. Samo kroz Božje reči sam videla šta zaista znači biti jednostavan i otvoren. Božje reči kažu: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. (…) Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu primeni na delu. Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Iz Božjih reči sam videla da biti jednostavan i otvoren prvenstveno znači otvoriti se u razgovorima u zajedništvu kada se suočavaš sa problemima ili poteškoćama, ili kada otkriješ iskvarenost, a ne da se prerušavaš ili prikrivaš činjenice. Otvaranje je prvenstveno traganje za istinom kako bi se brzo rešili problemi i poteškoće. Kroz otvaranje i dopuštanje drugima da vide suštinu svoje iskvarenosti, braća i sestre mogu da ogole svoja srca jedni drugima. Otvaranje na ovaj način je poučno i korisno. Biti jednostavan i otvoren uglavnom zavisi od čovekovih namera i motiva, i postignutih rezultata. Ako govori o predrasudama, sitnim kućnim poslovima i tračevima, bez prave samorefleksije ili razumevanja, on nije istinski jednostavan i otvoren. Samo se žali na ono što mu se ne sviđa i prikriveno kritikuje druge zbog svojih problema. U toj vrsti otvorenosti, nema pouke ni pomoći ljudima. Neki ljudi se čak ponašaju kao da su otvoreni da bi se pretvarali da su pošteni ljudi koji prihvataju istinu, tako da se drugi ugledaju na njih. Otvarajući se na taj način, oni se uzdižu i prikriveno se hvale – navode ljude na stranputicu. Kada je došlo do toga da se Harlou otvorila u vezi sa svojom samospoznajom, uglavnom su to bile njene neosnovane sumnje prema drugima, kao i misli i ideje koje je otkrila. Nikada nije govorila o svojim iskvarenim naravima, svojim skrivenim namerama ili motivima. Nije se otvorila da traga za istinom i razreši svoju iskvarenost, već da prospe svoje žalbe, kako bi je ljudi sažaljevali, tešili i saosećali sa njom. Koristila bi to i da se opravda i odbrani, da ne bi bila pogrešno shvaćena. Tako je mogla da zaštiti svoj lik u očima drugih. Njena otvorenost nije rešila njenu iskvarenu narav, a braći i sestrama nije donela nikakvu korist ili pouku. Dakle, ona nije bila jednostavna i otvorena – igrala je igre i bila je lukava. Kada sam to shvatila, stekla sam neku unutrašnju jasnoću. Jasno sam videla da Harlou nije neko ko traga za istinom i da nije jednostavna i otvorena. Ona je zapravo bila lažljiva i zla.

Posle toga sam razmišljala o sebi. Sa Harlou sam komunicirala skoro godinu dana i obično sam bila upoznata sa njenim opštim problemima. Pa zašto do sada nisam stekla nikakvo rasuđivanje o njoj? Razmišljajući o tome, shvatila sam da nisam posmatrala ljude i događaje kroz prizmu Božjih reči. Umesto toga, gledala sam na pojavu ljudi kroz svoje predstave i zamisli. Gledala sam kako se ona naizgled otvara i želi da podeli svoje stanje sa drugima, kao njen način da voli istinu i i traga za njom. Nisam posmatrala njene motive u stvarima, niti šta je zapravo postignuto. Takođe nisam gledala na dosledne metode i pristupe koje je zauzela rečima i delima, i nisam raspoznala stvari kroz Božje reči. Zbog toga nisam mogla da prozrem njenu suštinu niti da rasuđujem o njoj, pa sam se čak odnosila prema njoj kao prema sestri, uvek joj popuštajući, pomažući joj i podržavajući je s ljubavlju. Bila sam tako glupava! Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da raspoznavanje toga da li osoba voli istinu i traga za njom nije vezano za to koliko voli da traži ljude u zajedništvu ili koliko dobro govori o samospoznaji. Umesto toga, radi se o tome da li osoba može da traga za istinom i primenjuje Božje reči kada se suoči sa stvarima, da li ima stvarni ulazak i menja li se kasnije. Takođe sam shvatila koliko je važno raspoznati suštinu čoveka na osnovu Božjih reči. Bićete navedeni na pogrešan put ako ne možete da raspoznate sve tipove ljudi. Volećete ljude slepo, pomagaćete i podržavaćete pogrešne ljude kao braću i sestre. Ovo će na kraju prekidati i ometati rad crkve. Samo sagledavanje ljudi i stvari kroz Božje reči je ispravno – to je jedini način da se raspoznaju svi tipovi ljudi i jedini način da se sazna kako se pravilno ophoditi prema ljudima i komunicirati sa drugima. Hvala Bogu!