U oktobru 2004. godine, moja žena i ja smo prihvatili delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima i naše dvoje dece su nas sledili u veri u Boga. Bio sam veoma srećan, i mislio sam: „Cela naša porodica veruje u Boga. Ako svi budemo mogli da budemo spaseni i da uđemo u carstvo nebesko, kako bi to bilo divno!” Nakon toga, i moja žena i ja smo izvršavali svoje dužnosti. Ona je imala više entuzijazma od mene i uvek sam mislio da ona stremi ka istini više od mene.

2013. godine, dok je moja žena služila kao vođa grupe, crkvena starešina Vang Đing je na jednom sastanku ukazala na njena odstupanja i probleme u izvršavanju njenih dužnosti. Posle se moja žena držala Vang Đinginih otkrovenja iskvarenosti, donosila je proizvoljne sudove i širila ih je, što je dovelo do toga da braća i sestre razviju predrasude prema Vang Đing, zbog čega mnogi zadaci nisu bili sprovođeni, a crkveni život je bio ozbiljno ometan. Starešina i đakon su u više navrata razgovarali u zajedništvu sa njom, ali ona je bila prkosna i nezadovoljna i čak se svađala i pravila se pametna, mada uopšte nije poznavala sebe. Zbog toga ju je crkva smenila sa njene pozicije. Nakon što je smenjena, nije pokazala nijedan znak kajanja i nastavila je da traži greške Vang Đing, širila je procene i tračarila je svud okolo. Zbog njenog doslednog prekidanja i ometanja crkvenog života, neka braća i sestre su je razotkrili i prijavili. Nakon što je 80% članova crkve glasalo za, moja žena je okarakterisana kao zla osoba i izopštena je. Taj period, kada se to desilo, bio je veoma bolan. Razmišljajući o tome kako je moja žena ostavila svoju karijeru kako bi izvršavala svoju dužnost od kada je počela da veruje u Boga, odvažno podnoseći svakakve poteškoće tokom toliko godina, sada kada je bila izopštena, zar to nije značilo da je za nju sve gotovo? Više nije bilo nikakve nade za spasenje. Međutim, nju to uopšte nije brinulo i rekla je: „Ja verujem u Boga. Besmisleno je to što su me izopštili. Ja ću i dalje verovati u Boga, čak i nakon što su me izopštili.” Videvši da je ona počinila toliko zla, a da i dalje ne poznaje sebe, kao i da je odluka crkve nije ubedila i da je ogorčena zbog nje, mislio sam da to što ju je crkva izopštila uopšte nije preterano. Nakon što je izopštena, mnoga braća i sestre koji su posećivali naš dom bi razgovarali sa njom i preklinjali je da razmisli o sebi i da prepozna sebe, ali ona to uopšte ne bi prihvatala, već bi se nerazumno svađala, tvrdeći da su starešine i delatnici protiv nje i da su je zato izopštili. Štaviše, nastavila je da gaji prezir prema Vang Đing.

Kasnije je Božja kuća tražila od svih crkava da analiziraju članove koji su prethodno bili uklonjeni ili izopšteni kako bi videli da li se neko iskreno pokajao i mogao da bude primljen nazad. Pomislio sam: „Da li moja žena ispunjava kriterijume za ponovni prijem? Od kada je izopštena, nije razmišljala o svojim postupcima niti ih je spoznala, već nastavlja da ima predubeđenje u vezi sa Vang Đing i donosi sud o njoj iza njenih leđa. Ne pokazuje nikakve znakove kajanja, pa, u skladu sa načelima, ne bi je trebalo primiti nazad.” Ali, onda sam pomislio: „Od kada je izopštena, i dalje čita Božje reči s vremena na vreme, podržava nas u izvršavanju naših dužnosti i takođe održava kuću i brine o mojoj nepokretnoj majci, koja je prikovana za krevet. Da li joj se može dati još jedna prilika?” U tom periodu, ja sam pomagao starešinama oko organizacije materijala u vezi sa izopštenim i uklonjenim članovima. Ćerka me je pitala da li njena majka može da bude ponovo primljena u crkvu, a moja žena se takođe stalno interesovala da li bi mogla da bude ponovo primljena. Videvši da ja nijednom nisam rekao da bi mogla, moja žena me je optužila da sam bezdušan. Osećao sam se veoma loše kada sam to čuo. Pomislio sam: „Kada se muškarac i žena venčaju, njihova ljubavna veza postane duboka. Ako ne pomognem svojoj ženi da bude ponovo primljena, savest mi neće biti mirna, a moja žena i moja ćerka će me prezirati.” Razmišljajući o tome, pričao sam sa starešinama i rekao sam im: „Od kada je izopštena, moja žena je odlučno nastavila da veruje u Boga. Da li bi mogla da bude ponovo primljena u crkvu?” Starešine su razgovarale sa mnom i rekle su mi: „Crkva ima načela u vezi sa ponovnim prijemom ljudi. Samo oni koji su nastavili da propovedaju jevanđelje i koji su pokazali iskreno kajanje nakon što su izopšteni ili uklonjeni mogu biti ponovo primljeni. Oni koji budu ponovo primljeni nikako ne smeju da ponovo izazivaju ometanje crkve. U skladu sa tim načelima, iako se tvoja žena nije protivila tvojoj veri i pokazala je izvesno dobro ponašanje nakon što je izopštena, ona nikada nije razmišljala o zlim delima koje je počinila i koji su ometali crkveni život niti ih je prepoznala, već je i dalje neuverena i nezadovljna zato što je izopštena. Ona nije neko ko bi trebalo da bude primljen nazad.” Čuvši starešininu besedu, bio sam posramljen. Jasno sam znao da od kada je moja žena izopštena, ona uopšte nije prepoznala svoja zla dela iz prošlosti, već je čak nastavila da prezire starešinu koja ju je izopštila i nikada nije razmislila o sebi kako bi preokrenula stvari, uprkos tome što su drugi razgovarali sa njom. Stalno se svađala držeći se svoje iskrivljene logike. Pošto sam toliko godina živeo sa njom, dobro sam razumeo kakva je ona osoba. Bila je veoma nadmena, uobražena i tvdoglavo nerazumna. Od kada smo se venčali, bez obzira na to šta bi se dogodilo, ona nijednom nije priznala da nije u pravu. Smirila bi se tek kada bih joj se obratio ljubaznim rečima. Umirio sam svoj um i razmišljao sam o sebi na sledeći način: „Jasno znam da moja žena ne ispunjava uslove da bude ponovo primljena, ali zašto je još uvek branim i zastupam njenu stranu?”

Kasnije, tokom mojih posvećenosti, pročitao sam dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Koji su problemi povezani sa osećanjima? Prvi je na koji način procenjuješ članove svoje porodice i kako se odnosiš prema onom što oni rade. Izraz ’ono što oni rade’ se ovde prirodno odnosi na situacije kada oni prekidaju i ometaju crkveni rad, kada iza leđa donose sud o ljudima, kada se upuštaju u neke prakse bezvernika, i tako dalje. Jesi li u stanju da se prema tim stvarima odnosiš nepristrasno? Kada treba da napišeš ocenu nekog člana porodice, jesi li u stanju da to učiniš objektivno i nepristrasno i da svoja osećanja ostaviš po strani? To je povezano sa tvojim odnosom prema članovima porodice. Osim toga, gajiš li osećanja prema onima sa kojima se slažeš ili koji su ti prethodno pomogli? Jesi li u stanju da njihove postupke i vladanje posmatraš objektivno, nepristrasno i ispravno? Ako prekidaju i ometaju rad crkve, hoćeš li biti u stanju da ih bez odlaganja prijaviš i razotkriješ kada za to saznaš? Osim toga, gajiš li osećanja prema onima koji su ti relativno bliski ili dele tvoja interesovanja? Poseduješ li sposobnost nepristrasne i objektivne procene, određivanja i obračunavanja sa njihovim postupcima i ponašanjem? Kada bi se, recimo, crkva sa tim ljudima sa kojima imaš emotivnu vezu obračunala u skladu sa načelima i kada ishod toga ne bi bio u skladu sa tvojim predstavama – kako bi se ti prema tome odnosio? Da li bi bio u stanju da budeš poslušan?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Božje reči su oštro razotkrile osnovni uzrok problema. Sputavala su me moja osećanja. Jasno sam znao da je moja žena prekidala i ometala crkveni život i donosila sud o starešini i da se nikada nije iskreno pokajala nakon što je bila izopštena, zbog čega nije bila pogodna za ponovni prijem u crkvu, ali pošto sam se plašio da će me žena i ćerka nazvati bezdušnim i brinuo sam da će se naš brak raspasti, išao sam protiv načela da bih je branio. Iskoristio sam svoju dužnost da zastupam njenu stranu, nadajući se da će je crkva primiti nazad. Moja osećanja su bila previše snažna! Božja kuća je od nas tražila da primimo nazad one koji su se iskreno pokajali nakon što su bili uklonjeni ili izopšteni. To je bila Božja tolerancija i milost, davanje prilike ljudima da se pokaju što je više moguće. Kada bi ti ljudi mogli da se gade svojih postupaka i da žale zbog njih, čime bi se iskupili za svoje prestupe kroz stvarne postupke, to je pokazivalo da oni nisu u potpunosti izgubili svoju ljudskost i razum i da je, u najmanju ruku, njihova vera u Boga iskrena. Međutim, oni koji uopšte nisu prihvatali istinu i koji su počinili mnoga zla dela su ljudi čija priroda-suština ima odbojnost prema istini, koja mrzi istinu i oni se nikada ne bi pokajali. Takvi ljudi bi bili isključeni. Išao sam protiv načela, oslanjajući se na svoja osećanja i želeo sam da ponovo primim zlu osobu u crkvu, čime bih joj omogućio da nastavi da ometa crkveni život. Zar nisam, postupajući tako, ometao crkveni život? Shvativši to, osetio sam duboko kajanje i nisam želeo da više živim u skladu sa svojim osećanjima.

Kasnije sam pročitao Božje reči: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i ometanje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božjih reči sam razumeo da Bog zahteva od nas da se odnosimo prema ljudima sa načelom da volimo ono što Bog voli i da mrzimo ono što Bog mrzi. Prema onima koji vole istinu i podržavaju crkveno delo, trebalo bi da se odnosimo s ljubavlju, dok bi trebalo da preziremo i odbacimo one zle ljude koji mrze istinu, koji se opiru Bogu i koji ometaju Božje delo. Jedino je takvo postupanje u skladu sa Božjom namerom. Međutim, mene su sputavala moja osećanja i nisam bio u stanju da volim ono što Bog voli i da mrzim ono što Bog mrzi. Znajući da je moja žena počinila zlo kako bi ometala crkveni život i da je odlučno odbijala istinu, kao i da je njena suština bila suština zle osobe koja je mrzela istinu, i da ona mora biti izopštena i isključena, išao sam protiv načela, pokušavajući da sredim da je crkva ponovo primi. Moja osećanja su bila previše snažna! Verovao sam u izreke, poput „kada se muškarac i žena venčaju, njihova ljubavna veza postane duboka”, „krv nije voda” i „čovek nije stvar; kako može da bude bez emocija?” Živeći u skladu sa tim sotonskim otrovima, nisam bio u stanju da razlikujem dobro od zla, ispravno od pogrešnog. U svemu sam živeo u skladu sa svojim osećanjima, bez ikakvih načela. Videvši da moja žena nastavlja da podržava mene i našu decu u izvršavanju naših dužnosti, da se bavi kućnim poslovima i da brine o mojoj nepokretnoj majci nakon što je bila izopštena, osećao sam da sam joj dužan. Kada se ne bih borio za nju, plašio sam se da će biti ljuta na mene i da će me prezirati. Kako bih održao svoje telesne emotivne veze i svoj ugled dobrog supruga i oca, stao sam na njenu stranu i zastupao je, pokušavao da sredim da je ponovo prime, čime bih joj omugućio da nastavi da ometa crkveni život i život-ulazak braće i sestara. To je bilo zlo delo i zaista bez savesti i ljudskosti. Bog nikada ne traži od nas da pokažemo savest prema zlim ljudima niti kaže da je odbijanje sotonskih srodnika bezdušno ili nehumano. Umesto toga, On zahteva od nas da volimo ono što On voli i da mrzimo ono što On mrzi. Shvativši to, um mi se mnogo razbistrio, i bio sam voljan da postupam u skladu sa načelima, da više ne branim svoju ženu niti da postupam na osnovu svojih osećanja.

Nakon što sam iskusio ove stvari, mislio sam da sam zadobio izvestan uvid u suštinu osećanja. Međutim, kasnije sam se suočio sa izopštenjem svoje starije ćerke. U decembru 2020. godine, izvršavao sam dužnost van kuće. Jednog dana mi je iznenada stiglo pismo od kuće u kojem se navodi da je moja starija ćerka, koja je bila otkrivena kao zla osoba, izopštena iz crkve zbog prekidanja i ometanja crkvenog rada i činjenja brojnih zlih dela bez kajanja. U tom trenutku sam bio zapanjen i to me je duboko zabolelo, pa nisam mogao a da se ne žalim: „Zašto mi je i starija ćerka izopštena? U tom periodu, ona je odustala od studija kako bi izvršavala svoje dužnosti. Bio vetar ili kiša, nijednom nije kasnila sa svojim dužnostima. Sada je izopštena, zar to ne znači da nema nade za spasenje?” Kad god bih zatvorio oči, scene iz prošlosti bi projurile kroz moj mozak. Nekada je naša četvoročlana porodica verovala u Boga. Često smo čitali Božje reči, pevali himne i zajedno razgovarali o istini. Sada smo ostali samo moja mlađa ćerka i ja. Bilo mi je veoma bolno da razmišljam o tome. Pomolio sam se Bogu: „Oh, Bože! Moja starija ćerka je izopštena. Znam da je to Tvoja pravednost. Ali, ja jednostavno ne razumem; ne mogu da se oslobodim svojih osećanja. Prosveti me i usmeri, kako bih razumeo Tvoju nameru.” U tom periodu, snimali smo pozorišnu predstavu „Bitka oko izopštavanja zle osobe”. Glavna junakinja je, u bolu i puna negativnosti zbog izopštavanja svog oca, bila u stanju veoma sličnom mom. Videvši da se junakinja oslonila na Božje reči kako bi prevazišla ograničenja svojih osećanja, bio sam veoma dirnut. Pomislio sam: „I ja moram da se oslonim na Boga, da primenjujem istinu i da ostanem postojan u svom svedočenju. Danas, kada znam da je moja ćerka izopštena, bio sam tužan, ali verujem da je Bog pravedan. Čovek biva uklonjen ili izopšten iz crkve na osnovu svoje suštine, i nikome se ne nanosi nepravda. Trebalo bi da se pokorim i da prestanem da se žalim na Boga i da Mu se opirem.”

Kasnije sam se smirio kako bih razmislio o istrajnom ponašanju svoje starije ćerke i analizirao obaveštenje o njenom izopštavanju, koje je potvrdilo da je ona zaista zla osoba, koja je počinila mnoga zla dela. Spolja je delovalo da je racionalna i nije mnogo govorila, ali kada su u pitanju bili njeni interesi, otkrilo se kakva je ona zapravo. Onda, kada je moja žena otpuštena i izolovana kako bi razmišljala, starešina Vang Đing je razgovarala sa njom u vezi sa zlim delima moje žene. Ona ne samo da je nije slušala, već je branila moju ženu, govoreći: „Ja nisam primetila ta ponašanja. Ne verujem da je moja mama ometala crkveni život.” Bez obzira na to kako je starešina besedila, ona to nije htela da prihvati i tvrdila je da je njena mama potiskivana i da joj je starešina nanela nepravdu, čime je neprekidno ometala crkveni život. Crkva ju je smenila zbog njenog ponašanja. Od tada je ona gajila prezir prema Vang Đing. Kasnije je delovalo da se popravila i da se ostavila toga. Nakon nekog vremena, izabrana je za crkvenog starešinu. U tom periodu, Vang Đing je bila vraćena na rad na izradi tekstova, pošto nije uspela da obavi stvaran posao, pa se moja ćerka osvetila Vang Đing. Ne samo da ju je smenila sa rada na izradi tekstova, već je i pripremila materijale kako bi je izopštila iz crkve. Tada sam joj rekao: „Pročišćenje crkve mora biti zasnovano na načelima. Ako je neko nepravedno izopšten, to je činjenje zla; to je ozbiljan prestup. Vang Đing je samo lažni starešina, koji nije u stanju da obavlja stvaran posao, ali ona nije zla osoba i ne ispunjava kriterijume za izopštavanje.” Razgovarao sam sa ćerkom mnogo puta, ali nije htela da me sluša, insistirajući da je Vang Đing zla osoba i antihrist koji zaslužuje da bude izopšten. Nakon toga, njeni dokazi protiv Vang Đing nisu bili dovoljni, pa starešine, delatnici i braća i sestre nisu odobrili taj predlog. Nije želela da odustane i nastavila je da prikuplja informacije u tajnosti, odlučna da izopšti Vang Đing iz crkve. Ne samo da je želela da izopšti Vang Đing, već je takođe kažnjavala i potiskivala Vang Đinginog muža i dete, navodila je na stranputicu braću i sestre i podsticala ih je da odbace i prognaju Vang Đinginog muža, i čak je pretila da će ga otpustiti, čime je nanela veliki bol i negativnost porodici Vang Đing. Tokom otpuštanja moje starije ćerke, ja, kao crkveni đakon, bio sam prisutan, a pošto je nisam branio, gajila je prezir prema meni. Kasnije, kada smo pisali procene, opisala me je kao nehumanog, izuzetno sebičnog, bezosećajnog, poput hladnokrvne životinje, i napisala je veoma negativnu procenu.

Razmišljajući o ponašanju svoje ćerke, pročitao sam jedan odlomak Božjih reči: „Kad antihriste orezuju, oni nemaju stav prihvatanja i poslušnosti. Umesto toga, prema tome imaju otpor i odbojnost, usled čega nastaje mržnja. Duboko u svom srcu oni mrze svakoga ko ih orezuje, svakoga ko otkriva tajne iz njihove prošlosti i razotkriva njihovo pravo lice. U kojoj meri te oni mrze? Od mržnje škrguću zubima, žele da im se makneš sa očiju i smatraju da ti i oni ne možete živeti na istom mestu. Ako su antihristi takvi prema ljudima, mogu li onda da prihvate Božje reči koje ih razotkrivaju i osuđuju? Ne, ne mogu. Ko god da ih razotkriva, mrzeće ga samo zato što ih je taj razotkrio, što im je nenaklonjen i osvetiće se. Želeli bi da osobu koja ih je orezala mogu da nateraju da im se skloni sa očiju. Ne mogu da podnesu da gledaju kako je toj osobi dobro. Bili bi srećni kad bi ta osoba umrla ili bi je snašla neka nesreća; dokle god je ta osoba živa i još uvek u Božjoj kući izvršava svoju dužnost, i sve se odvija uobičajeno, oni u svom srcu osećaju patnju, nelagodu i osornost. Kad nema načina da se nekome osvete, potajno ga proklinju ili se Bogu čak mole da za tu osobu upriliči kaznu ili odmazdu, i da Bog otkloni nepravdu koja im je naneta. Kad kod antihristȃ nastane ova mržnja, to dovodi do niza postupaka. Ti postupci obuhvataju odmazdu i kletve i, naravno, neke druge radnje poput podmetanja drugima, klevetanja i osuđivanja drugih, koje proizlaze iz mržnje. Ako ih neko orezuje, oni će tu osobu potkopavati iza njenih leđa. Kad ta osoba kaže da je nešto ispravno, oni će reći da je pogrešno. Izvrtaće sve pozitivne stvari koje ta osoba čini i predstavljaće ih negativnim, šireći iza njenih leđa laži i izazivajući ometanja. Vrbovaće i sebi će privlačiti druge koji su neuki i ne mogu da prozru stvari ili su nerazboriti, kako bi ti ljudi prešli na njihovu stranu i podržali ih. Jasno je da osoba koja ih je orezivala nije učinila ništa loše, ali oni, ipak, žele da toj osobi prišiju neka zlodela, tako da svi budu u pogrešnom uverenju da ona zaista radi takve stvari, a zatim da sve nateraju da se udruže da tu osobu odbace. Antihristi na ovaj način ometaju crkveni život i ometaju ljude u obavljanju njihove dužnosti. Sa kojim ciljem? Da bi zagorčali život osobi koja ih je orezala i sve naveli da tu osobu napuste. Ima i nekih antihrista koji kažu: ’Orezivao si me i zagorčao mi život, pa se iz toga nećeš lako izvući. Pokazaću ti kako izgleda kad te orezuju i napuste. Kako si se ti poneo prema meni, tako ću i ja prema tebi. Ako ćeš mi zagorčavati život, ne računaj da će tvoj biti išta slađi!’” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Iz Božjih reči sam video da su antihristi posebno podli i zlonamerni, da posebno mrze one koji ih razotkriju ili uvrede i da neće odustati sve dok ih ne dotuku i ne unište. Uporedivši to sa ponašanjem svoje starije ćerke, zadobio sam izvesno rasuđivanje u vezi sa njom. Pošto je ometala crkveni život time što se zauzela za svoju majku, otpustili su je i ona je zamerala starešini, Vang Đing, i čekala priliku da se osveti. Nakon što je zadobila određenu poziciju, iskoristila je svoju moć da zlonamerno smesti Vang Đing i da muči nju i njenu porodicu. Bez obzira na to koliko su svi razgovarali sa njom i govorili joj da Vang Đing ne ispunjava kriterijume za uklanjanje ili izopštavanje, uopšte nije želela da sluša, insistirajući da se Vang Đing izopšti iz crkve. Video sam da je narav moje ćerke izuzetno podmukla i zlonamerna i da ona stalno štiti zlu osobu i da se sveti disidentu, odbijajući da prestane dok ne uništi druge. Shvatio sam da je ona đavo i da bi zaista trebalo da bude izopštena. Kada bi ostala u crkvi, samo bi nastavila da prekida i ometa i postala bi kazna za crkvu.

Kasnije sam pročitao sledeće Božje reči: „Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji ni u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). U Božjoj porodici, Hristos ima moć, a istina vlada. Crkva je izopštila moja ćerku na osnovu njene suštine, u skladu sa načelima za izopštavanje. Ali kada se to meni dogodilo, nisam tragao za Božjom namerom. Nisam bio u stanju da prozrem đavolsku suštinu svoje ćerke, pa sam saosećao sa njom i sažaljevao sam je. Mislio sam da je od detinjstva verovala u Boga, odustala je od studija, pretrpela je patnje i do sada je platila cenu; kako može biti izopštena? Zato sam se u srcu žalio Bogu, pokušavajući da Ga urazumim. Zar to nije bilo upravo ono što je Bog razotkrio kao „ispoljavanje dobrih namera prema Sotoni” i „biti u savezu s demonima”? Zar se nisam suprotstavljao i opirao Bogu? Toliko godina pre toga sam verovao u Boga, jeo i pio toliko Njegovih reči i često govorio drugima da bi „uklanjanje i izopštavanje nekoga trebalo da bude zasnovano na načelima, ne na osećanjima, čak i ako se radi o tvojim roditeljima”, ali kada su moja žena i ćerka bile izopštene, svesno sam prekršio pravila, želeći da ih zadržim u crkvi zbog osećanja. Zar ja nisam opraštao zlim ljudima koji su ometali crkveni rad? To je bilo stajanje na strani zlih ljudi, opiranje Bogu! Shvativši to, moje srce se malo uplašilo, pa sam se pomolio Bogu, voljan da se pokajem i da se oslobodim ograničenja osećanja.

Zatim sam pročitao sledeće Božje reči: „Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. (…) Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Pravednicima će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost. (…) Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji počivaju verovaće da postoji Bog i potčinjavaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Iz Božjih reči sam razumeo da je Bog pravedan i svet. Bog određuje ljudske ishode bez ikakvih telesnih osećanja, odnoseći se prema svakom pošteno i pravedno. Bog ne sudi na osnovu toga koliko deluje da se neko odrekao ili dao Njemu, već na osnovu njegove suštine i postupaka kako bi odredio njegov ishod, a sudbina zlih ljudi je da će biti isključeni. Nisam razumeo Božju pravednost, pa, kada sam čuo da mi je ćerka izopštena, nisam tragao za istinom niti sam uzeo u obzir njenu priroda-suštinu kako bih video zaista kakva je ona osoba, već sam živeo u svojim osećanjima, saosećao sam sa njom i sažaljevao je. Sada jasno vidim da, iako je moja ćerka mogla da odustane od studija i da izvršava svoje dužnosti, da istrpi patnju i da plati cenu, svi njeni napori su za cilj imali zadobijanje statusa i ugleda. Kada je izgubila svoju poziciju i kada su njeni interesi bili pogođeni, njena zlobna priroda je bila u potpunosti razotkrivena. Nekada sam mislio da cela naša porodica veruje u Boga i da svi možemo da budemo spaseni i da uđemo u carstvo nebesko, ali sada sam video da je to moja predstava i uobrazilja. Ako čovek ne voli istinu ili ako čak mrzi istinu, a njegova sotonska narav se uopšte ne promeni, uprkos godinama verovanja u Boga, kako on može biti spasen? Kroz iskustvo izopštavanja svoje ćerke i žene, video sam da, iako je naša cela porodica u početku verovala u Boga, bila opskrbljena Božjim rečima i izvršavala sopstvene dužnosti, nakon nekoliko godina, svačija suština i put kojim smo krenuli su postepeno bili razotkriveni. Moja žena i starija ćerka su počinile mnogo zlih dela i bile su razotkrivene kao zli ljudi; mi smo dva nespojiva tipa ljudi i niko ne može da pomogne drugom niti da ga spasi. Pomislio sam na sledeće Božje reči: „U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa muža prema ženi, oca prema kćeri, niti majke prema sinu, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. U to vreme, svaki će čovek slediti svoju vrstu, a porodice će već biti rasturene. Pretrpevši potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće remetiti čovečanstvo, a ljudi više neće imati iskvarenu sotonsku narav. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se potčinjavaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute; kako bi fizički odnosi mogli i dalje da postoje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Nisam razumeo Božje delo i, zbog svojih osećanja, branio sam svoju ženu i ćerku, želeći da održim naše telesne porodične odnose, čime sam skoro počinio dela opiranja Bogu. Bio sam tako glup i slep! Mislio sam: „Ne mogu više da dozvolim svojim osećanjima da me ograničavaju. Moram da se oslobodim okova osećanja i da se pokorim ovoj situaciji.” Moje stanje se postepeno popravilo i nisam više osećao toliku bol.

Nakon što sam iskusio sve to, bolje sam raspoznao svoju porodicu. Oslobodio sam se svojih osećanja prema njima iz dubine duše. U isto vreme, jasno sam video da živeti u skladu sa osećanjima dovodi do toga da čovek nije u stanju da razluči između dobra i zla, između ispravnog i pogrešnog, već čak postaje sposoban da radi stvari koje su u suprotnosti sa istina-načelima, opirući se Bogu i protiveći Mu se. Osećanja su zaista Božji neprijatelj. Život u skladu sa osećanjima onemogućava da se primeni istina. Takođe sam video da je moj rast premali, da su moja osećanja previše snažna, da mi nedostaje istinska pokornost Bogu i da je bilo potrebno da iskusim Božji sud i grdnju kako bih promenio svoju iskvarenu narav.