Bilo je to u leto pre nekoliko godina. Sestra Džoslin je postavila brata Ilaja na mesto đakona za zalivanje, govoreći da je njegov kov prilično dobar i da je njegova beseda na okupljanjima prosvećujuća. Kada sam to čula, bila sam zatečena. Ranije sam radila sa njim. Zajedno smo obavljali dužnost. Tako da sam znala ponešto o njemu. Bio je dobar govornik, to je istina, i imao je puno toga da kaže kroz besedu, ali su to uglavnom bile samo reči i doktine, a o praktičnim problemima nije umeo da razgovara. Isto tako je bio nadmen i često stvari radio na svoj način. I donosio je odluke u vezi sa radom ne razgovarajući o tome sa drugima. To je dovodilo do određenih problema i isto tako nanosilo štetu delu Božje kuće. Naš starešina je nekoliko puta to iznela pred njega, ali on to nije prihvatao i nije ni pokušao da se promeni. I ja sam mu ukazala na probleme koje ima. On nikada nije razmislio o tome i samo je pokušavao da opravda svoje ponašanje. Nakon nekog vremena, mogla sam da vidim da je on neko ko stalno izgovara reči i doktrine, ali nije u stanju da prihvati istinu. Da bi neko bio starešina ili delatnik u Božjoj kući, taj mora jasno da razume istinu, da poseduje osećaj odgovornosti i ume da prihvati istinu. Đakon za zalivanje treba da je dobar u rešavanju problema istinom i da se isto tako bavi praktičnim radom. Džoslin ga je imenovala za đakona za zalivanje samo zato što je bio vešt govornik i imao određeni kov. Ali to naprosto nije bilo u redu. Što sam više razmišljala o tome, to sam se nelagodnije osećala i želela sam da odem do Džoslin i sa njom podelim svoje misli. Ali zastala sam neposredno pre nego što sam išta prozborila. Kao što znate, i sama sam nekada bila đakon za zalivanje i smenjena sam upravo jer nisam rešavala probleme ljudi. Kad bih posumnjala u osobu koju tek što je starešina izabrala, kakav bih utisak ostavila? Da li bi ljudi pričali da mora da sam ljubomorna na tu osobu i bez razloga je kritikujem jer sam ostala bez iste dužnosti? Šta ako kažu da ometam crkveni rad i oduzmu mi dužnost? Shvatila sam da treba da zaboravim na to, da je bolje da ne komplikujem stvari nego da rizikujući, sebe uvučem u nevolju. Tako da sam se ugrizla za jezik baš kada je trebalo da progovorim. Kasnije sam čula da su neka braća i sestre iz druge grupe ranije radili sa Ilajem i da su smatrali kako on ne nosi breme i kako nije podoban da služi kao đakon. Tada sam bila sigurna da sam bila u pravu u vezi sa njim i pomislila da treba da razgovaram sa Džoslin što pre budem mogla, kako ne bismo još više odlagali delo Božje kuće. Budući da je Džoslin bila ta koja ga je imenovala, da sam joj iznela to što sam imala, ne bi li ispalo da je kritikujem? Ranije sam radila sa njom i bila je veoma samopravedna, nadmena i ohola. Razgovarala sam sa njom o tim stvarima. Odbila je to da prihvati i strogo me je ukorila kada nisam bila u dobrom stanju. Zato, ako bih joj pomenula problem koji postoji u njenom radu, brinula sam da bi mogla da pomisli da sam teška osoba, koja samo pokušava da je kritikuje. Šta bih mogla da uradim ako bi mi otežala stvari? Setila sam se kada smo godinama ranije jedna sestra i ja primetile greške nekog starešine, a on nas optužio da stvaramo bandu, udružujemo se i napadamo ga. Ostala sam bez svoje dužnosti. Za tog se starešinu kasnije razotkrilo da je antihrist i uklonjen je, ali ja dugo vremena nisam imala dužnost jer me je antihrist u tome sputao. Brinula sam se da Džoslin neće prihvatiti to što kažem i da će naći opravdanje da me liši dužnosti. Božje delo će se veoma brzo privesti kraju. Zato je ovo krtitično vreme za obavljanje dužnosti koju imamo. Ako ne budem mogla da obavljam svoju dužnost i pripremam dobra dela u vremenu poput ovog, bojala sam se da ću izgubiti svoju šansu da budem spasena. Ne bih li time puno izgubila? Na tu pomisao sam odlučila da joj ne ukažem na to.

Kasnije sam načula da neka braća i sestre govore da je sve što Ilaj radi otkada je postao đakon za zalivanje to da izgovara reči i doktrine i mnogo se hvališe, a nikome ne pomaže da se izbori sa svojim problemima. Nije preuzimao odgovornost. On je bio odgovoran za neke od novih vernika, ali su pojedini od njih poverovali u laži KPK-a i prestali da dolaze. On sa njima nije razgovarao na vreme i kao rezultat toga neki su napustili veru. Uvidela sam koliko je taj problem ozbiljan kada sam čula za to. Dakle, ako bi on ostao đakon za zalivanje, to bi nanosilo sve veću štetu crkvenom radu i znala sam da to moram odmah da prijavim. No, u to vreme sam se bojala da se ne uvalim u nevolju, pa sam bila zbunjena. Da li to treba da prijavim ili ne? Da to učinim, odrazilo bi se na mene, ali ne učinim li to, osećala bih krivicu zbog toga. Kada bih samo mogla ukazati na to i da ništa ne pođe po zlu. Ove su me misli konstantno proganjale, odvraćale mi pažnju i unosile nemir.

Hmm, jednom prilikom je neki starešina grupe upitao da li imamo nešto da podelimo na temu Ilajevog unapređenja i rekao da možemo da mu pošaljemo poruku ako imamo. Bila sam uzbuđena kada sam to čula, jer je to bila odlična prilika. Uzeo bi to što kažemo, sažeo da starešina pročita i onda ona ne bi znala ko je šta napisao. Da pokuša nešto da iskopa po tom pitanju, starešina grupe bi tu bio poput obezbeđenja. Zato sam napismeno navela probleme koje sam uvidela i to mu predala. Sledeće jutro mi je, na moje iznenađenje, rekao da je već prosledio starešini ono što sam napisala. Baš sam se uznemirila kada sam shvatila da to nije podelio kao povratnu informaciju koju je primio od cele naše grupe. Upitala sam ga: „Zašto si Džoslin prosledio samo moju poruku?” Videvši moju burnu reakciju, upitao me je: „Mišljenja svih su prosleđena starešini a mi treba da smo iskreni u vezi sa onim što mislimo. Čemu zabrinutost?” Nisam znala šta bih odgovorila na to. Bila sam iznenađena i na neki način posramljena. Nisam ni pomislila da su joj drugi već ukazali na to. Oni su imali hrabrosti da progovore. Zašto sam se ja bojala da budem iskrena u vezi sa tim? Došla sam pred Boga u molitvi i razmislila o sebi.

I nakon toga sam pročitala neke od Božjih reči. „Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno slaba. Ako pažljivije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. (…) Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko remeti i uznemirava druge okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade ništa ozbiljno, već su oni koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi. Postupci i namere takvih osoba su svima jasne: pojave se svaki put kada postoji prilika da se pokažu ili da uživaju u nekom blagoslovu. Kada, međutim, ne postoji prilika da se pokažu, ili čim naiđe neka patnja, nestanu sa vidika poput kornjače koja uvlači glavu. Da li takva vrsta ljudi ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, kako onda da osete prekor ili disciplinu Svetog Duha? Jednostavno nisu u stanju za to” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Božje reči su opisale moje stanje kakvo jeste. Znala sam da je starešina išla nasuprot načelima i isto tako sam znala da Ilaj nije dobar đakon za zalivanje i da ometa život-ulazak drugih. Trebalo je da ustanem i to prijavim kako bih zaštitila crkveni rad. To je dužnost koju svi mi kao Božji izabrani narod imamo. No, umesto toga sam se plašila da ću uvrediti Džoslin i da će mi ona oduzeti dužnost, pa sam zabila glavu u pesak i zažmurila na problem. Na kraju i jesam nešto rekla starešini grupe u pisanoj formi, ali nisam želela da Džoslin sazna da sam ja u pitanju, bojeći se problema do kojih bi to dovelo. Uvidela sam da sam razmišljala o ličnim interesima, a ne o Božjoj kući. Nedostajalo mi je savesti i razuma. Uživala sam u zalivanju i opskrbi koje su mi pružale Božje reči, ali kada bi delo Božje kuće trpelo, razmišljala sam samo kako sebe da zaštitim. Ni najmanje nisam bila odana Bogu, već sam prosto grizla ruku koja me je hranila. Nisam imala ljudskosti. Što sam više razmišljala, to sam se lošije osećala i onda sam se zapitala: Zašto sam bila uplašena i uznemirena kada sam se susrela sa problemom poput ovog? Jednostavno, biti iskren je veoma zahtevno. Koja vrsta naravi je imala kontrolu nada mnom?

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je sve razjasnio. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina, jednostavno, nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne vođe i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time remete rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili nerazgovetan? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični intresi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam vođa, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si obmanuo ljude i naveo ih da veruju. Na taj način ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi. Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši ovo u Božjim rečima mogla sam da vidim da nisam štitila delo Božje kuće, jer sam po prirodi bila ogavna, sebična i lažljiva. Razmišljala sam o tome kako sam znala da se Džoslin ne ponaša u skladu sa načelima, i kako je brat Li nanosio štetu crkvenom radu jer se nije bavio praktičnim radom. Videla sam sve to jasno kao dan. Znala sam da je trebalo da progovorim o tome, da bi to pomoglo crkvenom radu, ali nikada nisam smogla hrabrosti da išta kažem. Kada nas je starešina grupe pitao za mišljenje, konačno sam svoja gledišta stavila na papir, ali kada sam saznala da je moje reči prosledio direktno starešini, imala sam osećaj da me je „razotkrio”. Lupala sam glavu po pitanju svih svojih misli i postupaka, praveći računicu kako sebe da zaštitim, pa da ništa ne izgubim. Iako sam znala da životi braće i sestara i crkveni rad trpe, nisam primenjivala istinu niti govorila o problemima koje sam videla. Vodila sam se idejama poput „Spasavaj se ko može”, „Brini samo zbog onoga što te se dotiče”, „Razumni ljudi umeju sami da se čuvaju”, „Ekser koji izviri, čekić će vratiti na mesto”. Ove stvari su kontrolisale moje misli, snažno utičući na mene, čineći me lažljivom, lukavom i neuobičajenom. Imala sam veru i čitala Božje reči, ali u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Nisam bila nimalo iskrena i nisam mogla da razjasnim ono što se stvarno dešava. Jednostavno sam bila Sotonin sluga, patetično živo biće. Dostojna prezira i bez ljudskosti, gadila sam se Bogu. U tom trenutku sam osećala toliko kajanje. Nečujno sam se pomolila Bogu: „O, Bože, tako sam sebična i lažljiva. Ništa nisam preduzela kada sam uočila problem i nisam primenjivala istinu niti zaštitila delo Božje kuće. Kako patetično sa moje strane. Bože, ne želim više da živim na ovaj način. Molim te spasi me od toga. Želim da primenjujem istinu i Tebi ugodim.” Nakon toga sam imala malo više samopouzdanja i prestala da brinem kako bi Džoslin mogla da reaguje nakon što pročita ono što sam napisala.

Nakon toga sestra Džou nije razmislila o sebi niti o svojim problemima po pitanju svog imenovanja a nije ni Ilaju promenila dužnost. Isto tako nije pomagala oko projekata koji su se sporo odvijali ili bili nedolotvorni. Pomislila sam da ona ne bi prihvatila istinu niti radila ikakav stvaran posao, tako da se na osnovu načela razaznavanja činilo da je ona lažni starešina. Želela sam to da prijavim nekom na višem položaju, ali sam opet oklevala. Da je prijavim i ona sazna za to, šta bi pomislila o meni? A šta ako potom ne bude smenjena i ostane, možda bi pronašla razloge da se obruši na mene? Zaboravi na to. To što odbija da se menja ili da se bavi praktičnim radom je njen problem, tako da ja samo treba da obavljam svoju dužnost najbolje što umem. Zato sam to gurnula negde u zapećak i pustila da stvari idu svojim tokom. Nešto me je kasnije ubedilo da se predomislim i smogla sam hrabrosti da prijavim Džoslin.

Ubrzo potom sam čula da je neki starešina u drugoj crkvi bio razotkriven kao antihrist i izbačen. Učinio je prilično zlo tokom perioda koji je tamo proveo i svi su videli ko je on zapravo, ali o tome nisu progovarali. Niko ga u crkvi nije prijavio i čak nakon što je razotkriven i izbačen, oni i dalje nisu razotkrili njegova zla dela. Tvrdili su da ne znaju ništa o tome, izbegavajući odgovornost. To kako su ga branili je vređalo Božju narav. Nakon toga su svi morali da prestanu sa obavljanjem svoje dužnosti i razmisle. Čitava ta stvar je ostavila utisak na mene, podsećajući me na Božje reči: „Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; to znači odbaciti Sotonu. Ako u crkvi postoji nekoliko lokalnih siledžija, a prate ih ’sitne mušice’ koje nemaju ni malo razboritosti i, ako ljudi u takvoj crkvi, čak i nakon što su uvideli istinu, i dalje nisu sposobni da odbace stege i manipulacije ovih siledžija, onda će sve te budale na kraju biti eliminisane. Ove sitne mušice možda i ne bi učinile ništa strašno, ali su još lažljivije, još ljigavije i još više izmiču, i svi takvi će biti eliminisani. Neće preostati niko! Sotoni će biti vraćeni oni koji mu pripadaju, dok će oni koji pripadaju Bogu zasigurno krenuti da traže istinu; o tome odlučuje njihova priroda. Neka propadnu svi koji slede Sotonu! Prema takvima neće biti sažaljenja. Neka budu opskrbljeni oni koji traže istinu i neka u Božjoj reči uživaju do mile volje. Bog je pravedan; On nikoga ne favorizuje. Ako si ti đavo, onda si nesposoban da primenjuješ istinu; ako si neko ko traži istinu, Sotona te sigurno neće zarobiti. U to nema sumnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Iz Božjih reči sam spoznala da Njegova pravedna narav ne toleriše bilo kakvu uvredu i videla Njegov gnev prema onima koji ne primenjuju istinu. Iako se čini da oni nisu učinili ništa zlo, vide da antihristi čine zlo i nište ne preduzimaju da ih razotkriju. Oni dopuštaju antihristima da unište delo Božje kuće i ne čine ništa povodom toga. Oni su Sotonini pomagači, ti koji pružaju utočište antihristima. To znači učestvovati u antihristovom zlu. Time se vređa Božja narav. Nisam li se i ja ponašala na isti način? Pročitala sam toliko Božjih reči i stekla određenu pronicljivost. Videla sam starešinu koja nije sledila načela, nije prihvatala istinu, niti se bavila praktičnim radom. Ona je bila lažni starešina i smetnja delu Božje kuće. No, ja sam se bojala da je uvredim i budem sputana, pa ništa nisam preduzimala jer to nije imalo uticaja na mene. Imala sam osećaj da to da li se ona promenila ili nije, nije bila moja stvar. Uživala sam takvu opskrbu od Boga, ali sam bila nezahvalna i stala sam na Sotoninu stranu. Videla sam da su interesi Božje kuće ugroženi, ali nisam preduzela ništa povodom toga. Zar se nisam ponašala poput Sotone? Još uvek sam vršila dužnost, ali je Bog pazio na i najmanju stvar koju bih uradila. Znala sam da ću, ukoliko se ne pokajem, izazvati Božji gnev i biti uklonjena. To je bila zaista zastrašujuća pomisao za mene. Pomolila sam se i pokajala pred Bogom istog trenutka: „Dragi Bože, Džoslin je prekidala crkveni rad, ali kako bih sebe zaštitila, nisam primenjivala istinu i prijavila je. Radila sam za Sotonu. Ja sam buntovna i odvratna. Bože, sada želim da se pokajem i zatražim od Tebe da me vodiš, da istinu sprovedem u delo.”

U to vreme sam se stalno pitala zašto sam se bojala da prijavim probleme koje starešina ima. Čega sam se bojala? Onda sam tragala, molila se i otkrila ovo u Božjim rečima što mi je pomoglo da tu stvar bolje razumem. „Kakav stav ljudi treba da imaju i kako treba da se odnose prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i imaš pravo da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, imaš pravo da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki iz Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi savladati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: ’Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?’ Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonino delo i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? To te Sotona i antihrist proganjaju, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao sȃm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. I zar nije neuko i budalasto takvo pogrešno razumevanje Boga? Kada te lažni starešina ili antihrist protera, zašto ne tragaš za istinom? Zašto ne potražiš nekoga ko razume istinu da bi stekao neki uvid? I zašto to ne prijaviš nadređenima? Ovo je dokaz da ne veruješ da je istina u Božjoj kući najvažnija, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej. Ako, kada ti lažni starešina ili antihrist zapreti, ne smeš da ga prijaviš nadređenima, to pokazuje da te je Sotona već privezao i da si u srcu jedno sa njim; zar na taj način ne slediš Sotonu? Kako neko ko je takav može biti jedan od Božjih izabranika? On je, najprostije rečeno, ološ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). „Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Nakon što sam ovo pročitala, uvidela sam da nisam prijavila starešinu jer je cela moja perspektiva bila pogrešna. Mislila sam da starešina može da odredi moju sudbinu i da ću, ako ga uvredim i on mi ne dozvoli da vršim svoju dužnost, izgubiti svaku nadu za spasenje. Gledala sam na starešine kao da su bitniji od Boga. Nisam bila istinski vernik. Ja sam bila bezvernik. Naše sudbine zavise samo od Boga. Moja budućnost i to da li ću biti u potpunosti spasena ili ne u celosti zavisi od Boga. Čovek o tome ne može da odlučuje. Iako sam bila sputavana jer sam ukazala na ono što je starešina pogrešno radila, to je urodilo plodom, pošto su kasnije drugi uvideli da je starešina antihrist i uklonili je. Nisam izgubila svoju priliku da budem spasena jer sam patila zbog nekorektnog tretmana od strane jednog antihrista, već sam umesto toga postala pronicljiva i naučila određene lekcije. Neka braća i sestre razotkrivaju i prijavljuju lažne starešine i antihriste kako bi zaštitili delo Božje kuće i onda te starešine i ti antihristi navaljuju na njih. Neki su čak bili izbačeni iz crkve, ali ako imaju pravu veru i nastave da šire jevanđelje, i dalje će imati delo Svetog Duha i Božje vođstvo. Onda kada antihrist bude razotkriven i uklonjen, njima će biti dopušteno da se vrate u crkvu. To pokazuje da je Bog pravedan, da istina vlada u Božjoj kući. Bog vlada nad svim. Razmišljala sam o toj crkvi koja nije razotkrila antihrista i o tome da je zažmurila na sva njegova zla dela, ignorišući ono što ih se nije doticalo, dopuštajući antihristu da izaziva prekide u crkvi. Iako nisu bili ugnjetavani i nastavili su da obavljaju svoju dužnost, oni su pružali utočište istinski zlom antihristu, stojeći nasuprot Bogu. Bog ih je odbacio. Zaista sam uvidela koliko je velik problem ne prijaviti lažnog starešinu i da Božja narav neće tolerisati bilo kakvu uvredu. A ja sam se bojala i prezirala sebe. Potom sam imala volje da primenjujem istinu.

Isto tako sam razmišljala o Božjim rečima: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi isto tako pokazale put napred. Trebalo je da interese Božje kuće stavim na prvo mesto, da tome dam prioritet i svesno se bunim protiv sopstvenih pogrešnih motiva. Nisam mogla da svoje interese stavim na prvo mesto. Zato sam potom na papir stavila sve probleme koje sam otkrila, spremna da ih prijavim. Upravo tad sestra Kerol i nekoliko drugih sestara su mi rekle da su takođe primetile da se Džoslin nije bavila stvarnim poslom i da nije smenjivala one siromašnog kova, koji su oduvek bili nemarni u svojoj dužnosti, govoreći da nije mogla da im nađe zamenu. To je nanelo veliku štetu delu Božje kuće. Ona nije ispravljala dugogodišnje probleme u crkvi i nije odabirala ljude spram načela. Prema načelima, Džoslin je bila lažni starešina. Napisale smo pismo zajedno je prijavljujući.

Nakon što su ga više starešine pogledale, potvrdili su da se ona nije bavila praktičnim radom, da se ponašala diktatorski, koristila se svojim statusom da druge kontroliše i da se oglušila na radna uređenja. Uklonjena je sa svoje dužnosti jer je bila lažni starešina. Ilaj nije bio dobar đakon za zalivanje, pa su mu dodelili drugu dužnost. Obuzele su me sve vrste osećanja kada sam čula kako se ovo završilo. U Božjoj kući, Hristos i istina zaista imaju moć i ja sam imala više samopouzdanja i snage da primenjujem istinu. Osećala sam zahvalnost prema Bogu. Toliko sam zahvalna što imam Božje reči koje su mi dopustile da se oslobodim svih tih sotonskih filozofija, postanem dovoljno hrabra, prijavim lažnog starešinu i sama živim dostojanstveno!