U oktobru 2016. godine, obavljala sam dužnost propovednice. Tada je, usled ometanja i sabotaže od strane dva antihrista, došlo do prekida rada u nekoliko crkava za koje sam ja bila odgovorna. Moje dve sestre saradnice i ja tek što smo bile primile tu dužnost, tako da nismo poznavale ljude u tim crkvama, a pošto je obim posla za koji sam bila odgovorna bio tako veliki, bila sam načisto pogubljena i činilo mi se da ne mogu da ponesem svu tu odgovornost, pa sam htela da se povučem. Ali onda sam pomislila: „Pojela sam i popila toliko Božjih reči, ali zato sada, kad je najpotrebnije, želim da napustim svoj položaj. Zar to nije znak poniženja?” Stoga sam prilagodila svoj mentalni sklop, pa smo dve sestre saradnice i ja razgovarale u zajedništvu i podržavale jedna drugu, a onda i zatražile pomoć od braće i sestara koji su bili bolje upoznati sa situacijom. Nakon perioda saradnje, obračunali smo se s bandom antihrista, pa je crkveni rad počeo da pokazuje znake poboljšanja. Prošavši kroz takvo iskustvo, shvatila sam da je to zaista bilo nešto što ne bih mogla sama da postignem i da je sve to bilo rezultat delovanja Svetog Duha. Nedugo zatim, crkva je postala predmet divljačkih hapšenja i progona od strane KPK, pa su domovi u kojima su boravili braća i sestre koji su obavljali svoje dužnosti postali nebezbedni, tako da je te ljude trebalo hitno negde premestiti. Ta vest me je potpuno porazila i činilo mi se da je u tom trenutku bilo nemoguće premestiti sve te ljude. Trebalo je premestiti toliki broj braće i sestara koji su obavljali svoje dužnosti, ali gde bih uopšte mogla da nađem toliko domova da ih sve odjednom smestim? Našla sam se u teškoj situaciji i stvarno nisam znala šta da radim, ali onda sam pomislila: „Ovo pitanje tiče se bezbednosti braće i sestara i interesa crkve. Ne premestiti ih jednostavno nije opcija.” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Moraš da veruješ da je sve u Božjim rukama i da ljudi samo sarađuju. Ako si iskren, Bog će to videti i otvoriće ti put u svakoj situaciji. Moraš da veruješ u to da ne postoji nesavladiva teškoća” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Kad sam to pročitala, učinilo mi se da sam ugledala tračak svetlosti u sveopštem mraku, pa mi se srce odmah razvedrilo, a vera osnažila. Sa sestrama saradnicama sam razmatrala problem pronalaženja prihvatnih domova. Tri dana kasnije, sestra iz jedne od crkava napisala mi je da je pronađeno nekoliko domova i da braća i sestre i dalje aktivno nude svoje domove za prihvat. To me je toliko dirnulo da su mi suze potekle niz lice. Nisam očekivala da ta crkva može odjednom da ponudi toliko prihvatnih domova, pa sam stvarno pomislila da je Bog na našoj strani i da nas usmerava, te da ćemo, dokle god budemo iskreno sarađivali, moći da vidimo Božja dela. Nakon toga, vera nam je postala još snažnija, pa smo glatko obavili sve poslove oko preseljenja braće i sestara. Kad sam videla kako se taj posao odvija glatko uprkos brojnim poteškoćama, bila sam presrećna. Dok sam se zahvaljivala Bogu, ujedno sam počela da zbrajam i svoje vlastite doprinose. Verovala sam da, iako je taj rezultat zaista bio ostvaren Božjim delovanjem, on ipak ne bi mogao biti postignut bez mog truda i saradnje. Mada nisam toliko dugo verovala u Boga, sama činjenica da je taj posao doneo takve rezultate bila je dokaz da posedujem neke istina-stvarnosti, jer kako bi inače tako težak zadatak mogao da bude ovako uspešno realizovan? Što sam više na taj način razmišljala, to mi se više činilo da su moji doprinosi bili sjajni i da sam jedan od retkih talenata. Naročito nakon što je starešina pohvalio naše radne sposobnosti, postala sam još uverenija da zaista posedujem istina-stvarnosti i da niko u crkvi nije toliko dobar kao ja. Nakon toga, hodala sam uzdignute glave i, kad god bi mi se ukazala prilika, prepričavala sam svoja iskustva i svima sam uz živopisne detalje govorila o njima, jer sam htela da braća i sestre znaju da posedujem istina-stvarnosti i da umem da doživljavam stvari s kojima se susrećem.

Jednom sam se zatekla na nekom okupljanju sa starešinama iz nekoliko crkava, gde mi je, tokom implementacije rada, jedan starešina bespomoćno rekao: „Ne znaš ti kakva je situacija u našoj crkvi. Imamo poteškoća čak i prilikom izbora đakona. Ovaj rad je toliko težak!” Pomislila sam: „I vi ovo nazivate poteškoćama? Izazovi kroz koje sam ja prošla mnogo su veći od vaših. Moraću da u zajedništvu porazgovaram s vama o tome kako sam prevladala vlastite poteškoće, kako biste mogli da vidite da posedujem istina-stvarnosti i da umem da doživljavam stvari s kojima se susrećem.” I tako sam im ispričala kako sam se, čim sam preuzela dužnost i suočila se s poteškoćama, ugledala i oslanjala na Boga, i kako me je On usmeravao. Sve sam im objasnila od početka do kraja, plašeći se da ne izostavim ni jedan jedini detalj. Dok sam im o svemu tome pričala, samo sam im ovlaš pomenula da sam u tim teškim vremenima i sama bila negativna i slaba, jer nisam htela da braća i sestre vide da i ja imam svoje mane. Kad sam završila, sve sestre su me zadivljeno gledale, a jedna od njih je zavidljivo rekla: „Ti stvarno umeš da se osloniš na Boga i da doživljavaš stvari s kojima se susrećeš. Ja samu sebe naprosto mrzim što sam toliko glupa – kad se suočim s poteškoćama, ne umem da se oslonim na Boga, niti da ih doživim.” I ostale sestre su potvrdno klimale glavom. Bila sam zaista srećna, misleći: „Bolja sam od svih vas. Sve te poteškoće smo uspeli da savladamo jedino zahvaljujući mom vođstvu, jer kako bih inače mogla da budem propovednica!” Ipak, zadržala sam fasadu smirenosti i ovako nastavila da besedim sestrama: „Bog nijednu osobu ne voli više od bilo koje druge i, sve dok tragate za Njim, On će vas usmeravati. Ne možemo samo da skandiramo parole, a da ih ne sprovodimo u delo!” Pošto sam se toliko usredsredila na hvalisanje i pošto im nisam besedila o Božjim namerama, niti o putevima primene u pogledu poteškoća s kojima se susreću, braća i sestre ni nakon tog okupljanja nisu znali šta tačno treba da praktikuju.

Tokom tog perioda, primetila sam da se sestra koja nam je bila domaćin često hvali i da nas povremeno omalovažava, govoreći da mi ne verujemo dugo u Boga i da nam nedostaje iskustvo. Jedanput se strašno naljutila na nas zbog neke sitnice. Moje sestre saradnice su u zajedništvu razgovarale s njom, ali što su duže razgovarale, to se ona sve žešće ljutila. Čak je rekla: „Ne mogu više da obavljam ovu dužnost! Moraćete da nađete nekog drugog!” Kasnije je ta sestra-domaćin došla da mi se izvini što je tog dana najedanput toliko pobesnela. Osećala sam da njen bes nije bio uzrokovan samo tim jednim incidentom, ali nisam mogla do kraja da prozrem u čemu je problem. Kad sam popričala s njom, najzad sam otkrila da je sve to bila posledica njenog nezadovoljstva što joj je dodeljena dužnost domaćina, umesto vođe grupe. Ukazala sam joj na to kako je sebe hvalila, a nas omalovažavala i sputavala. Kad su se moje sestre saradnice vratile, ozarenog lica sam im se pohvalila kako sam raspoznala našu sestru domaćina i kako sam je razotkrila. Ujedno sam prekorila svoje sestre saradnice, rekavši im: „Zar niste primetile da vas ona uopšte ne sluša dok u zajedništvu razgovarate s njom? A ipak ste nastavile da to radite.” Mnogo su mi se divile i rekle mi kako sam stvarno u stanju da prozrem neke stvari. To mi je zaista godilo i mislila sam da razumem istinu i da posedujem sposobnost raspoznavanja. Jednom drugom prilikom, prisustvovala sam nekom okupljanju zajedno s nadzornicom za rad na izradi tekstova. Pomislila sam: „Ovu nadzornicu ne poznajem baš najbolje, a ona ne zna za moje radne sposobnosti. Moram da nađem temu koja će mi omogućiti da pričam o tome kako umem da raspoznam ljude da bi ona stekla visoko mišljenje o meni.” Baš u tom trenutku, počela je da mi priča o našoj sestri domaćinu, pa sam to iskoristila i rekla joj: „Odavno sam ja prozrela suštinu njene težnje za statusom, ali moje sestre saradnice su prosto nastavile da s njom razgovaraju u zajedništvu.” Nadzornica je klimnula glavom u znak odobravanja. Nakon toga, kad god bi se nešto desilo, nadzornica bi direktno sa mnom diskutovala o tome, a čak i nakon što bi o tome popričala i sa sestrama saradnicama, i dalje bi tražila da joj kažem svoje mišljenje. Prirodno sam preuzela vodeću ulogu, tako da sam na kraju većinu poslova uređivala ja. Jednom mi je jedna sestra rekla: „Zašto imam osećaj da, kad vas tri sarađujete, ti vodiš glavnu reč?” Šokirala sam se kad sam to čula: „Kako je mogla tako nešto da kaže? Trebalo bi da nas tri međusobno sarađujemo, pa kako onda može da kaže da sam ja glavna? Da to nije možda zato što sam previše nadmena i što se stalno hvalim? Koristi li Bog ovu sestru da bi me na to podsetio?” Malo sam se uplašila, ali nisam promislila o sebi, pa sam kasnije nastavila da se ponašam na isti način i hvalila bih sebe gde god da bih otišla.

Dok sam živela u takvom stanju, osećala sam da je Bog sakrio Svoje lice od mene. Tokom razgovora na okupljanjima, činilo se da mi je duh presušio i nisam mogla da prozrem nijedan problem. Takođe sam često grešila u svom radu. Starešine višeg ranga razotkrile su me zbog toga što stalno veličam i uzdižem samu sebe, što svoje dve sestre saradnice svodim na puke figure i što sve radne odluke donosim sama. Rekli su da hodam putem antihrista i smenili su me. Kad sam izgubila svoju dužnost, bila sam bespomoćna i ophrvana bolom. Činilo mi se da sam u jednom trenu sa neba pala na zemlju i jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Ma koliko da sam razmišljala o tome, nisam shvatala zašto bi neko kao ja, ko ima osećaj za breme i poseduje istina-stvarnosti, bio smenjen. Mislila sam kako sam oduvek bila na prvoj liniji crkvenog rada, a ipak se sve ovako završilo. Osećala sam se toliko uvređeno i ogorčeno da zbog toga noću nisam mogla da spavam. U svom bolu, neprekidno sam u molitvi dolazila pred Boga, tražeći od Njega da me usmeri i prosveti kako bih shvatila Njegove namere i iz svega toga izvukla neku pouku.

Jednoga dana, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Božje reči su tačno razotkrile moje pravo stanje. Promišljala sam o tome kako sam, kad god bih sa crkvenim starešinama prisustvovala okupljanjima i videla da imaju poteškoće, svaku priliku da s njima razgovaram o rešenjima posmatrala kao šansu da samu sebe hvalim i uzdižem. Pritom sam nastojala da detaljno obrazložim kako sam tragala za istinom i molila se Bogu, ali sam ujedno skrivala negativnost i slabost koje sam osećala pri suočavanju s poteškoćama, uopšte ne pominjući te stvari. Da bih stekla divljenje od strane sestara saradnica zbog toga što sam raspoznala našu sestru domaćina, namerno sam samo ovlaš pominjala svoju nesposobnost da prozrem stvari i govorila isključivo o tome kako sam je raspoznala. To sam radila zato da bi moje sestre saradnice mislile da ja razumem istinu, da mogu da raspoznajem stvari i da sam bolja od njih. Na sastancima s nadzornicom za rad na izradi tekstova bila sam još više proračunata i stalno sam tražila priliku da se hvalim. U besedama sam takođe omalovažavala svoje dve sestre saradnice, aludirajući da su inferiorne u odnosu na mene, samo da bih sebe uzdigla. Pošto sam pred braćom i sestrama stalno hvalila sebe, oni bi, kad se suoče s problemima, prestajali da traže Boga ili da tragaju za istina-načelima, već su se oslanjali na to da sa mnom razgovaraju i pronalaze rešenja. Ovo je dovelo do toga da moje sestre saradnice postanu puke figure. Da bi mi se drugi divili, nikada nisam propuštala priliku da pohvalim sebe, a svaka moja reč i postupak bili su vođeni mojim skrivenim namerama. Uistinu sam bila ogavna i rđava! Čovekovo srce je hram Božji i ljudi treba da obožavaju Boga. A ja sam pokušavala da druge ljude nateram da obožavaju mene. Zar se nisam ponašala kao bandit? Sudeći po mojim delima i postupcima, zaslužila sam da budem prokleta i kažnjena! Ali Bog me nije kaznio shodno mojim postupcima. Naprotiv, pružio mi je šansu da se pokajem. Srce mi je bilo ispunjeno osećajem krivice i kajanja.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Što se tiče dela, čovek misli da se ono svodi na trčanje na sve strane za Boga, na propovedanje svuda i na davanje za Boga. Iako je ovo uverenje ispravno, ono je previše jednostrano; ono što Bog traži od čoveka nije samo da trči na sve strane za Njega; osim toga, ovo delo se bavi službom i opskrbljivanjem unutar duha. (…) Postoje mnogi koji se samo usredsrede da trče na sve strane za Boga i da propovedaju svuda, ali zanemaruju svoje individualno iskustvo i zanemaruju svoj ulazak u duhovni život. To je ono što je navelo one koji služe Bogu da postanu oni koji se opiru Bogu. Ovi ljudi, koji su služili Bogu i služili čoveku sve ove godine, jednostavno su smatrali delanje i propovedanje kao ulazak, a niko od njih nije uzeo svoje lično duhovno iskustvo kao važan ulazak. Umesto toga, uzeli su prosvećenje koje oni crpe iz dela Svetog Duha kao bogatstvo iz kojeg će podučavati druge. Kada propovedaju, oni su veoma bremeniti i primaju delo Svetog Duha i pomoću toga oslobađaju Njegov glas. U tom trenutku, oni koji deluju ispunjeni su samozadovoljstvom, kao da je delo Svetog Duha postalo njihovo lično duhovno iskustvo; oni osećaju da sve reči koje izgovaraju pripadaju njihovom biću, ali opet izgleda kao da njihovo sopstveno iskustvo nije tako jasno kao što su opisali. Štaviše, pre nego što progovore, nemaju predstavu šta će reći, ali kada Sveti Duh deluje u njima, njihove reči teku bez prestanka. Nakon što si jednom tako propovedao, osećaš da tvoj stvarni rast nije tako mali kao što si mislio, i kao u prilici kada je Sveti Duh delovao u tebi nekoliko puta, dolaziš do zaključka da već imaš rast i pogrešno veruješ da je delo Svetog Duha tvoj lični ulazak i tvoje sopstveno biće. Kada ti se stalno ponavljaju takva iskustva, opustićeš se u odnosu na sopstveni ulazak, nesvesno ćeš skliznuti u lenjost i prestaćeš da pridaješ bilo kakav značaj svom ličnom ulasku. Iz tog razloga, kada služiš drugima, moraš jasno da razlikuješ svoj rast od dela Svetog Duha. To ti može olakšati ulazak i doneti više koristi tvom iskustvu. Kada čovek uzme delo Svetog Duha kao svoje lično iskustvo, to postaje izvor izopačenosti. Zato kažem, koju god dužnost da obavljate, svoj ulazak treba da smatrate važnom lekcijom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da, iako sam bila u stanju da radim, da propovedam, da raspoznajem ljude i da rešavam neke probleme, sve su to bili rezultati delovanja Svetog Svetog Duha i da oni nisu predstavljali moj pravi rast. Prisetila sam se vremena kad sam tek postala propovednica. Tada je nekoliko crkava istovremeno prestalo sa radom, a ja nisam imala pojma šta treba da učinim. Zahvaljujući srčanoj molitvi i prizivanju Boga, On nam je preko braće i sestara pomogao, pa smo uz saradnju svih uspeli da bandu antihrista počistimo iz crkve. Nešto kasnije, zbog hapšenja od strane KPK, morali smo da organizujemo preseljenje braće i sestara. Živeli smo okruženi poteškoćama a upravo smernice Božjih reči davale su nam veru, dok su se braća i sestre aktivno nudili da budu domaćini. Time je Bog zapravo štitio Svoje delo. Kada je reč o raspoznavanju, imala sam još više manjkavosti, a kasnije, zahvaljujući tome što je Bog uredio te okolnosti, razotkrio mi neke stvari i Svojim rečima me usmerio, mogla sam da raspoznam sestru koja nam je bila domaćin. Sve su to bili rezultati Božjeg delovanja, ali ja sam ih sve pripisivala sebi, hvalila se i šepurila kud god da sam išla. Zbilja sam naterala Boga da me se gnuša! Sada sam izgubila delo Svetog Duha, bila sam u mraku, nesposobna da išta sagledam jasno, pa je efikasnost raznih poslova naglo opala. Mada sam se više nego ranije trudila da rešavam probleme, išla sam iz greške u grešku i moj rad je bio prožet nedostacima. Godinu dana sam se bavila nadzorom i obukom u tim crkvama, a eto kako se moj rad na kraju završio. Shvatila sam da ne posedujem istina-stvarnosti. Bila sam glupa i slepa, nesposobna da prepoznam delovanje Svetog Duha. Rezultate delovanja Svetog Duha pogrešno sam smatrala svojim pravim rastom, misleći da posedujem istina-stvarnosti, pa sam te stvari koristila kao svoj kapital da bih sebe hvalila pred drugima. Zaista sam bila bez trunke srama! Shvativši koliko sam naškodila radu crkve, osetila sam duboko kajanje i krivicu, pa sam se brzo molila Bogu: „Bože, nesvesno sam počinila toliko zla. Da me Tvoj prekor i disciplina nisu sustigli, ja ne bih promislila o sebi. Zbilja me je spaslo to što sam smenjena! Bože, duboko ću promisliti o sebi i pokajaću se pred Tobom.”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića na položaju čoveka, već su puni suludih težnji; prevazišli su položaj čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to ’više’ odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Kada se sve sabere i oduzme, čovekova priroda je previše nadmena. Većina razume značenje reči ’nadmenost’. To je pogrdan izraz. Ako neko otkriva nadmenost, drugi ga ne smatraju dobrom osobom. Kad god je neko izuzetno nadmen, drugi uvek pretpostavljaju da je zao čovek. Niko ne želi da mu prikače taj izraz. Zapravo, svi su nadmeni i svi iskvareni ljudi imaju tu suštinu. Neki kažu: ’Nisam nimalo nadmen. Nikada nisam želeo da budem arhanđeo, niti sam ikada želeo da nadvisim Boga niti da nadvisim sve ostalo. Uvek sam bio neko ko je lepo vaspitan i poslušan.’ Ne mora da znači; ove reči nisu tačne. Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš starešina prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, oni će osnivati sopstvena nezavisna carstva i raditi stvari kako im se prohte. Takođe će uzeti druge u svoje ruke i uvući ih u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu više neće biti mesta za Boga i Bog će biti skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi, nakon što ih Sotona iskvari, razvijaju sotonsku prirodu u sebi, a da zbog svoje nadmenosti gube razum i nisu voljni da se stave u položaj stvorenog bića kako bi obožavali Boga. Vođena svojom nadmenom prirodom, volela sam da me drugi ljudi hvale i da mi se dive. Nakon što sam u nekoliko crkava rešila neke probleme, poverovala sam da posedujem istina-stvarnosti, pa sam postala nadmena. S kime god da bih komunicirala, uvek sam tražila priliku da hvalim sebe i da se razmećem. Sestre saradnice su mi se divile zbog toga i, kad god bi se pojavio neki problem, oslanjale su se na mene radi pronalaženja rešenja. Znala sam da je takvo njihovo stanje pogrešno, ali im nisam pomagala, niti sam u zajedništvu razgovarala s njima. Naprotiv, iskreno sam uživala u njihovom ugledanju na mene. Kad su braća i sestre nailazili na probleme i poteškoće, nisam tragala za istinom, niti sam razgovarala s njima u cilju njihovog rešavanja, nego sam se hvalila svojim kovom i talentima, pokazujući im samo svoja postignuća i svoje dobre strane, nijednom rečju ne pominjući svoje slabo i negativno stanje. Štaviše, uzdizala sam sebe pred braćom i sestrama i omalovažavala svoje dve sestre saradnice, kako bi svi mislili da sam bolja od njih i da bi se svi ugledali na mene. Kad bi se javio neki problem, tražili bi da ja donesem konačnu odluku, tako da sam, naposletku, svoje sestre saradnice pretvorila u puke figure. Čak ni tada nisam osetila strah. Naprotiv, uživala sam u svemu tome, smatrajući da je dobro što se braća i sestre ugledaju na mene, i nisam promišljala o sebi čak ni kad me je jedna sestra podsetila da treba to da učinim. Bila sam samo stvoreno biće, nisko i beznačajno, ali nisam prepoznala vlastiti identitet i status. Umesto da se stavim u položaj stvorenog bića da bih obožavala Boga, svojim hvalisanjem sam pokušavala da dovedem ljude k sebi. Bila sam toliko nadmena da sam izgubila razum! Čak i nakon što sam počinila tako veliko zlo, i dalje sam se divila samoj sebi. Uistinu sam bila bestidna, podla i ogavna! Sada sam samo tražila neku rupu da se od stida sakrijem. Od prevelike sramote, nisam mogla da se suočim s Bogom, ni sa svojom braćom i sestrama. U tom trenutku sam konačno shvatila da su me zapravo zaštitili time što su me smenili. Da me nisu smenili i tako mi onemogućili da nastavim da činim zla dela, ja bih i dalje živela po svojoj nadmenoj naravi i nastavila bih da idem pogrešnim putem težnje za statusom, pa bih naposletku uvredila Božju narav i za kaznu bila bačena u pakao. Shvatila sam da je moja smena zapravo bila jedan oblik spasenja, a srce mi je bilo puno zahvalnosti prema Bogu.

Kasnije sam tragala za načinom na koji bih mogla da uzdižem Boga i da svedočim o njemu. Pročitala sam Božje reči: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Božje reči su mi ukazale na put kojim treba da uzdižem Boga i da svedočim o Njemu, a to je da treba da pričam o iskvarenosti koju sam pokazivala pri suočavanju s problemima, o tome kako sam se opirala Bogu i bunila protiv Njega, te kako sam onda tragala za istinom da bih razumela samu sebe, otvarajući se i razotkrivajući svoju iskvarenost i svoju priroda-suštinu i svedočeći o tome kako je Bog koristio Svoje reči da me pročisti i promeni. Takvom bih besedom uzdizala Boga i svedočila o Njemu. Pričajući o svojim iskustvima, treba da govorim o negativnosti i slabosti u svom srcu, o tome kako me je Bog prosvećivao i usmeravao, kao i o razumevanju koje sam stekla o samoj sebi i putevima primene koje sam otkrila. Tako će braća i sestre moći da shvate da čovek ne može ništa da postigne bez Božjeg usmeravanja i da je Bog suveren nad svime, što će ljudima omogućiti da spoznaju Boga. Jedino ću na taj način zaista uzdizati Boga i svedočiti o Njemu. Promišljajući o tome kako sam ranije govorila o svojim iskustvima, shvatila sam da mi je namera bila da se drugi ugledaju na mene, da sam namerno prelazila preko svog negativnog i slabog stanja, dok sam istovremeno nadugačko pričala o tome kako sam se u teškim vremenima ugledala i oslanjala na Boga i kako me je Bog usmeravao. Kao rezultat toga, braća i sestre su uvideli da umem da doživljavam stvari s kojima se susrećem, pa su se zato ugledali na mene, ali pritom nisu stekli nikakvo znanje o Bogu. Neprekidno sam uzdizala i hvalila samu sebe, usled čega me je Bog prezreo! Osetila sam duboko kajanje i pomolila se Bogu: „Bože, Svojim si udarcima i disciplinom probudio moje otupelo srce i napokon mi otvorio oči da vidim kako sam se sve vreme zapravo opirala Tebi i bunila se protiv Tebe. Ako dobijem još jednu šansu da u budućnosti obavljam svoje dužnosti, zasigurno ću promeniti svoje pogrešne težnje, zauzeću mesto koje mi pripada i poslušno ću se ponašati kao stvoreno biće.”

U maju 2021. godine, starešine su mi naložile da odem u jednu crkvu i da tamo rešim neki problem. U toj crkvi je bila jedna zla osoba, po imenu Ma Li, koja je napadala novoizabranog starešinu, usled čega je taj starešina postao negativan. Po dolasku u crkvu, saznala sam da je 2018. godine Ma Li zbog napada na starešinu bila u izolaciji kako bi promislila o sebi, ali da se uopšte nije promenila. Učinilo mi se da se radi o zloj osobi, ali sam se plašila da ne pogrešim, pa sam takvo njeno dosledno ponašanje prijavila višim starešinama. Starešine su mi odgovorile besedom da je, u skladu s načelima, Ma Li zaista zla osoba, te da treba prikupiti sve materijale o njoj i zatim je ukloniti iz crkve. Stoga sam sa svima održala razgovor u zajedništvu, pa smo tu zlu osobu raspoznali i uklonili. Nakon toga, crkveni život braće i sestara vratio se u normalu, a rad crkve počeo je normalno da se odvija. Tokom jednog okupljanja, sestra Fang Sin mi je rekla: „Ti zaista poseduješ istina-stvarnosti. Bila si u stanju da odmah po dolasku u crkvu raspoznaš Ma Li kao zlu osobu i da se tim problemom blagovremeno pozabaviš. Da nisi došla, ja stvarno ne bih mogla da obavim taj posao.” Kad mi je sestra to rekla, pomislila sam: „Da ja nisam došla, oni zaista ne bi mogli da se izbore s tom zlom osobom, a crkveni život ne bi mogao da se vrati u normalu.” Ali čim sam to pomislila, odmah sam shvatila da je taj rezultat ostvaren delovanjem Svetog Duha, a da se ja samo divim samoj sebi i kradem slavu od Boga. Jednom sam već pretrpela neuspeh zbog toga, tako da sebi više nisam smela da dozvolim da se i dalje hvalim. Stoga sam priznala da isprva ni ja nisam uspela da prozrem taj problem u vezi s Ma Li, da sam višim starešinama poslala pismo i zatražila od njih smernice, kao i da sam, tek nakon što su mi više starešine besedile o načelima, mogla jasno da uvidim da je Ma Li zla osoba. Posle ove moje besede, Fang Sin je sve razumela i priznala mi kako je sklona da od ljudi pravi idole, te da tu svoju sklonost mora da preokrene.

Prošavši kroz ovo iskustvo, bila sam ispunjena zahvalnošću prema Bogu. Da nisam tako pokleknula i doživela neuspeh, i da me Božje reči nisu razotkrile, ne bih postala svesna pogrešnog puta kojim sam išla, niti bih stekla istinsko razumevanje svoje nadmene i Bogu suprotstavljene prirode. To iskustvo je postalo dragoceno blago mog život-ulaska, jer je označilo prekretnicu na mom putu vere i ispravilo moje pogrešne težnje. U isto vreme, ono mi je pomoglo da shvatim još malo istine o veličanju Boga i svedočenju o Njemu, tako da sam u vezi s tim stekla put primene.