Aprila 2023. godine, obavljala sam propovedničku dužnost u crkvi. Jedna po jedna, crkve pod mojom nadležnošću suočile su se sa hapšenjima od strane KPK-a. Mnoge starešine i delatnici bili su uhapšeni, pa smo moj saradnik i brat Vang Hui i ja požurili da javimo braći i sestrama da sklone knjige Božjih reči. Upravo smo bili rešili tu situaciju, kada je iznenada stigla vest da su još dva nadzornika uhapšena. Zbog pretnje po sopstvenu bezbednost, počeli smo stalno da se selimo. U to vreme su braću i sestre iz svih naših crkava neprestano hapsili, te razni poslovi u crkvama nisu normalno napredovali. Policija je mučila uhapšenu braću i sestre. Jedna sestra nije mogla da podnese to mučenje i bila je primorana da skoči sa zgrade, u smrt. Slušajući sve te vesti, osećala sam napetost i često sam brinula zbog sopstvene situacije: „Traženo sam lice. Kada me uhvate i shvate da sam starešina, sigurno će me još brutalnije mučiti. Ako me budu nasmrt mučili, zar neću izgubiti priliku da budem spasena?” Srce bi mi se stegnulo svaki dan kada bih na to pomislila. Za to vreme, dvostruki pritisak pretnje po moju bezbednost i moj rad iscrpljivao mi je telo i um.

U septembru sam saznala da je uhapšena još jedna saradnica i sestra, Ven Si. Mnogo godina smo zajedno vršile dužnosti i ne samo da je dobro poznavala Vang Huija i mene, već je znala mnogo i o crkvi: mnogu braću, sestre i porodice-domaćine. Hvatali smo se za glavu od silnog posla oko rešavanja posledica svega toga, kada smo primili još jednu poruku od braće i sestara. Saopštili su nam da je Ven Si izdala Vang Huija i mene, da je policija naložila da skiciraju naš lik i krenula u potragu za nama s ciljem da nas uhapsi. Upozorili su nas da budemo pažljivi i na oprezu. Kada sam to čula, uspaničila sam se. Kada velika crvena aždaja uhapsi vernike, progoni ih do same smrti; ne štedi ni starije ljude od sedamdeset ili osamdeset godina. Sada kada su znali da smo Vang Hui i ja starešine u crkvi, ne bi nas tek tako pustili. Nadzorne kamere velike crvene aždaje pokrivaju sve ulice i uličice; hoće li uspeti da nas nađu putem nadzornog sistema? Oduvek sam bila slabašne građe. Hoću li izdržati ako me budu uhapsili i mučili? Kad bi me nasmrt mučili, ne bih videla lepotu carstva. Pomislila sam na par saradnika koje su prethodno uhapsili. Svi su bili osuđeni na preko deset godina, a ja sam bila starešina duže od njih. Kad bi me uhapsili, sigurno bih dobila dužu kaznu. Imala sam preko 60 godina; kad bi me osudili na više od deset godina, ne znam da li bih izašla živa iz zatvora. Ponekad bih pomislila: „Bilo bi bolje da ne obavljam dužnost starešine. Čak i da me osude, ne bih dobila tako tešku kaznu.” Tih dana bila sam kao na iglama. Ni vršenje dužnosti mi nije donosilo mir. Kada sam čula da KPK često nadzire, traži i hapsi vernike koristeći dronove, naročito sam počela da pazim na sve što se napolju događa. Ponekad bih napolju čula neki čudan zvuk i pohitala da vidim da li je dron. Ponekad bi, kad čujem korake na stepenicama ili kad domar zakuca na vrata, srce počelo ubrzano da mi lupa i brinula bih da dolazi policija da nas uhapsi. U tom periodu, srce mi nije bilo u dužnosti i nisam tako detaljno pratila rad. To je uticalo na ishode raznih poslova, a opao je i kvalitet rada na tekstovima, za koji sam prvenstveno bila zadužena. Iako sam bila zabrinuta, samo sam napisala pisma da se raspitam. Nijednom nisam pokušala da to rastumačim, da tražim izvor problema ili kako da ga rešim. Jednog dana sam primila pismo u kom prijavljuju starešinu crkve Čengnan jer nije vršio praktičan rad na rešavanju stvarnih problema. Kada sam pročitala o radu tog starešine, bila sam malo iznenađena. Oduvek sam pratila rad crkve Čengnan, ali nikada nisam stekla utisak da starešina ne obavlja praktičan posao. Tek sam tada došla pred Boga da se pomolim i razmislim. Uvidela sam da se iz bezbednosnih razloga pola godine neprestano seljakam, stalno brinući da, ukoliko me policija uhapsi i nasmrt prebije, neću biti spasena i ući u carstvo nebesko. Život mi je bio ispunjen brigom i strepnjom, i retko sam mogla da se usredsredim na detalje u svojoj dužnosti. U crkvi Čengnan je bilo mnogo nerešenih problema, a kvalitet rada na tekstovima stalno je opadao. Sve zbog toga što sam bila neodlučna i uplašena i nisam radila stvaran posao. Pomislivši na to, veoma sam se uznemirila i došla pred Boga da se pomolim: „Dragi Bože, sve ovo vreme živim u strahu i neodlučnosti, ali iako su u mojoj dužnosti prisutni razni problemi, ja sam otupela i nesvesna. Dragi Bože, vodi me da tražim istinu, da napustim svoja pogrešna stanja i uložim srce u svoju dužnost.”

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Iz Božjih reči sam uvidela da je Bog suveren nad svim stvarima i da je Sotona samo pion kojeg Bog drži u Svojoj šaci. Koliko god bio neobuzdan i drzak, bez Božje dozvole Sotona se ne usuđuje da dotakne ni kap vode, ni zrno peska na zemlji. Kada sam to uvidela, poverovala sam da od Boga zavisi da li će me uhapsiti ili neće. Bez Božje dozvole, velika crvena aždaja me neće uhapsiti kakav god vrhunski nadzor koristila. Setila sam se 2018. godine, kada su me nekoliko puta izneverile Jude. Policija je unajmila uglednog slikara da me skicira, kako bi za mnom raspisali poternicu. Ali sve do danas me nisu uhapsili. Osim toga, i Vang Hui i ja smo bili u neposrednoj opasnosti i sve vreme smo se često selili. Nekoliko puta smo za dlaku izbegli hapšenje, ali smo zahvaljujući Božjoj zaštiti uspeli da pobegnemo. Pomislila sam kako je Danilo uporno obožavao Boga i bio bačen u lavlju jamu. Verovao je da je njegov život u Božjim rukama i da ga lavovi neće ugristi bez Božje dozvole. Danilova vera u Boga pružila mu je zaštitu, pa iako je bio u jami sa izgladnelim lavovima, nije mu pala ni dlaka s glave. Štaviše, Danilova tri prijatelja istinski su verovala u Boga. Pre bi umrli nego obožavali idole ili izdali Boga. Oni su bačeni u peć ognjenu, ali su iz nje izašli nepovređeni. Moram da sledim njihov primer, moram da verujem u Boga. Pomislivši na to, više nisam bila zabrinuta i uplašena. Molila sam se Bogu da mi umiri srce, da bih mogla da se posvetim svojoj dužnosti.

Jednog dana, jedna sestra je podelila sa mnom video sa iskustvenim svedočenjem. Dva odlomka Božjih reči uistinu su me ganula. Svemogući Bog kaže: „Antihristi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove. Nikada se ne bave ničim što je u vezi sa Božjom kućom ili sa Božjim interesima. Šta god da rade to mora da se vrti oko njihovih ličnih interesa. Ako poslom Božje kuće nisu obuhvaćeni njihovi lični interesi, naprosto ih nije briga i o tome se ne raspituju. Kako su samo sebični!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: ’Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje širimo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?’ Zar nema antihristâ koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? (…) Kad služe kao starešine, njima je stalo samo do sopstvenog telesnog uživanja i ne bave se stvarnim poslom. Osim što učestvuju u delimičnoj prepisci sa raznim crkvama, ništa drugo ne rade. Kriju se na nekom mestu i ni sa kim se ne sastaju, drže se na bezbednoj udaljenosti, pa braća i sestre ne znaju ko im je starešina – u toj meri su uplašeni. Prema tome, zar nije ispravno reći da su starešine jedino po svom zvanju? (Ispravno je.) Kao starešine, ne bave se nikakvim pravim poslom; samo im je stalo da se sakriju. Kad ih drugi upitaju: ’Kako je biti starešina?’, oni će reći: ’Užasno sam zauzet, a zarad bezbednosti moram stalno da se seljakam. Ovo okruženje je toliko uznemirujuće da ne mogu da se usredsredim na svoj posao.’ Uvek se osećaju kao da su brojne oči u njih uprte i ne znaju gde je bezbedno sakriti se. Osim što nose maske, kriju se na različitim mestima i ne zadržavaju se na jednoj lokaciji, na svakodnevnom nivou ne obavljaju nikakav pravi posao. Postoje li takve starešine? (Da.) Koja načela oni slede? Ovi ljudi kažu: ’Prepreden zec ima tri jame. Da bi se zec zaštitio od napada grabljivca, on mora da pripremi tri jame da se u njima sakrije. Ako se čovek suoči sa opasnošću i mora da pobegne, ali nema gde da se sakrije, da li je to prihvatljivo? Moramo da učimo od zečeva! Božje stvorene životinje imaju ovu sposobnost preživljavanja i ljudi od njih treba da uče.’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, spoznali su ovu doktrinu i čak veruju da su shvatili istinu. Oni su zapravo užasno uplašeni. Čim čuju da je neki starešina prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da su špijuni velike crvene aždaje uzele na zub nekog starešinu jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: ’O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam starešina. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: ’Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi starešina, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali pošto si vođa, teško je reći. Previše je opasno! Neke starešine ili delatnici koji su bili uhvaćeni odbili su da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.’ Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.)” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog je razotkrio antihriste koji veruju u Boga da bi dobili blagoslove. Oni svoje interese i bezbednost smatraju važnijim od bilo čega drugog. Čim se susretnu sa opasnim okruženjem, antihristi trče da se sakriju i budu na bezbednom i kadri su da ostave svoje dužnosti po strani i zanemare ih. Kada sam videla kako Bog razotkriva ova ispoljavanja antihrista, palo mi je na pamet moje tadašnje stanje. U početku, dok okruženje nije bilo toliko opasno, mogla sam da vodim braću i sestre u propovedanju jevanđelja, i moj rad je davao rezultate. Međutim, kada je došlo do masovnog hapšenja, kada me je izdao jedan Juda, brinula sam da neću imati dobar ishod i odredište budem li uhapšena i nasmrt pretučena. Da bih sebe zaštitila, po ceo dan sam razmišljala o tome kako da sebe sačuvam i nisam bila tako marljiva u praćenju poslova. Rad na tekstovima mesecima nije davao nikakve rezultate, a ja se nisam potrudila da rastumačim uzrok problema ili kako da ih rešim. Pored toga, nisam proveravala rad crkve Čengnan. Nisam uočila da lažni starešina ne radi stvaran posao i nisam ga blagovremeno otpustila. Zbog toga su razni crkveni poslovi bili ugroženi. Čak sam počela da se kajem što sam starešina, strepeći da će me uhapsiti i osuditi na tešku kaznu. Razmišljajući o svemu tome, shvatila sam da su sve moje godine vršenja dužnosti, podnošenja teškoća i davanja bile utemeljene na sticanju blagoslova i koristi. Sada kada su crkvama pretila hapšenja, crkvenom poslu bila je potrebna saradnja ljudi. Recimo, crkva Čengnan za koju sam bila odgovorna imala je mnogo pridošlica koje se još nisu bile čvrsto utemeljile na istinitom putom. Zbog pretnje progonom od strane velike crvene aždaje, oni su bili poplašeni i neodlučni i hitno su im bili potrebni podrška i zalivanje. Neke starešine i delatnici su bili uhapšeni i nije bilo ljudi koji bi obavljali taj posao. Trebalo je i hitno sprovesti nove izbore. Kao propovednica, u tom trenutku je trebalo da ponesem odgovornost i razmotrim Božje namere. Kao što Bog kaže: „Oni koji su prisni sa Bogom mogu da Mu služe neposredno zato što su primili veliki Božji nalog i Božje breme, zato što umeju da Božje srce učine svojim, i ponesu Božje breme kao svoje i ne razmišljajući o onome što ih čeka u budućnosti. Čak i kada nemaju očekivanja, i kada nemaju nikakve koristi od toga, oni će bogoljubivim srcem uvek verovati u Boga. Dakle, ovakva vrsta osobe je prisna s Bogom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Iz Božjih reči sam uvidela da oni koji su uistinu odani Bogu ne razmatraju sopstvenu bezbednost i izglede, već hitnim smatraju ono što je Bogu hitno; i što je okruženje opasnije, to se više dovijaju da svoju dužnost dobro izvrše, da podrže nemoćniju braću i sestre i sačuvaju rad crkve. Međutim, kada me je snašlo opasno okruženje koje mi se odrazilo na život, ishod i odredište, skrajnula sam svoju dužnost i čak požalila što vršim dužnost starešine. Iako naizgled nije delovalo da sam se predala, srce i misli mi nisu bili u dužnosti. U poslu su se pojavile greške koje nisam bila uočila. Nisam obavljala stvaran posao! Danas me je Bog uzdigao da vršim dužnosti starešine, u nadi da mogu da ponesem tu odgovornost i dobro uradim crkveni posao i kako bi kroz izvršenje ove dužnosti preneo na mene različite aspekte istine. Međutim, da bih sebe zaštitila, ne samo da nisam pokazala odanost u svojoj dužnosti, već sam sprečavala rad. Gde je tu savest? U prošlosti sam smatrala da zbog svoje dugogodišnje vere u Boga, zbog toga što sam mogla da ostavim porodicu, da se odreknem telesnih užitaka i da u svojoj dužnosti podnesem teškoće i platim cenu, mogu da me smatraju nekim ko uistinu veruje u Boga i traga za istinom. Otkrivenje potaknuto ovim okruženjem konačno mi je omogućilo da jasno vidim svoj pravi rast. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Dragi Bože, kada sam saznala da me je izdao Juda, počela sam da živim u stanju samoočuvanja. Nisam bila marljiva u svojoj dužnosti i sprečavala sam rad. Osećam veliku krivicu i prekorevam se. Dragi Bože, svesna sam da sam sebična i ogavna i više ne želim da živim u ovom stanju. Odsad želim da popravim svoje stanje i da dobro obavljam posao. Molim Te da me vodiš.” Nakon molitve, srce mi se malo umirilo. Brzo sam potražila Vang Huija kako bismo rešili probleme u našem poslu. Prvo smo proverili prijavu iz crkve Čengnan i smenili lažnog vođu u skladu s principima. Što se tiče rada na tekstovima, otkrila sam da su dobri rezultati izostajali jer su radnici bili nedisciplinovani i nisu poneli teret za izvršavanje sopstvene dužnosti i jer nisu skladno sarađivali. Kasnije sam razgovarala o tome sa nadzornicom i rešile smo problem. Nakon perioda nadgledanja i praćenja, rezultati rada na tekstovima su se popravili. Videvši to, pomislila sam da ne bismo toliko bili u zakašnjenju s poslom da sam marljivije vršila svoju dužnost, pa sam sebe još više krivila i prekorevala i donela odluku da ću ubuduće obavljati svoju dužnost kako treba.

Jednog dana u februaru 2024. godine, dobila sam poruku od braće i sestara: Ven Si je ponovo bila uhapšena i odala je neke informacije o meni, pa me je velika crvena aždaja ponovo skicirala. Nekoliko dana kasnije sam čula da je policija uhapsila sestru Jang Šuo, koja nam je u poslednje vreme bila vozač. Jedna za drugom, te vesti su me veoma uznemirile. Taktika velike crvene aždaje jeste da osumnjičenog neko vreme prati i istražuje, a kad potvrdi metu, kreće u hapšenje. Nešto pre hapšenja Jang Šuo nas je dvaput vozila. Ukoliko ju je policija pratila uoči hapšenja, da li su naši poslednji koraci učinjeni pod budnim okom policije? Sada kada je Jang Šuo bila uhapšena, a Ven Si odala podatke o meni, sasvim je sigurno da će me policija mučiti ukoliko me uhapsi. Hoće li nestati nada za moje spasenje ukoliko me nasmrt pretuku? Što sam više o tome mislila, više sam brinula. Stoga sam se pomolila Bogu i zamolila Ga da mi u ovakvom okruženju dâ postojanost u mom svedočenju. Nakon molitve, srce mi se malo umirilo. Setila sam se nekih Božjih reči koje sam u to vreme bila pročitala, pa sam ih opet potražila. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam olakšanje. Učenici Isusa Hrista su proganjani zato što su širili Božje jevanđelje. Neke je rastrgalo pet konja, neki su nasmrt kamenovani, neki obezglavljeni, dok su neki naglavačke razapeti na krst. Progon ih nikada nije naveo da odustanu od propovedanja jevanđelja i sve do smrti nikada nisu porekli Božje ime – sopstveni životi poslužili su im da snažno svedoče za Boga. Iako su očima čoveka njihova tela umrla, duše su im se vratile pred Stvoritelja. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Reči Gospoda Isusa vrlo su jasne. Ako zbog vere u Boga ili vršenja dužnosti izgubiš svoj život, telo će ti umreti, ali će u Bogu tvoja duša biti spasena i zadobićeš istiniti život. Kao stvoreno biće, bezuslovno treba da se pokorim okruženju koje je Bog uredio. Ako Bog dozvoli da me uhapsi velika crvena aždaja, treba da odbacim svoj život i da stojim postojano u svom svedočenju za Boga i da ispunim svoje odgovornosti stvorenog bića. Čak i ako me velika crvena aždaja zaista bude nasmrt mučila, to bi svedočenje bilo na Sotoninu sramotu. Bilo bi značajno i vredelo bi. Ako bih nastavila da nečasno životarim kao pre, misleći samo na to kako da spasem svoju golu kožu, možda bih spasila svoje telo, ali ne bih ispunila odgovornost stvorenog bića i ne bih svedočila za Boga. Tako bih uistinu izgubila priliku da budem spasena. Kada sam to shvatila, više nisam bila uplašena i neodlučna. Pošto me velika crvena aždaja još uvek nije uhapsila i imam priliku da vršim svoju dužnost, treba da vršim svoje dužnosti onako kako treba. Konkretno, zbog nedavnih hapšenja, rad nekih crkava još nije potpuno obnovljen. Neka braća i sestre još uvek su živela u negativnosti i slabosti, a velika crvena aždaja je i dalje neumorno hapsila braću i sestre. Treba da dam sve od sebe i da sa braćom i sestrama besedim o Božjim namerama, kako bi se svi oslonili na Boga, dobro obavljali dužnosti i bili postojani u svom svedočenju. Pomislivši na to, osetila sam se prosvećeno. Nakon toga sam se molila Bogu i svesno davala svoje srce za dužnosti. Sa Vang Huijem sam u zajedništvu razgovarala o problemima sa crkvenim poslom i uspeli smo da ih rešimo i svakoj crkvi koja nije postizala dobre rezultate sam besedila u zasebnom pismu. Nakon nekog vremena zabeležen je pomak u nekim poslovima i osećala sam se veoma ispunjeno. Hvala Bogu!