Autorka: Sinji, Kina

U martu 2023. godine obavljala sam dužnost okružnog starešine. Zbog velikog broja odgovornosti, često sam morala da ustajem rano i žurila sam napolje, a ponekad se nisam vraćala kući pre mraka. Po povratku kući, morala sam da se bavim još nekim pismima i delovalo je kao da poslu nema kraja. Ponekad bih, u toku obavljanja svojih dužnosti, otkrila neke iskvarene naravi i želela sam da jedem i pijem Božje reči da to razrešim, ali uvek sam smatrala da bi mi duhovne posvećenosti oduzele previše vremena. Nakon što sam neko vreme bila toliko zauzeta, osećala sam da nisam mnogo napredovala u život-ulasku i moje srce je stalno bilo prazno. Pošto sam se fokusirala samo na posao, ne obraćajući pažnju na život-ulazak, moj duh je postepeno otupeo i nisam umela da tragam za istinom prilikom susretanja sa problemima niti sam mogla da podelim bilo kakva razumevanja tokom okupljanja. Znala sam da je moj odnos sa Bogom neprirodan, pa sam se pomalo uplašila i osećala sam da sam u krizi. Kad ne bih promenila svoju život-narav, ma koliko onda izgledalo da radim ili patim, ipak ne bih naišla na Božje odobrenje. Stoga sam prestala da želim da obavljam svoje dužnosti starešine, misleći da je ova dužnost prenaporna i da stoga nemam vremena da stremim ka istini kako bih razrešila svoju iskvarenu narav. U tom periodu, iako nisam odustala od svojih dužnosti, izgubila sam motivaciju i prestala sam da osećam veliki teret za svoje dužnosti. Kasnije sam primetila da braća i sestre koji obavljaju dužnosti vezane za rad na izradi tekstova često čitaju Božje reči i iskustvena svedočenja koja su napisala druga braća i sestre, i smatrala sam da bi obavljanje dužnosti na izradi tekstova bilo prilično dobro i da se od ove dužnosti može zadobiti više nego obavljanjem drugih dužnosti, pa sam se nadala da ću jednog dana i ja moći da obavljam dužnosti rada na izradi tekstova, jer bi mi to pomoglo sa mojim život-ulaskom i povećalo moju nadu za spasenje.

Jednog dana u novembru, više starešine su rekle da postoji hitna potreba za zaposlenima koji će raditi na izradi tekstova, a pošto sam ja pokazala određenu efikasnost u nadgledanju rada na izradi tekstova, hteli su da mi dodele tu dužnost. Bila sam veoma srećna kada sam primila tu vest, jer sam smatrala da će obavljanje ove dužnosti sigurno pomoći mom život-ulasku i osećala sam da moram da iskoristim tu priliku. Ali, na moje iznenađenje, tek nakon što sam stvarno počela da sarađujem, shvatila sam da pored pregledanja članaka, moram da negujem i ljude, kao i da rešavam pitanja vezana za život-ulazak braće i sestara i shvatila sam da teret ove dužnosti nije ništa manji od onog koji ima starešina. Štaviše, pošto sam tek počela da se obučavam i nisam bila upoznata sa načelima ili poslom, zadaci koje sam imala da izvršim nisu imali kraja. Pošto mi je prioritet bio da dobro obavim posao, osećala sam da su jutarnje duhovne posvećenosti gubljenje vremena, a uveče sam takođe morala da radim prekovremeno i da pregledam članke, pa sam se osetila zarobljenom u ciklusu rada svakog dana i prestala sam da se fokusiram na ispitivanje iskvarenosti koje sam otkrila. Ponekad, kada bih shvatila da je moje stanje loše, želela sam da jedem i pijem Božje reči i da ga razrešim, ali kad god bih pomislila na sav posao koji čeka da bude obavljen, potisnula bih pitanje život-ulaska. Prvobitno sam smatrala da će mi obavljanje dužnosti rada na izradi tekstova pomoći sa mojim život-ulaskom, ali sada više nisam uspevala ni da nađem vremena za duhovne posvećenosti. Kad bih bila toliko zauzeta svakog dana, kako bih imala vremena da tragam za istinom i rešim svoje probleme? Kako bih mogla da budem spašena bez promene u svojoj život-naravi? Što sam više razmišljala o tome, postajala sam tužnija, čak sam se i kajala što sam preuzela tu dužnost. Naročito onda kada sam videla iskustvena svedočenja neke braće i sestara pretvorena u video-zapise i postavljena na internet, osetila sam dubok nemir, jer sam nekoliko godina verovala u Boga, a nisam napisala nijedno iskustveno svedočenje i još uvek nisam razrešila nijedan aspekt svoje iskvarene naravi. Koja je bila svrha toga što sam zauzeta svaki dan? Nisam mogla da se ne požalim, misleći da su mi starešine dodelile neprikladnu dužnost i da to ometa moje stremljenje ka istini i priliku za spasenje. Znala sam da je razmišljanje na taj način pogrešno, pa sam se pomolila Bogu u svom srcu: „Bože, stalno osećam da sam previše zauzeta svojim dužnostima da bih stremila ka istini. Znam da je pogrešno da razmišljam na taj način, ali još uvek ne razumem sebe mnogo. Molim Te da me prosvetiš i vodiš, kao i da mi pomogneš da razumem svoje probleme.”

Tokom jednog okupljanja, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Neki uvek govore da su toliko zauzeti svojim dužnostima da nemaju vremena da streme ka istini. To ne pije vodu. Ma šta u datom trenutku radio, čovek koji stremi ka istini će, čim otkrije problem, potražiti istinu da bi ga rešio, pa će tako razumeti i zadobiti istinu. To je potpuno izvesno. Mnogi smatraju da se istina može razumeti jedino putem svakodnevnih okupljanja. To je sasvim pogrešno. Istina nije nešto što se može razumeti dolaskom na okupljanja i slušanjem propovedi; čovek pored toga mora i da sprovodi Božje reči u delo i da ih doživi, kao i da prođe kroz proces otkrivanja i rešavanja problema. Ključno je to da mora da nauči da traga za istinom. Oni koji ne vole istinu ne tragaju za njom, kakav god problem da ih zadesi; oni koji vole istinu tragaju za njom, ma koliko bili zauzeti svojim dužnostima. Stoga sa izvesnošću možemo reći da nisu ljubitelji istine oni koji se uvek žale da su prezauzeti svojim dužnostima pa da zato nemaju vremena da dolaze na okupljanja, već moraju da odlažu stremljenje ka istini. To su ljudi nelogičnog razmišljanja koji ne poseduju duhovno razumevanje. (…) Da li neko stremi ka istini ne zavisi od toga koliko je zauzet svojom dužnošću niti od toga koliko vremena ima; zavisi od toga da li u dubini duše voli istinu. Činjenica je da svako jednako obiluje vremenom; razlikuje se samo način na koji ga svako provodi. Moguće je da svako ko tvrdi da nema vremena za stremljenje ka istini u stvari troši vreme na telesna zadovoljstva, ili da je zauzet nekim spoljnim poslovima. On ne provodi vreme u traganju za istinom da bi rešio probleme. Takvi su ljudi koji su nemarni u svom stremljenju. Tako se veoma značajno pitanje njihovog život-ulaska odlaže” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila da to što stalno osećam da sam prezauzeta svojim dužnostima kako bih se fokusirala na život-ulazak proizilazi iz suštinskog problema da ja ne volim istinu. Nekada sam imala mnogo posla kao starešina i osećala sam da nemam vremena da čitam Božje reči kako bih razrešila svoju iskvarenu narav, pa sam želela da obavljam dužnost sačinjenu od samo jednog zadatka. Ali, nakon što sam se prebacila na dužnost rada na izradi tekstova, i dalje sam osećala da sam previše zauzeta na ovoj dužnosti i da to utiče na moj život-ulazak i ometa moju šansu za spasenje. Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su moji izgovori potpuno nevažeći. Oni koji vole istinu i streme ka njoj mogu da tragaju za istinom i da razmišljaju o sebi u svakoj situaciji i da izvuku pouke iz nje. Ali, oni koji ne vole istinu se ne fokusiraju na traganje za istinom u bilo kojoj situaciji i uvek pronalaze razne izgovore da ne streme ka istini. Pomislila sam na mnogo braće i sestara koji su starešine i nadzornici. Oni su takođe svakodnevno zauzeti poslom, ali još uvek imaju vremena da tragaju za istinom i fokusiraju se na svoj život-ulazak. Baš kao kada je u naš tim došla starešina da prati rad, videla sam da je ona odgovorna za naš rad dok se istovremeno bavi i drugim zadacima i da je svaki dan mnogo zauzetija od mene, ali da ipak uspeva da nađe vremena za duhovne posvećenosti i razmišljanje o Božjim rečima. Štaviše, to što smo je čuli kako deli svoje iskustvene dobitke od orezivanja je takođe bilo od koristi za nas. Videla sam da drugi mogu da tragaju za istinom i izvuku pouke iz okolnosti sa kojima se suočavaju, što dovodi do napretka u životu. Takođe sam se setila nekih pojedinaca koje sam ranije sretala, a koji su obavljali dužnosti sačinjene od samo jednog zadatka i koji su bili zadovoljni time da, svakog dana, samo izvrše dodeljene zadatke, a zatim ostatak svog vremena utroše na telesne stvari. Očigledno je da su imali dovoljno vremena da razmišljaju o Božjim rečima i tragaju za istinom, ali oni ipak nemaju osećaj tereta za svoj život-ulazak i ne obraćaju pažnju na to što ih drugi opominju, već im se čak i opiru. U svetlu ovih činjenica, videla sam da moje uverenje da, ako je neko zauzet dužnostima znači da nema vremena da stremi ka istini, u osnovi nije u skladu sa istinom i da je potpuno apsurdno. Baš kao i sada, kada sam obavljala dužnosti rada na izradi tekstova i pregledala iskustvena svedočenja, svaki članak koji sam pregledala je uključivao istinu, ali zašto sam se i dalje osećala kao da nemam vremena da se fokusiram na život-ulazak? Osnovni uzrok je bio taj što ne volim istinu, a čak sam krivila starešine za to što su me postavili na neodgovarajuću dužnost, koja je jednostavno izopačena i nerazumna. Ja sam zaista bila neko koga je Bog razotkrio da ima apsurdno razumevanje i nedostatak duhovnog razumevanja!

Kasnije sam pročitala neke od Božjih reči i shvatila sam kako da postignemo život-ulazak dok obavljamo svoje dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Ma koliko da su zauzeti svojim dužnostima, ljudi koji streme ka istini imaju vremena da tragaju za njom da bi rešili probleme koji ih zadese, da traže razgovor o stvarima koje su im nejasne u propovedima koje su čuli, kao i da svakodnevno umire srce da bi razmišljali o tome kako su obavili dužnost, pa da zatim razmotre Božje reči i gledaju video snimke iskustvenog svedočenja. Iz toga nešto dobijaju. Ma koliko zauzeti bili sa svojim dužnostima, to im uopšte ne ometa život-ulazak, niti ga odlaže. Za ljude koji vole istinu prirodno je da na taj način praktično postupaju. Ljudi koji ne vole istinu ne tragaju za njom, nisu voljni da se utišaju pred Bogom da bi razmislili o sebi i spoznali sebe, bez obzira na to da li su zauzeti obavljanjem dužnosti, i bez obzira na to kakvi ih problemi zadese. Stoga, bilo da su u obavljanju svojih dužnosti zauzeti ili dokoni, oni ne streme ka istini. Činjenica je da ako neko ima srce da stremi ka istini, čezne za istinom i nosi teret život-ulaska i promene naravi, tada će se u srcu zbližiti s Bogom i moliti Mu se ma koliko da je zauzet svojim dužnostima. Sigurno je da će zadobiti nešto od prosvećenja i sjaja Svetog Duha i da će se njegov život neprekidno razvijati. Ali, ako čovek ne voli istinu, ne nosi teret život-ulaska i promene naravi i ako ga te stvari ne zanimaju, on ne može ništa ni da dobije. Razmišljati o svojim izlivima iskvarenosti nešto je što treba raditi na svakom mestu i u svako vreme. Tako, na primer, ako je neko izlio svoju iskvarenost dok je vršio dužnost, mora iz dubine duše da se pomoli Bogu, da razmisli o sebi i spozna svoju iskvarenu narav i da traga za istinom da bi je razrešio. To je pitanje srca; nema uticaja na zadatak koji čovek obavlja. Je li lako to učiniti? To zavisi od toga da li si čovek koji stremi ka istini. Ljudi koji ne vole istinu nisu zainteresovani za pitanja razvoja u životu. Oni i ne razmišljaju o takvim stvarima. Samo su oni koji streme ka istini voljni da se posvete napredovanju u životu; samo oni često razmišljaju o problemima koji stvarno postoje i o tome kako da tragaju za istinom da bi ih rešili. Proces rešavanja problema i proces stremljenja ka istini u stvari su jedno te isto. Ako se čovek pri vršenju dužnosti stalno fokusira na traganje za istinom da bi rešio probleme, ako to primenjuje nekoliko godina i time reši dosta problema, onda on svoju dužnost svakako vrši u skladu sa merilom. Takvi ljudi imaju manje izliva iskvarenosti i zadobili su mnogo istinskog iskustva obavljajući svoje dužnosti. Zato su u stanju da svedoče za Boga. Kako ti ljudi prolaze kroz iskustvo koje je počelo kada su se prvi put prihvatili svoje dužnosti, a trajalo sve dok nisu postali kadri da svedoče za Boga? Oni to čine tako što se uzdaju u traganje za istinom da bi rešili probleme. Zato će ljudi koji streme ka istini, ma koliko zauzeti bili svojim dužnostima, tragati za istinom da bi rešili probleme i uspeti da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa načelima, a biće i u stanju da upražnjavaju istinu i da se pokore Bogu. To je proces život-ulaska, a i proces ulaska u istina-stvarnost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). U prošlosti sam uvek smatrala da je za duhovne posvećenosti potrebno da dovoljno dugo jedem i pijem Božje reči, da razmišljam o svojim problemima i da ih razumem i da je to način da se fokusiram na život-ulazak. Dakle, kad god sam bila zauzeta svojim obavezama, fokusirala sam se samo na posao, ostavljajući po strani pitanje život-ulaska. Odvojila sam svoj život-ulazak od svojih dužnosti. Istina je da duhovne posvećenosti ne bi trebalo da budu vezane propisima, a oni koji imaju osećaj tereta za svoj život-ulazak i vole istinu mogu da izvuku pouke bez obzira na to koliko su zauzeti. Kao i kada čovek obavlja dužnost starešine i delatnika, ima mnogo ljudi, događaja i stvari sa kojima se svakodnevno susreće. Ponekad braća i sestre žive u teškoćama ili njihove iskvarene naravi utiču na njihove dužnosti, pa tada starešine i delatnici moraju da razmišljaju o svojim stanjima i tragaju za Božjim rečima koje bi im pomogle da ih reše. Ponekad, kada vide da braća i sestre otkrivaju svoje ozbiljne iskvarene naravi, prekidajući i ometajući crkveni rad, treba ih razotkriti i orezati. A u obavljanju dužnosti rada na izradi tekstova, svaki članak koji se proverava uključuje određeni aspekt istine koji može da reši jedan aspekt iskvarene naravi i ako postoje stvari koje osoba ne razume jasno, ona mora aktivno da traga za istinom kako bi mogla da izvrši proveru odgovarajućih članaka u skladu sa načelima. Sve ove stvari se odnose na život-ulazak. Štaviše, u interakciji sa sestrama sa kojima sam sarađivala, jer mi je manjkala sposobnost da dokučim načela, a moja efikasnost u obavljanju dužnosti je bila niska, zabrinula sam se za svoju slavu i ugled i upoređivala sam se sa svojim sestrama i morala sam odmah da potražim istinu kako bih razrešila svoju iskvarenu narav i uspela brzo da se bacim na svoje dužnosti. Osim toga, veoma je važno iskoristiti slobodne trenutke da se primirite pred Bogom i razmislite o Njegovim rečima, kao što se čak i vreme provedeno u pranju, jelu ili ćaskanju može iskoristiti za razmišljanje o Božjim rečima ili za razmišljanje o iskvarenostima koje neko otkriva tokom dana. Postoji toliko mnogo oblasti u dužnostima osobe u kojima treba tražiti istinu i iz kojih treba izvući pouke. Posle ovoga, kada sam obavljala svoje dužnosti, postupala sam u skladu sa Božjim rečima, a ponekad, kada sam imala mnogo posla, budila bih se malo ranije ili bih koristila pauzu za ručak da zapišem duhovne posvećenosti ili članke o njima. Postupajući na taj način, osetila sam da je moj odnos sa Bogom postao bliži. Kada sam pregledala članke, čitala sam iskustvena razumevanja svoje braće i sestara i svesno razmišljala o svojim problemima u svetlu njihovih. Ponekad bih, čitajući njihova iskustvena razumevanja, zadobila jasniji uvid u svoje probleme i svaki put bih otkrila da mogu nešto da zadobijem. Postepeno sam osećala da postajem oštrija duhom i zaista sam shvatila da nečiji život-ulazak i dužnosti nisu nepovezani. Sve više sam osećala da je obavljanje te dužnosti divno i, iako me je činilo jako zauzetom, pomoglo mi je da razrešim svoju iskvarenu narav. Postala sam voljna da nastavim sa ovakvim praktičnim postupanjem i da se fokusiram na život-ulazak u toj dužnosti.

Jednog dana sam u jednom iskustvenom svedočenju pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da steknem malo veći uvid u svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Uzimajući u obzir Božje reči, shvatila sam da se iza mog otpora i negativnosti krije sebična želja za blagoslovima. Sve vreme sam verovala da nema ništa loše u mojoj želji da stremim ka istini i da se usredsredim na život-ulazak i tek sam, kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatila da me je zavela sopstvena spoljašnjost. Razmišljajući o tome kada sam prvi put pronašla Boga, pokorila sam se svakoj dužnosti koju mi je crkva uredila i delovala sam aktivno i ushićeno. Kasnije sam odbacila svoju porodicu i decu i, iako mi je srce bilo u mukama i bolu, nadala sam se da ću u budućnosti dobiti blagoslove, pa sam svojom odlukom ostavila po strani svoj brak i porodicu kako bih sve svoje vreme posvetila svojim dužnostima. Gledajući unazad, videla sam da je moja motivacija vođena željom za blagoslovima. Mislila sam da će mi odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti dati više mogućnosti za prakrično postupanje i da će to povećati moje šanse da budem spasena u budućnosti. Dok sam obavljala svoje dužnosti starešine, osećala sam da me ta dužnost svakodnevno toliko zaokuplja da nemam vremena da jedem i pijem Božje reči i da ću, bez obzira na to koliko naporno radim, bez ikakve promene u svojoj život-naravi na kraju biti otkrivena i uklonjena. Osećala sam da moje dužnosti kao starešine nisu od koristi za moje spasenje i blagoslove, pa sam razmišljala da pređem na dužnost sa jednim zadatkom. Ali neočekivano, čak i nakon preuzimanja dužnosti rada na izradi tekstova, i dalje nisam mogla da nađem vremena da pravilno jedem i pijem Božje reči, pa sam osećala žaljenje, misleći da ta dužnost ometa moje stremjenje za istinom i spasenjem i osećala sam se uvređeno i bolno. Samo sam bila voljna da izvršim bilo koju dužnost za koju sam smatrala da će mi omogućiti da zadobijem blagoslove i odupirala sam se i postala negativna prema dužnostima za koje sam mislila da mi neće omogućiti da zadobijem blagoslove, pa sam se čak i žalila na starešine što su uredile dužnosti koje mi ne odgovaraju, ne uspevajući da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Razmišljajući o prilikama koje mi je Bog dao da obavljam svoje dužnosti, shvatila sam da je trebalo da me one podstaknu da se usredsredim na traganje za istinom kako bih razrešila svoju iskvarenu narav, ali nisam znala šta je dobro za mene i nisam uspela da cenim tako vrednu priliku da praktično postupam, neprestano kalkulišući sa tim mogu li zadobiti blagoslove. Bila sam tako ružna i ogavna. Kad se ne bih popravila, ubrzo bih na kraju bila razotkrivena i uklonjena! Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, hvala Ti što si uredio takvu situaciju koja me je razotkrila, pomažući mi da uvidim svoje nedostatke. Spremna sam da promenim svoje pogrešno gledište o stremljenju i pokorim se Tvojim orkestracijama i uređenjima. Molim Te da me vodiš.”

Iako sam još uvek zauzeta svojim obavezama, više se ne osećam uvređeno ili depresivno. Pokušavam da se fokusiram na beleženje uvida i dobitaka koje primam dok obavljam svoje dužnosti i dok otkrivam svoje iskvarenosti i molim se Bogu sa osećanjem tereta, tražeći Njegovo prosvećenje i vođstvo, i malo po malo, razmišljam o sebi i upoznajem sebe. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, gledam video-zapise sa iskustvenim svedočenjima koji se bave mojim problemima, svaki dan pokušavam da odvojim malo vremena za razmišljanje o sebi i traganje za istinom i trudim se da svakog meseca napišem iskustveno svedočenje. Jednog dana sam videla da je iskustveno svedočenje koje sam napisala pretvoreno u video-zapis i da je postavljeno na internet stranicu. Bila sam tako uzbuđena. Kasnije sam videla da moje iskustvo dele mnoga braća i sestre, što je takođe razrešilo probleme u njihovom život-ulasku. Shvatila sam da pisanje iskustvenih svedočenja može da koristi drugim ljudima sa istim problemima i da je to zaista vredno i značajno. To je dodatno ojačalo moju odlučnost da tragam za istinom.

Nakon ovog iskustva, zaista sam shvatila da stremljenje ka život-ulasku dok obavljamo dužnosti stvarno nije teško i da će nas Bog prosvetiti i voditi sve dok menjamo svoje stavove i zaista sarađujemo. To je veoma korisno za naše stremljenje ka istini i spasenje! Zahvalna sam na Božjem vođstvu i na tome što mi je omogućilo da ostvarim ove dobitke.