Tek što sam završila sa zalivanjem nekih pridošlica i 23. jula 2023. godine se vratila kući, viši starešina Li Ćing je žurno došao do mene i rekao mi: „Mnogo pridošlica crkve Šu Guang je pohapšeno od strane policije, a uhvatili su čak i crkvene starešine i đakone. Mnoga braća i sestre iz dve obližnje crkve su takođe uhapšeni. Sada su pridošlicama hitno potrebni zalivanje i podrška; u suprotnom, biće im teško da ostanu postojani u ovim užasnim okolnostima. Budući da si ih ti ranije zalivala, želimo da ti budeš podrška ovim pridošlicama.” Čuvši starešinu gde to govori, uvidela sam da je ovaj posao veoma bitan. Ali onda sam pomislila: „Tek pre dva dana sam se vratila iz crkve Šu Guang, a toliko braće i sestara je uhapšeno narednog dana. Osim toga, svi me poznaju, pa bi moj odlazak tamo da zalivam pridošlice sada bio izuzetno opasan! Nadzorne kamere su svuda. Šta ako me neko izda i policija iskoristi snimke sa nadzorne kamere da me uhvati? Ranije sam već dva puta hapšena, pa ako me ponovo uhapse, gotovo je sigurno da će me policija mučiti do smrti. Ako me nasmrt prebiju, uopšte neću imati šansu da se spasim.” Bila sam donekle uplašena, pa sam mislila da upitam jednu od prethodnih zalivača koja je smenjena da prva pruži podršku ovim novim vernicima. Ali ovoj sestri je nedostajao osećaj za breme u njenoj dužnosti i nije rešavala stvarne probleme, pa mi je bilo nelagodno da nju pošaljem. Dok sam se brinula i kolebala, razmišljala sam: „Zar nije i policija u Božjim rukama? To da li ću biti uhapšena ili ne, nije do policije. Ako sam preplašena i pre odlaska u crkvu, kako ću imati bilo kakvo svedočanstvo?” Molila sam se Bogu da me zaštiti i da mi vere i snage, pa sam potom otišla da zalivam pridošlice.

No, malo kasnije sam saznala da je još nekoliko pridošlica uhapšeno i da je policija koristila slike sa nadzornih kamera dveju sestara i mene kako bi nas pridošlice identifikovale. Još više sam se uplašila i razmišljala sam: „Uhapšena sam pre nekoliko godina i u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji me svi poznaju. Ako me ponovo uhapse, definitivno me neće pustiti.” Razmišljajući o tome kako su neka braća i sestre brutalno prebijani do smrti od strane policije i kako su me oni već jednom mučili do ivice smrti, pitala sam se: „Ako me uhapse i zaista nasmrt isprebijaju, neće li moje godine vere doći k svom kraju?” Što sam više o tome razmišljala, to sam se više brinula i noću nisam mogla da spavam. Naprosto sam želela da starešina pronađe nekog drugog da zaliva pridošlice. Međutim, policija je uhapsila većinu crkvenih starešina, delatnika i zalivača, pa u to vreme nisu imali nikog drugog ko bi bio podoban. Iako sam otišla da zalivam nove vernike, nakon toga sam živela u strahu i strepnji i samo otaljavala stvari na okupljanjima i svaki put kad bih pročitala nešto malo od Božjih reči, poželela bih da što pre odem, plašeći se da će okupljanje postati opasnije što duže bude trajalo U to vreme, neke pridošlice su se plašile da će biti uhapšene i bile su u lošem stanju, pa bih kratko govorila i žurno zaključila okupljanje. Razmišljajući posle o tome da problemi pridošlica nisu bili rešeni, osećala sam krivicu, bojeći se da bi pridošlice mogle postati negativne, slabe ili zavedene neosnovanim glasinama KPK-a i na kraju otići. Razmišljala i o tome da nisam primetila da me iko sumnjiv prati, iako je policija imala snimke sa nadzornih kamera i moje fotografije. i da, dokle god vodim računa o bezbednosti i prerušavam se, mogu i dalje da prisustvujem okupljanjima. Kada bih u tom kritičnom trenutku razmišljala samo o sopstvenoj bezbednosti i zanemarila to da li bi pridošlice mogle da ostanu postojane, da li bih i dalje imala ljudskosti? Pročitala sam odlomak Božjih reči koji kaže: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). To je bilo tačno; Bog je svemoguć i koliko god velika crvena aždaja bila zla i goropadna, ona ne može da nadmaši Božju suverenost. Bez Božjeg dopuštenja, policija ne bi mogla da me zadrži. Božje reči su mi dale veru i snagu, pa sam nastavila da zalivam pridošlice.

Kasnije sam, zbog potreba posla, otišla u crkvu Sin Šeng da nadgledam rad na zalivanju. No, ono što nisam očekivala je da, nedugo pošto sam stigla u tu crkvu, crkvene starešine budu uhapšene od strane policije. Videvši da je policija počela da hapsi ljude i u ovoj crkvi, ispunili su me strepnja i strah i nisam želela da idem i zalivam pridošlice. Ali pridošlice u toj crkvi su tek počele da se normalno okupljaju, a crkvene starešine su bile pohapšene. Nisam mogla samo da gledam kako pridošlice ostaju bez zalivanja i kako njihovi životi pate. Osećala sam nemir u srcu, pa sam klekla pred Boga i pomolila se: „Svemogući Bože, mnogim pridošlicama su potrebni zalivanje i podrška, ali se ja bojim da me uhapse i nemam hrabrosti da odem. Molim Te, daj mi vere i hrabrosti.” Nakon što sam se pomolila, pogledala sam jedan video-snimak sa iskustvenim svedočanstvom koji me je duboko ganuo. Iako se sestra osećala slabom i negativnom kada se suočila i sa progonstvom policije i sa razgoropađenom epidemijom, bila je u stanju da se osloni na Boga kako bi na ispravan način sagledala šta se posle toga dešava u crkvi, pa je bezbedno premestila knjige Božjih reči. Videvši kako je ova sestra u stanju da se drži svoje dužnosti usred progonstva i nedaća, osetila sam se veoma posramljeno, pogotovo kada su me nadahnule Božje reči koje su se pojavile u video-snimku. Svemogući Bog kaže: „Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju? Grdim te da bi svedočio o Meni i bio Mi odan i pokoran. Štaviše, grdnja u ovom trenutku služi da se pokrene sledeći korak Mog dela i da se dozvoli da delo nesmetano napreduje. Stoga te podstičem da budeš mudar i da se prema svom životu i prema značaju svog postojanja ne odnosiš kao prema bezvrednom pesku. Da li tačno znaš šta će Moje buduće delo postati? Znaš li kako ću raditi u danima koji dolaze i kako će se odvijati Moje delo? Ti treba da poznaješ značaj tvog iskustva sa Mojim delom, i štaviše, značaj tvoje vere u Mene. (…) Zato moram još jednom da ti kažem: treba da daš svoj život za Moje delo, i štaviše, treba da se posvetiš Mojoj slavi. Dugo sam žudeo da svedočiš o Meni, i još sam više žudeo za tim da širiš Moje jevanđelje. Ti treba da razumeš šta je u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Bila sam duboko ganuta kada sam pročitala Božje reči, a pogotovo kada je Bog rekao: „Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju?” Imala sam osećaj da mi posebno nedostaje savesti i da sam istinski sebična i ogavna! S crkvom koja je bila predmet goropadnih hapšenja i progonstava KPK, jasno sam znala da ovim pridošlicama nedostaje istina po pitanju vizija i da će, suočeni sa ovim užasnim okolnostima i neosnovanim glasinama KPK, lako postati negativni, slabi ili biti navedeni na stranputicu, pa čak i odstupiti od vere. Morala sam da preuzmem rad na zalivanju pridošlica kako bi oni mogli da shvate istinu i ostanu postojani. Ali zbog mog straha od hapšenja, želela sam da odgurnem rad na zalivanju pridošlica i pobegnem u kritičnom trenutku, posebno kada sam saznala da policija ima moju fotografiju, postala sam još plašljivija. Bojala sam se da ne budem uhapšena i tučena do smrti od strane policije i da neću imati dobar ishod niti odredište u budućnosti. Pa i pored toga što sam jasno znala da pridošlice nemaju nikoga da ih podrži i dalje nisam želela da odem da ih zalivam. Iako sam kasnije otišla, bila sam samo površna i otaljavala sam stvari, te želela da okupljanje brzo završim i odem. Razmišljajući o svom ponašanju, uvidela sam da nisam imala stvarnu veru niti pokornost Bogu i da sam bila zabrinuta samo za svoju bezbednost. Samo sam želela da napustim svoju dužnost i pobegnem na pola puta na i najmanju naznaku opasnosti. Kako sam to ja imala vere u Boga? Gde su bili moja odanost i pokornost? Gde mi je bilo svedočanstvo? Ovo je bila manifestacija izdaje Boga. Osećala sam se uznemirenom i krivom; mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i ogavna i što nisam imala ni najmanje odanosti! U isto vreme sam shvatala da se suočena sa hapšenjima i progonstvom, moram osloniti na Boga da bih ostala postojana u svom svedočenju, predati svoje srce i pokoriti se Božjoj suverenosti i uređenjima, pa čak da je to značilo i žrtvovati svoj život, morala sam da svoju dužnost obavljam kako treba. Kada sam to uvidela, osetila sam nalet snage i više se nisam bojala da budem uhapšena. Potom sam brzo otišla do pridošlica, razgovarala o Božjim rečima sa njima i pomogla im da shvate Božju svemoć i mudrost kako bi imali vere da iskuse ove okolnosti.

Nakon toga sam pomislila: „Zašto se uvek uplašim kada čujem da su braća i sestre uhapšeni i poželim sebe da zaštitim? Šta je osnovni uzrok tome?” Potražila sam Božje reči na ovu temu i pročitala ih. Svemogući Bog kaže: „U kontinentalnoj Kini, vera u Boga označava život u opasnom okruženju. Svaki čovek koji sledi Boga svakodnevno se suočava s rizikom da ga velika crvena aždaja uhapsi, osudi i podvrgne surovom progonu. Ni antihristi toga nisu pošteđeni. Iako u kući Božjoj mogu biti svrstani u antihriste, velika crvena aždaja, u savezu sa verskom zajednicom, neprekidno daje sve od sebe da potisne i progoni crkvu Božju i Njegov izabrani narod, a budući da se nalaze u takvom okruženju, ni antihristi, naravno, nisu izuzeti od pretnje hapšenjem. Stoga se često moraju suočavati sa pitanjem svoje lične bezbednosti. Ovim dotičemo pitanje na koji način se antihristi nose sa svojom ličnom bezbednošću. U ovom pododeljku, uglavnom razgovaramo o stavu koji antihristi imaju prema svojoj ličnoj bezbednosti. Pa, koji je njihov stav? (Oni daju sve od sebe da zaštite svoju ličnu bezbednost.) Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ (…) Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu. Čak imaju i ’keca u rukavu’, plan da sebe zaštite: čim im pripreti opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman. Ti ljudi nisu spremni da zbog vere u Boga trpe progon; plaše se da budu uhapšeni, mučeni i osuđeni. Činjenica je da su u svom srcu oni odavno podlegli Sotoni. Užasnuti su pred moći sotonskog režima, a još više se plaše da ih ne zadese stvari poput mučenja i surovog ispitivanja. Prema tome, kad je reč o antihristima, ako se sve odvija glatko i nema nikakve pretnje po njihovu bezbednost ili se ona ne dovodi u pitanje, i nikakva opasnost nije moguća, može se desiti da ponude svoju revnost i ’odanost’, pa čak i svoju imovinu. Međutim, ako su okolnosti loše i postoji mogućnost da, zbog vere u Boga i zbog izvršavanja svoje dužnosti, u svakom trenutku budu uhapšeni, te ako zbog svoje vere u Boga mogu da budu otpušteni sa svoje funkcije ili mogu da ih napuste oni koji su im bliski, tada će oni biti izuzetno oprezni, neće propovedati jevanđelje i svedočiti o Bogu, niti će izvršavati svoju dužnost. Kad postoji i naznaka nevolje, povlače se kao kornjača koja se skriva u svom oklopu; na najmanju naznaku nevolje, odmah će crkvi želeti da vrate svoje knjige Božjih reči i sve što ima veze sa verom u Boga, kako bi bili bezbedni i ostali nepovređeni. Zar nisu opasni? Da ih uhapse, zar ne bi postali Juda? Antihristi su u toj meri opasni da u svakom trenutku mogu da postanu Juda; uvek postoji mogućnost da će izdati Boga. Osim toga, sebični su i ogavni do krajnjih granica. To je određeno priroda-suštinom antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da je priroda antihrista naročito sebična i ogavna. Ako je bezbedno i ne postoji opasnost tamo gde oni izvršavaju svoju dužnost, antihristi su veoma proaktivni i izgledaju veoma odgovorni, ali kada okolnosti postanu teške, oni razmišljaju samo o tome da sebe zaštite i uopšte ne mare za crkveni rad ili bezbednost braće i sestara. Tako sam se ja ponašala. Kada se crkva nije suočavala sa hapšenjima, bila sam veoma energična i proaktivna, pa sam, kada bi bilo puno posla, odlazila da zalivam pridošlice i da ne jedem. Ali kada se crkva suočavala sa hapšenjima velikih razmera i sve su starešine i zalivači bili pohvatani i bilo je neophodno da zalivam pridošlice, povukla sam se i ustuknula, bojeći se da ću biti uhapšena od strane policije i mučena do smrti, te ostavljena bez dobrog ishoda ili odredišta. Stoga nisam želela da idem i zalivam pridošlice, i iako sam jasno znala da je zalivačica koja je bila smenjena neodgovorna, ipak sam htela da joj u ruke gurnem pridošlice i pobegnem u tom kritičnom trenutku. Moja lična bezbednost mi je bila iznad svega i uopšte nisam marila za to da li je crkvenom radu naneta šteta ili da li će pridošlice moći da ostanu postojane. Uvidela sam da mi stvarno nedostaje ljudskosti i savesti i da je narav koju sam otkrila bila baš kao ona u antihrista – isuviše sebična i ogavna! Kada se ne bih pokajala i kada bih nastavila da napuštam svoju dužnost i ponašam se kao dezerter u odsudnim trenucima, na kraju bih bila uklonjena.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i zadobila sam izvesno razumevanje po pitanju straha od smrti i saznala kako se prema njemu odnositi. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Kada sam razmišljala o Božjim rečima, bila sam duboko ganuta. Videla sam da su se kroz vekove sveci koji su propagirali Božje jevanđelje suočavali sa progonom od strane onih koji su bili na vlasti. Neke su konji vukli za sobom do smrti, neki su nasmrt kamenovani, a drugi su bivali prikovani na krst naglavačke, ali kada su se suočili sa pretnjom smrću, uticaj tame ih nije sputao već su se držali svoje dužnosti do smrti, ne odričući se Božjeg imena niti Ga izdajući, i koristili su svoje živote kako bi nosili predivno i gromoglasno svedočanstvo o Bogu. Njihova smrt bila je vredna i značajna. Iako su, gledano ljudskim očima, fizički umrli, bili su progonjeni radi pravednosti i Bog ih hvali i seća ih se. Razmišljala sam o tome kako sam mogla da prihvatim Božje delo u poslednjim danima i obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i da je to bila Božja blagodat. Kao stvoreno biće, morala sam da se odužim za Božju ljubav i da svoju dužnost izvršavam kako treba. Kada bi Bog dozvolio policiji da me uhapsi, i to bi bila prilika da svedočim o Njemu. Čak i kada bih bila istinski progonjena do smrti od strane policije, to bi bilo sa Božjim dopuštenjem. Morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga jer mi je život dat od Boga i bez obzira na to da li ću živeti ili umreti, treba da dozvolim Bogu da me orkestrira i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. U suprotnom, kada bih čuvala svoj život i sebe štitila i u kritičnim trenucima ne bih izvršavala svoju dužnost niti pružala podršku pridošlicama i zalivala ih, onda bih učinila prestup pred Bogom i bilo bi prekasno da se kajem. Iako moje telo možda ne bi umrlo, Bog bi me video kao nekoga ko je izgubio svoje svedočanstvo i izdao Ga, a ja bih nastavila da živim kao hodajući leš. Kada sam to shvatila, moje srce više nije bilo sputano strahom od smrti.

Jedne večeri sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji kaže: „Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih ’smernih’ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz uređenja i autoriteta Stvoritelja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Iz Božjih reči sam videla Božji autoritet i veliku silu. Sve stvari i događaji su pod Božjom kontrolom i bez obzira na to koliko se velika crvena aždaja goropadila, ne bi se usudila da nas svojom voljom zarobi bez Božjeg dopuštenja, jer ne može da prevaziđe prepreke i granice koje je Bog postavio. To je Božji jedinstveni autoritet. Pomislila sam na to kako je Mojsije izveo Izraelce iz Egipta: ispred njih Crveno more, a iza faraonova vojska. Po čovekovoj zamisli, činilo se nemogućim da Izraelci pobegnu, ali kada su se našli u velikoj nevolji, Bog je razdelio Crveno more i pretvorio ga u suvo tlo, pa su ga Izraelci bezbedno prešli, dok se čitava egipatska vojska udavila. Videla sam Božji autoritet i veliku silu i isto tako sam videla da je Bog taj koji je Izraelcima raskrčio put i da Mu ništa nije teško. Kada sam se suočila sa progonom i nedaćama, Bog je veliku crvenu aždaju takođe koristio kao oruđe za usavršavanje moje vere i koliko god situacija bila opasna, morala sam da se oslonim na Boga i svoju dužnost izvršavam kako treba.

Dva meseca kasnije, zbog izdaje jednog Jude, okolnosti su postale još teže, i gotovo stotinu ljudi je uhapšeno. Od onih koji su bili uhapšeni i pušteni sam saznala da je policija nekoliko puta pitala za moje boravište. Pomislila sam da bi me, u slučaju da me uhapsi, policija sigurno mučila, s obzirom na to da sam izabrana za crkvenog starešinu. Pitala sam se da li bi se moje godine vere u Boga završile kada ne bih mogla to da podnesem i kada bih bila prebijana do smrti? Kada sam razmišljala o tome, uvidela sam da se i dalje držim svog života. Stoga sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da sačuva moje srce. Prisetila sam se filma pod nazivom „Moja priča, naša priča” i brzo ga pustila. Videla sam da je policija mučila braću i sestre jer su prenosili Božje reči, ali su oni izabrali da radije umru nego da se poklone Sotoni. Pogotovo su na kraju, kada su radije birali da umru nego da potpišu „Tri izjave” i izdaju Boga, svedočili snažno i gromoglasno. Bila sam veoma nadahnuta i rešena da ako jednog dana zaista budem uhapšena od strane policije, onda kao braća i sestre u tom filmu, odbijem da se nagodim sa Sotonom, makar to značilo smrt, kako bih ponela predivno svedočanstvo kojim bih utešila Božje srce. Nakon toga sam pridošlicama na praktičan način besedila o istini, pomažući im da prozru Sotonine spletke, i postepeno su neki od njih počeli redovno da prisustvuju okupljanjima.

Iskustvo sa hapšenjima velike crvene aždaje i progonom je otkrilo moj pravi rast, kao i moju sebičnu i ogavnu sotonsku narav. Time mi je dato da sebe bolje spoznam i shvatila sam da Bog dozvoljava hapšenja i progonstvo i da takve stvari koristi da usavrši našu veru i ljubav. Znam da ću u budućnosti pretrpeti i veći progon i nedaće, ali verujem da je sve u Božjim rukama i šta god se dogodi, dobro ću izvršavati svoju dužnost stvorenog bića i svedočiću o Bogu.