Jednog dana u julu 2023, čula sam da je Vang Hao, brat iz naše crkve, doživeo nesreću i da je ozbiljno povređen. Bio je u komi kad su ga poslali u bolnicu. Kad sam čula ove vesti, srce mi je preskočilo. Ovaj brat je ostavio sve i sledio Boga dugi niz godina. Kada je teško oboleo od leukemije dok je izvršavao dužnost, nije krivio Boga, primao je terapiju dok je izvršavao dužnost najbolje što je mogao. Kako je tako nešto moglo da mu se desi? Zašto ga Bog nije zaštitio? Da je izgubio život u ovoj nesreći, zar to ne bi značilo da neće imati dobro odredište? Posle toga, stalno mi se to vrzmalo po glavi. Često bi mi to padalo na pamet čak i dok sam izvršavala dužnost. Nadala sam se da će Bog zaštititi ovog brata i omogućiti mu da preživi, pa bih onda videla da Bog pruža posebnu blagodat i blagoslove onima koji su sve ostavili i sledili Ga. Nekoliko dana kasnije, čula sam da je Vang Hao i dalje u kritičnom stanju. Bio je u komi i čak je mumlao u bunilu. Kad sam to saznala, iste sekunde sam se snuždila. Ako bi ovaj brat umro, ne bi li to značilo da mu je dobro odredište nedostižno? Zar ne bi onda to što je sve ostavio i davao se sve ove godine bilo uzalud? Izgleda da napuštanje svega i izvršavanje dužnosti ne garantuje dobro odredište. Razmišljajući o ovome, u srcu mi se javila neobjašnjiva tuga. Nisam mogla da ne brinem o svom budućem ishodu i odredištu, misleći: „I ja sam napustila porodicu, karijeru i mnogo godina sam obavljala dužnost. Ako ja pretrpim neku nesreću i umrem u budućnosti, zar neću biti uskraćena za blagoslove?” Razmišljajući o ovome, počela sam da osećam kao da imam ogroman kamen zaglavljen u srcu; bio je izuzetno težak. Mnogo dana za redom, nisam mogla da prikupim nimalo energije dok sam obavljala dužnost. Planirala sam da učim bitna načela da se pozabavim svojim nedostacima u radu, ali više nisam htela to da radim. I obučavanje tima za širenje jevanđelja sam ostavila po strani i nisam htela da se mučim s tim. Pošto nisam brzo ispravila neka odstupanja, rad oko jevanđelja je trpeo.

Tih dana stalno sam uzdisala i bila sam vrlo potištena. Razvila sam predstave prema Bogu i mislila da čak i ako budem vredno radila i davala se, neću nužno dobiti dobar ishod i odredište. Iako sam naizgled obavljala dužnost, u mom srcu je postojao zid između Boga i mene. Kad sam se molila, nisam imala šta da Mu kažem. Nedugo potom, čula sam da se Vang Hao vrlo brzo oporavio i da će uskoro doći da obavlja dužnost. Kad sam čula te vesti, bila sam izuzetno srećna. Džinovski kamen mi je konačno pao sa srca, a moja depresija je nestala u treptaju oka. Videvši kako je Bog zaštitio ovog brata, vratila mi se vera u Njega. Pomislila sam: „Bog i dalje blagoslovi one koji se iskreno daju za Njega. Ovo se može videti u slučaju Vang Haoa.” Ponovo sam se nadala dobrom odredištu u budućnosti te sam opuštena, vesela i puna elana obavljala svoju dužnost.

Posle toga sam promislila sam o sebi: „Zašto mi je stanje toliko variralo tokom ovog perioda?” Kasnije sam se setila Božjih reči koje sam ranije pročitala. Svemogući Bog kaže: „Kada neki ljudi vide da se neko suočava s poteškoćama, odmah se zabrinu za sebe stavljajući se u kožu te osobe. Kad god vide da se neko suočava s nekom vrstom patnje, bolesti, nevolje ili nesreće, odmah pomisle na sebe i zapitaju se: ’Šta bih uradio da sam na njegovom mestu? Ispostavlja se da vernici mogu da se suoče s takvim stvarima i da ipak istrpe te nedaće. Dakle, kakav je On tačno Bog? Ako je Bog tako bezobziran prema osećanjima tog čoveka, da li će se i prema meni ophoditi na isti način? To pokazuje da je Bog nepouzdan. On organizuje neočekivane okolnosti za ljude bilo gde i bilo kada i može uvek i u bilo kojim okolnostima da ih dovede u neprijatne situacije.’ Boje se da, ako ne veruju, neće zadobiti blagoslove, ali da će se, ako nastave da veruju, suočiti s katastrofom. Zato, kada se ljudi mole pred Bogom, oni samo kažu: ’Bože, preklinjem Te da me blagosloviš’, i ne usuđuju se da kažu: ’Bože, molim Te da me isprobaš, da me dovedeš u red i da činiš šta god želiš, voljan sam da to prihvatim’ – oni se ne usuđuju da se tako mole. Posle nekoliko neuspeha i propusta, ljudska odlučnost i hrabrost se tope i oni imaju drugačije ’shvatanje’ Božje pravedne naravi, Njegove grdnje i suda i Njegove neprikosnovenosti, a takođe postaju obazrivi prema Bogu. Tako nastaje zid, otuđenje između ljudi i Boga. Da li je u redu da ljudi budu u takvom stanju? (Nije.) Dakle, imaju li takva stanja običaj da se javljaju u vama? Da li ponekad doživljavate takva stanja? (Da.) Kako treba rešiti takve probleme? Da li je u redu da se ne traži istina? Ako ne razumeš istinu i nemaš veru, biće ti teško da slediš Boga do kraja i pokleknućeš kad god se suočiš sa katastrofama i nesrećama, bilo prirodnim ili ljudskim” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Svako ko poveruje u Boga spreman je samo da prihvati Božju blagodat, blagoslove i obećanja i spreman je samo da prihvati Njegovu dobrotu i saosećanje. Ipak, niko ne očekuje niti se priprema da prihvati Božju grdnju i sud, Njegove kušnje i oplemenjivanje, ili Njegovo uzimanje, i baš niko se ne priprema da prihvati Božji sud i grdnju, Njegovo uzimanje ili Njegove kletve. Da li je taj odnos između ljudi i Boga normalan ili nenormalan? (Nenormalan.) Zašto kažete da je nenormalan? Zašto škripi? Škripi zato što ljudi ne poseduju istinu. Škripi zato što ljudi imaju previše predstava i uobrazilje, stalno pogrešno shvataju Boga i to ne sređuju traženjem istine – to su najverovatniji uzroci problema. Konkretno, ljudi veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni. Oni samo žele da sklope dogovor sa Bogom i da zahtevaju nešto od Njega, ali ne streme ka istini. To je veoma opasno. Čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni odmah stiču predstave, zamerke i pogrešno shvatanje u vezi sa Bogom, i mogu čak da odu toliko daleko da Ga izdaju. Da li to ima ozbiljne posledice? Kojim putem većina ljudi ide u svojoj veri u Boga? Iako ste možda slušali mnogo propovedi i smatrate da ste shvatili podosta istina, činjenica je da još uvek hodate putem verovanja u Boga samo iz lične koristi. Ako je tvoj um već spreman da prihvati sud i grdnju, kušnju i oplemenjivanje, ako si se takođe mentalno pripremio da pretrpiš katastrofu, i ako bi se, bez obzira na to koliko se daješ Bogu i koliko se žrtvuješ obavljajući svoju dužnost, zaista suočio sa Jovovim kušnjama, a Bog ti uskratio svu tvoju imovinu, čak i do te mere da ti je život o koncu, šta bi tada uradio? Kako treba da se nosiš sa Božjom neprikosnovenošću i uređenjem? Kako treba da se nosiš sa svojom dužnošću? Kako treba da se nosiš sa onim što ti je Bog poverio? Imaš li ispravno razumevanje i ispravan stav? Da li je lako odgovoriti na ta pitanja? To je velika prepreka koja se postavlja pred vas” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Božje reči su tačno govorile o mom stanju. Vang Hao je sve napustio i davao se za Boga mnogo godina, a osećao je i breme u svojoj dužnosti, ali sad je doživeo tako strašnu nesreću i bio na ivici smrti. Videvši to, odmah sam pomislila na sebe. I ja sam sve napustila i davala se mnogo godina, a kad bi me vera u Boga dovela do iste sudbine koju je imao Vang Hao, da doživim katastrofu umesto blagoslove, šta bih onda uradila? U srcu sam se žalila na Boga, misleći: „Zašto Bog ne nagrađuje ljude koji napuštaju sve i daju se, već im bezdušno izaziva katastrofe?” Strast kojom sam se ranije davala za Boga, momentalno je nestala. Nisam htela da tražim istinu da razrešim svoja odstupanja i nedostatke u svojoj dužnosti i nisam se bavila svojim poslom kultivisanja ljudi. Protivila sam se Bogu i napadala sam Ga u svom srcu. Žalila sam se na Boga kad je Vang Hao pretrpeo nesreću jer još od kad sam počela da verujem u Boga, radila sam to zarad dobijanja blagoslova i blagodati. Sad kad sam videla kako je Vang Hao doživeo nesreću umesto da je primio ove stvari nakon što je sve napustio i davao se, odmah sam prestala čak i dužnost da obavljam. Klonila sam se i čuvala se Boga, protiveći Mu se i ljuteći Ga. Moja vera u Boga je bila kao kod ljudi u religiji; bila je zarad hleba i utoljavanja gladi, a ne zarad težnje istini, obavljanja dužnosti stvorenog bića, niti udovoljavanja Bogu. Takođe nisam istinski verovala u Boga, niti sam Mu se pokoravala i nisam mogla svesno da sve stavim u Božje ruke i da Ga pustim da orkestrira i uređuje. Kad je Vang Hao doživeo ove okolnosti, otkrile su se moje namere da dobijam blagoslove i pogrešna gledišta u mojim težnjama. Da nisam rešila ove probleme, kad bih doživela nesreću i suočila se sa smrću jednog dana, žalila bih se i radila bih stvari koje se opiru Bogu i vređaju Ga. Kad bih to radila do te mere da nema oprosta, trebalo bi da budem kažnjena. Misleći o ovome, donekle sam se uplašila. Htela sam da tražim istinu i da rešim svoje probleme što je pre moguće.

Kasnije sam pročitala Božje reči. „Veruješ da si drugačiji, da ti Bog pokazuje posebnu naklonost i da ako Bog nekoga eliminiše ili napusti, to nećeš biti ti. Da li su te misli tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? (To nije objektivno razmišljanje.) Da li te reči predstavljaju istinsko znanje o Bogu? Ili je to previše subjektivno i spekulativno? Da li su ljudi koji tako razmišljaju oni koji streme ka istini? (Nisu.) Dakle, mogu li zaista da se pokore Bogu? (Ne.) Da li su spremni da prihvate Božju grdnju, sud, kušnje i oplemenjivanje, pa čak i Njegove kletve? (Nisu.) Šta će učiniti kada im se Božja grdnja i sud, kušnje i oplemenjivanje zaista dogode? Da li će steći predstave ili se žaliti na Boga? Mogu li da prihvate te stvari od Boga i da se zaista pokore? (Ne mogu.) Najblaže rečeno, to bi bilo teško postići, jer oni veruju u Boga samo da bi tražili blagodat ili da bi zadovoljili lične potrebe. Oni ne znaju da i Bog ima gnev i veličanstvo i da se Božja narav ne može uvrediti. Bog se prema svima ponaša pravedno, a kada je u pitanju bilo koje stvoreno biće, Božja narav je saosećanje i ljubav, ali i veličanstvo i gnev. U Božjem ophođenju prema svakoj osobi, saosećanje, ljubav, veličanstvo i gnev u Njegovoj pravednoj naravi su nepromenjivi. Bog nikada neće pokazati saosećanje i ljubav samo prema nekim ljudima, a veličanstvo i gnev samo prema drugima. Bog to nikada neće učiniti, jer je On pravedan Bog i On je pravičan prema svima. Božje saosećanje, ljubav, veličanstvo i gnev postoje za svakoga. On može da podari ljudima blagodat i blagoslove i može da im pruži zaštitu. Istovremeno, Bog takođe može da sudi ljudima i da ih grdi, da ih proklinje i da im uzme sve što im je dao. Bog može da daje ljudima, ali može i sve da im uzme. To je Božja narav i to je ono što On mora da učini sa svakom osobom. Stoga, ako pomisliš: ’U Božjim očima sam dragocen, kao zenica Njegovog oka. On apsolutno ne može da podnese da me grdi i da mi sudi i svakako neće imati srca da mi uzme sve što mi je dao, da se ne bih potresao i uznemirio’, zar to razmišljanje nije pogrešno? Zar to nije predstava o Bogu? (Jeste.) Dakle, pre nego što shvatiš te istine, zar ne razmišljaš samo o uživanju u Božjoj blagodati, saosećanju i ljubavi? Posledica toga je da stalno zaboravljaš da Bog takođe ima veličanstvo i gnev. Iako tvoja usta izgovaraju da je Bog pravedan i da si u stanju da se zahvališ Bogu i da Ga hvališ kada ti pokaže saosećanje i ljubav, kad god Bog pokaže veličanstvo i gnev kroz grdnju i sud, ti se osećaš veoma uznemireno. ’Samo kad ne bi postojao takav Bog’, pomisliš. ’Samo kad Bog to ne bi činio, samo kad Bog ne bi ciljao na mene, samo kad to ne bi bila Božja namera, samo kad bi sve to bilo učinjeno drugima. Zato što imam dobro srce i nisam učinio ništa loše, i zato što sam platio veliku cenu što sam verovao u Boga dugi niz godina, Bog ne bi trebalo da bude tako nemilosrdan. Trebalo bi da sam ovlašćen i da sam osposobljen da uživam u Božjem saosećanju i ljubavi, kao i u obilnoj Božjoj blagodati i blagoslovima. Bog mi neće suditi, niti me grditi, a nema ni srca da to učini.’ Da li je to samo pusta želja i pogrešno razmišljanje? (Jeste.) U kom smislu je pogrešno? Pogrešno je zato što sebe ne smatraš stvorenim bićem, sastavnim delom stvorenog čovečanstva. Greškom se odvajaš od stvorenog čovečanstva i smatraš da pripadaš posebnoj grupi ili vrsti stvorenog bića, darujući sebi poseban status. Zar to nije nadmeno i samopravedno? Zar to nije nerazumno? Je li to osoba koja se istinski pokorava Bogu? (Nije.) Svakako da nije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Razmislila sam o sebi. Moja predstava je bila da Bog treba da pokazuje milost i ljubav onima koji iskreno veruju u Njega i spremni su da sve napuste i da se daju, da treba da nagradi ove ljude blagodatima i blagoslovima. U međuvremenu, kad je reč o onim zlim ljudima i antihristima, kao i bezvernicima i đavolima koji su se opirali Bogu i bogohulili, Bog treba da im strogo sudi i da ih prokune i dodeli ozbiljne kazne. Zato, kad sam čula da je Vang Hao doživeo nesreću i da je pitanje da li će preživeti, u srcu su mi se razvile predstave i pomislila sam da je Bog nepravedan: „Vang Hao je sve napustio i davao se za Boga godinama, uvek obavlja važne dužnosti u crkvi i oseća breme; Bog ne bi trebalo da pusti da neko takav doživi nesreću.” Bila sam tako nadmena i nerazumna! Pomislila sam na Jova, koji je u Božjim očima bio savršen. Bog je dozvolio Sotoni da muči Jova i on je sve izgubio, celo telo mu je bilo u čirevima. Međutim, usred te katastrofe i bola, Jov se i dalje držao vere u Boga i pokornosti prema Njemu. Bio je postojan u svojoj veri da sve što čoveku pripada dolazi od Boga. Bog može i da nagradi čoveka i da ga uskrati; Božje ime treba hvaliti. Iako je to što se desilo Jovu nesreća u očima čoveka, Bog je koristio ovu katastrofu da usavrši Jovovu veru i pokornost, otkrivajući Svoju pravednost i mudrost. To što je Vang Hao doživeo nesreću, bio je test za njega i njegovu porodicu. Kad je bio životno ugrožen, njegovi roditelji su verovali da se ova katastrofa desila uz Božju dozvolu i bili su u stanju da se pokore Njegovoj suverenosti i uređenjima bez pogovora. Kasnije, nakon što je više od 20 dana bio bez svesti zbog povreda, nekim čudom se probudio. Uvidela sam da Božja pravedna narav nije kao što sam zamišljala. Mislila sam da ona neprestano štiti ljude koji iskreno veruju u Njega i ne dozvoljava da im se dese katastrofe ili bol. Bog nesrećama i kušnjama usavršava i veru ljudi u Boga i njihovu pokornost Njemu. Takođe koristi ove stvari da bi ljudi iskusili i razumeli Njegov autoritet i suverenost. Ovo su posebna blagodat i blagoslov koje Bog daruje ljudima. Međutim, bila sam slepa i nisam razumela Božje delo. Čak sam zahtevala da Bog ne dozvoli da Vang Hao doživi nesreću, inače bih se žalila da je On nepravedan. Bila sam stvarno previše nadmena i glupa. Na osnovu ovakvog shvatanja, da sam ja pretrpela katastrofu, žalila bih se na Boga, osudila bih Ga i uvredila Njegovu narav. Shvatila sam da je moj problem prilično ozbiljan i da stvarno moram da tražim istinu da ga rešim.

Kasnije, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči. „Antihristi se prema rečima Božjim ne ophode sa stavom prihvatanja i pokornosti, pa se, naravno, ni prema zahtevu u Njegovim rečima da ljudi izvršavaju svoju dužnost kao stvorena bića ne mogu odnositi sa stavom prihvatanja istine. (…) Šta ih, onda, nagna da izvršavaju svoju dužnost? U svačijem srcu trebalo bi da postoji iskaz o tome i u tom iskazu treba da postoje neke posebne priče. Kako, dakle, izgleda ovaj zapis u srcu jednog antihrista? On pravi veoma fine, tačne, precizne i marljive proračune, tako da to nije neki zbrkan račun. Kad odluči da izvršava svoju dužnost, on prvo kalkuliše: ’Ako ću sada da izvršavam svoju dužnost, moraću da odustanem od radosti zajedničkog života sa porodicom, moraću da dignem ruke od svoje karijere, kao i od svojih ovozemaljskih izgleda. Budem li te stvari ostavio kako bih izvršavao svoju dužnost, šta mogu da dobijem? Reči božje poručuju da, u ovom završnom dobu, oni koji mogu da sretnu boga, oni koji u božjoj kući mogu da izvršavaju svoju dužnost i oni koji mogu da ostanu do kraja jesu oni koji mogu da dobiju velike blagoslove. Pošto vidim da božje reči tako poručuju, pretpostavljam da bog to može da učini i da to ostvari prema ovim rečima. Onim ljudima koji mogu da izvršavaju svoju dužnost i koji za njega mogu da se daju, bog ujedno daje mnoga obećanja!’ Proučavajući reči Božje, antihrist tumači mnoga obećanja koja je Bog u završnom dobu dao ljudima koji izvršavaju svoju dužnost, a time, povrh svojih ličnih uobrazilja i predstava stvorenih njegovom ličnom analizom i proučavanjem ovih reči, nastaje duboko zanimanje i impuls u pravcu izvršavanja njegove dužnosti. Zatim odlazi pred Boga da se moli, dajući svečane zakletve i zavete, i uspostavlja svoju volju da sve napusti i da sve dȃ za Boga, da ovaj život posveti Njemu i odustane od sve telesne sreće i izgleda. Iako se moli na ovaj način i sve njegove reči deluju ispravno, ono o čemu duboko u sebi razmišlja poznato je samo njemu i Bogu. Njegove molitve i njegova rešenost deluju čisto, kao da to radi samo da bi ispunio Božji nalog, da bi izvršio svoju dužnost i udovoljio Božjim namerama, ali duboko u svom srcu on kalkuliše kako kroz izvršavanje svoje dužnosti može da dobije blagoslove i da pribavi stvari koje želi, i šta može da učini kako bi Boga naveo da vidi sve ono što je on platio i kako bi Ga duboko impresionirao onim što je platio i učinio. Time bi Bog slavio šta je antihrist učinio i naposletku bi ga darovao izgledima i blagoslovima koje bi on poželeo. (…) S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj naglašeni entuzijazam. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Bog je razotkrio da šta god antihristi radili, oni to povezuju sa dobijanjem blagoslova i sa svojim izgledima i sudbinom. Ovakvo je bilo i moje stanje. Kad sam počela da verujem u Boga, mogla sam sve da napustim i da se dajem donekle jer sam iz Božjih reči videla da će u poslednjim danima Bog spasiti ljude i odvesti ih na dobro odredište. Smatrala sam da ne smem da propustim tako dobru priliku, pa sam aktivno obavljala dužnost, pripremajući dobra dela u zamenu za buduće blagoslove. Kasnije me je muž progonio i stajao na putu moje vere u Boga. Kad sam birala između Boga i svog braka i porodice, smatrala sam: „Ako izaberem porodicu, iako ću uživati u ugodnom životu, telesna uživanja su privremena. S druge strane, ljudi koji se iskreno daju za Boga mogu od Njega da zadobiju još veće blagoslove. Ti blagoslovi su večni, a ako propustim ovu priliku, neću ih primiti.” Kad sam promislila, na kraju sam odlučno odabrala da sledim Boga i obavljam dužnost. Naročito tokom pandemije korone tokom poslednjih nekoliko godina, mnogi ljudi su umrli usred ove katastrofe. One koji nisu verovali u Boga i opirali su Mu se, ova velika nesreća mogla je uništiti u svakom trenutku. U međuvremenu, ja sam vredno obavljala dužnost svakog dana i koliko god se širio virus, nisam se zarazila. Videvši kako me Bog štiti, još energičnije sam obavljala dužnost i koliko god mi je telo bilo premoreno, istrajavala sam. Mislila sam da to što toliko radim znači da sam odana Bogu i da ću sigurno dobiti Njegove blagoslove u budućnosti. Međutim, Vang Haova nesreća nije bila u skladu sa mojim predstavama i razotkrila je moje namere. Verovala sam da, pošto je Vang Hao sve napustio i davao se za Boga, Bog ne bi trebalo da mu dozvoli da trpi nesreće. Čak i ako bi trpeo, Bog bi trebalo da učini da ostane živ i zdrav, kako bi svi videli da će On zaštititi i blagosloviti one koji se iskreno daju za Njega. Na taj način bih sigurno primila blagoslove ako bih napustila sve i davala se mnogo godina. Ali, posle mnogo dana, kad sam čula da je Vang Hao i dalje u komi, postala sam razočarana u Boga. Na stranu što sam krivila Boga, još sam se u srcu žalila da ovo nije fer prema Vang Haou. Čak sam zažalila što sam sve napustila i davala se i nisam htela da obavljam dužnost. Napuštanjem i davanjem sebe, nisam ispunjavala odgovornost i obavezu stvorenog bića, već sam se trampila sa Bogom za blagodat i blagoslove. Razmišljala sam kako je Pavle napustio sve i davao se, samo da bi dobio nagrade i krunu. Tako je na kraju rekao, kao da se podrazumeva: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Sada sam uvidela da su moji stavovi u stremljenju ka veri u Boga bili poput Pavlovih. Nisam verovala zarad stremljenja ka istini, ispunjavanja dužnosti, niti udovoljavanja Bogu. Umesto toga, koristila sam to što sam sve napustila i davala se, da zahtevam dobre blagoslove od Boga. To je bilo iz interesa i koristi. Time što sam tako davala sebe, ja nisam bila ni iskrena ni odana Bogu, već sam Ga varala i iskorišćavala. Bila sam previše lažljiva, previše rđava! Sada je nesreća sve veća i veća. Da nisam težila istini kako treba, preokrenula pogrešne težnje i razrešila svoju iskvarenu narav, u budućnosti bih se opirala Bogu i izdavala Ga kad bih naišla na stvari koje nisu u skladu sa mojim predstavama i na kraju, samo bih se izgubila usred velike nesreće i bila kažnjena.

Kasnije sam često mislila: „Kako treba da primenjujem da bih obavljala dužnost stvorenog bića?” Jednog dana sam videla odlomak Božjih reči koji me je ohrabrio. Bog kaže: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića predstavljaju grupu koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Sve što Stvoritelj poveri stvorenim bićima ona treba bezuslovno da prihvate; za ljudski rod to je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Razmišljajući o Božjim rečima, donekle sam stekla razumevanje o dužnosti i odgovornosti stvorenog bića. Tokom doba u kom celo čovečanstvo traži uživanje u stremljenju ka svetskim trendovima, to što imam priliku da čujem Božji glas, da prihvatim zalivanje i opskrbu Njegovih reči i da razumem mnoge istine koje ranije nisam, Božja je blagodat i posebna naklonost prema meni. Savršeno je prirodno i opravdano da obavljam dužnost pred Stvoriteljem, kao što je detetu da ispunjava svoju obavezu pred roditeljima. To što mogu da ispunim svoju obavezu shodno Božjim zahtevima, nešto je što Bog odobrava i najznačajnija je od svih stvari. Kao što je Noje sagradio barku prema Božjim zahtevima da bi vodio računa o Božjoj nameri, izvršio Njegov nalog i osigurao da se Njegovo delo odvija bez teškoća. Međutim, ja sam bila previše sebična i ogavna. Pustila sam da mi želja za blagoslovima udari u glavu, želeći da se nagodim s Bogom nakon što sam sve ostavila i malo se davala i da steknem dobro odredište i nagrade sa nebesa u zamenu za ono što sam uradila. Ovakav način davanja sebe bio je pun interesa i nagodbi i Bog je to mrzeo i osudio. Da sam do kraja verovala na ovaj način, sigurno ne bih primila odobravanje i blagoslove od Boga. Kad sam to prepoznala, pokajala sam se i prekorila samu sebe. Takođe sam mrzela i prezirala samu sebe zbog takvih težnji. Bila sam samo stvoreno biće i to što sam davala sebe bilo je nešto što je trebalo da radim, moja obaveza. Na koji način ja ispunjavam uslove da zahtevam blagoslove i nagrade od Boga? Od tog trenutka, bila sam spremna da valjano težim istini i da se fokusiram da težim promeni naravi u obavljanju dužnosti. Bilo da sam dobila blagoslove ili doživela nesreću, sve bih stavila u Božje ruke, verovala bih Njegovim orkestracijama i uređenjima i ispunila bih svoju dužnost u skladu sa Njegovim zahtevima. Ovo je temelj i vrednost življenja. Kad sam to shvatila, nisam se više brinula niti plašila za svoj budući ishod i odredište. Srce mi se znatno ozarilo i još više oslobodilo.

Ranije sam se stalno plašila da ću doživeti nesreću, kušnje i nevolje. Mislila sam da je to loše. Sada sam shvatila da ako neko istinski veruje i pokorava se Bogu kada pretrpi katastrofu i može da se čvrsto drži svoje odanosti i svedočanstva pred Bogom, ovo će ga usavršiti i dati mu blagoslove putem katastrofe. Baš kao što se Jov, usred kušnji i katastrofa, držao svoje vere u Boga, kao i pokornosti Bogu, time primajući Božje odobravanje i blagoslove. Ne samo da mu se imetak udvostručio, nego se Bog i razotkrio Jovu, te je Jov imao sreće da Ga vidi. Spolja gledano, delovalo je da je Jov tada doživeo katastrofu, nemilosrdni gubitak, ali je, zapravo, to bio Božji blagoslov. U isto vreme, Jovova žena je reagovala drugačije. Kad je Jov doživeo katastrofu i kušnje, rekla mu je da porekne i odbaci Boga i postala je žig poniženja. Iz ovoga se može videti da, kad se suoče s katastrofama, ljudi koji iskreno veruju u Boga i teže istini bivaju usavršeni, dok oni koji ne teže istini i žele samo da dobiju blagoslove, bivaju razotkriveni, osuđeni i isključeni. Neki ljudi su vođeni namerama da dobiju blagoslove; spolja gledano, oni mogu sve da napuste i da pomalo daju sebe i da se prihvate važnog zadatka u Božjoj kući, ali kad ih uhapsi i proganja Komunistička partija i njihov život i interesi se dovedu u pitanje, oni poriču i izdaju Boga i postaju Jude, čime potpuno gube priliku da budu spaseni. U isto vreme, druga braća i sestre takođe prolaze kroz hapšenja i mučenja od strane Komunističke partije, a i dalje se drže vere i pokornosti Bogu. Oni se zavetuju da će pre dati svoj život nego postati Juda i izdati Ga. Takvi ljudi imaju svedočanstvo i dobili su blagoslove kroz katastrofu. Kad sam ovo shvatila, kad god je moje obavljanje dužnosti bilo u vezi sa mojim izgledima i odredištem, mogla sam svesno da odustanem od svoje namere da dobijem blagoslove i samo sam htela da ispunim svoju dužnost stvorenog bića i da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Vang Haova nesreća me je razotkrila, ali me je i spasla i zaštitila. Dala mi je priliku da se unapred opskrbim ovim aspektom istine kako bih imala veće šanse da uspem i ne pokleknem suočena sa kušnjama. Shvatila sam da je Božje spasavanje čoveka veoma praktično. Sada donekle razumem svoje namere i nečistoće u obavljanju dužnosti tokom ovih godina. Takođe razumem da težnja istini i sticanje istine imaju veću vrednost od bilo kakve blagodati. Sada mi je najvažnije da se fokusiram da težim istini i da izmenim svoju iskvarenu narav u obavljanju dužnosti. A da li mogu da dobijem blagoslove na kraju, to je na Bogu da orkestrira.