Rođen sam u običnoj porodici u severnom Mjanmaru. Decembra 2018, prihvatio sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i odlazio sam na okupljanja tokom studija. Diplomirao sam 2021. i dobio sam posao da predajem u zabačenom, planinskom regionu. Iako sam bio profesor, takođe sam bio i vojnik. Morao sam da slušam nadređene u svemu što sam radio. U suprotnom, poslali bi me u šumsku oblast najopasnijeg i najzabačenijeg dela linije fronta. Imao sam na umu reči nadređenih i provodio sam svoje dane marljivo podučavajući. Zbog dobrog ponašanja, školski vođa me je zamolio da nadgledam studentske sindikate. Iako sam svakog dana bio zauzet poslom, osećao sam se prazno iznutra. Shvatio sam i da je internet konekcija u ovoj regiji prilično loša, pa nisam mogao da prisustvujem okupljanjima. Stigao sam baš kad je počela pandemija, a budući da su gradovi i putevi bili blokirani, nisam imao kontakta sa ostalima tokom čitavog semestra. Iako nisam bio u kontaktu sa ostalima, i dalje sam se molio i čitao Božje reči. Jednom prilikom sam pročitao odlomak Božjih reči koji me je baš motivisao. Svemogući Bog kaže: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? (…) Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada se sve uzme u obzir, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?”). Pročitavši Božje reči, razumeo sam hitnost Njegove namere da spase čovečanstvo. On se nada da će više istinskih vernika moći da zadobije Njegovo spasenje. Ovo je Njegova najhitnija želja. Kao vernik, imam obavezu da širim Božje jevanđelje. Ovo je moja dužnost stvorenog bića. Vernik sam skoro tri godine, jeo sam i pio Božje reči i razumeo sam neke istine. Iako nisam mogao da prisustvujem okupljanjima zbog posla i lošeg interneta, mogao sam da širim jevanđelje. Mogao sam da dovedem još ljudi pred Boga da prihvate Njegovo spasenje u poslednjim danima. Katastrofe se množe i pandemija je u punom jeku, ali toliko još ljudi nije čulo Božji glas niti je primilo Njegovo spasenje, što Boga ispunjava tugom i brigom. Nisam mogao da budem nesavestan. Morao sam da širim jevanđelje, da dovedem pred Boga one s dobrom ljudskošću koji veruju u Njega i vršim dužnost da Mu udovoljim. Ali i moj rast i razumevanje istine bili su ograničeni i nisam znao kako da propovedam. Imao sam volju, ali ne i sposobnost. Zato sam se pomolio Bogu: „Bože! Imam mali rast i ne znam kako da propovedam. Molim Te vodi me da dovedem iskrene vernike pred Tebe. Znam da širenje jevanđelja nije lako, ali uz Tvoje smernice, sigurno mogu da ih dovedem pred Tebe.”

Onda sam planirao da delim jevanđelje svojim kolegama i studentima. Ali u tom trenutku sam bio prilično rastrzan. Zato što su mi nadređeni rekli da sam profesor i vojnik, pa ne mogu da radim ništa što nema veze s predavanjima, a ako me otkriju, poslaće me na liniju fronta, gde često ima sukoba i terorističkih napada i mogao bih da umrem svakog trena. Čuo sam i da je prethodni direktor škole bio hrišćanin i da su ga nadređeni prebacili u drugu školu jer je propovedao svojim studentima, da su ga vratili da bude običan profesor i da ako opet prekrši pravila, poslaće ga na liniju fronta. Razmišljajući o ovome, malo sam se uplašio. Pomislio sam: „Direktor je i dalje podučavao nakon smenjivanja, ali ja sam samo običan profesor. Ako saznaju da propovedam, poslaće me pravo na front bez prilike da ponovo budem profesor. Mogu da podnesem da izgubim posao; pravi problem je što mogu da umrem u svakom trenutku na tako opasnom mestu.” Ove misli su mi ulile strah od propovedanja u školi. Ali mislio sam na to kako se Božje delo privodi kraju i kako se katastrofe množe, a ako ne propovedam kolegama, prijateljima i studentima i dovedem ih pred Boga, jednog dana će ih zadesiti katastrofa, biće kažnjeni i izgubiće priliku za spasenje. Božja hitna namera je da se jevanđelje carstva proširi i da se spasu oni koji mogu biti spaseni, ali ja sam samo brinuo o svojoj budućnosti i sudbini i previše sam se plašio da širim jevanđelje poslednjih dana. Zaista sam izneverio Boga! Bio sam tako rastrzan. Kasnije sam pročitao nekoliko odlomaka Božjih reči koje su mi ulile veru. Svemogući Bog kaže: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Šta ti, kao stvoreno biće, treba da radiš? Treba da obavljaš svoju dužnost, tako što ćeš svim svojim srcem, umom i snagom raditi ono što treba da radiš. Sve ostalo – stvari vezane za izglede, sudbinu i buduće odredište ljudskog roda – to nisu pitanja o kojima odlučuješ ti, već su u Božjim rukama. Sve to potpada pod suverenost Stvoritelja i sve to On uređuje; ništa od toga nema veze ni sa jednim stvorenim bićem. (…) Ali jedno moraš da priznaš: ma o kakvom obećanju da je reč, bilo ono dobro ili obično, bilo ono prijatno ili nezanimljivo, sve je obuhvaćeno suverenošću, uređenjima i određenjima Stvoritelja. Jedina dužnost i obaveza stvorenog bića jeste da sledi ispravan put i pravac, na koje mu je ukazao Stvoritelj, te da u skladu s njima traga. A kada je reč o onome što na kraju stičeš i delu Božjih obećanja koje dobijaš, sve se to temelji na tvojoj potrazi, putu kojim ideš i Stvoriteljevoj suverenosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (9. deo)”). Božje reči su mi očito govorile da se ne plašim i da je sve u Božjim rukama. Da li ću da ostanem profesor ili će da me prebace na front zavisilo je isključivo od Boga. Nije bila odluka direktora niti vođa. Morao sam da imam vere u Boga. Dok mi Bog čuva leđa, nisam imao čega da se plašim, ma koliko bilo teško širiti jevanđelje. Uvek sam se plašio da kad škola sazna da propovedam, poslaće me na liniju fronta i biću u velikoj opasnosti, pa se nisam usuđivao da širim jevanđelje. Uopšte nisam imao vere u Boga. Sledeće reči su me najviše dirnule: „Treba da obavljaš svoju dužnost, tako što ćeš svim svojim srcem, umom i snagom raditi ono što treba da radiš. Sve ostalo – stvari vezane za izglede, sudbinu i buduće odredište ljudskog roda – to nisu pitanja o kojima odlučuješ ti, već su u Božjim rukama. Sve to potpada pod suverenost Stvoritelja i sve to On uređuje; ništa od toga nema veze ni sa jednim stvorenim bićem.” Osetio sam jaču motivaciju. Kao stvoreno biće, treba da vršim dužnost i da je svesrdno obavljam. Šta god se desilo sa mojim poslom, bilo da me pošalju na liniju fronta ili se nađem u smrtnoj opasnosti, sve to diktira i uređuje Gospod stvoritelj. Uvek sam brinuo da će me vođe premestiti na liniju fronta ako saznaju da propovedam, zato što nisam shvatao Božju svemoguću suverenost, kao da moju sudbinu mogu da odrede vođe. Baš sam bio glup. I katastrofe i pandemija se sada pogoršavaju i stvarno nema vremena za gubljenje. Imao sam toliko sreće da primim Božje delo poslednjih dana, ali nisam propovedao ljudima oko sebe. Bio sam dužan ljudima i bunio sam se protiv Boga i moja savest nije mogla da pronađe mir. Shvativši ove stvari, zadobio sam veru. Bio sam spreman da zaboravim brige i vršim svoju dužnost – da propovedam i svedočim Bogu.

Kasnije sam se pitao: „Zašto me odlazak na front toliko plaši da se ne usuđujem da vršim svoju dužnost? Šta me to tačno ograničava?” Kasnije sam video ovo u Božjim rečima: „Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se potčini Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sam žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da misli samo na sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više su mu mrski oni koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja čovečanstva. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Njima nije stalo do Božjeg srca, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim prognozama i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo ne gleda blagonaklono na njega” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Shvatio sam razmišljajući o Božjim rečima da je glavni razlog što se toliko plašim da propovedam, bila briga za moju sudbinu. Plašio sam se da će me vođe poslati na front kad saznaju da propovedam, a ako se to desi, ne samo da ću propuštati okupljanja i čitanje Božjih reči, već ću provoditi dane patrolirajući šumama sa puškom. To je bila oblast preplavljena sukobima i terorizmom i ako bih tamo načinio neku grešku, verovatno bih umro i zauvek bih izgubio priliku za spasenje. Shvatio sam da sam verovao u Boga zarad blagoslova, ne da tragam za istinom ili vršim dužnost stvorenog bića. Moja vera i dužnost bile su sredstvo ličnih interesa. Bio sam voljan da radim stvari koje bi mi donele blagoslove, ali ne i one koje ne bi. Bilo je to poput odnosa između šefa i radnika – zarad koristi i profita, bez ljubavi i brige za Boga. Bio sam tako sebičan i odvratan. Verovao sam u Boga, ali ne bih trpeo ni trunku patnje niti najmanju nevolju. Mislio sam da je čitanje Božjih reči u komforu i hvaljenje Boga pesmom bilo dovoljno dobro, ali ovakva moja vera me nikad ne bi dovela do stvarnog iskustva ili shvatanja Božjih reči, do prepoznavanja moje iskvarene naravi niti do sticanja spasenja. U našoj veri, Bog zahteva da vodimo računa o Njegovoj nameri, da Ga volimo i da Mu svedočimo. S čime god se suočili, moramo uvek tražiti istinu, pokoravati se Bogu, plašiti se Boga i odbaciti zlo i tek tad možemo da steknemo spasenje. Moje traganje za blagoslovima nije bilo u skladu sa Božjom namerom i bilo je daleko od Njegovih zahteva. Kao vernik, treba da tražim da volim Boga i da Mu se pokorim, i da se posvetim svedočenju Njegovog dela u poslednjim danima. Samo ovo je vredno i ima smisla. Zato sam se pomolio Bogu da ne bih mislio na svoju budućnost. Morao sam da širim i da svedočim Božje delo spasenja u poslednjim danima.

Počeo sam prvo da propovedam kolegama, ali sam shvatio da se zaista opiru verovanju u Boga, pa sam otišao da propovedam studentima. Svakog dana posle časova bih im čitao Božje reči kao što su „Bog je izvor čovekovog života”, „Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva”, i pričao sam o stvarima poput tri faze Božjeg dela. Bili su baš nestrpljivi da čuju. Zahvaljući Božjim smernicama, u roku od mesec dana, preobratio sam gotovo 50 ljudi u školi. Moja vera je jačala u tom trenutku. Video sam da su ovi studenti nestrpljivi da se okupljaju i dobro su shvatali, pa sam propovedao i svedočio Bogu sa još većim ubeđenjem. Nisam više bio tako nervozan i uplašen, zato što sam znao da je Bog sa mnom i zaista sam razumeo šta je mislio kad je rekao: „Moraš da veruješ da je sve u Božjim rukama i da ljudi samo sarađuju. Ako si iskren, Bog će to videti i otvoriće ti put u svakoj situaciji. Moraš da veruješ u to da ne postoji nesavladiva teškoća. Prema tome, kada obavljate svoje dužnosti, nema potrebe da osećate sumnju. Sve dok daješ sve od sebe i delaš svim srcem, Bog ti neće nametati poteškoće, niti će ti postavljati prepreke koje ne možeš da savladaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Bog nam kaže da sve dok iskreno sarađujemo s Njim, On će nam otvarati putanje. Nisam morao toliko da brinem. Morao sam samo da dam sve od sebe i da se oslanjam na Boga dok sam radio. Sve što Bog traži je u mojoj moći i ne prevazilazi moj rast.

Kako je sve više studenata prihvatalo Božje delo poslednjih dana, Sotonske sile su počele da se mešaju. Studenti u školi su bili pripadnici nacionalne manjine koja je verovala u budizam, pa su oduvek bili budisti. Nekoliko studenata mi je reklo da su im roditelji zabranili da veruju. Jedna studentkinja mi je rekla su je roditelji čak upozorili da ako saznaju da ponovo veruje u Boga, izbaciće je i odreći će je se kao ćerke. Dosta studenata nije znalo šta da radi. U tom trenutku, brinuo sam da će postati negativni i da će onemoćati zbog progona njihovih porodica, ili će čak osetiti da nisu u stanju da nastave i napustiće veru. Mnogo sam strepeo i nisam znao šta da radim. Božje delo će se uskoro završiti. Ako napuste veru, izgubiće Božje spasenje. Kako bih se opravdao pred Bogom? Provodio sam dane u molitvi, tražeći od Boga da me vodi. Kasnije, pročitao sam ovo u Božjim rečima: „Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? (…) Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako neko od njih pri tom i izbegne istrebljenje, postaće Sotonino vlasništvo, koje će on po volji koristiti – to je njegov cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni IV”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da dok Bog dela da spase čoveka, Sotona Ga prati kvareći čoveka i povređujući ga, mešajući se i uništavajući Božje delo. Ovo je određeno Sotoninom zlom suštinom. Mi propovedamo i svedočimo Bogu da spasemo ljude, ali Sotona to ne može da istrpi. Sotona uporno pokušava da nas ometa i maltretira sa namerom da sruši Božje delo, čineći da se udaljimo od Boga i da Ga izdamo. Mi onda gubimo Njegovo spasenje i pridružujemo se Sotoni u paklu. Morao sam da prozrem Sotonine trikove i izbegnem njegove zamke. Shvativši ove stvari, čitao sam Božje reči sa braćom i sestrama da bi shvatili istinu i prozreli Sotonine trikove. Podelio sam s njima: „Da li znate zašto nailazimo na toliko prepreka kad počnemo da verujemo u Boga? To je zato što smo uvek živeli pod Sotoninom vlašću, ali sad kad verujemo u Boga, prihvatamo Njegovo spasenje i slušamo Njegovu reč, više ne obožavamo Sotonu. Sotona ne želi da nas Bog spase, pa koristi one oko nas da nas šikanira, sa namerom da nas odvrati od vere u istinitog Boga, vraćajući nas pod svoju vlast, kvareći nas, povređujući nas i čineći da izgubimo priliku da nas spase Bog. Stoga ne smemo pasti na Sotonine trikove.” Kasnije sam im podelio istine o „razlici između istinitog Boga i lažnih bogova”, o tome „odakle dolazi budizam”, i da „Postoji samo jedan istiniti Bog”. Nakon mog zajedništva, jedan brat je rekao: „Sad razumem da kad počnemo da verujemo u Boga i prihvatimo Njegovo delo, ometa nas i šikanira Sotona jer ga više ne obožavamo i Sotona radi sve da nas spreči da verujemo u Boga i da idemo ispravnim putem. Moramo da imamo moć rasuđivanja i ne smemo da upadnemo u Sotonine zamke.” Jedna sestra je rekla: „Sad shvatam šta je istiniti Bog i šta su lažni bogovi. Samo je istiniti Bog sposoban da stvori nebo, zemlju i sva stvorenja, kao i čovečanstvo. On ne samo da je stvorio sve; On i vlada svime. Takođe nam svakodnevno obezbeđuje mnoštvo hleba. Lažni bog ne može da stvori ni bubu, a kamoli nebo, zemlju i sva stvorenja, pa ne treba da verujemo u njega.” To što sam čuo od braće i sestara me je stvarno ganulo. U duhovnoj bici protiv Sotone, oni su razumeli istinu iz Božjeg dela i prozreli su Sotonine trikove. Niko od njih se nije spotakao. Bili su još odlučniji da slede Boga. Sve je ovo postignuto Božjim rečima. I moja vera u Boga je tada znatno ojačala.

Jednom prilikom se direktor baš razdrao na mene: Rekao je: „Džona, slušaj me. Već treći put sam morao da te pozovem ovde. Ne teraj me da ti pričam ono što već znaš. Postao si poznata ličnost. Ljudi iz šire okoline svi znaju da propovedaš u školi! Trebalo bi da podučavamo, da prenosimo znanje studentima, zašto im onda prenosiš veru u Boga? Svi ovi seljani ovde su budisti. Moramo više da se pridržavamo njihovih običaja i da ih učimo o njihovoj veri. Ovo tvoje propovedanje ima veliki uticaj na našu školu. Da li pokušavaš da nam uništiš ugled? Da li želiš da te preziru studenti i njihove porodice? To što radiš je neprofesionalno i nemoralno! Nisi dostojan profesorskog poziva! Ako se ne osvestiš, dobićeš premeštaj na kraju semestra!” Bio sam veoma ogorčen i znao sam da su ove reči došle od đavoljeg Sotone. On je hteo da ljudi samo slede đavola i nije im dozvoljavao da počnu da obožavaju Boga. Vera u Boga je najpravednija stvar, ali u njegovim očima je bila zla. Video sam da ovi đavoli pogrešno predstavljaju činjenice i ne razlikuju dobro od lošeg. Kad sam se vratio u spavaonicu, mnogo sam se uznemirio. Nisam znao šta će dalje biti i nesvesno sam ponovo počeo da razmatram svoju budućnost. Šta bi se desilo kada bi me zaista premestili? Da li bi me poslali da liniju fronta? Kako bih se suočio sa užasima na liniji fronta? Kako bih verovao u Boga? Da li bih ipak bio spasen?… Ove misli su me rasplakale. Te noći mi se uopšte nije spavalo. Samo sam sedeo za stolom cele noći, moleći se Bogu iznova i iznova: „Bože, zašto ne mogu da odagnam strah u ovoj situaciji?” Razmišljao sam o Sotoninim sredstvima kojima kvari ljude o kojima govore Božje reči. Bog kaže: „Prvi se sastoji u kontroli i prinudi. Drugim rečima, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi preuzeo kontrolu nad tvojim srcem. Šta znači ’prinuda’? To znači da te, pomoću pretnji i silovitih taktika, prisiljava da mu se pokoriš, navodeći te da razmišljaš o posledicama ako to ne učiniš. Ti se plašiš i ne usuđuješ se da mu se suprotstaviš, te mu se stoga potčinjavaš” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). Razmišljajući o Božjim rečima, jasnije sam razumeo Sotonino ružno lice. Sotona je znao da se plašim odlaska na front, gde bih bio u stalnoj smrtnoj opasnosti. Strah od smrti je bio moja fatalna mana i najveća slabost. Sotona me je šikanirao koristeći direktora i pretio mi je premeštajem, čineći da popustim i nagodim se sa Sotonom, odustajući od dužnosti i svedočenja Bogu. Možda je delovalo da direktor postupa u mom interesu, ali zapravo, prisiljavao me je da prestanem s propovedanjem kako bih mu sačuvao ugled. Nije mi dozvoljavao da propovedam Božje jevanđelje spasenja, već je hteo da propovedam Sotonin put i da se nagodim sa Sotonom. Video sam direktorovo pravo zlo lice. Stekao sam određenu moć rasuđivanja i prepoznao sam Sotonine trikove. Znao sam zašto sam se osećao ograničenim tokom propovedanja. Zbog straha od smrti. Plašio sam se da kad bi me prebacili na liniju fronta da branim granicu, mogao bih da poginem u svakom trenutku, a još više sam se plašio da posle smrti neću više moći da verujem u Boga niti da budem spasen, pa sam se uzdržao i postao negativan.

Posle toga, predstavio sam svoje stanje Bogu u molitvi, moleći ga da me vodi da prebrodim ovaj strah od smrti. Posle sam pročitao odlomak Božjih reči. „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje. To je konačna istina koju treba da razume onaj ko širi jevanđelje i obavlja svoju dužnost – čovek mora da plati cenu svojim životom da bi širio i svedočio o jevanđelju ovaploćenog Boga o obavljanju Njegovog dela i spasenju čovečanstva. Ako težiš tome, ako možeš da svedočiš na taj način, to je divno. Ako još uvek ne poseduješ tu vrstu težnje, trebalo bi da, barem, pravilno ispuniš odgovornost i dužnost koje se nalaze pred tobom, poveravajući ostalo Bogu. Kako meseci i godine budu prolazili, kako budeš stariji i iskusniji, a tvoje razumevanje istine temeljnije, možda ćeš tada shvatiti da imaš obavezu i odgovornost da ponudiš svoj život delu Božjeg jevanđelja, čak i do svog poslednjeg daha” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Iz Božjih reči sam video da su u Doba blagodati, učenici Gospoda Isusa bili osuđivani i progonjeni zbog propovedanja Božjeg jevanđelja, ali bez obzira na postupke i načine njihovih smrti, to nije predstavljalo njihov konačni ishod. Život i smrt čovekovog tela ne ukazuju na njegov dobar ili loš ishod. Iako fatalni progon učenika Gospoda Isusa možda deluje kao loša stvar, u stvarnosti, oni su mučeni da bi ispunili Božji nalog, i Bog im odaje počast. Suočeni sa Sotoninim zlim silama, oni su svedočili Božjem delu, ne obazirući se na svoje živote i bezbednost. Ovo je dodatno ojačalo njihovo svedočanstvo i porazilo Sotonu. Život je najdragocenija stvar koju čovek ima, ali oni su ponudili ovaj svoj najdragoceniji život da svedoče Bogu i obznanili su svetu Božje delo. Ovo je najveće svedočanstvo. Misleći o Božjim rečima, osetio sam poniženje i stid. Kad mi je direktor pretio premeštajem budem li opet propovedao, bio sam tako uplašen. Plašio sam se odlaska na front i da će, kad umrem, za mene biti gotovo i neću biti spasen. Previše sam cenio svoj život i nisam imao smelosti niti svedočanstvo. Naspram apostola, mnogo sam zaostajao. Razmišljao sam o tome kako sam dobio život i kako mi ga je Bog dao. Bog odlučuje kad umiremo i niko ne živi ni minut duže od toga. Ako Bog štiti nekog i ne daje mu da umre, onda ni na najopasnijem mestu neće umreti. Ljudi nemaju kontrolu nad životom i smrću, a kamoli nad krajnjim ishodom. Ovo Bog još čvršće drži u rukama. Gospod Isus je rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Kada propovedamo i svedočimo Bogu, suočavamo se sa progonima i nedaćama. Kao učenici Gospoda Isusa, neke progone i do smrti zbog propovedanja i svedočenja Bogu, ali njihove duše su u Božjim rukama. Iako su im tela možda mrtva, to ne znači da nemaju konačan ishod. Sve je u Božjim rukama i sve uređuje Bog. Da nisam vršio dužnost ili propovedao jevanđelje jer sam žudeo za životom i plašio se smrti, čak i da me nisu poslali na front u smrtnu opasnost, u Božjim očima bih bio hodajući leš, mrtvac koji mora biti eliminisan na kraju. Treba sve da rizikujem, čak i život, da bih sledio Boga i propovedao jevanđelje. Ako me stvarno pošalju na front, treba da se pokorim Božjim uređenjima. Mogao bih i da propovedam vojnicima na frontu da dovedem još ljudi pred Boga. Čak i ako me jednog dana stvarno progone do smrti zbog propovedanja i svedočenja Bogu, to bi bilo uz Božju dozvolu i želeo bih da se pokorim. Misleći o ovome, rešio sam pred Bogom da nastavim da propovedam i da Mu svedočim i da niko ne sme da me ograničava.

Posle ovoga, svakodnevno sam se molio Bogu i nastavio sam da propovedam i da delim Božje reči sa drugima. Takođe sam ih vodio u ponavljanju lekcija i organizovao im okupljanja tokom praznika i postali su dosta aktivniji nego pre. Posle ispita, video sam da ova braća i sestre imaju dosta dobre ocene, sa prosekom iz svih predmeta između 76 i 98. Niko nije oboren. Bio sam zadivljen! Direktor je video dobre ocene u mom odeljenju i rekao: „Tvoje odeljenje ima najviše ocene u školi, pa smo odlučili da im budeš profesor i sledećeg semestra. Želim ti sve najbolje u sledećem semestru.” Bio sam presrećan kad sam to čuo jer je to bilo potpuno suprotno od onog što sam očekivao. Ovo me je podsetilo na izreku iz Priča Solomunovih iz Biblije: „Srce je carevo, kao korito reke, u rukama Jahvea, koji ga vodi kud je Njemu volja” (Priče Solomonove 21:1). Sve je u Božjim rukama i Bog kontroliše sve naše sudbine. Sve dok verujem u Boga i iskreno sarađujem s Njim, On će mi otvoriti put. I dalje propovedam jevanđelje u školi, vodim okupljanja braće i sestara i baš dosta ljudi je prihvatilo Božje delo poslednjih dana. Prisećajući se ovih propovedničkih dana, dosta toga sam stekao i znam da je sve ovo bilo Božje vođstvo.