U septembru 2023. godine, sestru koja mi je bila saradnica je uhapsila policija. U to vreme sam bila crkveni starešina i kada sam videla da sva braća i sestre žive u strahu i da im je potrebna pomoć i podrška i da postoji očajnička potreba da se neko pozabavi dodatnim radom, bila sam veoma zabrinuta i počela sam neprestano da se zaokupljam prenosom knjiga, razgovaranjem u zajedništvu i rešavanjem stanja braće i sestara, kao i zalivanjem i podržavanjem novih vernika. U to vreme sam svakog dana odlazila od kuće pre nego što svane i ostajala do kasno u noć pre odlaska na spavanje. Iako sam se povremeno osećala veoma umorno, kada bih videla da se stanje braće i sestara menja nabolje tako da mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti i da se knjige bez problema prenose do sigurne kuće, osećala sam se posebno srećno i razmišljala sam: „U tako opasnim okolnostima, ja sam u stanju da se pozabavim stvarima kako treba i rad crkve nije pretrpeo nikakav gubitak. Ukoliko nastavim da sarađujem na ovaj način, na kraju ću zasigurno primiti Božje spasenje.“ Kada sam pomislila na to, obavljala sam svoju dužnost još energičnije. Svakog jutra kada bih se probudila, išla bih pravo na okupljanje i da primenjujem svoj posao, ali sam o tome da li je ono šta radim u skladu sa načelima razmišljala veoma malo. Čak i kad bih odvojila neko vreme da jedem i pijem Božje reči, nastavljala sam da razmišljam o tome koje bi poglavlje Božjih reči moglo da razreši stanja braće i sestara i Božje reči sam retko poredila sa svojim stanjem. Ponekad bih spoznala da akcenat stavljam samo na obavljanje posla i da veoma retko tragam za istinom i razmišljam o sebi, ali kada bih videla napredak u radu, pomislila bih kako nije bitno da li sam jela i pila malo od Božjih reči ili to što nisam tragala za istinom; dokle god sam svoj posao obavljala kako treba, to je bilo dovoljno. Osim toga, crkva je još uvek imala puno posla koji je trebalo uraditi, tako da sam se i nadalje zaokupljala zadacima.

Kasnije mi je jedna sestra izabrana za saradnicu. Pošto su joj neki od poslova bili nepoznati, veliki deo posla sam obavljala sama. Kada bi došlo vreme da porazgovaramo o poslu, primetila sam da ta sestra ne preuzima inicijativu, tako da sam o njoj imala negativno mišljenje i ton kojim sam joj se obraćala je bio grub. Primetila sam da se pored mene oseća sputanom i nisam razmišljala o sebi. Verovala sam da to nije ozbiljan problem i da me neće usporiti u vršenju moje dužnosti. Još uvek sam imala puno toga da uradim; kada sam imala vremena da tragam za istinom i rešavam svoje stanje? Šta bi bilo da sam trošila vreme na to i usporavala posao? Obavljanje dužnosti i postizanje rezultata su bile najvažnije stvari. Potom sam nastavila da se zaokupljam poslom. Jednog dana sam razgovarala o poslu sa dva đakona. Oba su bila slabijeg temperamenta i nisu aktivno izražavala svoja mišljenja, pa sam se osećala pomalo uznemireno: „Dok razgovaramo o poslu, a vi ne iznosite svoje gledište, kako to može biti dobro?“ Prekorila sam ih: „Braćo, ako svaki put propustite da jasno iznesete svoje stanovište, kako ćemo da razgovaramo o ovom poslu?“ Nakon što sam završila, jedan od braće je pognuo glavu i izgledao posramljeno. Mnogo sličnih situacija se izdešavalo u to vreme. Čim bih primetila da braća ne uspevaju da jasno izraze svoja gledišta, počela bih da ih prezirem. Jedan od braće se osećao pomalo negativno i rekao je: „Star sam i imam slabe reflekse – ne mogu da ispratim tvoj tempo i ne mogu ispravno da ispunjavam ovu dužnost.“ Zapravo sam znala da su ta braća nova na dužnosti i bilo je normalno da je ne razumeju niti da su u stanju da je obave. Trebalo je da ih ohrabrim i pomognem im. Ali nisam smatrala da je toliko veliki problem da kažem ono što sam i rekla: nisam imala posebnih zahteva od njih, samo sam želela da su preduzimljiviji u obavljanju svoje dužnosti. Tako da nisam stavila akcenat na rešavanje tog problema. Razmišljala sam: „Nečija iskvarena narav ne može da se promeni u trenutku. Treba da rešim problem sa poslom dok imam vremena. Ukoliko ništa ne radim, kako da dođem do rezultata?“ Pošto sam samo završavala stvari i nikada nisam stavljala akcenat na čitanje Božjih reči i traganje za istinom niti na učenje lekcija koje iz toga proizilaze, u sebi sam se osećala isprazno. Jednom sam pomogla jednoj porodici koja je bila u opasnosti da sačuva knjige Božjih reči i nakon što je nadređeni starešina saznala za to, orezala me je jer nisam radila stvari prema načelima. Smatrala sam da mi je učinjena nepravda i nastavila da se raspravljam i opirem. Videvši da to neću prihvatiti, starešina je rekla: „Ti juriš naokolo radeći dosta toga, ali stvari radiš bez ikakvih načela; uvek se vodiš svojom voljom i iskustvom – to će naneti štetu interesima Božje kuće. Isto tako, kada se susretneš sa orezivanjem, nemaš stav pokornosti i traganja i ne razmišljaš o sebi. Možeš li napredovati na taj način?“ Kasnije sam razmislila o sopstvenom učinku i shvatila da oduvek stavljam akcenat na trčanje unaokolo i obavljanje posla – zaista nisam imala život-ulazak o kojem bih pričala. Došla sam pred Boga moleći se i od Njega tražila da me vodi u spoznavanju i rešavanju sopstvenih problema.

Dok sam tragala, pročitala sam Božje reči: „Tokom poslednjih dana Bog nije učinio nikakvo delo koje nije povezano s Njegovim rečima, On je govorio tokom čitavog vremena, sve vreme je koristio reči da bi čoveka doveo do današnjih dana. Naravno, dok je govorio, Bog je takođe koristio reči da sačuva Svoj odnos sa onima koji Ga slede, On je koristio reči da ih vodi, i te reči su od najvećeg značaja za one koji žele da se spasu, ili koje Bog želi da spase, Bog će koristiti te reči da uspostavi činjenicu spasenja čovečanstva. Očigledno, bilo da se posmatraju u smislu sadržaja ili broja, bez obzira na to kakve su reči i bez obzira na to koliki deo Božjih reči to predstavlja, one su od najvećeg značaja za svakoga ko želi da bude spasen. Bog koristi te reči da bi postigao krajnji rezultat Svog plana upravljanja dugog šest hiljada godina. Čovečanstvu – bilo čovečanstvu današnjice ili budućnosti – one su od najveće važnosti. Takav je stav Božji, takav je cilj i značaj Njegovih reči. Dakle, šta bi čovečanstvo trebalo da uradi? Čovečanstvo treba da sarađuje u Božjim rečima i delu, a ne da ih ignoriše. Ali to nije način na koji neki ljudi veruju u Boga: šta god Bog da kaže, deluje kao da Njegove reči nemaju nikakve veze s njima. Oni i dalje tragaju za onim što žele, rade ono što žele i ne traže istinu na osnovu Božjih reči. To nije doživljavanje Božjeg dela. Postoje i drugi koji ne obraćaju pažnju bez obzira na to šta Bog kaže, koji imaju samo jedno uverenje u svojim srcima: ’Učiniću sve što Bog traži, ako mi Bog kaže da idem na zapad, ići ću na zapad, ako mi kaže da idem na istok, ići ću na istok, ako mi kaže da umrem, pustiću Ga da vidi kako umirem.’ Ali ima tu jedna stvar: oni reči Božje ne primaju u sebe. Oni misle: ’Mnogo je Božjih reči, trebalo bi da budu malo jasnije i da mi tačno kažu šta da radim. U stanju sam da se pokorim Bogu u svom srcu.’ Bez obzira na to koliko reči Bog izgovori, takvi ljudi na kraju nisu sposobni da shvate istinu, niti mogu da govore o svojim iskustvima i znanju. Oni su poput laika kojima nedostaje duhovno razumevanje. Da li mislite da Bog takve ljude voli? Da li Bog želi da bude milostiv prema takvim ljudima? (Ne.) Sigurno ne želi. Bog ne voli takve ljude. Bog kaže: ’Izgovorio sam nezamislivu količinu reči. Kako to da ih, kao da si slep ili gluv, nisi ni video ni čuo? O čemu tačno razmišljaš u svom srcu? Vidim te samo kao nekoga ko je opsednut jurnjavom za blagoslovima i divnim odredištem – ti juriš za istim ciljevima kao i Pavle. Ako ne želiš da slušaš Moje reči, ako ne želiš da slediš Moj put, zašto onda veruješ u Boga? Ti ne juriš za spasenjem, ti juriš za divnim odredištem i žudiš za blagoslovima. A pošto se tvoje spletke vrte oko toga, za tebe je najpodobnije da budeš službenik.’ U stvari, biti odani službenik takođe je jedno ispoljenje pokoravanja Bogu, ali to je najniži nivo. Ostati kao odani službenik mnogo je bolje nego biti bačen u propast i uništenje kao neki nevernik. Dom Božji naročito ima potrebu za službenicima, a sposobnost da se službuje za Boga takođe se smatra blagoslovom. To je daleko bolje – neuporedivo bolje – nego biti lakej đavoljih kraljeva. Međutim, službovanje za Boga ne udovoljava Bogu u potpunosti, jer Božje delo suda postoji da spasi, očisti i usavrši ljude. Ako se ljudi zadovoljavaju pukim službovanjem za Boga, to nije cilj koji Bog želi da postigne radom u ljudima, niti je to ishod koji Bog želi da vidi. Ali ljudi gore od želje, nepromišljeni su i slepi: oni su omađijani, zavedeni nekim sitnim ćarom i odbacuju dragocene reči života koje je Bog izgovorio. Ne mogu ni ozbiljno da ih shvate, a kamoli da im budu drage. Ne čitati Božje reči niti negovati istinu: da li je to pametno ili glupo? Da li ljudi mogu da postignu spasenje na taj način? Ljudi bi trebalo da shvate sve to. Oni imaju nadu u spasenje samo ako ostave po strani svoje predstave i uobrazilju i usredsrede se na traganje za istinom“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga“). Bog razotkriva da ljudi stavljaju akcenat samo na površne aktivnosti. Bez obzira kako Bog besedio, oni uvek ostaju ravnodušni prema Božjim rečima i ne stavljaju akcenat na to da se Njegove reči jedu i piju niti na to da se traga za istinom u Njegovim rečima. Verovati u Boga na ovaj način uopšte ne znači iskusiti Božje delo. Kada sam uporedila svoje ponašanje sa Božjim rečima, shvatila sam da sam bila upravo takva. Mislila sam kako bih uradila sve što crkva od mene traži i da bih, ako stvari radim dobro, mogla da udovoljim Bogu i da zadobijem Njegovo odobravanje. Zbog toga sam, dok sam obavljala svoju dužnost, akcenat stavljala samo na obavljanje stvari. Potpuno sam zanemarila Božje reči i čak sam imala osećaj da bi me to da jedem i pijem Božje reči moglo usporiti u obavljanju moje dužnosti. Znala sam da je Bog izrazio toliko mnogo reči tokom Svog dela u poslednjim danima kako bi dozvolio ljudima da streme ka istini i menjaju svoje naravi, te da bi tako na kraju mogli zadobiti istinu i primiti Božje spasenje. Ali zato što nisam volela istinu, i dalje sam stremila u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, misleći da je dovoljno da završim to što radim. Stoga, nisam tragala za istinom kako bih rešila svoju iskvarenost, koja mi je otkrivena tokom saradnje sa drugima. Bog izražava istinu i razotkriva sve vrste iskvarenih naravi u ljudima i pred nas postavlja stvarne okolnosti da ih iskusimo, kako bi nas osposobio da razumemo istinu, da odbacimo svoju iskvarenost i budemo pročišćeni. To je Božja ljubav! Da je On hteo da se ljudi samo trude i rade, tada ne bi morao da dela korak po korak sve do sada i ne bi morao da postane ovaploćen, da izražava istinu i podnese toliko nevolja. Pročitala sam toliko Božjih reči ali i dalje nisam razumela Njegovu nameru da spasi ljude; moja iskvarena narav se nije uopšte promenila. Bila sam upravo tip laika o kojem se govorilo u Božjim rečima. Da sam nastavila tako, sve da sam radila i više od toga, na kraju ne bih bila spašena. Kasnije sam došla pred Boga i molila se: „Svemogući Bože, kroz razotkrivanje Tvojih reči konačno sam spoznala svoja pogrešna gledišta vezano za stremljenje u mojoj veri u Boga. Voljna sam da se pokajem i promenim. Molim Te povedi me u tome da se ratosiljam svojih pogrešnih gledišta, da ulažem trud u Tvoje reči, da stremim ka istini i usredsredim se na život-ulazak.“

Kasnije sam pročitala Božje reči: „U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delaou službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da tragaju za znanjem i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: ’Moram da odbacim sve da bih se dao Bogu. Moram da budem odan pred Bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.’ To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne tragaju za istinom sušta je suprotnost Petrovom putu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“). Bog razotkriva da ljudi ostavljaju sve iza sebe i daju se u svom verovanju u Boga i obavljanju dužnosti kako bi primili blagoslove i dobar ishod i odredište za sebe – vođeni su pobudom za primanjem blagoslova. Kada sam razmislila, otkrila sam da sam imala upravo takva gledišta prema stremljenju. Verovala sam da će obavljanje više posla i dužnosti, ispunjavanje zadataka koje su mi starešine poverile i postizanje rezultata – voditi ka Božjem odobravanju i da ću imati dobar ishod i odredište. Zbog toga sam se svesrdno davala u obavljanje stvari i svakog dana se zaokupljala poslom. Pomislila sam na Pavla koji je naglašavao samo propovedanje i obavljanje posla. On se naputovao i platio značajnu cenu, ali Božje reči nije sproveo u delo i njegova iskvarena narav se nije uopšte promenila. Čineći tako, on je samo trgovao sa Bogom u nadi da će primiti krunu i nagrade. Na kraju je čak svedočio o sebi govoreći: „Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak“ (Filipljanima 1:21). Uvredio je Božju narav i Bog ga je uklonio i kaznio. Sada kada se osvrnem, ja sam hodala Pavlovim putem: oslanjala sam se na sopstvene predstave i uobrazilje, verujući da će mi Bog, dokle god radim što više i ispunjavam dužnosti koje su mi poverene, postižem rezultate, na kraju zasigurno podariti dobro odredište. Na ovaj način sam samo stavljala akcenat na završavanje poslova i čak osećala da će me ako jedem i pijem Božje reči to usporavati. Otkrivala sam nadmenu narav, sputavala druge, ali odluku nisam naglašavala. Samo sam želela da razmenjujem svoju površnu žrtvu i to što se dajem i rezultate svog rada za blagoslove od Boga. Kako bi se time moglo zadobiti Božje odobravanje? Spolja gledano, činilo se da radim bez prestanka svakog dana i da sam prilično odana u svojoj dužnosti, ali zapravo to uopšte nisam činila da bih udovoljila Bogu ili zarad svog crkvenog rada; umesto toga, kovala sam zavere zarad sopstvenog ishoda i odredišta, koristila sam Boga, pokušavajući da se sa Njim pogodim – to je ono što Bog mrzi. Da sam i dalje stremila sebičnog srca i lažnih namera a moja iskvarena narav ostala nepromenjena, zasigurno bih na kraju bila uklonjena od strane Boga.

Kasnije sam pročitala još neke od Božjih reči: „Petar je, pak, osećao nelagodu zbog svega u svom životu što nije udovoljavalo Božjim namerama. Ako nečim ne bi udovoljio Božjim namerama, on bi osetio kajanje i potražio bi odgovarajući način na koji bi mogao nastojati da udovolji Božjem srcu. On je, čak i u najsitnijim i najbeznačajnijim aspektima svog života, od sebe i dalje zahtevao da udovolji Božjim namerama. Ništa manje nije bio zahtevan ni kada je reč o njegovoj staroj naravi, a od sebe je uvek strogo zahtevao da pronikne dublje u istinu. (…) Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da, bez i najmanje pritužbe, prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, stradanje i život bez ičega, pri čemu ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili stradanju, uvek možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on osposobljeno stvoreno biće i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, ali ne i da istinu sprovodiš u delo i da spoznaš samoga sebe. Ti Stvoritelja ne poznaješ, niti Ga razumeš, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš. Ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu, te stoga ni Stvoritelj ne voli takve ljude“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“). Božje reči kažu da sa kojim god da se trivijalnostima Petar susreo u životu, on je bio u stanju da traga za istinom i stremi ugađajući Bogu. Isto tako je bio u stanju da na brzinu razmisli o iskvarenim naravima koje je otkrio i dok je radio, naglašavao je sopstveni ulazak. Nosio je breme Božjeg naloga i sopstvenog život-ulaska – put kojim je hodio je bio put uspeha. Ipak, ja sam akcenat stavljala samo na trčanje unaokolo i obavljanje posla, ne tragajući za istinom. Kada sam otkrila iskvarenost, nisam ništa mislila o njoj, nisam razmišljala o sebi niti sebe spoznavala i do danas se nisam uopšte promenila – put kojim sam koračala je bio put promašaja. U stvarnosti bi ljudi trebalo da plate cenu i daju se za Boga: to je njihova dužnost; to nije onako kako sam zamišljala, da je dovoljno da samo obavim svoj posao. Biti u stanju tragati za istinom kada nešto iskrsne, stavljati akcenat na spoznaju sopstvene iskvarenosti i sopstvenih mana u procesu obavljanja dužnosti, tragati za istinom da bi se razrešila sopstvena iskvarena narav i uzimati istinu kao merilo za sopstveno delovanje i ponašanje – samo to vodi ka napretku u životu. Iako za moju iskvarenu narav ne postoji momentalno rešenje, treba da stavim akcenat na njenu spoznaju i na preokretanje kursa, na razmišljanje o sebi u skladu sa Božjim rečima, na iznalaženje načela kojih treba da se pridržavam i na to da primenjujem u skladu sa Božjim rečima.

Pročitala sam još jedno poglavlje Božjih reči: „Ma koliko da su zauzeti svojim dužnostima, ljudi koji streme ka istini imaju vremena da tragaju za njom da bi rešili probleme koji ih zadese, da traže razgovor o stvarima koje su im nejasne u propovedima koje su čuli, kao i da svakodnevno umire srce i da razmišljaju o tome kako su obavili dužnost, pa da zatim razmotre Božje reči i gledaju video snimke iskustvenog svedočenja. Iz toga nešto dobijaju. Ma koliko zauzeti bili sa svojim dužnostima, to im uopšte ne ometa život-ulazak, niti ga odlaže. Za ljude koji vole istinu prirodno je da na taj način praktično postupaju. Ljudi koji ne vole istinu ne tragaju za njom, nisu voljni da se utišaju pred Bogom da bi razmislili o sebi i spoznali sebe, bez obzira na to da li su zauzeti obavljanjem dužnosti, i bez obzira na to kakvi ih problemi zadese. Stoga, bilo da su u obavljanju svojih dužnosti zauzeti ili dokoni, oni ne streme ka istini. Činjenica je da će se čovek koji je sklon tome da stremi ka istini, koji čezne za istinom i nosi teret život-ulaska i promene naravi, u srcu zbližiti sa Bogom i moliti Mu se bez obzira na to koliko je zauzet svojim dužnostima. Sigurno je da će zadobiti nešto od prosvećenja i jasnoće Svetog Duha i da će se njegov život neprekidno razvijati. Ali, ako čovek ne voli istinu, ne nosi teret život-ulaska i promene naravi i ako ga te stvari ne zanimaju, on ne može ništa ni da dobije. Razmišljati o svojim izlivima iskvarenosti nešto je što treba raditi na svakom mestu i u svako vreme. Tako, na primer, ako je neko izlio svoju iskvarenost dok je vršio dužnost, mora iz dubine duše da se pomoli Bogu, da razmisli o sebi i spozna svoju iskvarenu narav i da traga za istinom da bi je razrešio. To je pitanje srca; nema nikakve veze sa zadatkom koji čovek obavlja. Je li lako to učiniti? To zavisi od toga da li si čovek koji stremi ka istini. Ljudi koji ne vole istinu nisu zainteresovani za pitanja razvoja u životu. Oni i ne razmišljaju o takvim stvarima. Samo su oni koji streme ka istini voljni da prionu na posao da bi se u životu razvijali; samo oni često razmišljaju o problemima koji stvarno postoje i o tome kako da tragaju za istinom da bi ih rešili. Proces rešavanja problema i proces stremljenja ka istini u stvari su jedno te isto. Ako se čovek pri vršenju dužnosti stalno fokusira na traganje za istinom da bi rešio probleme, ako to primenjuje nekoliko godina i time reši dosta problema, onda on svoju dužnost vrši na odgovarajućem nivou. Takvi ljudi imaju manje izliva iskvarenosti i zadobili su mnogo istinskog iskustva obavljajući svoje dužnosti. Zato su u stanju da svedoče za Boga. (…) Da li neko stremi ka istini ne zavisi od toga koliko je zauzet svojom dužnošću niti od toga koliko vremena ima; zavisi od toga da li u dubini duše voli istinu. Činjenica je da svi jednako obilujemo vremenom; razlikuje se samo način na koji ga svako od nas provodi. Moguće je da svako ko tvrdi da nema vremena za stremljenje ka istini u stvari troši vreme na telesna zadovoljstva, ili da je zauzet nekim spoljnim poduhvatom. On ne provodi vreme u traganju za istinom da bi rešio probleme. Takvi su ljudi koji su nemarni u svom stremljenju. Tako se veoma značajno pitanje njihovog život-ulaska odlaže“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (3)“). Pronašla sam put primene u Božjim rečima. Svaki dan izdvojte vreme da jedete i pijete Božje reči i o njima razmišljate; kad je reč o meni, po pitanju iskvarenosti koju sam danas izlila, stvari koje sam radila nemajući načela – nije bitno da li to radim duže vreme ili ne dokle god nešto mogu da požanjem. Kada nisam zauzeta tokom obavljanja svoje dužnosti, mogu da izdvojim neko vreme za čitanje Božjih reči, a kada sam zauzeta, mogu da se usredsredim na obavljanje svoje dužnosti, donoseći Božje reči u stvaran život kako bih ih primenjivala i iskusila. Ranije bih se, kada bi došlo do duhovne posvećenosti ili traganja za Božjim rečima u cilju rešavanja mog stanja, koristila argumentom da nisam imala vremena. U stvarnosti, nije da sam bila zauzeta obavljanjem svoje dužnosti i da nisam imala vremena da čitam Božje reči; u pitanju je bilo to što nisam volela istinu i akcenat sam stavljala samo na završavanje poslova. Pa i kada nisam bila zauzeta svojom dužnošću, i dalje nisam bila usredsređena na čitanje Božjih reči niti na traganje za istinom kako bih razrešila sopstvenu iskvarenu narav. Sada shvatam da u stvarnosti ne postoji nikakvo razdvajanje obavljanja dužnosti od život-ulaska. Dok obavljamo svoju dužnost, mi tragamo za istinom kako bismo razrešili svoje probleme i svoju iskvarenu narav – a sve to uključuje život-ulazak. Mi moramo da obavljamo posao koji treba, ali ne možemo da ignorišemo život-ulazak. Nakon toga sam akcenat stavila na razmišljanje o Božjim rečima, na traganje za istinom i razmišljanje o sebi. Iskoristila sam malo slobodnog vremena. Obično, kada bih jela, šetala ili prala veš, razmišljala bih o sopstvenom stanju i Božjim rečima – dokle god sam želela da stremim i tragam, uvek je bilo vremena. Kasnije sam razmišljala i o sebi. Oduvek sam prezirala svoje saradnike i bila usijane glave – koja je to vrsta problema u pitanju? Došla sam pred Boga da se pomolim i u Božjim rečima pronašla da jedem i pijem one odlomke koji su se odnosili na moje stanje. Znala sam da je jedna nadmena priroda upravljala mojom usijanom glavom i da su moji zahtevi prema drugima bili previsoki. Brat koji mi je bio saradnik je bio star čovek i nikada ranije nije obavljao ovu dužnost. Bilo je normalno to što je pomalo usporen. Stalno sam od njega nešto zahtevala spram sopstvenih standarda i sa njim razgovarala neprikladnim tonom. Nisam stvari posmatrala iz njegove perspektive i nisam prilazila stvarima u skladu sa različitim situacijama u kojima se svaka osoba nalazila. Na taj način, kada bih komunicirala sa drugima, stalno bih činila da se osećaju povređeno i sputano. Zaista sam bila isuviše nerazumna. Kada sam to shvatila, konačno sam počela ozbiljno da razmatram ovaj problem. U našem narednom razgovoru o poslu, kada sam videla da braća sporo reaguju, odnosila sam se prema njima korektno i davala im vremena za razmišljanje. Mogla sam detaljnije i što bolje da razgovaram u zajedništvu o odgovarajućim načelima i kada bi mi postavili određena pitanja, razgovarala bih sa njima strpljivo, tragala bih za istinom i ušla u nju zajedno sa njima. Kasnije sam, kada su stvari izašle na videlo, počela da stavljam akcenat na ispitivanje onoga što sam otkrila. Kada bih imala neprikladne misli ili ideje, ili kada bih otkrila iskvarenu narav, svesno sam se molila Bogu i tragala za određenim istinama kako bih to rešila, umesto da se prema tim stvarima odnosim u skladu sa svojom iskvarenom naravi.

Potom je naišao period kada sam ponovo bila zauzeta. Neki od braće i sestara su u svojim postupcima išli protiv načela i trebalo je da se sa njima razgovara i da se to reši. Isto tako je bilo nekoliko mogućih primalaca jevanđelja među kojima je trebalo širiti jevanđelje. Kada sam videla šta je sve trebalo uraditi, prva pomisao mi je bila da požurim i odem to da uradim. Tada sam najednom pomislila kako sam ranije stalno brinula samo o tome da završim stvari, kako sam išla gde god treba i radila šta god treba, ali nisam požnjela ništa. Nisam mogla to opet da radim, morala sam da tragam za načelima. Tako da sam se smirila i razmišljala o onome što braća i sestre ispoljavaju, pronalazeći neke od Božjih reči i razmišljajući kako da besedom postignem rezultate i dovedem ih do spoznaje suštine problema. I po pitanju mogućih primalaca jevanđelja sam otkrila šta je njihov osnovni problem i tragala sam za relevantnom istinom da se unapred pripremim. Kroz ovo traganje sam razumela određena istina-načela koja ranije nisam dokučila, požnjela sam neke plodove i u svojoj dužnosti sam postigla neke rezultate. Kroz ovo iskustvo, shvatila sam koliko je važno da obratim pažnju na život-ulazak i tragam za istina-načelima dok obavljam svoju dužnost.