Krajem avgusta 2020. godine, izabrana sam za starešinu crkve i saradnica mi je bila Sin Ran. Početkom septembra, naša nadzornica je pozvala nju na sastanak van grada, dok sam ja ostala u crkvi sa nekoliko đakona da se pozabavimo raznim crkvenim zadacima. U to vreme, uočili smo da je posao zalivanja bio prilično nedelotvoran, pre svega zato što nadzornica nije blagovremeno pratila taj posao. Pripremili smo se za razgovor sa nadzornicom kako bismo rešili problem, ali kad smo poslali pismo Sin Ran o tome, ona je kategorički odbila naš predlog i rekla nam da sačekamo da se vrati da razgovaramo o tome. Pomislila sam: „To je samo razgovor sa nadzornicom. Zašto bismo čekali da se vratiš?“ Ali sam tada pomislila da Sin Ran možda zna i za neke druge probleme nadzornice koje mi ne znamo i da želi to da reši zajedno sa nama. Razmišljajući na taj način, nisam rekla ništa više. Ali nekoliko dana kasnije, Sin Ran se vratila sa sastanka i nije uopšte ništa objasnila. Tada sam pomislila da je pomalo nadmena, jer pre nego što se vratila, bilo je u redu da razgovaramo sa nadzornicom o tim problemima. Da li je postojao neki razlog zašto nismo mogli da obavimo posao bez nje? Kasnije kad smo diskutovali o poslu na sastanku, shvatila sam da nam se obraća sa visine i da nam prosto izdaje naređenja, kao da ne vidi potrebu da sa nama razgovara o bilo čemu. Ja sam iznela neke predloge za naš rad, ali ih je ona odbacila bez razmišljanja. Neki od predloga uopšte nisu imali bilo kakvih problema, ali im je ona namerno našla manu i terala nas da radimo kako ona hoće. Na primer, kad sam istraživala rad nekih timova, naišla sam na neke probleme i predložila da razgovaramo sa nadzornicima da ih reše, ali je Sin Ran snažno insistirala na tome da nema potrebe da idem i rekla da će se ona lično sastati sa njima kad bude imala vremena. Ali, zar to nije odložilo stvari? A ja sam bila upućenija u stanje poslova tih timova nego ona, pa sam ponovila svoj predlog, ali je ona i dalje insistirala da radim to što mi je ona rekla. Zbog toga sam se osetila vrlo neprijatno i pomislila sam: „Mi smo saradnice, ali ona uvek ima poslednju reč i ne postoji mogućnost pregovaranja. Odbija sve moje predloge i na kraju ja moram da je poslušam. Zar nijedan moj predlog nije odgovarajući? Ili je ona previše nadmena?“ Ali sam videla koliko nameće svoju volju i znala sam da je bila starešina duže od mene, pa bi trebalo da zna situaciju bolje od mene. Zato sam odlučila da radim kako ona kaže i nisam više ništa rekla.

Nakon toga smo se razdvojile da se sastanemo sa različitim timovima. Kad sam se sastala sa delatnicima zaduženim za zalivanje, glavna osoba u timu, sestra Vang Sinju je rekla da ima sve više i više novopridošlih u poslednje vreme i da su delatnici zaduženi za zalivanje previše zauzeti i pitala me da li možemo da organizujemo da starešine i delatnici zalivaju novopridošle kao privremeni posao. To bi obezbedilo da novopridošli budu zaliveni blagovremeno. Smatrala sam da je predlog Sinju bio dobar i prihvatila sam ga. Neočekivano, kad je Sin Ran to saznala, istog dana je napisala oštro pismo i poslala ga svim delatnicima zaduženim za zalivanje. U pismu me je optužila za loše planiranje i stvaranje haosa u poslu. Takođe je orezivala Sinju, koreći je između redova, govoreći da smo proizvoljno pravile dogovore i ponašale se kako smo htele, što je prekidalo i ometalo rad crkve i to je bilo vrlo ozbiljno. To pismo je bilo kao udarac u glavu. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Ja bila proizvoljna? Ja ometala rad crkve? U trenutku sam ostala bez reči i uplašila se da sam možda zastranila i izazvala poremećaje. Posebno kad sam shvatila da sva braća i sestre mogu da pročitaju to pismo, osećala sam se izuzetno posramljeno. Šta su sada svi o meni mislili? Kako ću ih sutra pogledati u oči? Bila sam očajna i osećala sam kao da sam već osuđena. Pomislila sam: „Čak i ako smo pogrešili, mogla si da razgovaraš sa nama o načelima i da nam ukažeš na to gde smo pogrešili kako bismo rešili problem. Zašto si samo napisala pismo svima, a sa nama nisi razgovarala?“ Nisam mogla da zadržim suze. U to vreme, bila sam negativna dva dana zbog ovoga. Nakon toga, samo zahvaljujući jedenju i pijenju Božjih reči stanje mi se malo popravilo. U srcu sam imala neki osećaj da Sin Ran ima užasnu narav i da ubuduće moram da budem oprezna sa njom i da je ne ljutim. U suprotnom, nisam znala kada bi mogla da me kazni i ponizi. Ostala mi je trauma u glavi nakon toga. Uvek sam osećala da, ako je ne bih slušala ili opovrgavala ono što kaže, ona bi učinila nešto da bi mi naudila. Uvek sam osećala neki neobičan strah.

Onda sam saznala da Sin Ran insistira da se sama sastane sa nadzornicima svakog tima, ali pošto vreme nije bilo dobro isplanirano, sastanak je odložen za nekoliko dana i mnogi zadaci nisu isplanirani i obavljeni na vreme. Mislila sam da će na sastanku podeliti sa drugima ono što je naučila o tome ili da će govoriti o odstupanjima i greškama u organizaciji rada, pa sam bila iznenađena kad to nije pomenula. Nekoliko dana kasnije, naša nadzornica je poslala pismo u kom je govorila o relevantnim načelima, koja kažu da bi bilo dobro da starešinama i delatnicima kao privremeni posao dodelim da zalivaju novopridošle. Tako bismo mnogo više dobrih stvari postigli i novopridošli bi bili brzo zalivani, što bi bilo od koristi za rad crkve. Pomislila sam da će Sin Ran razmisliti o sebi i shvatiti svoju grešku kad to sazna, ali se činilo da ona za to nimalo ne mari. Samo me je prezrivo na trenutak pogledala i okrenula se. Pomislila sam: „Pravila je grešku za greškom u svojoj dužnosti, a i dalje uopšte ne spoznaje sebe. Opasno je za nju da tako nastavi da radi.“ Videla sam njen nadmeni stav i pomislila na to kako je namerno odbijala svaki predlog koji sam joj dala, kao i na njen stav kad su joj drugi ukazivali na njene probleme. A pored toga, način na koji me je surovo ukorila poslednji put me je plašio i sputavao i nisam se usudila da joj to pomenem.

U to vreme, Sin Ran je sama upravljala poslovima i organizovala ih. Iako smo nas dve bile saradnice, ona nikad ni o čemu nije sa mnom razgovarala niti diskutovala. Ona je bila glavna u svemu i samo je ona imala poslednju reč. Kad smo diskutovali o poslu, nakon što bismo ja i neki đakoni izneli svoje viđenje, ona bi uvek nalazila mane problemima koje smo mi uočili, a onda bi samo preformulisala naše ideje i konačno davala svoje „uzvišeno mišljenje“. Kako je vreme prolazilo, svi smo počeli da osećamo da smo inferiorni u odnosu na nju i da je ona promišljenija, sposobnija i da je u stanju da jasnije sagledava stvari nego mi. Zato smo gotovo uvek prećutno prihvatali njeno gledište i radili šta ona kaže. Isto tako, kad je Sin Ran namerno nalazila mane mojim predlozima ili ih kategorički odbacivala, bila je vrlo agresivna, tako da sam je se na neki način plašila. Osećala sam da ako je ne bih poslušala, ona bi mi učinila nešto zlobno, tako da sam činila kompromise protiv svoje volje i nisam se usuđivala da joj protivrečim. Zbog toga što me je uvek odbijala, vremenom sam čak prestala da sa njom delim neke ideje kad sam ih imala. Kasnije sam postajala sve pasivnija u svojoj dužnosti i više nisam tražila način kako da budem što efikasnija u svojoj dužnosti. Bila sam kao marioneta. Nisam iznosila nikakva mišljenja niti stavove kad se govorilo o različitim problemima u mom radu. Čekala sam naređenja Sin Ran da bih išta uradila i radila sam sve što je ona želela. Nekoliko đakona je takođe bilo u ovakvom stanju. Vremenom sam postajala sve pasivnija. Znala sam da Bog mrzi to moje stanje i skrivala sam pogled od Njega, ali nisam znala kako to da promenim i bilo je to pravo mučenje.

Tokom tih nekoliko dana, primili smo pismo od svog nadređenog starešine u kojem je pisalo da su neka braća i sestre nedavno uhapšeni. Iz bezbednosnih razloga, rekli su nam da se razdvojimo u dve grupe i da ne budemo svi na jednom mestu. To bi sprečilo da svi budemo uhapšeni odjednom, što bi izazvalo zastoj u radu. U to vreme, Sin Ran nije bila tu, pa sam ja razgovarala o tome sa nekoliko đakona. Smatrala sam da je to dobar plan, ali su đakoni mislili da bi razdvajanje otežalo diskutovanje o poslu, tako da na kraju nismo doneli nikakvu odluku. Oni su želeli da sačekaju da se Sin ran vrati i odluči. Pomislila sam: „To je samo razdvajanje u grupe, nije nikakvo značajno pitanje načela, a ako se uzmu u obzir bezbednosni problemi, dobra je ideja da se razdvojimo.“ Ali se niko nije usuđivao da odluči. Insistirali su na tome da se sačeka da se Sin Ran složi s tim. Videla sam koliko joj se svi dive, kako svi čekaju da ona organizuje stvari i donese odluku, kako su slušali njena naređenja i shvatila sam da je problem sa njom ozbiljan. Nakon toga ispričala sam đakonu, sestri Li Ruidži, o svom stanju i problemima koje sam otkrila u vezi sa Sin Ran. Iznenadila sam se kad je rekla da se i ona oseća sputano od strane Sin Ran. Uvek se plašila Sin Ran i nije se usuđivala da joj se usprotivi. Rekla je i da je Sin Ran namerno preuveličavala njene nedostatke i grdila je pred drugima kako bi o njoj imali loše mišljenje. Zatim je Ruidži dodala: „Mi vidimo problem Sin Ran, ali ako ga ne razaznamo, ne razotkrijemo ga i ne sprovedemo istinu u delo, Sveti Duh će nas napustiti.“ Složila sam se sa onim što je rekla. Pomislila sam na odlomak Božjih reči. „Oni koji unutar crkve primenjuju istinu bivaju odbačeni, nesposobni da daju svoj doprinos, dok oni koji ometaju crkvu i šire smrt, divljaju u crkvi – i, povrh toga, većina ljudi ih sledi. Takvim crkvama vlada Sotona, kratko i jasno; đavo im je car. Ako vernici ne ustanu i ne odbace glavne demone, i oni će pre ili kasnije propasti. Protiv takvih crkava se od sada moraju preduzimati određene mere. Ako oni koji su sposobni da primenjuju ponešto od istine to ne traže, takva će crkva biti eliminisana. Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; upravo to znači odbaciti Sotonu“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu“). Pomislivši na taj odlomak Božjih reči, mnogo sam se uplašila. Božje reči su tačno otkrivale naše trenutno stanje. Sin Ran je imala poslednju reč i bila glavna u crkvi, ali se niko nije usuđivao da je razotkrije i niko se nije usuđivao da istupi i sprovede istinu u delo. Umesto toga, svi smo je slušali, sledili i dozvoljavali joj da ima poslednju reč. Kako se za nas moglo reći da je Bog u našim srcima? Kako smo takvi mogli da ne izazovemo Božju mržnju i prezir? Kad bismo tako nastavili, na kraju bi nas Bog odbacio i potpuno bismo izgubili delo Svetog Duha. Jasno sam videla da je Sin Ran kršila načela i ponašala se samovoljno. Imala je poslednju reč u svemu, ponašala se kao tiranin i uopšte nije slušala savete svojih saradnika. Kad su drugi ukazivali na njene probleme, ona to nije prihvatala i nije promišljala o sebi, a ja sam se plašila da je ne uvredim pa da me posle orezuje i ugnjetava. Nisam se usuđivala da to pomenem. Uvek sam je slušala i bila poslušna, što je dovodilo do zastoja i prekida u radu crkve, a to me je činilo Sotoninim saučesnikom. To saznanje je u meni pobudilo duboko žaljenje i kajanje. Pomislila sam: „Moram da sprovedem istinu u delo i da je razotkrijem. Više ne smem tako da se mirim sa situacijom.“

Ali mi se tada neočekivano dogodilo nešto drugo. Jednog dana, kad se Sin Ran vratila sa sastanka, smrknutog lica mi je besno rekla: „Postoje dva nadzornika timova, koja ne mogu dobro da sarađuju sa drugima i uvek kritikuju druge. Oni će biti otpušteni.“ Šokiralo me je to što sam čula. Znala sam nešto o tim nadzornicima. Iako su ponekad pokazivali nadmenu narav, oboje su mogli da prihvate istinu i da obavljaju praktično delo. Samo su pokazivali iskvarenost i nisu uspevali da sarađuju skladno, ali razgovor o istini mogao je da reši taj problem. Kako su mogli da budu otpušteni samo tako? Zar to ne bi omelo rad crkve ako bi se samovoljno otpuštali ljudi koji obavljaju praktično delo? Ovog puta nisam više mogla slepo da je sledim i da budem kukavica. Rekla sam: „Za nešto tako važno, moramo da vidimo kako da postupimo na pravi način. Ne možemo prosto da ih menjamo kako nam se prohte.“ Zatim sam otišla u crkvu da ispitam situaciju. Bila sam iznenađena kad sam saznala da su već zamenjeni. Istraživala sam i saznala da uopšte nije bilo u planu da budu otpušteni. Bila sam šokirana i ljuta i pomislila sam: „O tako važnom pitanju Sin Ran je donela odluku ne diskutujući ni sa kim. To je baš despotski!“ Napisala sam pismo da ukažem na njen problem, ali ona sebe uopšte nije razumela. Kasnije sam saznala da je đakon, sestra Liang Sinđing, u početku bila proaktivna i odgovorna u svojoj dužnosti, ali ju je u poslednje vreme Sin Ran često napadala i omalovažavala, pa joj je stanje bilo vrlo negativno, i osećala je da ne može više da bude đakon. To što sam čula mnogo me je rastužilo. Shvatila sam da su nadmenost, tiransko ponašanje Sin Ran, kao i stalni napadi i sputavanja drugih samo dovodili do toga da se drugi osećaju negativno i jadno. Nesumnjivo je bila zlikovac. Morala sam da istupim kako bih je razotkrila i zaustavila. Nisam mogla da dozvolim da radi kako se njoj prohte. Međutim, kad je trebalo istinski da se suočim sa njom, malo sam se uplašila.

Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči. „Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ đavolje ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši. Jednostavno ćeš ih ignorisati i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko remeti rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće. Time postaješ izdajnik koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si uopšte ljudsko biće? Ili si, pak, demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Da si neko ko stvarno veruje u Boga, onda čak i ako nisi stekao istinu i život, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu i biće ti nelagodno. Reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim. Moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati hrabrosti, odlučnosti i sposobnosti da potpuno shvatiš situaciju, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće. Samim tim, tvoja dužnost biće ispunjena“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). U Božjim rečima sam videla da kad neki ljudi vide da interesi Božje kuće trpe, to njih uopšte ne pogađa. Takvi ljudi su prosto na nižem nivou. To saznanje me je mnogo rastužilo jer sam se ja tako ponašala. Jasno sam videla problem Sin Ran, ali se nikad nisam usuđivala da istupim kako bih je razotkrila i zaustavila. Zbog toga što mi je uvek nalazila mane, odbacivala moja gledišta i sa visine me učila pameti i napadala, plašila sam je se i nisam se usuđivala da je uvredim. Da bih zaštitila sebe, prosto sam nastavljala tako i degradirala sebe. Čak sam razmišljala da, ako budem poslušna i pokoravam joj se, neće me kinjiti i kažnjavati. Dokle god sam mogla da zaštitim sebe, bila sam voljna da prihvatim njenu dominaciju i budem pod njenom komandom. Živela sam u stanju u kojem uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Način na koji je ona postupala suprotno načelima i ponašala se kao tiranin već je uticao na rad crkve, ali se ja nisam usuđivala da istupim i razotkrijem je. Čak i kad me je napala i svuda pokazivala dominaciju nad ljudima, grabila moć i imala poslednju reč, ja se nisam usuđivala da joj se suprotstavim i zaustavim njena rđava dela. Stanje moje servilnosti bilo je ozbiljno. Nisam bila ništa drugo do beskorisna kukavica koja je živela poniženo. Kako sam onda mogla da imam imalo dostojanstva? Uživala sam u zalivanju, u onom što pružaju Božje reči i sve što potiče od Boga, ali sam uvek pokušavala da zaštitim sebe i nisam mogla da sprovedem istinu u delo kako bih zaštitila interese crkve. Nisam bila vredna toga da se nazivam ljudskim bićem. Od pomisli na to, osećala sam uznemirenost i krivicu. Mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i lažljiva. Pomislila sam: „Ne mogu više ovako. Ovog puta, čak i ako me kazni i osveti mi se, moram da istupim, da razotkrijem njena zla dela i obezbedim rad crkve. To je moja dužnost.“

Kad sam se vratila, kao odgovor na svojevoljno otpuštanje dvoje nadzornika od strane Sin Ran, razotkrila sam njeno kršenje načela i tiransko ponašanje. Ali pre nego što sam i reč uspela da progovorim, ona me je prekinula i rekla da ja ne mogu sa njom skladno da sarađujem. U tom trenutku, nekoliko đakona je takođe razotkrilo njeno kinjenje i dominantno ponašanje. Na kraju, suočena sa činjenicama, nije mogla da ih opovrgne, pa je rekla da jednostavno nije uočavala probleme o kojima smo joj pričali i da će ubuduće tražiti odgovore. Konačno, s osmehom na licu rekla je: „Sa svojim visokim kovom, ne mogu a da ne budem nadmena.“ Kad sam to čula, ostala sam bez reči. Bila je potpuno nerazumna. Nakon toga, dva đakona su razgovarale sa Sin Ran i dvaput joj pomagale, nadajući se da može da se pokaje, ali ona to uopšte nije prihvatala, i čak je napala te dve sestre rekavši da se obračunavaju sa njom. Kad sam uvidela da ona uopšte ne prihvata istinu i da ne razume svoja zla dela, shvatila sam da je njen problem ozbiljan.

Nakon toga, nešto sam se zapitala. Sin Ran nas je nipodaštavala do tačke da smo postali toliko negativni da nismo želeli da obavljamo svoje dužnosti. Šta se tačno događalo? Kasnije, nakon čitanja Božjih reči, konačno sam razaznala sredstva i suštinu onoga što je Sin Ran radila. Božje reči kažu: „U pozadini svega što antihristi koriste protiv onih koji teže istini kriju se određeni motivi i ciljevi. Umesto da se trude da zaštite delo Božje kuće, antihristi imaju za cilj da sačuvaju vlastitu moć i status, kao i svoj lik i položaj u srcima pripadnika Božjeg izabranog naroda. Njihovi metodi i ponašanja prekidaju i ometaju rad Božje kuće, a takođe destruktivno utiču na crkveni život. Zar to nije najčešći vid ispoljavanja antihristovih zlodela? Pored ovih zlodela, antihrist čini i nešto još gnusnije, jer stalno pokušava da iznađe način kako da sazna tuđe slabosti i time stekne prednost nad onima koji teže istini. Primera radi, činjenicu da su neki ljudi bludničili ili počinili sličan prestup antihrist koristi kao povod da te ljude napada, da stalno traži priliku da ih uvredi, razotkrije, okleveta i etiketira, kako bi poljuljao njihov elan u pogledu obavljanja dužnosti i kako bi se ti ljudi osećali negativno. Osim toga, pripadnike izabranog Božjeg naroda antihrist navodi da ljude koji teže istini diskriminišu, izbegavaju i odbacuju, kako bi ti ljudi ostali izolovani. Na kraju, kad se svi koji teže istini budu osećali slabo i negativno, kad više ne budu aktivno obavljali svoje dužnosti i kad ne budu imali volje da prisustvuju skupovima, antihristov će cilj biti ostvaren. Pošto oni koji teže istini tada više neće predstavljati pretnju njegovom statusu i moći i pošto niko više neće smeti da ga prijavi ili razotkrije, antihrist će moći mirno da spava. (…) Kako antihristi razmišljaju, kad su sposobni da čine takva zlodela? ’Ako oni koji teže istini budu često slušali propovedi, možda će jednoga dana prozreti moje postupke, pa će me tada po svoj prilici razotkriti i smeniti me. Dokle god obavljaju svoje dužnosti, mom statusu, prestižu i ugledu preti opasnost. Stoga je bolje da im prvi zadam udarac, da iznađem mogućnost i steknem prednost kako bih ih omeo i osudio i kako bi oni postali negativni i izgubili želju za obavljanjem dužnosti. Ujedno ću isprovocirati sukobe između starešina i delatnika s jedne, i onih koji teže istini s druge strane, kako bi ove druge starešine i delatnici omrzli, distancirali se od njih i kako ih ne bi više cenili ni promovisali. Na taj način, izgubiće svaku želju za težnjom ka istini i obavljanjem dužnosti. Biće najbolje ako oni koji teže istini ostanu negativni.’ To je cilj koji antihristi žele da ostvare“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini“). Čitajući Božje reči, shvatila sam da antihristi moć vide kao život i imaju snažnu želju za statusom. Oni brinu da će oni koji streme ka istini to shvatiti i prepoznati to u njima i da će dobiti podršku i odobravanje od braće i sestara, pa da bi učvrstili svoju poziciju i moć, antihristi namerno traže način da napadnu i omalovaže one koji streme ka istini kako bi oni postali negativni, izgubili samopouzdanje i sposobnost da normalno obavljaju svoje dužnosti. Na taj način oni mogu da zadrže moć i imaju poslednju reč. Shvatila sam da je to ono što je Sin Ran radila. Uvek nam je nalazila mane, prema našim problemima se odnosila cinično i sarkastično i namerno nas sramotila i ponižavala pred braćom i sestrama, zbog čega smo se osećali kao da ne umemo da obavljamo praktičan rad i činila je da se osećamo negativno i nesposobno da obavljamo svoje dužnosti. Javno pismo koje je napisala u kojem je me je omalovažila i osudila za izopačeno shvatanje i samovoljno delovanje navelo me je da se osećam posebno napadnuto. Od tada sam je se plašila. Strepela sam da se sa njom neću složiti oko nečega i da ću biti javno omalovažena i da će me ponovo ukoriti, pa sam se trudila što sam više mogla da je sledim, nisam se usuđivala da je ponovo uvredim i da idem ponovo protiv njene volje, kao ni da prepoznam nešto kod nje i razotkrijem je. Iste metode primenjivala je i na đakonima, terala sve da poviju glave i da misle da treba da se zamisle nad sobom, kako niko ne bi mogao ništa da uoči kod nje. Svi su osećali sputano i slušali su je, te se niko nije usuđivao da se usprotivi njenim odlukama. Na taj način je ona ostvarivala svoj cilj da vlada samovoljno. Reči i postupci Sin Ran bili su posebno pakosni, lažljivi i zlobni. Sve što je govorila i radila imalo je odlike antihrista.

Takođe sam se zapitala, pošto nas je ona sve kinjila, zašto je mi uopšte i dalje gledamo s poštovanjem i slušamo je i zašto se ne usuđujemo da donosimo odluke kad ona nije tu? Kako nas je do te mere navela na stranputicu i kontrolisala nas? Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. „Najčešća pojava antihristove kontrole sastoji se u tome da u svojoj sferi vlasti on jedini ima konačnu reč. Ako nije prisutan, niko se ne usuđuje da donosi odluke niti da išta rešava. Bez njega, drugi postaju poput izgubljene dece, neuki u pogledu toga kako da se mole, kako da traže ili da se jedni s drugima savetuju, ponašajući se poput marioneta ili mrtvaca. Nećemo se detaljno osvrtati na ono što antihristi često govore kako bi ljude navodili na pogrešan put i kako bi ih kontrolisali. Zasigurno postoji mnogo izjava i taktika kojima se oni koriste, a ishod nastalih posledica može se zapaziti na onima koji su navedeni na stranputicu. (…) Recimo, ako daš neki razuman predlog, svi bi oberučke trebalo da dočekaju ovaj ispravan predlog i da o njemu u zajedništvu nastave da razgovaraju; to predstavlja pravi put i pokazuje odanost i odgovornost prema njihovoj dužnosti, dok antihrist u svom srcu razmišlja: ’Kako se ja nisam toga prvi dosetio?’ Duboko u sebi on priznaje da je taj predlog ispravan, no, može li da ga prihvati? Zbog svoje prirode nipošto neće prihvatiti tvoj ispravan predlog. Učiniće sve što je u njegovoj moći da tvoj predlog odbaci, a zatim će izneti alternativni plan kako bi te naveo da osetiš da je tvoj predlog sasvim neizvodljiv, a da je njegov plan bolji. On želi da osetiš da bez njega ništa ne možeš i da jedino u radu s njim svi mogu da budu delotvorni. Bez njega, nijedan posao ne može da se obavi kako treba, svi postaju bezvredni i ne mogu ništa da urade. Antihristova strategija je u tome da uvek deluje sasvim novo i jedinstveno i da iznosi grandiozne tvrdnje. Ma koliko da su tuđe izjave tačne, on će ih odbaciti. Čak i ako su predlozi drugih ljudi u skladu sa njegovim sopstvenim idejama, ukoliko ih on sȃm nije prvi izneo, nikad ih neće priznati niti usvojiti. Naprotiv, učiniće sve što je u njegovoj moći da ih obezvredi, a zatim da ih negira i osudi, kritikujući ih uporno sve dok osoba koja je dala te predloge ne oseti da su njene ideje bile pogrešne i ne prizna sopstvenu grešku. Tek tada će antihrist od toga napokon dići ruke. Antihristi uživaju u tome da sebe ustoličavaju dok druge omalovažavaju, sa ciljem da druge nateraju da ih obožavaju i stavljaju u središte zbivanja. Jedino sebi dopuštaju da zablistaju, dok drugi mogu samo da stoje u senci. Sve što oni kažu ili učine je ispravno, a pogrešno sve što potiče od drugih. Često iznose sasvim nova gledišta kako bi negirali tuđa gledišta i postupke, pronalazeći greške u tuđim predlozima i ometajući i odbacujući tuđe predloge. Na taj način, drugi ljudi moraju da ih slušaju i da postupaju saglasno njihovim planovima. Ove metode i strategije koriste kako bi te uporno poricali, napadali i navodili da osetiš kako si nesposoban, pokoravajući te time sve više sebi i navodeći te da im se diviš i više ih ceniš. Tako u potpunosti dospevaš pod njihovu kontrolu. Ovo je proces kojim antihristi potčinjavaju i kontrolišu ljude“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih“). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se ozarilo. Ranije, kad je Sin Ran uvek odbacivala naše gledište, mislila sam da je samo nadmena, ali nisam prepoznala njene namere i prirodu njenih postupaka. Tek nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da svaki put kad bi Sin Ran odbacila naše gledište, vrlo je vešto nalazila probleme u našem gledištu i opovrgavala ih, navodeći nas da pomislimo da naš savet možda nije odgovarajući. Zatim je sintetizovala ideju na osnovu toga ili nudila neku uzvišenu teoriju i nakon nekog vremena, mi smo osećali inferiornost u odnosu na nju i mislili da ona stvari posmatra dublje i promišljenije. Ne samo da nismo uspeli da to primetimo kod nje, već smo joj se sve više divili dok napokon nismo protiv svoje volje odbacili sami sebe. Osećali smo da su naše ideje i predlozi u suštini beskorisni, da nema svrhe pominjati ih i da treba nju da slušamo. Na taj način ona je ostvarivala svoj cilj da kontroliše razmišljanja ljudi. Nakon dugo vremena pod ovakvom kontrolom, prestali smo da tražimo i razmišljamo kad bi nam se neke stvari događale. Na kraju smo prestali da mislimo svojom glavom i bili smo kao marionete, potpuno beskorisni u svojim dužnostima. Sada sam shvatila da je to bilo sredstvo koje antihristi koriste da ostvare dominaciju i kontrolu nad ljudima. Sin Ran je koristila tu metodu da nas kontroliše, da nas prisiljava da je slušamo i budemo joj poslušni. Ona je bila tako podmukla, lažljiva i zla!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. „Ako je ta osoba pametna, ako su joj reči i dela ogrezli u spletkama, ako je teškog karaktera i, dok si s njom, uvek želi da te kontroliše i upravlja tobom, šta misliš da li je ta osoba dobrodušna ili zlobna? (Zlobna.) Bojiš je se i misliš: ’Ova osoba uvek želi da me kontroliše. Moram što pre pobeći od nje. Ako ne budem radio ono što traži, smisliće neki način da mi se osveti i ko zna kakve će metode koristiti da me kazni.’ Osećaš da joj je narav zlobna, zar ne? (Da.) Kako to možeš da osetiš? (Po tome što uvek prisiljava ljude da stvari rade prema njenim zahtevima i zamislima.) Da li je pogrešno to što ona zahteva da drugi stvari rade na određeni način? Da li je to što drugi zahtevaju nešto od tebe nužno pogrešno? Da li je ta logika ispravna? Da li je to u skladu s istinom? (Nije.) Da li se neprijatno osećaš zbog njenih metoda ili njene naravi? (Zbog njene naravi.) Tako je, zbog njene naravi se osećaš neprijatno. Osećaš da ta narav potiče od Sotone, da nije u skladu sa istinom i da te uznemirava, kontroliše i vezuje za sebe. Ne samo da se zbog nje osećaš neprijatno, već je se i plašiš i misliš da postoji mogućnost da te ta osoba kazni ako ne učiniš ono što traži. Narav takve osobe je veoma zlobna! Ne radi se o tome da ona prosto nešto uzgred kaže – ona želi da te kotroliše. Strogo zahteva da radiš neke stvari i zahteva da ih radiš na naročiti način, a sve je to ispunjeno određenim tipom naravi. Ne zahteva samo da nešto uradiš, već želi da te kontroliše. Ako te bude kontrolisala, postaćeš marioneta, tek lutka u njenim rukama. Ako si joj bespogovorno poslušan u svemu što govoriš i radiš, kao i u načinu na koji obavljaš stvari, ona će biti zadovoljna. Kad osetiš ovakvu narav, šta osećaš u srcu? (Strah.) A kad osetiš strah, kako bi definisao tu njenu narav? Da li je odgovorna, dobrodušna ili zlobna? Osećaš da je zlobna. Kad primetiš da je nečija narav zlobna, osećaš li se zadovoljno, ili osećaš gađenje, odbojnost i strah? (Gađenje, odbojnost i strah.) U tebi se probude ta loša osećanja. Kad osetiš gađenje, odbojnost i strah, da li se osećaš nesputano i slobodno ili se osećaš vezano? (Vezano.) Odakle potiču takva osećanja? Potiču od Sotone“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene“). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam zašto sam se toliko plašila Sin Ran i nisam se usuđivala da joj prkosim ili joj se protivim. Prvenstveno zato što kad me je ona orezivala i odbijala, imala je tako podmuklu narav da sam se osećala sputano i ugnjetavano. Osećala sam da, ako je ne bih slušala, ona bi me kinjila i kaznila. Zapravo, bila sam pod kontrolom njene podmukle naravi. Sin Ran nas je napadala i omalovažavala svojom podmuklom naravi, namerno nam nalazila mane i odbijala naša gledišta. Njen cilj bio je da nas kompromituje i da na kraju postanemo njene marionete. Htela je da natera sve da je slušaju, da eliminiše neposlušnost i da tako ostvari svoj cilj da ima potpunu moć. Njena želja za kontrolom bila je tako jaka.

Kasnije smo đakoni i ja razgovarali zajedno o Božjim rečima. Što smo više razgovarali, to su nam srca bila više ozarena. Prepoznali smo neke metode Sin Ran kojim nas je navodila na stranputicu, kontrolisala nas i kinjila i uvideli smo da joj je priroda nadmena i podmukla. Da bi učvrstila svoju poziciju i moć, koristila je sredstva da kinji i kontroliše ljude. Među braćom i sestrama, ona je morala da ima poslednju reč. Zbog toga što je često kršila načela i ponašala se samovoljno, dovela je do poremećaja u radu crkve i nanela štetu. Uprkos razotkrivanju i razgovoru u puno navrata, ona to uopšte nije prihvatala, nije razumela niti se kajala. Na osnovu Božjih reči, bili smo u stanju da sa sigurnošću prepoznamo da je Sin Ran bila antihrist i da je morala da bude otpuštena i izolovana radi posmatranja. Stoga smo preneli naše zaključke nadležnima istog dana i kasnije, nakon istrage i potvrde, otkrili su i druga zla dela Sin Ran, zaključili da je antihrist i izbacili je. Nakon što je izbačena, naša braća i sestre bili su vrlo srećni. Uvideli smo da je Bog pravedan i da istina vlada u Božjoj kući. Istovremeno sam osetila i kajanje i grižu savesti. Shvatila sam da je moja priroda bila lažljiva i sebična i da je moja želja da zaštitim sebe bila jaka. Bila sam spremna da me ona kinji i od mene pravi roba pre nego da tragam za istinom, da prepoznam to kod nje i da je razotkrijem i prećutno sam joj opraštala zla dela i ometanje rada crkve, što je značilo da sam imala udela u njenom zlu. Takođe sam iskusila da starešine i delatnici moraju da se drže istina-načela i da se odvaže da razotkriju antihriste i zlikovce jer je to jedini način da sačuvam rad crkve i dobro obavljamo svoju dužnost. Bogu hvala!