Bilo je to u februaru 2023. godine. Zbog Judine izdaje, policija je došla u moju kuću da me ispita o mojoj veri u Boga. Videvši da zbog nekroze butne kosti ne mogu da hodam, nisu me odveli. U to vreme nisam mogla da obavljam nikakvu dužnost, a zbog opasnih okolnosti u mom okruženju, braća i sestre nisu mogle da dođu do mene kući. U početku sam bila svesna da je Bog dopustio ovu vrstu okruženja, ali kada sam pomislila da ne mogu da obavljam svoje dužnosti, čak ni da služim, pitala sam se da li me to Bog razotkriva i uklanja kroz ovo okruženje. Mnogi ljudi u crkvi su razotkriveni i uklonjeni jedni za drugima u poslednjih par godina. Uzmimo Vang Taoa za primer. On je obavljao dužnost vezano za tekstove, verovao u Boga mnogo godina, ostavio mladost i mogućnost braka za sobom i nije se oženio ni u svojim četrdesetim ili pedesetim, uvek obavljajući svoju dužnost daleko od kuće, da bi ga kasnije razotkrili kao bezvernika i uklonili. Bila je tu i Li Li, koja je, nakon što je u Boga verovala kratko, napustila svoj porodični posao da bi se usredsredila na svoju veru. Bez obzira na to koliko je svet klevetao i ismevao, ili na to kako joj se sin suprotstavljao, ona je i dalje obavljala svoje dužnosti i mnogo je patila i plaćala cenu kada bi širila jevanđelje i zadobila je neke ljude. Na kraju se otkrilo da je zla osoba i bila je uklonjena. Nedavno je priličan broj ljudi uklonjen jer su, nakon što su uhvaćeni, glumili Judu. Videvši razotkrivanje i uklanjanje svih tih poznatih lica redom, smatrala sam da je Božje delo zaista došlo do tačke klasifikovanja po vrsti. Iako me crkva nije uklonila, imala sam osećaj da je to što me Bog uklanja kroz ovo okruženje značilo da me On više ne želi. Osećala sam se negativno i tužno, a i zbunjeno. Nije li Bog izabrao tolike ljude da bi ih spasio? Zašto su na kraju jedan po jedan bili razotkrivani i uklanjani? Kada bi se ljudi redom razotkrivali i uklanjali, na kraju Božjeg dela ne bi ih mnogo ostalo. Da li je to zaista bila Božja namera? Pogotovo bih, kada sam čitala Božje reči o vršenju dužnosti, mislila: „Sada ni da hodam ne mogu, kako mogu da vršim svoje dužnosti? Bog ispituje dubine ljudskih srca; mora da zna da sam isuviše iskvarena, pa me je uklonio kroz bolest. Koja je korist od toga da marljivo stremim ka istini? U budućnosti me ne čeka spasenje, kao ni dobar ishod niti odredište.“ Postala sam toliko negativna da nisam ništa želela da radim. Nisam bila raspoložena da čitam Božje reči i nisam znala šta bih Bogu rekla kada sam Mu se molila. Negativnost me je često terala na plač. Znajući da sam u lošem stanju, nisam želela da nastavim s tolikom negativnošću. Pa sam se pomolila Bogu govoreći: „Bože, moje stanje je veoma loše. Imam osećaj da me ne želiš i da si me uklonio. Bože, molim Te usmeri me kako bih razumela Tvoju nameru i izvedi me iz ovog negativnog stanja.“ Nastavila sam da se iznova molim Bogu.

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak u Božjim rečima: „U crkvi je poslednjih godina bilo veoma mnogo posla, pa su premeštanja, raspoređivanja na nove zadatke, kao i razotkrivanje, isključivanje i pročišćavanje članova u svakoj grupi bili relativno česti. Tokom obavljanja ovog posla, premeštanje članova tima bilo je posebno učestalo i opsežno. Međutim, nezavisno od broja obavljenih premeštanja ili stepena promene stvari, kod onih koji istinski veruju u Boga i žele Boga, ne menja se odlučnost da tragaju za istinom, ne menja se njihova želja da postignu spasenje, ne jenjava njihova vera u Boga, uvek se razvijaju u dobrom pravcu i sve do danas istrajavaju u obavljanju svoje dužnosti. Ima i onih koji su mnogo bolji i od toga i koji, kroz neprekidno prebacivanje na nove zadatke, pronalaze svoje pravo mesto i nauče kako da traže načela u svojoj dužnosti. Međutim, oni koji ne tragaju za istinom, koji ne vole pozitivne stvari i koji osećaju odbojnost prema istini, ne rade kako treba. Neki ljudi sebe trenutno prisiljavaju da nastave da obavljaju svoje dužnosti, pri čemu je njihovo unutrašnje stanje zapravo već u potpunom metežu, pa su krajnje utučeni i negativni. Ipak, oni još uvek nisu napustili crkvu i deluju kao da veruju u Boga i da još uvek obavljaju svoje dužnosti, dok im se u stvarnosti srce promenilo, od Boga su se udaljili i napustili su Ga. Neki ljudi stupaju u bračnu zajednicu i vraćaju se domovima da žive svoj život (…). Neki ljudi nastavljaju da slede svoj san da postanu bogati; neki nastavljaju da jure svoju zvaničnu karijeru i ostvaruju svoj san da postanu funkcioneri ili činovnici; neki tragaju da se ostvare kao roditelji, pa uzimaju ženu koja će im izroditi sinove; zbog vere u Boga, neke ljude šikaniraju i godinama ih proganjaju sve dok ne zanemoćaju i razbole se, a zatim napuštaju svoje dužnosti i vraćaju se kući da prožive ostatak života. Kod svakoga je situacija drugačija. Neki ljudi svojom voljom odlaze i više ih nema na spisku, neki su bezvernici koji su izbačeni, a neki bivaju proterani nakon što počine svakakva zlodela. Šta se krije u srži svih ovih ljudi? Šta im je suština? Da li ste je jasno uvideli? (…) Dakle, kada su počeli da veruju u Boga, bili su puni elana, napustili su svoje domove, svoja radna mesta i često su za Božju kuću prinosili darove i uzimali na sebe rizične poslove. Kako god da ih posmatraš, svi su se iskreno davali za Boga. Pa, kako to da su se sada promenili? Je li razlog u tome što ih Bog od početka nije voleo i iskorišćavao ih je? (Ne.) Bog se prema svima odnosi pravedno i jednako i svima pruža prilike. Svi oni su živeli crkvenim životom, jeli su i pili Božje reči i živeli životom u kome ih je Bog opskrbljivao, zalivao i usmeravao, pa kako su se onda toliko promenili? Način njihovog ponašanja kad su prvi put počeli da veruju u Boga i način njihovog ponašanja u trenutku kad su napustili crkvu kao da ne pripadaju istoj osobi. Da li su zbog Boga izgubili nadu? Da li su Božja kuća ili Božji postupci kod njih izazvali gorko razočaranje? Da li su Bog, reči koje Bog izgovara ili delo koje Bog obavlja povredili njihovo dostojanstvo? (Nisu.) Pa, koji je onda razlog? Ko ovo može da objasni? (…) (Bože, mislim da su se ovi ljudi, kada su prvi put počeli da veruju u Boga, uzdali u svoj elan i dobru nameru i da su mogli da urade neke stvari, ali da se Božja kuća sada sve ozbiljnije odnosi prema svom celokupnom poslu. Ona od ljudi zahteva da stvari obavljaju u skladu sa istina-načelima. Ipak, ovi ljudi ne prihvataju istinu, tokom obavljanja dužnosti se otimaju kontroli radeći ono što im se prohte, te su često izloženi orezivanju. I tako sve više osećaju kako ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada, pa na kraju napuštaju Božju kuću. Mislim da je to jedan razlog.) Ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada – da li je to istina? (Jeste.) Ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada – to se kaže za ljude koji posao otaljavaju. Ima i nekih ljudi koji su počeli da veruju u Boga i koji posao ne otaljavaju, koji su veoma iskreni, koji se prema tome odnose veoma ozbiljno, pa kako to da ni oni nisu nastavili? (Zato što, prema samoj svojoj prirodi, ti ljudi ne vole istinu. Počeli su da veruju u Boga kako bi dobili blagoslove. Primećuju kako Božja kuća uvek govori o istini, osećaju odbojnost i otpor prema istini, pa su sve manje i manje spremni da prisustvuju okupljanjima i da slušaju propovedi, te tako bivaju razotkriveni.) Ovo je jedna od situacija i mnogo je takvih ljudi. Ima i onih koji svoje dužnosti uvek traljavo obavljaju i koji, bez obzira na to šta rade, svoju dužnost nikada ne obavljaju dobro niti za nju preuzimaju odgovornost. Nije reč o tome da za to nisu sposobni niti da svojim kovom tom zadatku nisu dorasli, već se radi o tome da su neposlušni i da stvari ne obavljaju onako kako to nalaže Božja kuća. Stvari uvek obavljaju kako im se prohte, da bi na kraju, pošto se otmu kontroli i rade ono što im se hoće, izazivali prekide i ometanja. Koliko god da su izloženi orezivanju, ti ljudi se ne pokaju, pa na kraju bivaju izbačeni. Ljudi koji su na takav način izbačeni imaju neverovatno odvratnu narav i nadmenu ljudskost. Kud god da odu, želeli bi da njihova reč bude poslednja, svakoga gledaju s visine i ponašaju se kao tirani, sve dok na kraju ne budu izbačeni. Nakon što budu smenjeni i isključeni, kuda god da odu, neki ljudi osećaju da im ništa ne ide glatko, da ih više niko ne ceni i ne obraća pažnju na njih. O njima više niko nema visoko mišljenje, više ne mogu da imaju poslednju reč, ne mogu da dobiju ono što žele i nemaju nade da će steći ikakav status, a kamoli da će dobiti blagoslove. Smatraju da više nema nade da u crkvi taljigaju, to ih više ne zanima, pa zato i odlučuju da odu – mnogo je takvih ljudi“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (4)“). „Put vere u Boga je stenovit i neravan. Tako je Bog odredio. Bez obzira na ono što se dešava, bez obzira da li je to ono što ljudi žele, da li je u skladu s njihovim predstavama i uobraziljom, ili je nešto što mogu da predvide, to što se dešava ne može da se odvoji od Božje neprikosnovenosti i Njegove orkestracije. Božje činjenje svega što On radi značajno je po tome što omogućava ljudima da izvuku pouku iz toga i da spoznaju Božju neprikosnovenost. Cilj spoznaje Božje neprikosnovenosti nije da se ljudi opiru Bogu, niti da ljudi, pošto su spoznali Boga, imaju više moći i kapitala sa kojim mogu da se nadmeću s Njim. Umesto toga, kada ih nešto zadesi, ljudi treba da nauče to da prihvate od Boga, da traže istinu da bi je shvatili, a zatim da je primenjuju ne bi li postigli istinsku pokornost i stekli istinsku veru u Njega. Da li to razumete? (Da.) Kako onda to sprovodite u delo? Da li je po tom pitanju vaš put primene tačan? Da li prema svemu što vas zadesi postupate s pokornim srcem i stavom traženja istine? Ako ste neko ko traga za istinom, tako ćete razmišljati. Šta god da vas zadesi, prihvatićete to od Boga i nastavićete da tražite istinu, dokučićete Njegove namere i posmatrati ljude i stvari na osnovu Njegovih reči. U svemu što vas zadesi, moći ćete da doživite i spoznate Božje delo, i moći ćete da Mu se pokorite. Ako niste neko ko traga za istinom, onda bez obzira na ono što vas zadesi, nećete se nositi s time u skladu sa Božjim rečima, niti ćete tražiti istinu. Samo ćete se provući, ne zadobijajući nikakve istine kao posledicu toga. Bog usavršava ljude tako što uređuje mnoge stvari koje nisu u skladu sa njihovim predstavama, kako bi ih obučio da traže istinu, da zadobiju razumevanje Njegovih postupaka i da sagledaju Njegovu svemoć i mudrost, tako da njihov život postepeno raste. Zašto oni koji tragaju za istinom doživljavaju Božje delo, zadobijaju istinu i Bog ih usavršava, dok su oni koji to ne čine eliminisani? To je zato što oni koji tragaju za istinom mogu da je traže bez obzira na ono što ih zadesi, tako da imaju delo i prosvećenje Svetog Duha, i stoga mogu da primenjuju istinu, da uđu u stvarnost Božjih reči i da ih On usavrši; dok oni koji ne vole istinu vide da Božje delo nije u skladu s njihovim predstavama, a ipak to ne ispravljaju traženjem istine, i čak mogu da postanu negativni i da se žale. Vremenom, njihove predstave o Bogu se množe i oni počinju da sumnjaju u Njega i da Ga poriču. Posledica toga je da su oni odbačeni i eliminisani Božjim delom“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (11)“). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam Božju nameru. Ma koju vrstu okruženja Bog orkestrirao, On se nada da ljudi mogu da nauče lekcije iz toga, tragaju za istinom i razaznaju različite vrste ljudi, događaja i stvari, time usavršavajući one koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini. Međutim, oni koji ne streme ka istini nisu voljni da tragaju za istinom niti uče lekcije iz okruženja koje je Bog orkestrirao i umesto toga su negativni i žale se na Boga, pa će ih On na kraju ukloniti. Znači, kada sam videla kako ljudi u crkvi redom bivaju razotkrivani i uklanjani, uzimajući u obzir nemogućnost da obavljam svoje dužnosti zbog bolesti, mislila sam da me Bog razotkriva i uklanja, zbog čega sam imala negativna osećanja. Sve ovo je trebalo da se razreši kroz traganje za istinom; nisam mogla da nastavim da živim u negativnosti. Razmišljala sam o onome što sam razotkrivala. Imala sam osećaj da je Bog orkestrirao ova okruženja kako bi razotkrio i uklonio ljude, da Bog, sa Svoje strane, nije želeo ljude. Da li je ovo stanovište bilo ispravno? Razmišljajući o Božjim rečima, razumela sam jednu stvar: Bog je pravedan u tome kako se odnosi prema svim ljudima. On je izrazio toliku istinu da bi nas njom opskrbio, jasno objašnjavajući načela i puteve po svim aspektima i saopštavajući nam posledice življenja prema iskvarenim naravima i hodanja pogrešnim putem. Onda Bog orkestrira okruženja kako bi testirao ljude, da vidi da li mogu da se ponašaju u skladu sa istina-načelima i ostanu postojani u svom svedočenju. Tokom tog perioda, Bog ne tera niti prisiljava ljude da izaberu određeni put; On ljudima daje slobodu. Ako ljudi mogu da tragaju za istinom i pokore se u okruženju koje je Bog orkestrirao, razmisle o sebi i spoznaju sami sebe kao i da praktikuju stvari u skladu sa Božjim rečima, okruženje sa kojim se susreću je sredstvo kojim će biti usavršeni. Međutim, ukoliko se opiru okruženju koje je Bog orkestrirao i ne tragaju za istinom, onda ih to okruženje razotkriva i uklanja. Konačan ishod jedne osobe zavisi od njenih izbora i puta kojim hoda. Baš kao što Božje reči govore: „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“). Razmišljala sam o onima u crkvi koji su bili razotkrivani i uklanjani; sve je to imalo veze sa njihovim ličnim izborima i neuspehom da streme ka istini. Poput Vang Taoa; iako je isprva sve napustio da bi obavljao svoju dužnost, stalno je odbijao da prihvati istinu, uvek previše analizirajući ljude i stvari. Nije slušao besedu starešine, niti je bio voljan da obavlja svoju dužnost. Čak je nervozno rekao: „Oni govore o Božjem delu koje se svakim danom bliži svom kraju, ali ko zna kada će to biti! Želim da radim i zaradim nešto novca.“ Starešina je besedio o značaju verovanja u Boga i obavljanja dužnosti, ali je Vang mislio da je iznad drugih, govoreći: „Onda me smeni. Ja ovu dužnost ne mogu da obavljam.“ Nakon što je smenjen, neka braća i sestre su razgovarali sa njim o obavljanju dužnosti i on je rekao: „Bez obzira na to kako sa mnom razgovarate, ja svoju dužnost neću obavljati – samo napred i izbacite me ako želite.“ Što se tiče Li Li, iako je bila u stanju da ostavi stvari iza sebe, da se daje i obavlja svoje dužnosti, ona nije prihvatala stvari od Boga i odbijala je da odmah prihvati istinu, analizirajući ljude i stvari previše, čak osuđujući braću i sestre i ometajući život crkve. Uprkos višestrukim pokušajima braće i sestara da sa njom razgovaraju, ona je odbijala da se promeni. Njeno širenje jevanđelja kasnije nije donosilo nikakav plod i čak je širila negativnost, ometajući jevanđeoski rad. Kada ju je starešinstvo orezalo, činilo se kao da je to prihvatila, ali je kasnije širila svoje nezadovoljstvo po pitanju starešine, privlačeći druge na svoju stranu kako bi prema njemu gajili predrasude, ne pokazujući nikakvo kajanje. Uvidela sam da su oni razotkriveni i uklonjeni zbog svog upornog odbijanja da prihvate istinu, zbog svog neuspeha da razmisle o sebi i spoznaju sebe kroz situacije na koje su nailazili, kao i zbog tendencije da se ponašaju u skladu sa svojim iskvarenim naravima, prekidajući i ometajući crkveni rad. No, ja sam greškom verovala da je Bog jednostrano želeo da ukloni ljude, da ih više nije želeo. Pogrešno sam razumela Boga i to bi se čak moglo smatrati bogohuljenjem. Na umu mi je bila i bolest koja me je sprečavala da izađem napolje i obavljam svoju dužnost, kao i to da braća i sestre nisu mogli da stupe u kontakt sa mnom zbog opasnosti u mom okruženju. Verovala sam da me je Bog razotkrio i uklonio, ali i tu sam Boga pogešno razumela. U stvarnosti je Bog orkestrirao ova okruženja kako bi me testirao, kako bi video koji ću put izabrati. Da sam nastavila da se žalim i pogrešno razumem stvari, da živim u negativnosti, da ne čitam Božje reči, ne molim se Bogu ili Mu se ne primičem ili da čak razmišljam o tome da Ga napustim, onda bi me ovo okruženje zaista razotkrilo i uklonilo. Ali da sam mogla da se pokorim u ovom okruženju, da razmislim i prepoznam iskvarenosti koje sam razotkrivala, kao i da tražim istinu kako bih ih se rešila, onda bi me ova vrsta okruženja usavršavala. Kada sam razumela ove stvari, srce mi se razvedrilo. Znači, iako nisam mogla da obavljam svoje dužnosti u ovom okruženju, trebalo je da se pokorim, tragam za istinom i rešim se svoje iskvarene naravi.

Razmišljala sam: „Zašto sam postala tako negativna kada sam se suočila sa ovim okruženjem?“ Potom sam pročitala Božje reči: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da tragaju za istinom, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da teže istini i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da sam verovala u Boga samo da bih zadobila blagoslove. U prošlosti, ne susrećući se ni sa kakvim situacijama, mogla sam aktivno da obavljam svoje dužnosti. Preuzela bih svaki posao koji bi mi crkva dodelila; ni patnja usled bolesti me nije sprečavala da obavljam svoje dužnosti. Ali sada, teško bolesna, nisam mogla da obavljam nijednu dužnost i braća i sestre nisu mogli da stupe u kontakt sa mnom. Verovala sam da me je Bog uklonio i da više nemam ni dobar ishod niti dobro odredište. Postala sam toliko negativna da više nisam htela da obavljam nikakvu dužnost, kao ni da težim istini niti stremim naviše. Nisam bila raspoložena ni da čitam Božje reči i živela sam u stanju negativnosti. Ispostavilo se da sam svoje dužnosti aktivno obavljala kako bih zadobila blagoslove, u zamenu za dobar ishod i odredište od Boga. Shvativši da više nema nade da primim blagoslove, izgubila sam podsticaj da verujem u Boga – u mom verovanju u Boga i izvršavanju dužnosti nije bilo trunke iskrenosti. Nekada sam mislila da je moja vera u Boga iskrena, da sam neko ko stremi ka istini i kadgod bi se nešto dogodilo, odmah bih tragala za istinom da to rešim. Ovo me je iskustvo potpuno razotkrilo. Kada sam videla da više nema nikakve nade po pitanju blagoslova, postala sam negativna i prestala da tragam za istinom. Kako bih ja mogla da budem neko ko stremi ka istini? Sve i da se nisam susrela sa tom vrstom okruženja i da sam mogla da nastavim da obavljam svoje dužnosti, da se moja iskvarena narav nije promenila, a moja motivacija i gledište na verovanje u Boga i obavljanje mojih dužnosti nisu bili ispravni na kraju bih bila predmet Božje eliminacije jer nisam zadobila istinu. Osećala sam žaljenje u svom srcu, kao i to da sam dužna, pa sam se molila Bogu govoreći: „Bože, zaista mi nedostaje savesti. Ja u Tebe ne verujem iskreno; sve je to zarad blagoslova. Bože, voljna sam da se pokajem i promenim. Bez obzira na moj budući ishod, iskreno ću verovati u Tebe, slediti Te i marljivo stremiti ka istini.“

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i zadobila neko saznanje o svojim gledištima. Svemogući Bog kaže: „Ima onih koji pitaju: ’Zar Bog ne želi da svaka osoba bude spasena i zar ne želi da niko ne pati zanavek? Ako bi Bog koristio takav metod postupanja, koliko bi ljudi moglo da bude spaseno?’ Bog bi uzvratio sledećim rečima: ’Koliko ljudi sluša Moje reči i sledi Moj put?’ Ima ih onoliko koliko ih ima – to je Božje gledište i metod Njegovog rada. Bog ne čini više od toga. Kakva je ljudska predstava o tom pitanju? ’Bog je sažaljiv prema ljudskom rodu, On je zabrinut za ljudski rod, tako da mora da preuzme odgovornost do kraja. Ako Ga čovek bude sledio do kraja, neizbežno će biti spasen.’ Da li je ta predstava tačna ili pogrešna? Da li je u skladu sa Božjim namerama? U Dobu blagodati bilo je normalno da ljudi imaju takve predstave, jer nisu poznavali Boga. U poslednjim danima, Bog je ljudima saopštio sve te istine i takođe im je razjasnio načela svog dela spasavanja ljudi, tako da je baš besmisleno ako ljudi još uvek imaju takve predstave u svojim srcima. Bog ti je rekao sve te istine, pa ako na kraju i dalje kažeš da ne shvataš Božje namere i da ne znaš kako da ih primeniš, a i dalje izgovaraš takve buntovne i izdajničke reči, može li Bog da spase takvu osobu? Neki uvek misle: ’Bog čini tako veliko delo, On treba da zadobije više od polovine ljudi na svetu i da koristi veliku silu tog mnoštva, u kojem ima mnogo pripadnika visoke klase, da svedoče slavljenju Boga. Kako bi to bilo divno!’ To je čovekova predstava. Koliko ih je u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu, ukupno bilo spaseno i usavršeno? Ko je na kraju bio u stanju da se boji Boga i da se kloni zla? (Jov i Petar.) Oni su bili jedini. Kako Bog to vidi, plašiti Ga se i kloniti se zla je, u stvari, ispunjavanje merila spoznaje Boga, spoznaje Stvoritelja. Ljudi poput Avrȃma i Noja bili su pravedni u Božjim očima, ali su i dalje bili jedan nivo niže od Jova i Petra. Naravno, Bog tada nije obavljao toliko posla. On se nije brinuo za ljude kao sada, niti je izgovorio toliko jasnih reči, niti je obavljao delo spasenja u tako velikom obimu. On možda nije zadobio mnogo ljudi, ali to je još uvek u okviru Njegovog predodređenja. Koji aspekt Stvoriteljeve naravi može da se vidi u tome? Bog se nada da će zadobiti mnogo ljudi, ali ako mnogi ljudi, u stvari, ne mogu da budu zadobijeni – ako Bog ne može da zadobije ovo čovečanstvo dok obavlja Svoje delo spasenja – onda bi ih Bog radije napustio i odbacio. To je unutrašnji glas i pogled Stvoritelja. U tom smislu, koje zahteve ili predstave čovek ima od Boga? ’Pošto želiš da me spaseš, moraš da budeš odgovoran do kraja, i obećao si mi blagoslove, tako da moraš da mi ih daš i dozvoliš mi da ih zadobijem.’ U čoveku postoji mnogo ’moranja’ – mnogo zahteva – i to je jedna od njegovih predstava. Drugi kažu: ’Bog čini tako veliko delo – plan upravljanja dug šest hiljada godina – velika bi šteta bila da na kraju zadobije samo dvoje ljudi. Zar onda Njegovi postupci ne bi bili uzaludni?’ Čovek misli da ne treba da bude tako, ali Bog je srećan da zadobije makar i dve osobe. Božja stvarna svrha nije samo da zadobije to dvoje, već da zadobije više od toga, ali ako se ljudi ne probude i ne shvate, i svi oni pogrešno razumeju i opiru se Bogu, i svi su beznadežni i bezvredni, onda ih Bog radije ne bi uzeo. To je Božja narav. Neki ljudi kažu: ’To nije dovoljno. Zar se Sotona onda ne bi smejao?’ Sotona može da se smeje, ali zar on svejedno nije poraženi Božji neprijatelj? Bog je ipak zadobio čovečanstvo – nekoliko njih koji mogu da se pobune protiv Sotone i da ne trpe njegovu kontrolu. Bog je zadobio istinska stvorena bića. Da li su oni koje Bog nije zadobio Sotonini zatočenici? Vi niste usavršeni – da li ste u stanju da sledite Sotonu? (Ne.) Neki ljudi kažu: ’Čak i ako me Bog ne želi, ja ipak neću slediti Sotonu. Čak i da mi nudi blagoslove, ne bih ih prihvatio.’ Niko od onih koje Bog nije zadobio ne sledi Sotonu – zar tako Bog ne stiče slavu? Ljudi imaju predstavu o broju ljudi koje Bog zadobija ili o obimu u kojem ih On zadobija; oni veruju da Bog ne bi trebalo da zadobije samo tu nekolicinu. Taj čovek može da stvori takvu predstavu zato što, u jednom pogledu, čovek ne može da pronikne u um Božji i ne može da shvati kakvu osobu On želi da zadobije – uvek postoji distanca između čoveka i Boga; u drugom pogledu, imati takvu predstavu je način da čovek uteši sebe i oslobodi se u pogledu sopstvene sudbine i budućnosti. Čovek veruje u sledeće: ’Bog je zadobio tako malo ljudi – kako bi bilo veličanstveno za Njega da nas sve zadobije! Ako Bog ne bi nikoga odbacio, već bi sve osvojio, i svi bi na kraju bili usavršeni, i priča o Božjem izboru i spasavanju ljudi ne bi propala, kao ni Njegovo delo upravljanja, zar onda Sotona ne bi bio još više ponižen? Zar Bog ne bi stekao veću slavu?’ Razlog zašto on može da kaže tako nešto delimično leži u tome što on ne poznaje Stvoritelja, a delimično zato što ima svoj sebični motiv: zabrinut je za svoju budućnost, pa je vezuje za Stvoriteljevu slavu, i tako se njegovo srce oseća opušteno, misleći da i vuk može da bude sit i ovce da budu na broju. Pored toga, on takođe oseća da je ’Bog koji zadobija ljude i ponižava Sotonu ubedljiv dokaz Sotoninog poraza. To je ubijanje tri muve jednim udarcem!’ Ljudi su zaista uspešni u smišljanju kako da izvuku korist za sebe. Ta predstava je prilično lukava, zar ne? Ljudi imaju sebične motive, i zar u tim motivima nema nečeg buntovnog? Zar ne postoji zahtev prema Bogu? Unutar njega postoji neizgovoreni otpor protiv Boga, koji kaže: ’Ti si nas izabrao, vodio, toliko radio na nama, podario nam Svoj život i Svoju celost, podario nam Svoje reči i istinu, i naveo nas da Te sledimo sve ove godine. Kakav bi to samo gubitak bio ako nas na kraju ne bi zadobio.’ Takav izgovor je pokušaj da se Bog uceni, da se obaveže da ih zadobije. To znači da ako ih Bog ne zadobije, onda oni neće biti na gubitku, i da će Bog biti taj koji će pretrpeti gubitak – da li je ta izjava tačna? Unutar toga, postoje i čovekovi zahtevi, i njegova uobrazilja i predstave: Bog čini veoma veliko delo, tako da On mora da zadobije što više ljudi. Odakle dolazi to ’mora’? Dolazi iz čovekovih predstava i uobrazilje, njegovih nerazumnih zahteva i njegove sujete, zajedno sa nekom mešavinom njegove nepopustljive i svirepe naravi“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (2)“). Iz Božjih reči, stekla sam izvesno razlučivanje u vezi sa svojim predstavama. U prošlosti sam mislila da Bog ne bi trebalo da razotkriva i uklanja ljude; trebalo je da ih zadobija u većem broju, kako bi mogao da primi više slave. Stoga, videvši da ljudi u crkvi bivaju redom razotkrivani i uklanjani, bila sam zbunjena. Ako se toliko ljudi razotkriva i uklanja, koliko će ih na kraju biti spašeno? Naročito kada zbog bolesti nisam mogla da obavljam svoje dužnosti, ja sam verovala da me Bog razotkriva i uklanja. Pogrešno sam razumela Boga i čak se u svom srcu raspravljala sa Njim: „Nije li smisao Božjeg dela spasavanje ljudi? Zašto svi bivamo uklonjeni na kraju?“ Time si pokazala da ti nedostaje znanje o Božjem delu. Zapravo, Božja namera da spasi ljude ostaje nepromenjena i On se nada tome da zadobije više ljudi. Sve dok su ljudi voljni da odano službuju za Boga, On ih neće olako ukloniti. Međutim, ukoliko ljudi ne neguju Božje spasenje, ne tragaju za istinom kada se suoče sa situacijama, ne vrše svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima i završe čineći više štete nego koristi svojim službovanjem, Bog će radije odustati od takvih ljudi. Božja narav je pravedna i sveta. On od ljudi ne traži kvantitet već kvalitet. Ono što On želi da zadobije su odana stvorena bića koja umeju da Ga iskreno obožavaju i sa Njim budu kompatibilni, makar ih bilo tek nekoliko. Takođe, moja nada da će Bog više ljudi spasiti nego li razotkriti i ukloniti, u sebi je nosila i moju sebičnost. Pošto u tom slučaju, ja ne bih bila uklonjena i imala bih sigurne izglede i odredište. Dakle, kada sam imala osećaj da sam razotkrivena i uklonjena od Boga, postala sam negativna i više nisam želela da stremim ka istini. Ubeđivala sam se sa Bogom u svom srcu: „Nije li nas Bog izabrao da bi nas spasio? Zašto je toliko nas bilo razotkrivano i uklanjano jedan po jedan?“ Insinuirala sam da Bog ne treba da nas uklanja, već da nas spasi do kraja. Nije li to imalo istu prirodu kao i Pavlove reči: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti“ (2. Timoteju 4:7-8)? Ja time negodujem protiv Boga! U pitanju je tako zlobna narav. Zapravo, koje god da okruženje Bog orkestrira, to čini da bi nas nagnao da tragamo za istinom i zadobijemo je, pa da možemo da se oslobodimo svoje iskvarene naravi i budemo spašeni. Baš kao i ovo okruženje: iako nije bilo u skladu sa mojim predstavama i donelo mi je svojevrsnu bol, razotkrilo je motivaciju da primim blagoslove unutar sebe, učinivši da prepoznam pomešane motive mog verovanja u Boga i vršenja moje dužnosti, kao i omogućivši mi da se preokrenem i promenim. Uvidela sam da je ovo okruženje predstavljalo spasenje za mene. Bog je uložio mukotrpan trud da bi nas spasio. On ne samo da izražava istinu kako bi nas opskrbio, već nam takođe orkestrira i razna okruženja da bismo iskusili Njegovo pročišćenje i usavršavanje. Ipak, ja sam se opirala okruženjima koja je Bog orkestrirao i žalila se na njih. Zaista nisam umela to da cenim! Samim tim što me je Bog izabrao da primim Njegovo delo poslednjih dana je Njegova blagodat. Trebalo bi da sam Mu zahvalna. Sve i da na kraju ne primim blagoslove ili nemam dobar ishod, i dalje treba da se pokorim Bogu i ne upuštam se u raspravu sa Njim.

Kasnije sam naišla na još Božjih reči: „Da od sada počnete ozbiljno da tragate – ali kako bi trebalo da tragate za njom? Treba da razmislite o pitanjima u kojima se često protivite Bogu. Bog uvek iznova uređuje okolnosti za tebe da bi te nečemu naučio, da bi te kroz njih promenio, da bi u tebe usadio Svoje reči, da bi te naveo da uđeš u aspekt istina-stvarnosti i da bi te po tim pitanjima sprečio da živiš u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i da bi umesto toga živeo u skladu sa Božjim rečima, da bi Njegove reči bile utkane u tebe i postale tvoj život. Ali ti se često buniš protiv Boga po tim pitanjima, niti se pokoravaš Bogu niti prihvataš istinu, ne shvataš Njegove reči kao načela koja treba da slediš i ne proživljavaš Njegove reči. To Boga vređa, a ti uvek iznova gubiš priliku za spasenje. Dakle, kako treba da se preokreneš? Počev od danas, po pitanjima koja kroz razmišljanje možeš da prepoznaš i jasno da ih osetiš, treba da se pokoriš Božjoj orkestraciji, da prihvatiš Njegove reči kao istina-stvarnost, da prihvatiš Njegove reči kao život i promeniš način na koji živiš. Kada naiđeš na takve situacije, treba da se pobuniš protiv svog tela i svojih sklonosti i da postupaš u skladu s istina-principima. Zar to nije put primene? (Jeste.) (…) Međutim, ako želiš da postigneš spasenje, ako želiš da primenjuješ i iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu i život, moraš više da čitaš Božje reči, da postigneš određeno razumevanje istine, da budeš u stanju da primenjuješ i pokoravaš se Njegovim rečima i da počneš tako što ćeš primenjivati istinu i pridržavati se istina-načela. To je samo nekoliko jednostavnih rečenica, ali ljudi ne znaju kako da ih primenjuju niti dožive. Nezavisno od tvog kova ili obrazovanja, i bez obzira na tvoje godine ili na to koliko dugo veruješ, u svakom slučaju, ako si na pravom putu primene istine, sa ispravnim ciljevima i pravcem, i ako je ono za čim tragaš i što sprovodiš sve radi primene istine, ono što ćeš na kraju zadobiti će nesumnjivo biti istina-stvarnost i Božje reči će postati tvoj život. Prvo odredi sebi cilj, zatim postepeno primenjuj u skladu s tim putem i na kraju ćeš sigurno nešto zadobiti. Da li verujete u to? (Da.)“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (20)“). Božje reči su mi pokazale put primene. Ako želim da stremim ka istini i budem spašena, moram da se pokorim okruženjima koje Bog orkestrira, tragam za istinom i primenjujem u skladu sa Božjim rečima. Iako sada nisam mogla da obavljam nijednu dužnost niti da budem u kontaktu sa braćom i sestrama, videla sam Božju zaštitu u ovoj situaciji. Uprkos mojoj teškoj bolesti, Bog mi je podario svaki udah i ja sam i dalje bila živa. I dalje sam mogla da čitam Božje reči kod kuće; Bog me nije lišio prava da čitam Njegove reči. Ali ja nisam znala da budem zahvalna. Umesto da sam cenila to što me je Bog štitio, ja sam bila negativna i pogrešno sam Ga razumela. Zaista sam bila nerazumna. Trebalo je da, tražeći one Božje reči koje bi ukazale na moju iskvarenost, razmišljam o sebi više i spoznam samu sebe više – time bih ispoljila težnju ka istini.

Nakon nekog vremena, ponovo sam bila u stanju da obavljam svoje dužnosti, birajući jevanđeoske propovedi. Bila sam duboko zahvalna Bogu što mi je pružio drugu priliku da obavljam svoju dužnost. Tokom vršenja svoje dužnosti, obratila sam pažnju na ispitivanje iskvarene naravi koju sam razotkrila. Ponekad, kada bih postigla određene rezultate u svojoj dužnosti, bila bih zadovoljna sobom, misleći kako sam prilično dobra u tome što radim. No, kada vršenjem dužnosti ne bih previše postigla ili bih skrenula sa puta, postajala bih negativna, brineći se kako me drugi vide. Kao odgovor na ova otkrovenja o sebi, tragala bih u Božjim rečima za rešenjem. Primenjujući tako izvesno vreme, osećala sam se veoma ispunjeno u svom srcu. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!