Odrasla sam na selu sa osmoro braće i sestara. Mama mi je bila bolešljiva i nije mogla da radi, dok tata nije vodio brigu o kući niti je zarađivao novac. Živeli smo samo od posla na farmi. Svi su se smejali mojoj mami i tati što nisu obrazovani, i čak su nas i neki naši rođaci gledali s omalovažavanjem i odbijali da imaju išta s nama. Kako je vreme prolazilo, pošto sam živela u toj porodici, znala sam da mi je status nizak i da sam osoba niže klase. Čak i kad sam izlazila, često se nisam usuđivala da razgovaram sa drugim ljudima. Kad sam se udala, muž mi je bio običan službenik – svi njegovi vršnjaci su bili perspektivniji od njega i kad god bi nas videli, pravili bi se važni; ponekad bi bili sarkastični ili bi nas čak prekorevali. To mi je vrlo teško padalo i o sebi sam imala vrlo bedno mišljenje. To jest, dok nisam počela da verujem u Boga i čitam Njegove reči – tada sam uočila svoje pogrešno gledište i pao mi je kamen sa srca.

Godine 2021, počela sam da širim jevanđelje. Kasnije sam upoznala neke moguće primaoce jevanđelja koji su bili ili šefovi ili važne ličnosti. Svi su oni bili ljudi sa određenim statusom i ugled. Osetila sam se sputano, pomislila sam na loše uslove moje porodice, da nemam ni znanje ni status, i da nisam dorasla tome da imam posla sa ovim ljudima sa visokim statusom i ugledom. Ali sam zaključila da je to moja dužnost, da ne mogu da odustanem od toga, pa sam se pomolila Bogu govoreći Mu da sam voljna da to uradim.

Jednom sam se pripremala da širim jevanđelje pred jednom šeficom. Kad je saznala da sam službenik, izričito je odbila rekavši: „Neka ne dolazi ovamo – ja se sastajem samo sa ljudima sa statusom i prestižom.“ Te reči su mi baš teško pale i pomislila sam: „Moj status i položaj su niski; nisam čak vredna toga da se sastanem sa mogućim primaocem jevanđelja. Kako onda mogu da širim jevanđelje? Kad bih imala neki status i položaj i kad bi moje porodično poreklo bilo malo bolje, možda me drugi ljudi ne bi gledali toliko sa omalovažavanjem.“ Kad sam na to pomislila, nisam bila voljna da pred njom širim jevanđelje. Želela sam da se vratim tamo gde sam ranije živela. Mnogi su tamo dolazili iz drugih mesta da rade fizičke poslove i bili smo sličnog statusa i položaja – oni me neće gledati s omalovažavanjem. Rekla sam vođi da mi je ovde teško da širim jevanđelje, da ljudi ovde imaju novac i uticaj, a da sam ja samo fizički radnik i da mi je teško da se povežem s njima. Osim toga, pandemija je ozbiljna i ne postoji način da sarađujem. Vođa se složio. Nakon što sam se vratila, nisam razmišljala o sebi, tako da je ta stvar ostala nerešena.

U leto 2022, neko ko je bio uklonjen ostavio mi je mogućeg primaoca jevanđelja iz jedne religijske veroispovesti. Kad sam se srela s tom osobom koja je uklonjena, mislila je da sam neuglađena i da mi je odeća prosta, pa me je upitala: „Umeš li da širiš jevanđelje? Razumeš li Bibliju?“ U to vreme nisam još uvek shvatala značenje onog što mi govori, pa sam joj iskreno rekla: „Širila sam jevanđelje religioznim ljudima i pomalo razumem Bibliju.“ I još je rekla: „Ne gledam te ja sa omalovažavanjem, već mogući primalac jevanđelja – njeno porodično stanje je dobro, a njen status i položaj su visoki!“ U to vreme sam to vrlo teško podnela. Razmišljala sam: „Ja sam prikladno i pristojno obučena; samo nisam nosila raskošnu odeću, pa me zato ona gleda s omalovažavanjem. Kad bi ona bila mogući primalac jevanđelja, sigurno bi me gledala s omalovažavanjem. Moj status i položaj nisu odgovarajući i biće mi teško da širim jevanđelje!“ Mislila sam da kad bih imala dobro poreklo, kad bi moj status i položaj bili malo viši i kad bih imala novac i uticaj, onda širenje jevanđelja možda ne bi bilo ovako teško. Osetila sam se prilično potišteno, pa sam se pomolila i potražila Boga, moleći ga da me vodi kako bih naučila lekciju. U traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Dok bude širio jevanđelje, čovek će često nailaziti na takvo ismevanje, ruganje, podsmevanje i klevetanje, ili će se čak naći u opasnim situacijama. Na primer, zli ljudi optužuju ili kidnapuju pojedinu braću i sestre, a neke prijavljuju policiji, pa ih predaju državnim organima. Neke hapse i zatvaraju, dok druge tuku do smrti. Sve se to dešava. Međutim, sada kada nam je sve to poznato, treba li da promenimo stav prema delu širenja jevanđelja? (Ne.) Širenje jevanđelja je odgovornost i obaveza svih. U bilo kojem trenutku, bez obzira na ono što čujemo, ili što vidimo, ili na kakvo ophođenje nailazimo, uvek moramo da se držimo odgovornosti širenja jevanđelja. Ni pod kojim uslovima ne smemo da odustanemo od te dužnosti zbog negativnosti ili slabosti. Dužnost širenja jevanđelja nije mirna plovidba, već plovidba prepuna opasnosti. Kada budete širili jevanđelje, nećete se sretati sa anđelima, niti s vanzemaljcima ili robotima. Sretaćete se samo sa zlom i sa iskvarenim ljudskim rodom, sa živim demonima, zverima – to su sve ljudi koji opstaju u ovom zlom prostoru, u ovom zlom svetu, ljudi koje je Sotona duboko iskvario i koji se opiru Bogu. Dakle, tokom širenja jevanđelja bez sumnje se nailazi na svakakve opasnosti, da ne spominjemo česte pojave kao što su sitne klevete, podsmeh i nesporazumi. Ako širenje jevanđelja zaista smatraš odgovornošću, obavezom i svojom dužnošću, onda ćeš biti u stanju da sve te stvari pravilno sagledaš, pa čak i da sa njima pravilno postupaš. Nećeš odustati od svoje odgovornosti i svoje obaveze, niti ćeš zbog toga odstupiti od svoje prvobitne namere da širiš jevanđelje i svedočiš za Boga i nikada nećeš ostaviti tu odgovornost po strani, jer je to tvoja dužnost. Kako treba shvatiti tu dužnost? Treba je shvatiti kao vrednost i prvu obavezu ljudskog života. U širenju dobre vesti o Božjem delu u poslednjim danima i širenju jevanđelja o Božjem delu nalazi se vrednost ljudskog života“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Širenje jevanđelja je obaveza koje se nijedan vernik ne može odreći“). Božje reči nam govore da je tokom širenja jevanđelja normalno da nam se rugaju, ismevaju nas, podrugljivo tretiraju i ponižavaju jer su svi oni sa kojima se susrećemo dok širimo jevanđelje ljudi koje je iskvario Sotona. Ali na kakve god okolnosti i teškoće da naiđemo, moramo da ostanemo istrajni u toj odgovornosti da širimo jevanđelje. U to vreme, kad sam saznala da mogući primalac jevanđelje ne želi da se sastane sa mnom, smatrala sam da, pošto moj status i položaj nisu u rangu sa njenim i pošto bi me omalovažavala i sramotila, bilo bi bolje da ne širim jevanđelje pred njom kako bih izbegla poniženje. Tako je bilo i danas. Odeća mi je bila obična i nisam imala ni status ni položaj; drugi su me gledali s omalovažavanjem i smatrala sam da bi me ona, kada bih širila jevanđelje mogućem primaocu, gledala s omalovažavanjem i činila da se stidim. Zato sam počela da se povlačim, uplašena da će to možda negativno uticati na moj ugled i ponos – za to sam krivila svoje loše poreklo. Nisam shvatala da je to bila sujeta, da je moja želja za reputacijom i statusom bila uzrok nevolja. Pomislila sam na tu braću i sestre koji su uhapšeni i mučeni od strane sotonskog režima jer su širili jevanđelje. Istrpeli su mnoge nevolje, neki su zamalo umrli, ali su mogli da se uzdaju u Boga i da ostanu postojani u svom svedočenju. Kada su pušteni iz zatvora i dalje su širili jevanđelje i svedočili Bogu. U poređenju sa njihovim, moje muke su bile ništa. Izgubila sam volju da širim jevanđelje nakon što mi je samo malo poljuljan ugled. Zaključila sam da ne obavljam svoju dužnost iskreno – nisam imala nikakva svedočenja. Bog je izrazio milione reči tokom Svog dela poslednjih dana kako bi sačuvao one koji iskreno veruju u Njega i traže Njegovu pojavu. Kao stvoreno biće, treba da vodim računa o Božjoj nameri, da širim jevanđelje i svedočim o Bogu, da omogućim ljudima da čuju Božji glas i da vide Njegovu pojavu. To je najpravednija stvar i to je moja misija i odgovornost. Iako možda u to vreme trpimo neke nedaće i bivamo sramoćeni, sve to ima neku vrednost i smisao. Sad kad sam razumela Božju nameru, više nisam želela da bežim i povlačim se. Koliko god me mogući primalac jevanđelja gledao s omalovažavanjem i izvrgavao ruglu, treba svoj ugled da ostavim po strani i ispunjavam svoju dužnost. U isto to vreme, takođe sam shvatila da, nakon što je Sotona iskvario ljudski rod, njih zanima samo spoljašnji izgled neke osobe, gledaju da li ima status i položaj. Ako ima, onda je posmatraju s uvažavanjem i poštovanjem, ali ako nema status i položaj, novac i uticaj, onda ih gledaju sa omalovažavanjem. Sve to je izazvao Sotona tako što je iskvario ljudski rod. Osoba koja je uklonjena i mogući primalac jevanđelja gledali su na mene s omalovažavanjem zbog mog statusa i položaja – to je bilo normalno. Kad sam to shvatila, moje stanje se preokrenulo. Kasnije sam ponovo stupila u kontakt sa osobom koja je uklonjena i bila je voljna da sarađuje. Kontaktirala sam je i otkrila da su joj shvatanja vrlo apsurdna i da se izričito drži svojih predstava i uobrazilja. Morale smo da odustanemo. Ali sam stekla neka znanja o sebi kroz te okolnosti – to je Božja ljubav.

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči i stekla nešton znanja o sopstvenom stanju. Svemogući Bog kaže: „Kakav god da je tvoj identitet i status, sve je to od Boga predodređeno. Ma kakvu da ti je porodicu i porodično poreklo Bog predodredio, identitet koji od nje nasleđuješ nije ni sraman ni častan. Načelo tvog odnosa prema vlastitom identitetu ne treba da bude zasnovano na načelu časti i srama. Bez obzira na to u kakvu te je porodicu Bog postavio i iz kakve ti je porodice dopustio da potekneš, ti pred Bogom imaš samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Ti si pred Bogom stvoreno biće, pa si stoga, u Božjim očima, ravnopravan sa bilo kim u društvu ko ima drugačiji identitet i društveni status. Svi ste vi pripadnici iskvarenog čovečanstva i svi ste ljudi koje Bog želi da spase. I, naravno, svi pred Bogom imate podjednaku mogućnost da svoje dužnosti obavljate kao stvorena bića, i svi imate istu mogućnost da tragate za istinom i da postignete spasenje. Na ovom nivou, po osnovu identiteta stvorenog bića koji ti je Bog podario, ti o vlastitom identitetu ne treba da imaš visoko mišljenje, niti da na njega gledaš s nipodaštavanjem. Umesto toga, prema svom identitetu koji je od Boga – a to je identitet stvorenog bića – korektno i treba da budeš u stanju da sa svima živiš skladno i ravnopravno, prema načelima kojima Bog ljude podučava i kojima ih opominje. Ma kakav da je društveni status i društveni identitet drugih ljudi, ma kakav da je tvoj lični društveni status i društveni identitet, svako ko dođe u Božju kuću i stupi pred Boga ima samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Stoga ljudi nižeg društvenog statusa i identiteta ne treba da se osećaju inferiorno. Bez obzira da li si darovit ili nisi, bez obzira da li poseduješ određene sposobnosti ili ne, i ma koliko da si dobrog kova, svoj društveni status treba, jednostavno, da otpustiš. Takođe treba otpustiti ideje i gledišta u vezi sa rangiranjem i ocenjivanjem ljudi, odnosno sa njihovom podelom na ugledne i ponizne, po osnovu njihovog porodičnog porekla i porodične istorije. Ne treba da se osećaš inferiorno zbog svog niskog društvenog identiteta i statusa. Treba da budeš srećan što te Bog nije napustio, uprkos tome što ti porodično poreklo nije baš moćno ni spektakularno i što je tvoj nasleđeni identitet nizak. Ponizne ljude Bog uzdiže iz prašine i đubrišta i daje ti isti identitet kao i drugim ljudima, identitet stvorenog bića. U kući Božjoj i pred Bogom, tvoj identitet i status jednaki su identitetu i statusu svih drugih ljudi koje je Bog izabrao. Kad to budeš shvatio, treba da otpustiš svoj kompleks niže vrednosti i treba da prestaneš da se držiš njega“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (13)“). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam se prilično dirnuto. Ranije sam mislila da ljudi sa društvenim statusom i dobrim porodičnim uslovima imaju otmen položaj, da pripadaju višoj klasi ljudi, a da su oni bez statusa i položaja prosti i da pripadaju nižoj klasi. Takvo gledište nije bilo u skladu sa istinom. Još od malena, moja porodica je živela u lošim uslovima. Nisam imala dobro obrazovanje, nisam naučila nikakve veštine i drugi su me posmatrali s omalovažavanjem i u detinjstvi u mladosti. Nakon udaje, pošto mi je muž takođe bio siromašan i bez društvenog statusa, osećala sam da su mi status i položaj isuviše niski, a naročito sam se osećalo inferiorno. Naročito sam osećala zavist i poštovanje prema onima sa statusom i položajem. Nakon što sam počela da verujem u Boga, pošto sam bila službenik, potencijalni primalac jevanđelja mi nije dozvolila da joj širim jevanđelje pa sam se osetila još više sputano. Verovala sam da sam siromašnog porekla, da mi je status nizak, da bi me drugi samo izvrgavali ruglu i da bi bilo teško širiti jevanđelje, pa sam poželela da pobegnem i povučem se. Zapravo, u Božjim očima, svi su stvorena bića, imaju isti status i položaj i ne postoji razlika između viših i nižih. Ljudi se svrstavaju u različite klase na osnovu porodičnog porekla i društvenog statusa, ali Bog sve tretira pravedno. Ljudi samo treba da prihvate istinu da bi ih Bog spasao. Ja sam stvoreno biće. Dakle, treba da obavljam svoju dužnost, a ne da me sputavaju status i položaj.

Kasnije mi je jedan brat pokazao odlomak Božjih reči koji me je prilično dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Razmislite o tome – kako bi trebalo da pristupate čovekovim vrednostima, društvenom statusu i porodičnom poreklu? Koji je ispravan stav koji treba da zauzmete? Pre svega, iz Božjih reči treba da vidite kako On pristupa ovim pitanjima; jedino na taj način razumećete istinu i nećete činiti ništa što je suprotno istini. Kako, dakle, Bog gleda na nečije porodično poreklo, društveni status, buduće obrazovanje i bogatstvo koje ta osoba poseduje u društvu? Ako stvari ne posmatraš na osnovu Božjih reči, ako ne možeš da staneš na stranu Boga i da prihvatiš stvari od Boga, onda će način na koji posmatraš stvari umnogome odstupati od onoga što Bog namerava. Ako se tvoj način posmatranja ne razlikuje puno od Božjeg, uz jedva primetna odstupanja, to ne predstavlja problem; ali, ako stvari posmatraš na način koji je potpuno protivan Božjim namerama, onda je to u neskladu sa istinom. Što se Boga tiče, jedino od Njega zavisi šta će i koliko toga dati ljudima, pa i status koji ljudi imaju u društvu takođe određuje Bog i nipošto ga ljudi ne mogu sami izmišljati. Ako neko zbog Boga trpi bol i siromaštvo, da li to znači da se ta osoba ne može nadati spasenju? Ako ima malu vrednost i nizak položaj u društvu, znači li to da je Bog neće spasiti? Ako ima nizak društveni status, da li joj je onda status nizak i u Božjim očima? Ne mora da znači. Od čega ovo zavisi? Zavisi od puta kojim ta osoba ide, od onoga čemu teži i od njenog stava prema istini i Bogu. Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na racionalan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li ona u Božjim očima vredi mnogo ili malo, je li dragocena ili bezvredna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, veličaju i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. Zašto, dakle, Bog ljude posmatra na ovaj način? Zašto Bog smatra prizemnom jednu tako ’plemenitu’ osobu, osobu s tako visokim društvenim statusom, koju toliki ljudi veličaju i dive joj se i koja čak ima tako visok prestiž? Zbog čega Bog ljude posmatra na način koji je potpuno suprotan načinu na koji ljudi posmatraju druge ljude? Da li Bog Sebe namerno suprotstavlja ljudima? Nipošto. Bog to radi zato što je On istina, On je pravednost, dok je čovek iskvaren i ne poseduje ni istinu ni pravednost; Bog čoveka ocenjuje prema vlastitom merilu, a merilo kojim On ocenjuje čoveka jeste istina“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „7. stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)“). Iz Božjih reči sam shvatila, u kom mestu i u kakvoj porodici će se ljudi roditi, to određuje Bog i to nije nešto što ljudi sami biraju. Dakle, ljudi treba da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima. Bog ne gleda na društveni status niti obrazovanje ljudi, niti na to da li pripadaju višoj ili nižoj klasi. On gleda da li mogu da primene Njegove reči i da obavljaju svoju dužnost u skladu sa istina-načelima. Ako neko ima visok društveni položaj i porodično poreklo mu je dobro, ali ne stremi ka istini niti je prihvata, Bog ga neće spasiti. Ako neko nema znanja ni statusa, ali voli pozitivne stvari, u stanju je da prihvati istinu i postupa u skladu sa Božjim rečima, onda će ga Bog ceniti. Bog posmatra ljudska srca i njihov odnos prema istini. Ma koliko bio visok nečiji društveni status, ako taj neko može da dođe pred Boga, čita Njegove reči, traži da Ga upozna i ispunjava dužnost stvorenog bića, on je otmen u očima Boga. Svi oni koji ne dolaze pred Boga su niski i bezvredni. Pošto je Bog mene mogao da uzdigne i mogla sam da primim Njegovu blagodat, ispunjavanjem dužnosti stvorenog bića treba da cenim priliku koju mi je Bog dao da ispunjavam sopstvenu dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Što se tebe lično tiče, bilo da ti je porodica donela slavu ili nanela sramotu, bilo da si od svoje porodice nasledio plemićki ili skromni identitet i društveni status, tvoja porodica je ipak samo porodica, i ništa više od toga. Ona ne određuje da li ti možeš da razumeš istinu, da li možeš da tragaš za istinom, niti da li možeš da se otisneš na put traganja za istinom. Stoga ljudi ne treba da je smatraju veoma važnom, jer ona ne određuje njihovu sudbinu, ni njihovu budućnost, a još manje određuje put kojim će se oni kretati. Identitet koji si nasledio od porodice može samo da odredi tvoja osećanja i percepcije u odnosu prema drugim ljudima. Bez obzira na to da li identitet koji si nasledio od porodice predstavlja nešto što prezireš ili zavređuje da se njime hvališ, on nikako ne može da odredi da li ćeš biti u stanju da se otisneš na put traganja za istinom. Kada je, dakle, reč o traganju za istinom, potpuno je nebitno kakav si identitet i društveni status nasledio od porodice. Čak i ako se zbog svog nasleđenog identiteta osećaš superiorno i počastvovano, on ipak nije vredan pomena. Ako se zbog njega osećaš posramljeno, inferiorno i bez imalo samopoštovanja, on ipak neće uticati na tvoju potragu za istinom. Zar nije tako? (Tako je.) On ni najmanje neće uticati na tvoje traganje za istinom, niti će uticati na tvoj identitet kao stvorenog bića pred Bogom. Naprotiv, bez obzira na to kakav si identitet i društveni status nasledio od porodice, sa Božjeg stanovišta, svako ima podjednake šanse da bude spasen i svako obavlja svoju dužnost i traga za istinom sa istim statusom i identitetom. Identitet koji si nasledio od porodice, bio on častan ili sraman, ne određuje tvoju ljudskost, niti određuje put kojim ideš. Međutim, ako svom nasleđenom identitetu pridaješ ogroman značaj i smatraš ga suštinski važnim delom svog života i vlastitog bića, onda ćeš se čvrsto vezati za njega, nikad ga nećeš otpustiti i ponosićeš se njime. Ako si od svoje porodice nasledio plemićki identitet, smatraćeš ga nekom vrstom kapitala, ali ako ti je nasleđeni indentitet nižerazredan, ti ćeš ga se stideti. Bez obzira da li je identitet koji si nasledio od porodice plemićki, slavan ili sraman, to je samo tvoje lično shvatanje, koje je posledica posmatranja ove materije iz perspektive tvoje iskvarene ljudskosti. To je samo tvoj subjektivni osećaj, percepcija i shvatanje, koji nisu u skladu sa istinom, niti sa njom imaju bilo kakve veze. To nije kapital za tvoje traganje za istinom, ali svakako nije ni prepreka tvom traganju za istinom. Ako ti je društveni status uzvišen i plemićki, to ne znači da je on kapital za tvoje spasenje. Ako ti je društveni status skroman i nižerazredan, to ne znači da je on prepreka tvom traganju za istinom, a kamoli prepreka tvojoj težnji ka spasenju“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (12)“). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da porodica i društveni status nemaju nikakve veze sa verovanjem ljudi u Boga, sa stremljenjem istini i primanjem spasenja. Štaviše, širenje jevanđelja nema nikakve veze sa nečijim statusom i položajem, već ima veze sa njihovim stavom prema njihovoj dužnosti, kao i sa tim da li su u stanju da jasno razgovaraju o Božjem delu i svedoče mu dok šire jevanđelje i da li mogući primalac jevanđelja iskreno veruje u Boga jer su samo oni koji iskreno veruju u Bog Božje stado i samo oni mogu da čuju i razumeju Božji glas. Pomislila sam na brata u filmu o jevanđelju. On je bio katolički sveštenik sa prilično visokim statusom i položajem. Kad su braća i sestre širili jevanđelje pred njim, njega nije zanimao njihov status i položaj, već je čuo Božje reči i bio voljan da traži i istražuje. Utvrdio je da je to Božji glas i prihvatio ga. Shvatila sam da ti iskreni vernici žele da čuju Božje reči i istinu. Razlog zbog kojeg sam se često osećala sputano svojim niskim statusom i položajem bio je taj što u mom srcu nije bilo mesta za Boga i što stvari nisam posmatrala na osnovu Božjih reči. U tom trenutku sam shvatila da sam stvoreno biće i da je širenje jevanđelja moja odgovornost i obaveza. Bez obzira na to da li je status i položaj mogućeg primaoca jevanđelja visok ili nizak, svi su oni iskvareni ljudi kojima je potrebno Božje spasenje. Moja odgovornost je bila da svedočim onome što Bog govori i čini; a da li će oni to moći da prihvate, to je zavisilo od toga da li pripadaju Božjem stadu. Ako je tako, oni će, naravno, moći da čuju i shvate Božji glas.

U avgustu 2023. godine, jedna sestra me je zamolila da širim jevanđelje pred mogućim primaocem. Kad sam saznala da je porodica tog primaoca jevanđelja bogata i uticajna i da je jedan član te porodice vojni zvaničnik, moja prva pomisao bila je da su moj status i položaj niski, da postoji prevelika razlika između nas i da ne možemo da sarađujemo. Šta ako bi me ona gledala s omalovažavanjem i ako ne bi želela da sluša moje svedočenje? Pomislila sam na to kako sam se osećala kad su me ismevali i gledali s omalovažavanjem i zato zaista nisam želela da imam dodira sa onima koji imaju visok status. Onda sam pomislila da ove reči Božje: „Kako, dakle, Bog gleda na nečije porodično poreklo, društveni status, buduće obrazovanje i bogatstvo koje ta osoba poseduje u društvu? Ako stvari ne posmatraš na osnovu Božjih reči, ako ne možeš da staneš na stranu Boga i da prihvatiš stvari od Boga, onda će način na koji posmatraš stvari umnogome odstupati od onoga što Bog namerava“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „7. stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)“). Shvatila sam da se i dalje osećam sputano statusom i položajem i da treba da posmatram stvari na osnovu Božjih reči. Ma koliko bio visok status i položaj mogućeg primaoca jevanđelja, u Božjim očima svi smo mi stvorena bića, naša iskvarena narav je potpuno ista i svima nam je potrebno Božje spasenje. Trebalo je samo da se oslonim na Boga i da što bolje sarađujem. A to da li će mogući primalac jevanđelja biti u stanju da prihvati jevanđelje, to je bilo u Božjim rukama. Kad sam pomislila na to, više se nisam osećala sputano. Kasnije, kad sam otišla da širim jevanđelje pred tim primaocem, osećala sam se vrlo spokojno i razmišljala sam samo o tome kako da je pridobijem. Ko bi pomislio da će nas primiti vrlo srdačno. Čitala sam joj reči Svemogućeg Boga, razgovarala sa njom o Njegovom delu poslednjih dana i svedočila tome. Slušala je i uspevala da razume. Kad sam razgovarala sa njom četvrti put, rekla mi je: „Sestro, uživala sam slušajući tvoju propoved; dobrodošla si u mojoj kući svakog dana. Ako okupljaš ljude, onda možeš u mojoj kući, na petom spratu. Sad odmah ću te provesti do tamo.“ Kad sam videla da ne samo da nije bila neprijatna prema meni, već da je bila voljna da ispita Božje delo, to me je mnogo dirnulo. Uvidela sam da oni koji iskreno veruju u Boga čuju Božje reči i istinu i da mi samo treba jasno da razgovaramo i svedočimo o Božjem delu da bi oni postigli rezultate. Ako su Božje stado, onda mogu da čuju i razumeju Božji glas i da dođu pred Boga. Nema veze kakav im je status i položaj u društvu. Kasnije, kad sam nailazila na moguće primaoce jevanđelja sa visokim statusom i položajem dok sam širila jevanđelje, na osnovu Božjih reči i načela, procenjivala sam da li su oni ti kojima se može širiti jevanđelje. Ako su iskreno verovali u Boga, sarađivala sam svim srcem, razgovarajući o Božjem delu i svedočeći mu. Više se nisam osećala sputano statusom i položajem i srce mi je bilo spokojno. Hvala Bogu!