U osnovnoj školi, imao sam loše ocene, ali bio sam mlad i nije me zbog toga bilo sramota. Ali tokom srednje škole, kada sam primetio da moji nastavnici i drugovi iz razreda poštuju i obasipaju pohvalama učenike sa dobrim ocenama, postao sam zavidan. I ja sam želeo da budem bolji u školi kako bi me svi hvalili, ali ma koliko se trudio, nikako nisam uspevao da poboljšam svoje ocene. Krivio sam sebe, govoreći: „Kako mogu da budem toliko glup? Kakva sramota!” Tako da sam se na kraju povukao. Kada sam počeo da tražim posao, mogao sam da dobijem samo fizičke poslove zbog manjka obrazovanja i veština i zato što nisam bio naročito bistar. Kada sam video da ljudi zarađuju više novca ne fizičkim radom, već svojom pameću i obrazovanošću, ponovo sam krivio sebe što nisam inteligentan i bio sam zaista depresivan.

Nakon što sam prihvatio delo poslednjih dana Svemogućeg Boga, uvideo sam da su crkvene starešine u stanju da ostave stvari, da se daju, da pate i da plate cenu, kao i da razreše teškoće braće i sestara kroz razgovor o Božjim rečima. Svi su im se divili i poštovali ih i zbog toga sam počeo da im veoma zavidim. Jedva sam čekao dan kada ću i ja postati crkveni starešina. Nisam mogao ni da zamislim da će me samo dve godine nakon toga izbarati za crkvenog starešinu. Sa poletom sam sve ostavio, dao sam se i aktivno sam radio da nađem mesta za okupljanje i ljude koji će obavljati potrebne dužnosti. Nikada se nisam žalio ma koliko posao bio težak ili zamoran. Davao sam sve od sebe da bih pomogao svakome sa problemom i sva braća i sestre su hvalili moju sposobnost da istrpim patnju, kao i moj stav pun ljubavi. Ali u crkvenom poslu nikada nije bilo znaka poboljšanja jer sam samo sledio pravila, ponavljao reči drugih i nisam bio sposoban da koristim istinu da razrešim stvarne probleme. Jednostavno nisam bio stvoren za taj posao i otpustili se me, zbog čega sam bio veoma isfrustriran i negativan. Verovao sam da bi braća i sestre gledali na mene sa visine kada bi znali da imam slab kov i tada bih imao još manje šanse da budem primećen. Nisam mogao a da ne krivim Boga. Zašto sam ja imao tako slab kov dok su drugi imali dobar? Kasnije, crkveni starešina mi je dodelio dužnost da obavljam opšte poslove. Kad god bih pomislio kako mogu da obavljam samo fizički posao zbog svog slabog kova i kako ne mogu da dobijem poštovanje drugih, osećao sam se loše i nisam bio motivisan u svojoj dužnosti. Nakon toga, starešina mi je dodelio crkveni posed na čuvanje. Zabrinut za sigurnost, mogao sam da razgovaram samo sa jednim bratom. Pomislio sam: „Zbog svog lošeg kova mogu da radim samo ove pozadinske zadatke.” Razmišljajući tako, izgubio sam motivaciju da obavljam svoju dužnost. Nisam sažeo odstupanja niti probleme koji su nastali, a još manje sam tragao za istinom da ih razrešim.

Kasnije sam pročitao sam odlomak Božjih reči koji me je donekle probudio. Svemogući Bog kaže: „Većina onih koje Bog spasava nisu ljudi koji su na visokim položajima u svetu ili u društvu. Pošto su im kov i sposobnosti prosečni, ili čak loši, oni se bore da pronađu popularnost ili uspeh u svetu, često uz osećanje da je život sumoran i nepravičan. To dovodi do potrebe za verom, i na kraju, oni staju pred Boga i ulaze u Božju kuću. To je osnovni uslov koji Bog postavlja ljudima da bi ih izabrao. Samo sa tom potrebom može da se ima želja da se prihvati Božje spasenje. Da su tvoji uslovi po svim aspektima dobri i pogodni za napredovanje u svetu, a ti uvek želiš da se proslaviš, onda ne bi imao želju da prihvatiš Božje spasenje, niti bi čak imao priliku da primiš Božje spasenje. Iako možda imaš prosečan ili čak loš kov, još uvek si mnogo blagosloveniji od nevernika zato što imaš priliku da te Bog spase. Prema tome, posedovanje lošeg kova nije tvoj nedostatak, niti je prepreka za odbacivanje iskvarene naravi i postizanje spasenja. Na kraju krajeva, Bog je taj koji ti je dao ovaj kov. Imaš onoliko koliko ti Bog daje. Ako ti Bog da dobar kov, onda ti je kov dobar. Ako ti Bog da prosečan kov, onda ti je kov prosečan. Ako ti Bog da loš kov, onda ti je kov loš. Jednom kada to shvatiš, moraš to da prihvatiš od Boga i da budeš u stanju da se pokoriš Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima. Koja istina čini osnov za pokoravanje? Istina da takva Božja uređenja sadrže Božju dobru volju; Božje namere su pažljivo smišljene, i ljudi ne smeju da se žale, niti da pogrešno shvate Božje srce. Bog te neće visoko ceniti zbog tvog dobrog kova, niti će te zbog toga omalovažavati ili te prezirati. Šta je to što Bog prezire? Bog prezire ljude koji ne vole ili ne prihvataju istinu, ljude koji shvataju istinu, ali je ne primenjuju, ljude koji ne čine ono za šta su sposobni, ljude koji nisu u stanju da daju sve od sebe u svojim dužnostima ali uvek imaju ekstravagantne želje, uvek žele status, bore se za položaj i uvek žele nešto od Njega. To je ono što Bog smatra odvratnim i gadnim” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, bio sam duboko dirnut. Shvatio sam da je Bog unapred odredio da imam slab kov i da je iza toga bila Njegova dobra volja. Imao sam duboku želju za ugledom i statusom i od ranog detinjstva sam težio da se istaknem. Da sam imao dobar kov i dobre kvalifikacije, da sam postigao visok status u svetu, poštovanje i divljenje drugih, nikada ne bih došao pred Boga i živeo bih pod pustošenjem Sotone, uživajući u grešnim zadovoljstvima. Shvatio sam da mi je loš kov pomogao da zadobijem Božju zaštitu i da me je doveo pred Boga. To je bilo Božje spasenje. Crkva mi je dodelila da se bavim opštim poslovima zbog mog lošeg kova i ta dužnost mi je prilično odgovarala. Da sam uložio malo truda, mogao sam to valjano da obavljam, ali sam se, umesto toga, žalio što sam zbog te dužnosti ostao neprimećen i nisam se istakao. Čak sam bio površan i otaljavao sam svoju dužnost. Kad sam uvideo da nisam ispunio svoju ulogu, shvatio sam koliko sam bio nadmen i nerazuman!

Tada sam naišao na drugi odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudi lošeg kova posebno pokazuju nedostatak kreativnosti tako što ne znaju kako da primene principe i načela na konkretan, stvarni posao; oni su u stanju da samo ponavljaju reči kao papagaji, uče doktrine i pamte pravila. Samo pamćenje doktrina i pravila je beskorisno i ne ukazuje na to da neko poseduje kreativnost. Da li neko ima kreativnost ili ne vidi se po tome da li ume da primeni principe, načela i pravila na stvarni život, da dobro obavlja posao u vezi sa ovim principima i načelima, tako da ti principi i načela ne ostanu samo puke reči i doktrine, propisi i formule, već da se primene u životu i na ljude. Oni treba da omoguće ljudima da ih koriste i da izvuku dobit i pomoć od njih, da postanu put za primenu u životu, ili vodič, pravac i cilj u životu. Ako nekoj osobi nedostaje ova kreativnost i zna samo da izgovara reči i doktrine i uzvikuje slogane, a nije u stanju da primeni ova načela i principe kada dođe vreme da izvrši svoju dužnost, oni koji slede takvog starešinu ili neku drugu odgovornu osobu neće steći načela primene u praksi u ovom aspektu istine. Takve starešine ili odgovorni pojedinci su ljudi lošeg kova, nesposobni za ovaj posao i treba ih prijaviti i otpustiti kada ih prepoznamo kao takve. (…) Stoga je kreativnost ključna sposobnost za starešinu ili delatnika ili za odgovornu osobu. Ako ti nedostaje osnovni kov i sposobnost da obavljaš posao, ti apsolutno moraš biti oprezan i ne treba samo da trčiš napred pun entuzijazma, uvek u želji da se istakneš, u želji da budeš starešina ili odgovorna osoba. Takvo ponašanje ne samo da ometa tebe, već ometa i druge da prime spasenje. Ako ometaš samo sebe, onda prouzrokuješ samo svoju smrt, ali ako ometaš braću i sestre, zar time ne nanosiš štetu mnogim ljudima? Ti možda ne mariš za svoj sopstveni život, ali drugima je stalo do njihovog. Štaviše, jedna je stvar ometati svoj svakodnevni život ili finansijski uspeh, ali ometanje rada crkve nije mala stvar. Možeš li preuzeti na sebe takvu odgovornost? Ako si ti zaista neko ko ima savest i osećaš da je ova odgovornost značajna, da ometanje rada crkve nije nešto za šta možeš preuzeti odgovornost, onda apsolutno ne smeš da pribegavaš bilo kakvim sredstvima koja su ti potrebna da se praviš važan i da se takmičiš za starešinstvo. Ako ti nedostaje kov i rast, nemoj stalno težiti ka tome da se ističeš. Ne dozvoli da tvoja žudnja za autoritetom ometa rad crkve ili Božji izabrani narod da uđe u istinu i zadobije dobro odredište – ovo je greh! Ti bi trebalo da imaš malo samosvesti. Radi ono za šta si sposoban i nemoj uvek težiti da budeš starešina. Pored starešinstva, ima još dosta dužnosti koje možeš obavljati. Biti starešina nije tvoje isključivo pravo, niti bi to trebalo da bude tvoje stremljenje. Ako imaš kov i rast da budeš starešina, ali to takođe osećaš kao teret, onda je najbolje da dozvoliš drugima da te izaberu. Ova praksa koristi radu crkve i svima uključenima u njega. Ako ti nedostaje kov da bi bio starešina, treba da imaš obzira i preuzmeš određenu odgovornost za budućnost drugih. Nemoj se uvek takmičiti da budeš starešina i ne ometaj druge. Želja da se bude starešina i da se preuzme odgovornost za rad crkve uprkos lošem kovu pokazuje nedostatak razuma. Ako ti nedostaju kov i rast, samo dobro obavljaj svoje dužnosti. Verno ispunjavanje svojih dužnosti pokazuje da imaš razuma. Radi u skladu sa svojim mogućnostima; ne gaji ambicije i želje. Ne trudi se da samo zadovoljiš svoje lične želje dok zanemaruješ rad crkve, jer to šteti i tebi i crkvi. Ovo je manifestacija lošeg kova u pogledu kreativnosti” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje ponašanje. Imao sam slab kov i nedostajala mi je kreativnost, mogao sam da razumem samo neka doktrinarna znanja i da se pridržavam određenih pravila u svojoj dužnosti, ali nisam mogao da razrešim stvarne probleme, pa nisam bio prikladan da služim kao starešina. Nakon što sam bio izabran za starešinu, služio sam sa poletom, davao sam se, bio sam motivisan i mogao sam da obavljam neke opšte poslove, ali zbog toga što sam imao slab kov, mogao sam samo da sledim pravila i da sve radim po propisima. Nisam mogao da dokučim niti da razrešim stvarne probleme na poslu i na kraju sam bio otpušten jer nisam bio u stanju da obavljam stvaran posao. Postoje određena načela po kojima možemo da procenimo da li je neko prikladan da bude starešina. U najmanju ruku, ti ljudi treba da imaju dobru ljudskost i prosečan kov, i da budu u stanju da rešavaju stvarne probleme. Što se mene tiče, ja nisam imao kov starešine, i da sam nastavio da služim u toj ulozi, samo bih ometao rad crkve i usporavao život-ulazak svoje braće i sestara. To bi bio ogroman prestup! Starešina me je s pravom otpustio, s obzirom na to da sam bio slabog kova i nesposoban da obavljam crkveni posao. To ne samo da me je zaštitilo, već je to bio odgovoran postupak prema radu crkve. Ali ja nisam imao nimalo samospoznaje. Imao sam slab kov a jaku želju za statusom i ugledom, i stalno sam želeo da se istaknem služeći kao starešina ili delatnik. Kako sam bio nerazuman! Molio sam se Bogu, govoreći: „Dragi Bože, hvala Ti na svemu. Na vreme si me zaustavio da ne hodam zlim putem time što si me otpustio. Takođe si mi pomogao da razumem svoje stanje kroz razotkrivanje Tvojih reči. Sada u potpunosti prihvatam da sam bio otpušten zbog svog slabog kova. O, Bože, spreman sam da se pokajem i da više ne krivim svoj slab kov. Želim da tragam za istinom kako bih razrešio svoju iskvarenu narav i imao ispravan stav prema svom kovu.”

Kasnije sam shvatio da postoji problem s mojim stanjem nakon što sam pročitao odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Bog razotkriva kako, bez obzira na to šta antihristi rade, oni uvek prvo razmišljaju o svom ugledu i statusu. U svemu se trude da zadovolje svoje ambicije i želje. Možda sam imao slab kov, ali narav koju sam otkrio bila je nalik naravi antihrista. U svojoj dužnosti sam tražio da dobijem poštovanje drugih i uvek sam želeo da budem primećen. Kad sam se suočio sa otkazom, nisam promislio o svojim nedostacima; umesto toga sam se ponašao nerazumno, žalio sam se što mi je Bog dao slab kov i postao sam negativan i nemaran. Uvideo sam da, pored toga što sam godinama bio vernik i što su me Božje reči opskrbljivale i zalivale, moja život-narav se uopšte nije promenila i vrednovao sam ugled i status koliko i svoj život. To je stvarno bilo opasno! Pomislio sam na svoju bivšu partnerku, Jang Jing. Ona je imala nešto kova i radne sposobnosti, ali je bila nadmena, svojeglava i opsednuta statusom. Isticala bi se u svojoj dižnosti kad god je to bilo moguće da bi zadobila poštovanje drugih i radila je stvari koje su prekidale i ometale rad crkve. Naš starešina ju je razotkrio i orezao nekoliko puta, ali nije htela da se pokaje. Na kraju su je razotkrili kao anihrista i bila je izbačena. Ja sam uvek težio statusu, slavi i dobiti, pa da sam imao dobar kov, tada bih, čim bih dobio status i poštovanje drugih, sasvim sigurno pošao stopama Jang Jing. Tiho sam se molio Bogu, govoreći: „O Bože, suviše duboko me je Sotona iskvario i toliko sam opsednut statusom, slavom i dobiti. Da nije suda i razotkrivanja Tvojim rečima, ne bih uopšte bio svestan naravi antihrista koju sam razotkrio. Koliko sam samo bio tup i glup! O Bože, hvala Ti što me prosvećuješ i vodiš kroz Svoje reči. Spreman sam da se pokajem, da stremim ka istini i da, s obzirom na svoj kov, ispunim svoju dužnost najbolje što mogu.”

Tokom posvećenosti, naišao sam na još nekoliko odlomaka koji su mi pomogli da shvatim kako da razmišljam o svom kovu. Svemogući Bog kaže: „U skladu sa svojim kovom, ti možeš da obavljaš samo neke mukotrpne poslove, poslove koji nisu vidljivi, koje ljudi omalovažavaju i koje ljudi ne pamte – ako je ovo tvoja situacija, trebalo bi da je prihvatiš od Boga i ne razvijaš ogorčeno srce, a svakako ne treba da biraš svoje dužnosti na osnovu sopstvenih želja. Obavi sve ono što Božja kuća uredi za tebe, i sve dok je to u okviru tvog kova, trebalo bi da to dobro radiš. (…) Iako ti ne možeš da radiš drugi posao, iako ne možeš da igraš ključnu i odlučujuću ulogu u radu crkve i nemaš značajan doprinos, ako možeš da uložiš svoj puni napor i odanost u nekom nezapaženom poslu i nastojiš samo da udovoljiš Bogu, to je dovoljno. Ovo ne znači da Bog nije uspeo da te uzdigne. Nemoj da biraš zadatke na osnovu toga da li su prljavi ili zamorni, da li te drugi vide kako ih obavljaš ili da li te ljudi hvale ili omalovažavaju zbog toga. Ne razmišljaj o ovim stvarima; samo traži da to prihvatiš od Boga, pokoriš se i ispuniš dužnosti koje treba” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). „Razlikovanje brojnih manifestacija ljudi različitog kova i pružanje ovih specifičnih primera ima za cilj da ti pomogne da se povežeš sa njima, tako da možeš tačno da identifikuješ svoju poziciju, racionalno pristupiš svom kovu i različitim uslovima, i da racionalno pristupiš Božjem razotkrivanju i sudu koji je doneo o tebi – kao i orezivanju i radu koji je uređen za tebe – to će ti omogućiti da možeš da se pokoriš iz dubine srca sa zahvalnošću, umesto da pokažeš otpor i odbijanje. Kada ljudi mogu racionalno da pristupe svom kovu a zatim i da tačno identifikuju svoju poziciju, ponašaju se kao stvorena bića koja Bog želi na skroman način, rade pravilno ono što treba na osnovu svog originalnog kova, i potpuno posvećuju svoju odanost i trud, oni postižu Božje zadovoljstvo” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Božje reči su mi dale put praktične primene. Uprkos mom slabom kovu, Bog prema meni nije loše postupao. Čuvanje crkvenog poseda zahtevalo je odgovornost i posvećenost detaljima. Redovno sam morao da proveravam i održavam posed. Kad sam radio savesno, bio sam u stanju da sve to obavljam i ta dužnost mi je odgovarala. Treba da znam gde mi je mesto i da odano obavljam svoju dužnost najbolje što mogu. Pomislio sam na Božje reči koje kažu: „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako obavlja svoju dužnost, svako na svom mestu i daje sve od sebe – svaka iskra ima svoj zrak svetlosti – i traži zrelost u životu. Tako će Meni biti udovoljeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me jako ohrabrile i, duboko u sebi, želeo sam da cenim ovu dužnost. Kasnije, dok sam obavljao svoju dužnost čuvanja poseda, neprestano sam sumirao svoje greške i mane, utvrđivao sam gde sam prekršio načela i odmah sam ispravljao svoje probleme nakon što bih ih prepoznao. Kada ne bih mogao sam da ih prepoznam, molio sam se Bogu da mi ih On razotkrije. Davao sam sve od sebe da uradim sve što je bilo od koristi mom radu. Sve se to desilo zahvaljujući Božjim rečima koje su me usmeravale. Hvala Bogu!