Jednog dana u decembru 2013. godine, jedna sestra me je nazvala i rekla da je policija odvela mog sina. Kada sam čula tu vest, zaledila sam se i razmišljala: „Moj sin je vernik odskora i nema temelje. Tek je napustio svoj posao i počeo da izvršava svoju dužnost, kako je moguće da su ga već uhapsili?” Takođe sam se prisetila kako su mene uhapsili. Policija je koristila sva moguća sredstva mučenja kako bi me primorali da izdam crkvene starešine i novac, do te mere da sam pomislila da bi mi bolje bilo da umrem. Svaki od tih policajaca je okrutan i beskrupulozan; oni su đavoli! Oni gaje duboku mržnju prema vernicima u Boga; oni mogu da nas nasmrt pretuku i ostanu nekažnjeni. Bila sam zabrinuta i razmišljala sam: „Moj sin je još mlad i nikada nije iskusio tu vrstu patnje! Ako ne može da podnese mučenje i postane Juda, njegova prilika za spasenje biće potpuno izgubljena!” Razmišljajući o tom, razbolela sam se od brige. Sledećih nekoliko dana nisam mogla da jedem niti sam dobro spavala. Bilo je kao da mi je srce probodeno nožem; jedino sam želela da mogu da patim umesto svog sina. Neprestano sam se molila Bogu, tražila od Njega da brine o mom sinu i da ga zaštiti. Takođe sam gajila pritužbe u svom srcu i razmišljala: „Moj sin je napustio dom kako bi izvršavao svoju dužnost nakon što je tek počeo da veruje u Boga; zašto Bog nije brinuo o njemu i zaštitio ga? Ako ga policija ozbiljno ozledi, kako će se on snaći u budućnosti? A, ako ga prebiju na smrt, nikad ga više neću videti.” Što sam više razmišljala o tome, to sam bila više uznemirena, a srce mi je utonulo u tamu. Nisam bila u stanju da se smirim dok sam jela i pila Božje reči, a u sebi sam čak krivila starešine i delatnike što nisu postavili nekog zaduženog za održavanje bezbednog okruženja i što su doveli do toga da moj sin bude uhapšen. U tom periodu, bila sam jevanđeoski đakon u crkvi i bila sam prilično zauzeta, ali nisam bila u stanju da se fokusiram na posao; samo sam razmišljala o svom sinu.

Usred bola i bespomoćnosti, non-stop sam se molila Bogu, tražeći od Njega da brine o mom sinu i da ga zaštiti kako ne bi postao Juda i izdao braću i sestre. Nakon molitve, pomislila sam na Božje reči: „Sve što ti se događa, bilo da je dobro ili loše, trebalo bi da ti donese korist, a ne da te učini negativnim. Svejedno, treba da budeš u stanju da stvari posmatraš kao da stojiš na strani Boga, a ne da ih analiziraš ili proučavaš iz perspektive čoveka (bilo bi to odstupanje u tvom iskustvu)” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obećanja onima koji su usavršeni”). Sve stvari koje nam se dešavaju svakog dana, bile one dobre ili loše, postavio je Bog i one sve u sebi sadrže Božje namere. Što se tiče hapšenja mog sina, ja sam na to gledala iz perspektive tela, ne želeći da on pati. Zato sam mislila da je njegovo hapšenje nešto loše i čak sam krivila Boga što ga nije zaštitio. Pomislila sam na Jovovo iskustvo: kada je Jov izgubio svoje bogatstvo i imovinu, a njegova deca se suočila sa katastrofom, njegova žena ga je ismevala i tražila od njega da napusti Boga, ali Jov je ukorio svoju ženu, rekavši: „Brbljaš kao neka luda žena! Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je imao bogobojažljivo srce; bilo da je primao dobro ili nesreću, uvek je mogao da prihvati to od Boga, nije se žalio niti zgrešio svojim usnama i uvredio Boga, a bio je u stanju da se pokori Bogu i da veliča Njegovo sveto ime. Što se mene tiče, ja sam samo čula vest da mi je sin uhapšen, ali ne i da mu je život u opasnosti, ali sam počela da ulažem pritužbe i čak sam dozvolila da to utiče na moju dužnost. Moje ime nije moglo ni da se napiše pored Jovovog; bila sam tako ponižena! Molila sam se Bogu: „Bože! Moj sin je uhapšen dok je izvršavao svoju dužnost, a ja ne znam kako mu je sada. Plašim se da će postati Juda i da će biti kažnjen u budućnosti. Bože! Moje srce pati, a moje stanje je ometano dok izvršavam svoju dužnost. Molim Te, usmeri me da razmislim o svom problemu i da ga razumem.” Nakon molitve, pomislila sam na Božje reči： „Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i dostigao sam prezrenje ljudskih osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao ’drugi’; zbog osećanja, među ljudima sam bio zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek grabi priliku da pokupi svoju ’savest’; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me naziva nepravednim i nepravičnim i kaže da sam u Svom obavljanju stvari nesmotren prema čovekovim osećanjima. Da li i ja imam nekog srodnika na zemlji? Ko je ikada, poput Mene, radio danonoćno, ne pomišljajući ni na hranu ni na san, zarad čitavog Mog plana upravljanja? Kako bi se čovek mogao uporediti sa Bogom? Kako bi čovek mogao biti u skladu sa Bogom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Ljudski rod živi u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcima celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to nadilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Iz Božjih reči sam videla da Bog prezire kada ljudi žive u skladu sa svojim osećanjima. Kada ljudi postupaju u skladu sa osećanjima, oni jedino razmišljaju o porodičnim vezama i interesima tela, a uopšte ne tragaju za istinom ili za Božjom namerom; oni se opiru Bogu u svemu što rade. Upravo je to bio slučaj. Kada sam saznala da mi je sin uhapšen, moja prva pomisao je bila da će ga policija sigurno tući i primorati da porekne Boga i da izda crkvene starešine i delatnike. Mislila sam da ako moj sin ne može da podnese mučenje i postane Juda, izgubiće priliku da postigne spasenje, i ne samo da neće biti u stanju da ubuduće zadobije blagoslove, već će takođe biti kažnjen u paklu. Pošto je moj sin još uvek bio mlad, takođe sam se pitala kako će preživeti u budućnosti ako postane invalid nakon torture. A ako ga pretuku na smrt, izgubiću svog sina zauvek. Razmišljajući o tim ozbiljnim posledicama, u mom srcu su se pojavile pritužbe protiv Boga i krivila sam Boga što nije brinuo o mom sinu i zaštitio ga, čak sam pokušala da Ga urazumim i glasno sam protestvovala protiv Njega. Gde mi je bio razum? Gde mi je bila ljudskost? Videvši da ljudi koji žive u skladu sa svojim osećanjima mogu da se opiru Bogu bilo kad i bilo gde, postalo mi je jasno zašto nam je Bog razotkrio da su „osećanja Njegov neprijatelj”.

Tokom svog traganja, pročitala sam još Božjih reči： „Put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi. Niko od nas ne može da započne takav put. Do sada sam hodao mnogim krševitim, varljivim stazama i pretrpeo velike muke; ponekad sam čak bio toliko fatalno pogođen tugom da sam imao želju da vrištim, ali ostao sam na ovom putu do današnjeg dana. Uveren sam da je to put kojim Bog vodi, tako da podnosim muke svih patnji i nastavljam dalje. Jer ko može da pobegne od onoga što je Bog odredio? Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama. Ne tražim da oponašam druge, da idem putem kojim oni idu; sve što tražim jeste da ispunim Svoju posvećenost da do kraja hodam putem koji mi je namenjen. Ne tražim pomoć od drugih; da budem iskren, ne mogu ni da pomognem drugima. Izgleda da sam strašno osetljiv po tom pitanju. Ne znam šta drugi ljudi misle. To je zato što sam uvek verovao da Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Iz Božjih reči sam razumela da to koliko patnje čovek istrpi i koje okolnosti doživi u svom životu, još davno je odredio Bog. Trebalo bi da predam svog sina Bogu i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. To su razum i praktikovanje koje bi trebalo da imam. Moj sin nije proveo dugo vremena u veri (do tada), niti je rasuđivao kada je u pitanju suština mržnje prema Bogu i istini od strane velike crvene aždaje. To što je bio uhapšen i što će patiti, to je u sebi sadržalo Božju dobru volju i, još značajnije, lekcije koje je moj sin trebalo da nauči. Pomislila sam koliko je braće i sestara velika crvena aždaja uhapsila i proganjala i svi oni su mnogo propatili, ali ta iskustva su im dala pravu veru u Boga. Okruženi svim tim bolom i nesrećom, bili su voljni da zauvek trunu u zatvoru pre nego da izdaju Boga, čime su pobedili svoje telo i Sotonu i, na koncu, divno i gromoglasno svedočili Bogu. Takođe sam pomislila na sopstveno iskustvo sa hapšenjem. Iako je moje telo malo patilo tada i iako sam bila uplašena i slaba kada sam iskusila mučenje, kada sam se molila Bogu i kada su me usmeravale i vodile Njegove reči, i moja vera u Njega je takođe rasla. Kroz ovo iskustvo, ne samo da sam naučila da rasudim u vezi sa rđavom suštinom opiranja Bogu velike crvene aždaje, već sam takođe zadobila izvesno razumevanje Božje svemoći i suverenosti! Kada sam to razumela, bila sam voljna da predam svog sina Bogu i da dozvolim Bogu da orkestrira i uredi sve.

Mesec dana kasnije, moj sin se vratio, bledog lica i lošeg raspoloženja. Rast mog sina je bio mali i on se nije usudio da prizna da veruje u Svemogućeg Boga, pa su ga na kraju pustili. Nakon što je iskusio taj neuspeh, moj sin je naučio neke lekcije i bolje rasuđivao u vezi sa velikom crvenom aždajom. Takođe je video da je njegov rast mali i da njegova vera u Boga uopšte nije iskrena. Šest meseci kasnije, nastavio je da izvršava svoju dužnost.

Jednog oktobarskog dana 2023, primila sam pismo od crkve u kojem je pisalo da je moj sin opet uhapšen. Više od 30 ljudi iz crkve mog sina je bilo uhapšeno, uključujući starešine i delatnike. Pomislila sam na to kako moj sin već ima zatvorenički dosije i, kada bi policija otkrila da je izvršavao starešinske dužnosti, kako bi ga sigurno primorali da preda crkvene pare kao i starešine i delatnike, kao i da potpiše dokument kojim bi se odrekao vere. Bio je to period u kojem je Bog otkrivao ljude i razvrstavao ih prema njihovoj vrsti; kada bi Komunistička partija isprala mozak mom sinu ili kada on ne bi mogao da podnese mučenje i kada bi se odrekao svoje vere i izdao Boga, on bi time otvorio vrata pakla i izgubio svoju priliku da bude spasen. Razmišljajući o tome, osećala sam se kao da mi je nešto zariveno pravo u stomak, postala sam uznemirena u vezi sa sinovljevim šansama u budućnosti i njegovom sudbinom i nisam bila mentalno spremna da izvršavam svoju dužnost. U srcu sam se neprekidno molila za svog sina, traživši od Boga da pokaže milost i da zaštiti mog sina kako bi mogao da bezbedno prođe kroz ovaj težak period. Nekoliko braće i sestara je videlo da sam loše raspoložena, da po ceo dan teško uzdišem, pa su razgovarali u zajedništvu sa mnom o Božjoj nameri i pronalazili mnoge Njegove reči da mi pomognu. Shvatila sam da su me ponovo sputavala moja osećanja, pa sam se pomolila Bogu: „Bože! Policija je ponovo odvela mog sina. Ne mogu to da prevaziđem i plašim se za njegov život; molim Te, usmeri me da tragam za istinom i da me ne sputavaju osećanja po tom pitanju.”

Kasnije sam se prisetila Božje besede o prevazilaženju čovekovih očekivanja kada su u pitanju njegova deca, pa sam pronašla te reči i pročitala ih. Svemogući Bog kaže: „Pošto su shvatili stav koji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci, da li roditelji treba da otpuste svoja očekivanja od odrasle dece? Neki neuki roditelji ne mogu da proniknu u život ili sudbinu, ne priznaju Božju neprikosnovenost i skloni su da prave gluposti kada je reč o njihovoj deci. Na primer, kada se deca osamostale, ona mogu da se susretnu sa nekim neuobičajenim situacijama, s teškoćama ili većim nesrećama; neki se razboljevaju, neki se sude, neki se razvode, neki su žrtve laži i prevara, a neki budu oteti, povređeni, teško pretučeni ili suočeni sa smrću. Postoje čak i neki koji se odaju drogama i tome slično. Šta roditelji treba da rade u tim posebnim i bitnim situacijama? Kakva je tipična reakcija većine roditelja? Da li oni rade ono što treba da rade kao stvorena bića sa identitetom roditelja? Retko kad roditelji, kada čuju takve vesti, reaguju onako kako bi reagovali da se to desilo nekom neznancu. Većina roditelja brinu celu noć dok ne osede, iz noći u noć ne mogu oka da sklope, tokom dana nemaju apetit, razbijaju glavu razmišljajući, a neki čak i gorko plaču, dok im oči ne pocrvene i suze ne presuše. Oni se svesrdno mole Bogu, da Bog uzme u obzir njihovu veru i zaštiti njihovu decu, da im ukaže naklonost i blagoslovi ih, da pokaže milost i poštedi njihove živote. Sve ljudske slabosti roditelja, kao i ranjivost i osećanja prema deci razotkrivaju se u takvim situacijama. Šta se još otkriva? Njihovo buntovništvo protiv Boga. Oni kume Boga i mole Mu se, preklinjući Ga da zaštiti njihovu decu od velike nesreće. Čak i ako dođe do velike nesreće, mole se da im deca ne umru, da uspeju da umaknu opasnosti, da ih zli ljudi ne povrede, da im se bolesti ne pogoršaju, već da im se zdravlje poboljša i tome slično. Za šta se oni zaista mole? (Bože, tim molitvama oni upućuju zahteve Bogu, sa prizvukom žalbe.) S jedne strane, oni su izuzetno nezadovoljni što im deca stradaju i žale se da Bog nije smeo da dozvoli da se takve stvari dogode njihovoj deci. Njihovo nezadovoljstvo je pomešano sa žalbom i traže od Boga da promeni Svoje mišljenje, da ne postupa tako, da izbavi njihovu decu iz opasnosti, da ih čuva, da ih isceli, da im pomogne da izbegnu suđenja, da spreči nesreću kada iskrsne, i tome slično – ukratko, da sve ide glatko. Takvom molitvom, oni se s jedne strane žale Bogu, a s druge Mu postavljaju zahteve. Zar to nije ispoljavanje buntovništva? (Jeste.) Njihove reči podrazumevaju da ono što Bog radi nije ispravno niti dobro, da On ne treba tako da postupa. Pošto se radi o njihovoj deci, a oni su vernici, oni smatraju da Bog ne treba da dozvoli da se tako nešto dešava njihovoj deci. Njihova deca se razlikuju od drugih; treba da dobiju povlašćene blagoslove od Boga. Zbog njihove vere u Boga, On treba da blagoslovi njihovu decu, a ako to ne učini, oni se uznemire, plaču, besne i više ne žele da slede Boga. Ako im dete umre, osećaju da ni oni više ne mogu da žive. Da li je to osećaj koji im je na umu? (Jeste.) Zar to nije oblik protesta protiv Boga? (Jeste.) To je protest protiv Boga. (…) Kada Bog orkestrira ili vlada nad tuđom sudbinom, ti misliš da je to u redu sve dok nema nikakve veze s tobom. Ali misliš da On ne bi trebalo da bude u stanju da upravlja sudbinom tvoje dece? U Božjim očima, celokupno čovečanstvo je pod Božjom neprikosnovenošću, i niko ne može da pobegne od neprikosnovenosti i uređenja koje su postavile Božje ruke. Zašto bi tvoja deca bila izuzetak? Božju neprikosnovenost je odredio i isplanirao On. Da li je u redu da želiš to da promeniš? (Ne, nije.) Nije u redu. Stoga, ljudi ne smeju da čine nepromišljene ili nerazumne stvari. Šta god da Bog čini, zasniva se na uzrocima i posledicama iz prethodnih života – kakve to veze ima s tobom? Ako se opireš Božjoj neprikosnovenosti, tražiš smrt. To što ne želiš da tvoja deca prolaze kroz tako nešto proističe iz privrženosti, a ne iz pravde, milosrđa ili dobrote – to je samo posledica tvoje privrženosti. (…) Odnos koji zaista postoji između ljudi nije zasnovan na krvnom srodstvu, već je to odnos između živih bića koja je Bog stvorio. Takav odnos ne sadrži krvno srodstvo; on se svodi samo na odnos između dva samostalna živa bića. Kada tome pristupite iz takvog ugla, onda vi kao roditelji, kada vam decu zadesi loša sreća da se razbole ili da su im životi u opasnosti, treba pravilno da se suočite sa tim stvarima. Ne treba da se odreknete vremena koje vam je preostalo, puta koji treba da pređete, niti odgovornosti i obaveza koje treba da ispunite, zbog loše sreće vaše dece ili njihove smrti, već treba da se pravilno suočite s tim pitanjem. Ako imaš ispravne misli i gledišta i možeš da prozreš te stvari, onda ćeš biti u stanju da brzo prevaziđeš očaj, tugu i čežnju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da su ljudi, pre svega, nezavisna živa bića koja međusobno nisu u srodstvu. Tek kada se duša ponovo ovaploti i uđe u ovaj materijalni svet ljudi dobijaju porodice, muževe i žene, očeve i sinove, majke i ćerke, i druge slične srodne veze. Ali, kada pričamo o čovekovoj suštini, u početku ne postoji srodnost između ljudi. Međutim, ljudi ne mogu jasno da vide takve stvari, već stavljaju telesne porodične povezanosti i krvna srodstva iznad svega. Kada se njihova deca suoče sa nesrećom ili bolestima ili kada su životi njihove dece u opasnosti, roditelji žive unutar svojih osećanja i osećaju takav bol da čak požele da umru. Zapravo, koji put ljudi odaberu i kakvu patnju istrpe u svojim životima, još davno je odredio Bog i roditelji o tome ne odlučuju. Na primer, moje komšije. Taj bračni par je čitav svoj život živeo štedljivo, trošeći sav svoj teško zarađeni novac na svoju ćerku. Poslali su je u elitnu školu i pružili joj najbolje obrazovanje, u nadi da će moći da ima stabilan posao i finansijsku sigurnost u budućnosti. Međutim, njihova ćerka nije sledila ispravan put i počela je da se drogira još kao mlada. Na kraju je uhapšena zbog trgovine drogom i osuđena na 13 godina zatvora. Njeni roditelji su praktično sišli s uma. Pomislila sam i na jednu mladu sestru, čiji roditelji su mnogo godina radili daleko od kuće i poverili su njenom stricu da brine o njoj. Njeni roditelji nikada nisu obraćali pažnju na njeno školovanje, ali je ona na kraju upisala fakultet i sledila je svoju strinu i strica u veri u Boga. Sad ta sestra izvršava svoju dužnost i sledi ispravan put u životu. Put kojim ljudi idu nema nikakve veze sa tim kako su njihovi roditelji brinuli o njima, kako su ih obrazovali niti je to nešto što njihovi roditelji mogu da promene. Međutim, ja nisam mogla jasno da vidim te stvari, stalno sam brinula za sinovljeve šanse u budućnosti i njegovu sudbinu i nisam bila u stanju da normalno izvršavam svoju dužnost; to je čak omelo i moje jedenje i pijenje Božjih reči. Najviše od svega sam želela da patim umesto svog sina i čak sam zahtevala da ga Bog zaštiti od okrutnosti tih đavola i da se postara da moj sin bezbedno prođe kroz taj period. Da li sam imala i trunku razuma? Kada o tome malo bolje razmislim, kada je moj sin prvi put uhapšen, njegov rast je bio mali i on se nije usudio da prizna da veruje u Boga; nije imao svedočenje. 10 godina kasnije je ponovo uhapšen i Bog je to sigurno dozvolio. On je mom sinu dao priliku da se pokaje; On ga je testirao. Kada bi moj sin mogao da savlada sputavanja mračnog uticaja velike crvene aždaje, da rizikuje svoj život kako bi ostao postojan u svom svedočenju o Bogu, onda bi ovo njegovo hapšenje imalo duboki smisao i to bi bio način na koji bi on mogao da bude usavršen. Međutim, ja sam postupala na osnovu svojih osećanja i nisam tragala za Božjom namerom, mislivši da udobno okruženje u kojem njegovo telo ne pati donosi korist mom sinu. Način na koji sam gledala na stvari uopšte nije bio u skladu sa Božjom namerom; bio je besmislen! Da li će moj sin ovog puta moći da ostane postojan u svom svedočenju zavisilo je od njegove suštine, od onoga ka čemu je obično stremio i puta kojim je hodao. Ne bi trebalo da budem previše uznemirena u vezi sa budućim šansama i sudbinom svog sina, niti da idem tako daleko da okrivljujem Boga i žalim se na braću i sestre. Kada sam to shvatila, bilo mi je malo lakše oko srca.

Tokom svog traganja, čitala sam još Božjih reči： „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer na njihovu sudbinu ne utiče ništa sem Stvoriteljevog predodređenja. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Naravno, oni nehotice ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Bog je veoma jasno govorio o obavezama roditelja prema njihovoj deci. Moja odgovornost, kao roditelja, jeste da podignem svog sina dok ne odraste, da obezbedim da raste zdravo, da ga dovedem pred Boga, da mu kažem da njegov život potiče od Boga i da se postaram da veruje u Boga i da hoda ispravnim putem. To su moje odgovornosti i obaveze kao roditelja. A to da li će moj sin ostati postojan u svom svedočenju nakon hapšenja i da li će njegov budući ishod i odredište doneti blagoslove ili kaznu nisu stvari koje mogu da promenim. Kao stvoreno biće, trebalo bi da sa razumom prihvatim Božju suverenost i uređenja i da im se pokorim. Jedino je to u skladu sa Božjom namerom. Kada sam to razumela, moje srce je bilo potpuno oslobođeno. Bez obzira da li je moj sin ostao postojan u svom svedočenju i da li će primiti blagoslove ili nesreću u budućnosti, bila sam voljna da to prihvatim i da se tome pokorim.

Sada, kada pomislim na svog sina, iako se i dalje pomalo zabrinem, to ne utiče na moje stanje i mogu normalno da izvršavam svoju dužnost. Zahvaljujem se Bogu od srca!