Imam tri starije sestre. One i njihovi muževi rade u ministarstvima. Neki su predsedavajući Narodne političke konsultativne konferencije, dok su drugi lideri ili rukovodioci u vladinim agencijama. Ljudi im zavide i cene ih. Svi kažu: „Pogledaj svoje starije sestre. Sve su bolje od najmlađe!” Kad god bih čula tako nešto, u srcu bih osetila tihu tugu. Sve moje starije sestre bile su tako izuzetne, a moj muž i ja smo bili samo opšte rukovodeće osoblje u jednoj firmi, bez moći ili uticaja. Zaista me je bilo sramota i nisam imala čime da se pohvalim pred drugima. Počela sam da razmišljam: „Nikada neću postići ništa u ovom životu. Moram da položim nade u svog sina i da se nadam da će, kada poraste, sigurno naći dobar posao. U najmanju ruku, čak i ako ne postane državni službenik, mora da radi u nekoj državnoj agenciji ili javnoj ustanovi. Kada bi moj sin mogao da se izdvoji iz gomile i nađe ugledan posao, i ja bih mogla da uživam u njegovoj slavi.” Moj sin je tek bio krenuo u osnovnu školu kada sam počela da pravim planove za njega. U to vreme postojala je privatna škola koja je nudila bolje obrazovanje. Povukla sam veze i potrošila novac da bi moj sin mogao da je pohađa. Želela sam da bude dobar đak kako bi se kasnije upisao na fakultet. Nažalost, sin me je malo razočarao. Ne samo da nije marljivo učio, već je redovno bežao iz škole. Uvek je prkosio nastavnicima, a kasnije nije čak ni hteo da ide u školu. Počela sam da brinem da će, ako ne bude išao u školu, završiti na đubrištu. Da li bi mogao da ima neke dobre izglede posle toga? Često sam mu govorila: „Moraš da učiš da bi u budućnosti, kada se upišeš na dobar fakultet i nađeš dobar posao, bio veoma ugledan. Svi tvoji stariji rođaci studiraju. Ako ne budeš vredno učio, onda ćeš u budućnosti morati da se baviš napornim fizičkim poslom i ljudi će te celog života gledati s visine.” Ali moj sin nije hteo da sluša, i često se krio od mene. Kada bi se vratio iz škole, nešto bi pojeo i otišao u svoju sobu, rekavši da treba da uradi domaći zadatak. Htela sam da razgovaram o njegovom školovanju, ali on nije obraćao pažnju na mene. Pomislila sam: „Ako ti ja, kao tvoja majka, naprosto dozvolim da se tako ponašaš i ne uzmem te u svoje ruke, da li ćeš moći da budeš uspešan u budućnosti?” Zapisala sam svoje brige i strepnje i s puno strpljenja i iskreno porazgovarala s njim. Ali moj sin naprosto nije hteo da sluša i redovno je bežao iz škole. Plašila sam se da će upasti u loše društvo, pa sam zamolila nekoga da ga ubaci u vojsku. Nadala sam se da može da se upiše u vojnu školu. Ako bi na kraju mogao da bude vojno lice, to bi bilo sjajno. Na taj način, ako me neko kasnije pita, „Čime se bavi tvoj sin?” Moći ću samouvereno da kažem: „Moj sin je vojno lice.” Zato sam ga poslala u vojsku kada je imao petnaest godina. Nakon što mu je istekao trogodišnji vojni rok, želela sam da iskoristim vezu da ga pošaljem u vojnu školu na dalju obuku, ali on to nije hteo i bio je odlučan u želji da bude demobilisan. Pokušala sam na sve načine da ga ubedim, gotovo da sam promukla od silne uzaludne priče, ali on je ipak ostao pri svome. Po povratku je dobio posao običnog železničkog radnika. Bila sam veoma nezadovoljna tim njegovim poslom. Deca mojih starijih sestara su išla ka karijerama državnih zvaničnika. Imali su ugledne i prestižne poslove, zarađivali mnogo novca, a ljudi su ih cenili gde god bi se pojavili. A s druge strane, moj sin nije imao ni dobro obrazovanje ni dobar posao. Kako je mogao da bude takvo razočarenje? Zar nisam sve učinila za njegovo dobro? Kako je mogao da ne razume? U to vreme sam često plakala kada sam bila sama i bilo me je previše sramota da viđam ljude. Da li će život mog sina zaista biti prosečan i patetičan kao moj? Ako ljudi koji su me poznavali saznaju, onda ko zna šta će reći o meni ili kako će mi se rugati iza leđa! Ne. Nije moglo tako da se nastavi. Morala sam da nađem način da moj sin bude premešten na dobar posao. Nisam mogla da ga pustim da ceo život bude običan radnik! Svuda sam počela da tražim veze. Moje starije sestre su takođe pomogle u kontaktiranju nekoliko poslodavaca, ali na kraju ništa nije bilo od toga zbog nedostatka obrazovanja mog sina. Razbijala sam glavu oko sinovog posla, toliko da mi se srce razbolelo. Moja porodica me je savetovala da pustim da stvari idu svojim tokom, ali nisam bila voljna da odustanem. Zatim sam naterala muža da zamoli nekoga da pronađe vezu koja bi našem sinu mogla da obezbedi premeštaj. Na kraju, posle mnogo brige i mnogo potrošenog novca, sinu ipak nisam obezbedila posao. Zbog toga što mu nisam našla pristojan posao, nisam mu dala da radi tri godine – samo sam ga terala da sedi kod kuće. On je tada postajao sve dekadentniji. Ako nije igrao igrice, svakog dana je bio napolju, gde je jeo, pio i provodio se. U to vreme sam razmišljala samo o tome kako da svom sinu nađem pristojan posao. Zbog toga nisam mogla ni da jedem ni da spavam, a život mi je bio težak i naporan. Baš kada sam bila toliko zabrinuta i osećala da nema dalje, jevanđelje Svemogućeg Boga došlo je do mene. Kada sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, Često sam se okupljala i obavljala dužnosti sa braćom i sestrama. Kada sam to radila, osećala sam se srećno i oslobođeno. Međutim, kada sam imala slobodnog vremena, nisam mogla da ne brinem zbog sinovog posla.

Jednog dana sam pročitala sledeće Božje reči: „Kad neko napusti roditelje i osamostali se, društveni uslovi sa kojima se suočava, kao i vrsta posla i karijere koji su mu dostupni, sudbinski su određeni i nemaju nikakve veze s roditeljima. Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu da bi kasnije, nakon što diplomiraju, pronašli zadovoljavajući posao i tako načinili trijumfalan prvi korak na svom životnom putu. Neki nauče mnogo različitih veština i ovladaju njima, ali nikad ne pronađu ni posao ni radno mesto koje bi im odgovaralo, a kamoli da naprave karijeru; na samom početku svog životnog puta, oni nalaze da su na svakom koraku osujećeni i ophrvani nevoljama, da su im izgledi turobni, a životi neizvesni. Neki marljivo studiraju, ali im ipak za dlaku izmiče svaka prilika da steknu visoko obrazovanje; čini se kao da im je suđeno da nikad ne uspeju, jer im se već prva težnja na životnom putu pretvorila u dim. Ne znajući je li put pred njima ravan ili kamenit, oni po prvi put osećaju da ljudska sudbina obiluje promenljivim faktorima, te stoga na život gledaju s iščekivanjem i strahom. Neki ljudi, uprkos tome što nisu naročito dobro obrazovani, pišu knjige i steknu neku slavu; neki su, pak, iako gotovo sasvim nepismeni, uspešni u biznisu i sposobni da se od toga izdržavaju… Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Pročitala sam taj odlomak nekoliko puta. Što sam ga više čitala, to sam više osećala da je ono što je Bog rekao potpuno tačno. Kao što Božje reči kažu, uvek sam imala svoje ideje i planove, i nadala se da će moj sin dobiti dobar posao uz koji idu poštovanje i prestiž. Međutim, ljudi ništa od toga ne mogu da isplaniraju, jer je Bog neprikosnoven nad svim našim sudbinama i uređuje ih. Svoje želje ne možemo da ostvarimo oslanjajući se na sopstvene napore i borbu. Skupo sam platila sinovo školovanje u privatnoj školi. Sve je to bilo da bi marljivo učio i imao dobar posao i dobre izglede u budućnosti. Ali on je naprosto odbijao da sluša i često je bežao iz škole. Ozbiljno i iskreno sam pokušala da ga naučim, ali ne samo da me nije slušao, već me je i izbegavao. Kasnije sam ga poslala u vojsku, nadajući se da će se u budućnosti upisati u vojnu školu i postati oficir. Međutim, on me i dalje nije slušao i insistirao je da bude demobilisan, da bi kasnije postao običan železničar. Nisam bila voljna da odustanem, jer je posao mog sina nimalo nije ispunjavao moja očekivanja. Svuda sam tražila, koristeći svoje veze i pokušavajući da povučem konce i bila sam spremna da platim bilo koju cenu da bi moj sin dobio idealan posao. Ali posle nekoliko godina mučenja i ogromne količine utrošenog novca i truda, moje želje se na kraju nisu ostvarile. Iz Božjih reči sam shvatila da posao koji će osoba obavljati tokom svog života nije određen njenim vrednim radom, ambicijom ili željom. Bog je odavno odredio koje će poslove čovek obavljati u ovom životu i kakva je njegova sudbina. Ne zavisi od mene koji posao moj sin može da radi i kakvi će mu biti izgledi. To je Bog predodredio. Ma koliko ja planirala ili tražila od ljudi da upotrebe svoje veze, od toga nije bilo koristi; sve je bilo uzalud. Ne samo da je takav život bio iscrpljujući, već sam od sina napravila dekadentnu osobu. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu. Bila sam spremna da svog sina poverim Bogu i da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Nakon molitve, osećala sam se mnogo opuštenije.

Kasnije su kod mene došle dve kolege iz sinove firme da saznaju šta se dešava. Rekli su da moj sin nije radio nekoliko godina i da će, ako tako nastavi, biti automatski smenjen. Kada sam to čula, ponovo sam se osetila zbunjeno: „Da li će moj sin u budućnosti biti samo običan radnik?” I dalje nisam bila voljna da to prihvatim, pa sam pitala sina: „Ako se sada vratiš na posao, bićeš zauvek samo radnik. Šta želiš da radiš?” Nisam to očekivala, ali on je pristao da ide na posao. Setila sam se sledećih Božjih reči: „Nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Prirodno, nehotice, oni ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Bog je već uredio sudbinu mog sina, kao i kojim će se poslovima baviti tokom svog života. Sada je moj sin odrastao i treba da ga otpustim. Pošto je voljan da ide na posao, treba da ga pustim. Nedugo zatim, moj sin se vratio u firmu na posao.

Nekoliko godina je prošlo u trenu. Iako sam donekle uspela da otpustim problem posla svog sina, za kinesku Novu godinu i druge praznike, kada se cela porodica okupljala, i kada sam slušala starije sestre kako pričaju o tome kako su njihovi sinovi uspešni, osećala sam se malodušno. Uvek sam se osećala kao da manje vredim od njih i nisam mogla da dođem do reči. U srcu sam imala osećaj koji nisam mogla da opišem. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, iz Tvojih reči sam shvatila da Ti neprikosnoveno upravljaš ljudskim sudbinama. Ali zašto se ja, kada čujem starije sestre kako pričaju o uspesima svojih sinova, osećam tužno, kao da sam manje vredna od njih? Dragi Bože, da li možeš da me usmeriš da razumem sopstvene probleme?”

Jednom, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da je razlog moje uznemirenosti kada sam slušala sestre da veličaju uspeh svojih sinova to što sam slavi i dobitku pridavala preveliki značaj. Živela sam prema pogrešnim mislima i pogledima koje je Sotona usadio ljudima, poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Cilj je da budemo iznad drugih i da se istaknemo”. Verovala sam da ću, ako budem imala slavu i dobitak, imati sve, te da će mi ljudi zavideti i da će me ceniti gde god da odem, i da ću uživati u prestižu. Mislila sam da ću moći ponosno da stojim pred drugima i da nastupam samouvereno. Mislila sam da ću samo ako živim na taj način imati dostojanstva. Kada sam videla da su sve moje starije sestre i njihovi muževi ugledne ličnosti i da ih cene gde god da se pojave, izuzetno sam im zavidela i želela sam da budem kao oni. Želela sam da budem cenjena i da takođe uživam u slavi i dobitku. Kada nisam ostvarila svoje želje, položila sam svoje nade u sina, nadajući se da će naći pristojan posao. Tako bih mogla ponosno da stojim i da živim prestižan život. Zato sam bila voljna da platim bilo koju cenu da odgojim sina. Međutim, stvari nisu ispale onako kako sam želela. Sin me naprosto nije slušao i završio je kao radnik. Kada sam videla da su moje nade propale, osetila sam veliku teskobu. Stalno sam se osećala kao da ne mogu ljude da pogledam u oči i da svakodnevno patim. Nisam bila voljna da vidim svog sina kako živi prosečnim, beznačajnim životom, pa sam trošila novac da nađem vezu da mi sin bude premešten na novi posao. Na kraju sam potrošila mnogo novca, ali novi posao nisam uspela da mu nađem. Moj sin je besposlen čamio kod kuće i postao je beskoristan. Patila sam od jurnjave za slavom i dobitkom, brinući samo o sopstvenom ugledu i sopstvenim interesima. Uopšte nisam uzimala u obzir osećanja svog sina, pa sam ga terala da ostvari moje neostvarene snove. Ne samo da je to njega ometalo, već sam i ja živela u teškoj muci. Te sotonske misli i gledišta samo nanose ljudima štetu. One su kao nevidljivi okovi, čvrsto me stežu, i čine me spremnom da trošim vreme i trud za njih čak i kada me prave budalom. Kako sam samo bila glupa! Kada sam to shvatila, izgledalo je kao da se čvor koji mi je dugi niz godina bio u srcu iznenada odvezao. Bez saveta Božjih reči, potonula bih duboko u glib jurnjave za slavom i dobitkom, nesposobna da se otrgnem. Zahvalila sam se na savetima Božjih reči! Sada sam imala određeno razumevanje o sopstvenim pogrešnim težnjama u prošlosti i bila sam donekle u stanju da raspoznam načine na koje Sotona kvari ljude. Nisam bila voljna da nastavim da živim po Sotoninim mislima i gledištima i rešila sam da prestanem da se mešam u posao svog sina.

Posle sam pročitala odlomak Božjih reči i naučila kako da se ispravno odnosim prema sinovom poslu. Svemogući Bog kaže: „Bog je odredio da će čovek biti običan delatnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki zvaničnik, da planira i uređuje stvari za svoju budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cehova, pokušavajući da kontroliše svoj život i budućnost. Nije li to bezumno? (Jeste.) (…) nijedan roditelj ne želi da njegova deca budu prosjaci. Ali ipak, oni ne moraju da insistiraju da njihova deca uspeju u životu i postanu visoki zvaničnici ili uticajni ljudi u višoj društvenoj klasi. Koje su prednosti pripadanja višoj društvenoj klasi? Koje su prednosti uspeha u životu? To je blatište, to nije dobro. Da li je dobro postati slavna ličnost, značajna ličnost, natčovek ili osoba sa položajem i statusom? Život obične osobe je najudobniji. Šta fali nešto siromašnijem, težem, napornijem životu, s nešto lošijom hranom i odećom? U najmanju ruku, jedna stvar je zagarantovana, pošto ne živiš usred društvenih trendova visoke klase, ti ćeš, u najmanju ruku, biti manje grešan i manje ćeš se opirati Bogu. Kao obična osoba, nećeš se suočavati sa tako velikim ili čestim iskušenjima. Iako će ti život biti malo teži, bar ti duh neće biti umoran. Razmisli o tome, kao radnik, treba da brineš samo o tri obroka dnevno. Drugačije je kada si zvaničnik. Moraš da se boriš i nećeš znati kada će doći dan kada tvoja pozicija više neće biti sigurna. I to neće biti kraj, ljudi koje si uvredio će te tražiti da podmire račune i mučiće te. Život je veoma zamoran za poznate ličnosti, značajne i bogate ljude. Bogati ljudi se uvek plaše da u budućnosti neće biti toliko bogati i da neće moći da nastave da žive ako se to desi. Poznate ličnosti se uvek brinu da će njihova slava proći, i uvek žele da zaštite svoju slavu, bojeći se da će ih ova era i trendovi eliminisati. Njihovi životi su veoma naporni! Roditelji nikada ne prozru takve stvari, i uvek žele da gurnu svoju decu usred te borbe, bacajući ih među lavove i u blatište” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da treba da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i predodređenosti u vezi sa poslom mog sina. Nema ničeg lošeg u tome što si radnik: imaš dovoljno za odeću i hranu i za normalan život. Zar to nije veoma dobro? Međutim, oduvek sam želela da moj sin krene putem državnog zvaničnika, ili da postane vojno lice i da radi u nekom odeljenju u vladi. Shvatila sam da se divim moći i statusu, a ja sam u stvari gurala svog sina u ambis! Na površini se čini da su državne agencije ugledne. Ljudi koji izlaze iz njih svi nose odela i kožne cipele. Svi izgledaju veoma prestižno. Ali u stvarnosti, to je najmračnije mesto koje postoji. Uzmimo za primer sinove mojih starijih sestara. Iako se nalaze na rukovodećim pozicijama u svojim organizacijama, i imaju mnogo moći i uticaja, oni u životu nisu srećni. Oni samo govore o tome kako da koriste veze da bi zaštitili sopstveni položaj. Brinu se da će jednog dana izgubiti položaje i da će ih drugi kinjiti. Oni zaista žive na oštrici noža. Ako radite u državnoj agenciji, verovatno ćete biti uvučeni u razne vrste borbi za moć i nećete moći da pobegnete, sve i da želite. Neki su služili svim srcem i postali Sotonini saučesnici. Tu nema više ni savesti, ni moralnih načela, ni ljudskog dostojanstva. Nema te loše stvari koju nisu počinili, i čine zlo u mnogim oblicima. Oni su na kraju kao žrtva prineti Sotoni. Ali ja nisam bila u stanju to da prozrem, pa sam čak i svog sina gurala ka državnim agencijama. Zaista sam bila previše glupa! Posao koji Bog uredi ljudima dovoljan je za održavanje normalnog života. Kao što Bog kaže: „Biti srećan samo zato što imaš šta da jedeš i šta da obučeš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (20)”). Verovala sam u Boga dugi niz godina, ali nikada nisam proživljavala stvarnost Božjih reči. Moj pogled na stvari se nije mnogo promenio i moji stavovi o tome čemu treba težiti bili su isti kao i stavovi svetovnih ljudi. Obožavala sam moć i težila sam za slavom, dobitkom i statusom. Čak sam i svog sina gurala ka ponoru i blatu kako bih ostvarila svoj cilj. Da sam sina poslala u politiku, bio bi uvučen u sukobe i na kraju bi se i javno i tajno borio protiv drugih. Po ceo dan bi morao da bude podozriv prema nekoj osobi, ili oprezan prema drugoj osobi, primenjujući smicalice i trikove. Ko zna šta bi na kraju sve uradio! Zar to što sam gurala sina u tako nešto da bih zadovoljila svoj ponos i status nije bilo nanošenje štete svom detetu? Iako je moj sin sada običan radnik, i malo fizički pati i pomalo je umoran, njegov život nije zamoran kao život njegovih rođaka. Niti je uvučen u intrige i borbe. Ne treba da brine o gubitku položaja, a život mu je opušten i spokojan. Može sam sebe da izdržava. Zar to nije sjajno? Božja uređenja su uvek prikladna.

Kasnije sam tragala po Božjim rečima. Kao roditelji, ne treba stalno da očekujemo da se naša deca izdvajaju iz gomile. Dakle, koji je ispravan način ophođenja prema našoj deci? Pročitala sam sledeće Božje reči: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Roditelji samo treba da ispune svoje obaveze prema svojoj deci, da ih vaspitavaju i da ih odgoje da postanu odrasle osobe. Ne moraju da odgoje svoju decu da budu nadareni pojedinci. Da li je to lako postići? (Jeste.) To je lako – ne moraš da snosiš nikakvu odgovornost za budućnost ili život svoje dece, niti da praviš planove za njih, niti da pretpostavljaš kakvi će ljudi postati, kakav će im život biti u budućnosti, u kakvim će se društvenim krugovima kasnije kretati, kakav će im biti kvalitet života na ovom svetu, ili kakav će status imati među ljudima. Ne moraš da pretpostavljaš, niti da kontrolišeš te stvari; samo moraš naprosto da ispuniš svoje roditeljske odgovornosti. Eto koliko je to jednostavno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). U Božjim rečima sam pronašla put primene. Odgovornosti roditelja prema svojoj deci pre nego što odrastu su da ih vaspitavaju i da ih odgajaju da postanu odrasle osobe i da ih usmere da idu ispravnim putem. Roditelji treba da otpuste svoju odraslu decu i da ih puste da žive svoje živote. Kada je njihovoj deci potrebna pomoć, roditelji mogu da im pomognu u skladu sa njihovim stvarnim okolnostima. Sada je moj sin odrastao. Misli svojom glavom i donosi sopstvene odluke. Ne treba da se mešam i orkestriram njegov život da bih zadovoljila sopstvene želje. Ono što mogu da učinim jeste da mu dam predloge i savete kada ima neke teškoće i da mu dam pozitivne smernice. Ali krajnje odluke su njegove. U budućnosti, pitanja kao što su da li će zauvek ostati radnik, s kojim ljudima i stvarima će doći u dodir, i kakav će život voditi, to je sve Bog uredio. Ništa od toga nije pod mojom kontrolom. Ono što mogu da učinim jeste da se pokorim i ispunim odgovornosti roditelja. Sada se više ne brinem i ne zamaram se oko sinovog posla i više mi zbog toga nije neprijatno, niti me to sputava. Mogu da utišam svoje srce i da ga posvetim svojim dužnostima. Takav način života mi srce ispunjava mirom i spokojem.