Bilo nas je petoro braće i sestara, a ja sam bila najstarija. Moj otac je mnogo godina radio daleko od kuće, a svi kućni poslovi su pali na moju majku. Videla sam da je moja majka bila preopterećena i da je mukotrpno radila, pa sam u trećem razredu napustila školu i pomagala majci oko zemlje i stoke. Često sam bila toliko umorna da su me bolela leđa i mislila sam kako je ovakav život previše težak. Kasnije je moj rođak upisao fakultet, a cela porodica je bila veoma srećna. Moji roditelji su ga često hvalili govoreći da je izgradio ime. U to vreme sam imala ideju: U svom životu nikada nisam stekla dobro obrazovanje niti sam imala priliku da napravim nešto od sebe. Ali, kada budem imala decu, definitivno ću ih odgajati tako da budu uspešni, da bismo mogli da pobegnemo od ovog gorkog života punog znoja i muke i da bismo stekli divljenje i poštovanje rođaka i komšija, donoseći čast porodici.

Kada sam se udala, dobila sam dvoje dece. Kada su bili u osnovnoj školi, moja majka je verovala u Boga. Ponekad bi ih okupila i molila se zajedno sa njima. Čak su je naučili i da čita. Ali tada sam svim srcem želela da moja deca uče, pa kada sam to videla, rekla sam svojoj majci: „Veruj u šta hoćeš, ali nemoj držati okupljanja sa mojom decom i ometati ih u učenju.” Kasnije sam i ja prihvatila Božje delo poslednjih dana, ali sam stavila poseban naglasak na studije i ocene moje dece, a čak i kad sam povremeno išla na okupljanja, gledala bih samo da to odradim. Da bih zaradila još novca i omogućila deci da steknu dobro obrazovanje, putovala sam svuda sa svojim mužem skupljajući reciklažni materijal. Svakog dana sam radila od jutra do mraka i bila sam toliko umorna da me je celo telo bolelo, ali nisam dopuštala sebi da se odmorim. Imala sam samo jednu misao u glavi: ma koliko se mučila, morala sam da im omogućim dobro obrazovanje, kako bi u budućnosti mogli da upišu prestižne fakultete i imaju dobre izglede. Iako sam bila iscrpljena bilo je vredno toga.

Jednom sam se vratila kući da posetim svoju decu i kada mi je majka rekla da je moj sin pokvario ocene, tako sam se naljutila i grdila sam sina dugo, govoreći: „Misliš da je meni lako da odem i zaradim novac? Svi gledaju sa nipodaštavanjem nas koji skupljamo otpad – zar ne trpim sve ovo zbog vas dvoje? Ako ne budeš vredno učio, šta ćeš da radiš?” Moj sin je počeo da plače i rekao: „Mama, pogrešio sam.” Kasnije sam se plašila da moja majka ne može da izdrži sa dvoje dece i brinula sam da će njihovo učenje i ocene da se pogoršaju, tako da sam iznajmila prostor u blizini škole moje dece i pokrenula mali biznis tamo, kako bih iskoristila priliku da pratim obrazovanje moje dvoje dece, sve do upisa u srednju školu. Tih godina sam sve svoje misli posvećivala svojoj deci. Da bi moja deca mogla da upišu fakultet držala sam ih pod strogom kontrolom i nisu imali ni sekunde slobodnog vremena. Ako bi se predugo zadržali u kupatilu, govorila sam im da požure; ponekad kada su želeli da izađu napolje i igraju se ili da gledaju televiziju i da se opuste, grdila sam ih, govoreći: „Pogledajte vašeg ujaka! Upisao je prestižan fakultet i našao ugledan posao. Svi njegovi rođaci i komšije mu se dive. Trebalo bi da učite od njega. Ako se sada ne mučite i ne stičete više znanja, kako ćete posle imati dobar život? Kao što izreka kaže: ’Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha.’” Ponekad bih im čak pričala klasične priče o ljudima koji svojim studijama marljivo pristupaju, da ih podstaknem da dobro uče. Deca rekoše bespomoćno: „Mama, prestani da pričaš. Već smo zapamtili sve što si rekla. Opusti se, definitivno ćemo se upisati na fakultet zbog tebe!” U to vreme sam svakog dana ustajala u 5 sati, da bih napravila doručak i da bih svojoj deci uštedela vreme. Uveče bih im pripremala večeru i nosila im u školu da jedu. Kada bi kasno uveče završili učenje u školi, došli bi kući i nastavili da uče. Plašila sam se da se ne ulenje, pa sam im često pravila društvo do ponoći. U njihovom svakodnevnom životu takođe sam razmišljala o svim načinima da im regulišem obroke. Čula sam da je supa od karaša dobra za mozak, pa sam im je često spremala i čak sam im kupila specijalno mleko za mozak učenika kao i tonik za mozak. Svaki dan su morali da jedu po jedno jaje iz slobodnog uzgoja. Kupila bih sve za šta sam čula da je dobro za dečiji organizam. Radila sam to da svog sina učinim pametnijim kako bi dobio bolje ocene na testu. Oboje su se zaista trudili, a ocene su bile sve bolje. Ćerka se konačno upisala na fakultet, a moj sin je sa svojim rezultatima probnog testa bio među pet najboljih učenika. Bila sam veoma srećna: „Ako ovako nastavimo za mog sina ne bi trebalo da bude problem da upiše željeni fakultet.” Kasnije sam još pažljivije nadgledala sina.

Kako su se približavali prijemni ispiti za fakultet, moj sin je bio pod velikim stresom i noću nije mogao da spava. Na kraju se razboleo sa povišenom temeraturom i kašljem. Lekovi i injekcije nisu imali nikakav efekat, a ocene su mu bile u slobodnom padu. Ono što sam videla zabolelo me je do srži. Plašila sam se da njegovo telo neće moći da izdrži, ako nastavi da uči, a presudni trenutak samo što nije stigao. Stanje mog sina se i dalje nije poboljšavalo, a ocene su mu bile sve lošije – kako bi mogao imati dobre izglede u budućnosti? Ne bi li moji napori poslednjih godina bili uzaludni? To je bilo neprihvatljivo. Da bi moj sin postigao dobre rezultate i imao dobre izglede za budućnost, morala sam da ga teram da uči više nego inače. Posle toga sam svakog dana sedela kraj uzglavlja mog sina i gledala ga kako uči. Kada me je sin video kako buljim u njega, rekao je bespomoćno: „Ako u budućnosti budem imao decu, sigurno ih neću vaspitavati kao ti. Treba im dati malo slobode i pustiti ih da igraju košarku ili stoni tenis.” Kada sam čula svog sina da to govori, duša me je zabolela, ali da bi se istakao i imao dobar život u budućnosti, morala sam to da uradim. Kada sam videla da se njegovo zdravstveno stanje ne poboljšava, mnogo sam se zabrinula, razmišljajući: „Ako se zdravstveno stanje mog sina ne popravi do prijemnog ispita, to će definitivno uticati na njegov učinak. Ako slučajno prođe loše na testu, neće li svi moji prethodni napori biti uzaludni? Naši rođaci i komšije će me neminovno ismevati. Uložila sam toliko truda i platila ogromnu cenu, ali na kraju ću ostati bez ičega. Šta će biti sa mojom reputacijom?” Da bih što pre izlečila bolest svog sina obraćala sam se doktorima tražeći lek svuda, ali se stanje mog sina i dalje nije popravljalo. Moje lice je svakodnevno bilo izobličeno od brige i teško sam disala, misleći samo na to kada će se njegovo stanje poboljšati. Taman kad sam stigla u ćorsokak, setila sam se da sam Hrišćanka i da treba da poverim ove teškoće Bogu i da se ugledam na Njega. Tada sam stala pred Boga u molitvi, govoreći: „O, Bože! Moj sin je uzimao lekove i primao injekcije za svoju bolest, ali mu se stanje još nije poboljšalo. Uskoro će prijemni ispit za fakultet, a ja ne znam šta da radim. O Bože, molim te, daj mi garanciju da će se stanje mog sina brzo poboljšati.” Jedne noći dok sam šetala srela sam jednu sestru. Pitala me je kako sam u poslednje vreme. Ispričala sam joj o svojim patnjama i razgovarala je sa mnom, rekavši: „Mi verujemo u Boga. Treba da poveriš Bogu učenje svog sina kao i njegovo stanje – neka se Bog pobrine o tome.” Sestra mi je čak i pročitala odlomak Božjih reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? (…) Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Takođe sam razumela da je za stvorena bića Bog odredio koliko ko patnje u ovom životu treba da izdrži i u koliko blagoslova treba da uživa – to niko ne može da promeni. Ljudi misle o svemu zarad svoje sudbine i budućnosti, jure okolo i bave se slavom i dobiti, ali bez obzira na to koliko novca zarađuju i koliko im je visoko obrazovanje, ne mogu da promene ni svoju ni tuđu sudbinu. Razmišljala sam o tome kako sam, zarad težnje da budem izvanredna i donesem čast svojoj porodici, da živim uzvišenim životom, svoje neostvarene snove prebacila na svoju decu ulažući tako puno truda u njih. Da bismo im omogućili dobro obrazovanje, moj muž i ja smo se borili da radimo i zarađujemo, pa smo, čak i kad smo padali od iscrpljenosti, nastavljali da radimo. Sve dok su se naša deca isticala svojim zalaganjem, naša patnja i iscrpljenost su bili vredni toga. S ciljem da se moja deca upišu na prestižne fakultete, nisam im dala nikakvu slobodu. Mom sinu su živci bili jako napeti i nije smeo ništa da kaže iako je loše spavao. Gledala sam ga kako uči čak i dok je kašljao i bio bolestan. Sve što sam mu pružila bio je pritisak na njegove živce i neizrecivo mučenje. Kontrolisala sam ga i imala ambicije da promenim njegovu sudbinu – to nije bilo pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima; to je bila pobuna protiv Boga! Shvativši to, pomolila sam se Bogu govoreći da sam voljna da Njemu poverim budućnost svog sina. Upisao se na fakultet ili ne, šta god da se desi, nikada više ne bih tako pritiskala svog sina. Nakon toga je i moje srce osetilo neko olakšanje. Posle samo nekoliko dana, čula sam da dečko na trećem spratu naše zgrade odjednom više nije bio pri zdravoj pameti zbog pritiska na trećoj godini studija; danju i noću vrištao je na roditelje: „Vi ste me upropastili!” „Vi ste me upropastili!” Tada sam se i ja uplašila i svaka scena u kojoj sam terala sina da uči iskrsla je kao film pred mojim očima. Brinula sam da li će moj sin, ako nastavim da ga teram da uči tim tempom, postati kao taj dečko? Pomislila sam: „Ne mogu više ovako da forsiram svoje dete.” Od tog trenutka sam počela redovno da idem na okupljanja i da jedem i pijem Božje reči i da nikada više nisam forsirala sina da uči.

Kasnije je moj sin neočekivano položio prijemni na željenom fakultetu. Ali nakon što je sreća prošla, moje srce je i dalje bilo nesigurno. Jer sam kroz čitanje Božjih reči razumela i da to znanje sadrži mnoge ateističke misli i gledišta. Što više znanja neko stiče, to se više Sotoninog otrova ubrizgava u njega. Te stvari teraju ljude da se drže podalje od Boga, da se odriču Boga i na kraju izgube Božje spasenje. Da je moj sin išao na fakultet nekoliko godina i da su mu usadili mnoge Sotonine zablude, bilo bi mu teško da dođe pred Boga, pa sam mislila da, kada se vrati, odem s njim na okupljanje i da mu dam da jede i pije Božje reči, ne dozvoljavajući mu da se previše udalji od Boga. Razmišljala sam o tome kako su moja deca, kada su bila mala, verovala u Boga, čak su se i molila i okupljala sa mojom majkom, ali tokom tog perioda sam svesrdno želela da steknu dobro obrazovanje i nisam želela da ih dovodim pred Boga. Videla sam kako se nazire sve veća i veća katastrofa. Moja deca nisu verovala u Boga niti su imala Božju brigu i zaštitu – možda bi se jednog dana suočili sa katastrofom i umrli. Želela sam da širim svojoj deci jevanđelje i da ih izvedem pred Boga. Dakle, kada su se vratili za praznike, htela sam da im pročitam Božje reči. Kada sam im čitala Božje reči, slušali su, ali čim sam pomenula okupljanje, moj sin nije bio voljan. Stalno me je terao, govoreći: „Nemam vremena! Nije mi bilo lako da stignem dovde; ako sada ne učim vredno kako ću imati dobar život? Konkurencija je trenutno izuzetno velika i nije lako naći respektabilan posao. Ne razumem. Već sam magistrirao i spremam doktorat – zar to nije ono što si oduvek želela? Uskoro ću postići uspeh i priznanje i konačno imati dobar život – trebalo bi da si srećna zbog mene. Zašto mi se čini da si postala druga osoba, govoreći mi u poslednjem trenutku da se povučem?” Kada sam čula šta je moj sin rekao, osetila sam neopisivu tugu. Svaka reč koju je izgovorio sastojala se od onoga što sam mu svakodnevno ubacivala u uši. Pogotovo sada kada je moj sin bio zauzet svojom disertacijom, ostajao je svake noći budan posle jedan. Već u dvadesetim je oćelavio. Kada sam videla koliko je moj sin bio iscrpljen, osetila sam zabrinutost i tugu, mrzeći samu sebe zbog toga kako sam tada vaspitavala svoje dete. Sada sam svoje dete odgajila da bude uspešno, ali je bilo udaljen od Boga.

Kasnije sam razmišljala: Dala sam sve od sebe da moja deca teže ka znanju, slavi i profitu, istrajno ih podižući u uspešne ljude. Ali šta sam na kraju dala svojoj deci? Da li sam im dala istinsku sreću? Jednoga dana tokom duhovne posvećenosti čitala sam Božje reči: „Kada je reč o bremenu koje dolazi od porodice, o tome možemo raspravljati sa dva aspekta. Jedan od tih aspekata jesu očekivanja roditelja. Svaki roditelj i stariji član porodice ima različita, veća ili manja, očekivanja od svoje dece. Nadaju se da će im deca marljivo učiti, da će se lepo ponašati, da će briljirati u školi, da će imati sve petice i da neće zabušavati. Oni žele da im deca budu poštovana od strane učitelja i drugova iz razreda, te da im prosek ocena redovno bude iznad četvorke. Ako dete ima prosek dva, dobiće batine, a ako padne ispod dvojke, moraće da ode u ćošak i tamo razmisli o svojim greškama, ili da za kaznu stoji u stavu mirno. Neće mu dozvoliti da jede, spava, gleda TV, niti da se igra na kompjuteru, a sva ranija obećanja o kupovini lepe odeće i igračaka pašće u vodu. Svaki roditeljski par ima svakojaka očekivanja od svoje dece i polaže u njih velike nade. Nadaju se da će im deca uspeti u životu, da će brzo napredovati u karijeri i doneti čast i slavu svojim precima i svojoj porodici. (…) Šta se, dakle, kod dece nehotice stvara usled tih roditeljskih želja? (Pritisak.) Osim pritiska, šta još nastaje? (Breme.) Želje roditelja pritiskaju decu i postaju njihovi okovi. Zbog toga što od svoje dece svašta očekuju, roditelji će ih disciplinovati, usmeravati i vaspitavati u skladu s tim očekivanjima; štaviše, investiraće u njih i platiće bilo koju cenu, samo da im se očekivanja ispune. Primera radi, roditelji se nadaju da će im deca biti odlični učenici, najbolji u razredu, da će na svakom ispitu dobiti peticu i da će uvek biti prvi – ili da se, u najgorem slučaju, nikada neće plasirati ispod petog mesta. Zar nije tačno da se roditelji, nakon što izraze takva očekivanja, ujedno na neki način žrtvuju, kako bi svojoj deci pomogli da ostvare te ciljeve? (Tačno je.) Da bi ostvarila te ciljeve, deca će ustajati ranom zorom kako bi obnavljala lekcije i učila tekstove napamet, a i njihovi roditelji će poraniti kako bi im pravili društvo. Tokom vrelih letnjih dana, roditelji će svoju decu rashlađivati, spravljati im hladne napitke ili im kupovati sladoled. Ujutru će žuriti da im za doručak spreme šolju mleka, uštipke i jaja. Pred svaki ispit će naročito insistirati da dete pojede uštipak i dva jajeta, nadajući se da će mu to pomoći da osvoji svih 100 poena. Ako kažeš: ’Ne mogu sve to da pojedem, dovoljno je jedno jaje’, odgovoriće ti: ’Luckasto moje, ako pojedeš jedno jaje, dobićeš svega deset poena. Hajde, pojedi još jedno, mamici za ljubav. Potrudi se najbolje što možeš; ako pojedeš još ovo jedno, dobićeš svih sto poena.’ Dete kaže: ’Tek sam ustao, ne mogu još da jedem.’ ’Ne, ti moraš da jedeš! Budi dobar i slušaj majku. Mamica to radi za tvoje dobro, pa zato hajde, pojedi to zbog mame.’ Dete razmišlja: ’Mama se toliko brine. Ona sve to radi za moje dobro, pa ću je zato poslušati i doručkovaću.’ Jaje će biti pojedeno, ali šta će dete zapravo progutati? Progutaće pritisak, neodlučnost i nevoljnost. Dobro je jesti, a majčina su očekivanja velika, pa bi ih, sa stanovišta ljudskosti i savesti, trebalo prihvatiti, ali bi se zato, na osnovu razuma, trebalo opirati takvoj vrsti ljubavi i odbijati ovakvo postupanje. (…) Pojedini roditelji od svoje dece očekuju nešto posebno i nadaju se da će ona biti u stanju da ih nadmaše, a naročito se nadaju da će im deca ispuniti neku želju koju oni sami nisu uspeli da ostvare. Tako su, na primer, neki roditelji možda hteli da se profesionalno bave plesom, ali tu svoju želju naposletku nisu uspeli da ostvare iz raznoraznih razloga – zbog porodičnih okolnosti ili zato što su se rodili u pogrešno vreme. Stoga oni tu svoju želju projektuju na tebe. Pored toga što od tebe već traže da budeš među najboljim učenicima i da upišeš prestižni fakultet, oni bi sada da te upišu i na časove plesa. Teraju te da van škole učiš razne plesne stilove, da naučiš što bolje da plešeš, da marljivo vežbaš ples kod kuće i da budeš apsolutno najbolji u klasi. Na kraju, oni od tebe traže ne samo da budeš primljen na prestižni univerzitet, već i da postaneš plesač. Možeš, dakle, da biraš da li ćeš postati plesač ili ćeš upisati prestižni fakultet, a zatim diplomirati i kasnije steći doktorat. To su jedina dva puta koje možeš da izabereš. U svojim očekivanjima oni se, sa jedne strane, nadaju da ćeš marljivo učiti u školi, da ćeš upisati prestižni univerzitet, da ćeš se istaći među svojim vršnjacima i da ćeš imati uspešnu i slavnu budućnost. Sa druge strane, oni na tebe projektuju svoje neostvarene želje, nadajući se da ćeš ti moći da ih ostvariš umesto njih. Na taj način, u pogledu svog akademskog zvanja i buduće karijere, ti na svojim plećima istovremeno nosiš dvostruko breme. S jedne strane, moraš da ispuniš njihova očekivanja i da im se odužiš za sve što su činili za tebe, tako što ćeš nastojati da se istakneš među vršnjacima i time svojim roditeljima obezbediš ugodan život. S druge strane, moraš da ispuniš njihove neostvarene mladalačke snove i pomogneš im da realizuju svoje želje. To je iscrpljujuće, zar ne? (Jeste.) Svaki deo tog bremena već je sam po sebi dovoljno težak za tvoja nejaka pleća; svaki od njih bi ti savio kičmu i ne bi ti dao da dođeš do daha. Svakojaki zahtevi koje roditelji postavljaju pred svoju decu naprosto su nepodnošljivi i nehumani, naročito u današnje vreme žestoke konkurencije; ti su zahtevi potpuno nerazumni. Kako nevernici to nazivaju? Emocionalno ucenjivanje. Ma kako da nevernici to nazivaju, oni ovaj problem ne mogu da reše, pa čak ni da objasne njegovu suštinu. Oni to nazivaju emocionalnim ucenjivanjem, a kako ga mi zovemo? (Okovi i breme.) Mi to nazivamo bremenom. Kada je reč o bremenu, da li je to nešto što čovek treba da nosi? (Nije.) To je nešto dodatno, nešto suvišno što preuzimaš na sebe. To nije deo tebe. To nije nešto što tvoje telo, srce i duša imaju ili što im je potrebno, već nešto što im je naknadno prikačeno. Ono ne dolazi iz tebe, već ti je nametnuto spolja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Kada sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči osećala sam se potreseno. Tako sam vaspitavala svoju decu. Verovala sam da od malih nogu moram da radim poljoprivredne poslove i da neizmerno patim, a sve zato što nisam dobro učila niti stekla dobro obrazovanje kad sam bila mlada. Tako sam svoje neostvarene želje nametnula svojoj deci, želeći da vredno uče i da upišu prestižan fakultet, da bi u budućnosti imali dobre izglede, istakli se i doneli čast našoj porodici. Da bih postigla taj cilj, još dok su deca bila mala vršila sam pritisak na njih. Kada su bili mali, bili su voljni da se mole i okupljaju, ali sam se bojala da će to uticati na njihovo učenje, pa nisam dozvoljavala majci da se okuplja sa njima. Kada je trebalo da se igraju, nisam im dozvoljavala, a kad su malo popuštali u školi, prekorevala sam ih, ubacujući im neke pogrešne misli i vršeći pritisak na njih. Moj sin se razboleo zbog stresa oko polaganja prijemnog ispita na fakultetu. Plašila sam se da će to uticati na njegove ocene, pa sam ga svakodnevno nadgledala da se ne ulenji. Brinula sam se da će, ako se bude loše rangirao, svi naši napori zaista propasti. Pritisak koji sam izvršila na svog sina je zaista bio prevelik. Naizgled se činilo da sve to radim za svog sina, ali u stvari sam samo želela da ode na prestižan fakultet i da se izdvoji od ostalih da bih se hvalila i ostvarila svoje ideale i želje. Nametnula sam svom sinu težak teret i pritisak, a da nisam ni primetila. Kao da sam mu stavila nevidljive okove. Sada, kada je moj sin primljen na idealnu instituciju vrhunskog obrazovanja i moje želje se ispunile, moje lice je blistalo od časti, a moja sujeta je bila zadovoljena. Pa ipak, moj sin se sve više udaljavao od Boga. Kada sam sa njim pričala o veri, stalno je izbegavao i smišljao izgovore, a nije bio raspoložen da čita Božje reči. Svakodnevno su ga na povocu držali slava i dobit. Zamarao je svoj mozak zbog slave i dobiti i iscrpljivao svoje misli upravljanjem međuljudskim odnosima – život mu je bio prilično jadan i iscrpljujuć. Ja sam bila ta koja je mog sina napravila takvim.

Kasnije sam čitala još Božjih reči: „Na primer, kada su bili mali, vaspitao si ih stalno govoreći: ’Vredno uči, upiši fakultet, idi na postdiplomske studije ili radi doktorat, pronađi dobar posao, pronađi dobru priliku za brak i zasnuj porodicu, i onda će život biti dobar.’ Kroz tvoje obrazovanje, podsticaj i različite oblike pritiska, oni su živeli i sledili kurs koji si im odredio i postigli ono što si očekivao, baš kao što si želeo, i sada nisu u stanju da odustanu. Ako si zahvaljujući svojoj veri shvatio određene istine i namere Božje i stekao ispravne misli i gledišta, pa sada pokušavaš da im kažeš da više ne teže ka tim stvarima, oni će se verovatno usprotiviti: ’Zar ne radim upravo ono što si želeo? Zar me nisi učio tim stvarima kada sam bio mali? Zar nisi to zahtevao od mene? Zašto me sada sprečavaš? Da li je ono što radim pogrešno? Postigao sam to i sada mogu da uživam; trebalo bi da budeš srećan, zadovoljan i ponosan na mene, zar ne?’ Kako bi se osećao da to čuješ? Da li treba da se raduješ ili da plačeš? Zar ne bi zažalio? (Bih.) Ne možeš sada ponovo da ih pridobiješ. Da ih nisi tako vaspitao kada su bili mali, da si im pružio srećno detinjstvo bez ikakvog pritiska, da ih nisi učio da budu bolji od ostalih, da imaju visoku funkciju ili da zarađuju mnogo novca, ili da ne teže ka slavi, novcu i statusu, da si im naprosto dozvolio da budu dobri, obični ljudi, ne zahtevajući da zarade mnogo novca, da toliko uživaju, ili da ti toliko vraćaju, da si samo tražio da budu zdravi i srećni, da budu jednostavni i srećni ljudi, možda bi bili prijemčiviji za neke od misli i gledišta koje zastupaš pošto si počeo da veruješ u Boga. Možda bi u tom slučaju njihov život sada bio srećan, sa manje pritiska od strane života i društva. Iako ne bi stekli slavu i novac, barem bi im srce bilo srećno, mirno i spokojno. Ali tokom njihovog razvojnog uzrasta, zbog tvog neprestanog podsticanja i teranja, nemilosrdno su pod tvojim pritiskom težili ka znanju, novcu, slavi i zaradi. Na kraju su stekli slavu, novac i status, život im se poboljšao, više su uživali i više zarađivali, ali njihov život je sada iscrpljujući. Svaki put kada ih vidiš, na licu im se očitava umor. Tek kada se vrate kući, kod tebe, usuđuju se da skinu masku i priznaju da su umorni i da žele da se odmore. Ali čim kroče napolje, više nisu isti – ponovo stavljaju masku. Gledaš njihovo umorno i žalosno lice i sažaljevaš ih, ali nemaš moć da ih nateraš da odustanu. Oni to više ne mogu. Kako je do toga došlo? Zar to nije povezano sa tvojim roditeljstvom? (Jeste.) Ništa od toga nije bilo nešto što su oni prirodno znali ili su težili da ostvare od malih nogu; to svakako ima veze sa tvojim roditeljstvom. Kada im vidiš lice, kada vidiš njihov život u takvom stanju, zar se ne uznemiriš? (Da.) Ali nemoćan si; preostaju ti samo žaljenje i tuga. Možda ćeš osetiti da ti je Sotona potpuno oduzeo dete, da nije u stanju da se vrati i da nemaš moć da ga spaseš. To je zato što niste ispunili svoju odgovornost kao roditelji. Ti si taj koji ga je povredio, koji ga je zaveo svojim manjkavim ideološkim vaspitanjem i usmeravanjem. Oni nikada ne mogu da se vrate, a tebi na kraju preostaje samo da žališ. Bespomoćno gledaš dok tvoje dete pati, iskvareno ovim zlim društvom, opterećeno životnim pritiscima, i nemaš načina da mu pomogneš. Sve što možeš da kažeš je: ’Dođi kući češće da ti skuvam tvoje omiljeno jelo.’ Kakve probleme jelo može da reši? Ne može nikakve. Njegove misli su već zrele i uobličene i nije spreman da se odrekne slave i statusa koje je stekao. Može samo da juriša napred i da se ne osvrće. To je poguban ishod toga što roditelji daju pogrešne smernice i usađuju svojoj deci pogrešne ideje dok su u razvojnom uzrastu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči nekoliko puta i svaki put me je pogodio do srži, a ja sam bila tako tužna da sam lila suze zbog kajanja, razmišljala sam o tome kako je moj sin bio mlad, nevin i verovao u Boga i bio voljan da prisustvuje okupljanjima sa svojom bakom. Ali pod uticajem sotonskih gledišta, kao na primer: „Znanje može da promeni tvoju sudbinu”, „Biti naučnik znači biti na vrhu društvene lestvice”, „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih” i „Svako svoju sudbinu drži u svojim rukama”, težila sam da budem izvanredna i da donesem čast svojoj porodici. Ubacila sam te misli mom sinu i gurnula ga u blato znanja, tako da je svim srcem težio slavi, profitu i statusu sve dok više nije mogao da se izbavi. Posebno sam primetila gde Božje reči kažu: „Možda ćeš osetiti da ti je Sotona potpuno oduzeo dete, da nije u stanju da se vrati i da nemaš moć da ga spaseš. To je zato što niste ispunili svoju odgovornost kao roditelji. Ti si taj koji ga je povredio, koji ga je zaveo svojim manjkavim ideološkim vaspitanjem i usmeravanjem. Oni nikada ne mogu da se vrate, a tebi na kraju preostaje samo da žališ.” Sada sam se osećala baš kao što je Bog podelio. Svaki put kad bi moj sin došao kući, čitala sam mu Božje reči, ali moj sin ih je uvek pobijao i nalazio nove načine da ih odbije – čak je rekao da ga kočim, što mi je probolo srce. Videla sam svog sina kako juri unaokolo radeći svaki dan za slavu i dobit. Počeo je tako mlad da gubi kosu i svakog dana je svoje umorno telo vukao na studije do kasno u noć. Čak je zamarao mozak razmišljajući o mislima i hobijima svojih savetnika i prilagodio se njihovim željama. Hodao je kao po jajima pred njihovim očima, plašeći se da će reći ili učiniti nešto pogrešno i da bi mu njegovi nadređeni mogli otežati život utičući na njegove izglede za karijeru. Gledala sam svog sina svakog dana sa maskom na licu, užasno iscrpljenog. Ja sam bila kriva što je moj sin postao to što je bio. Ja sam bila ta koja je podsticala svog sina da teži znanju i naškodila mu. Sada razumem da sinu nisam upućivala ljubav, već sam mu naškodila, pretvarajući ga u žrtvu zbog svoje težnje ka slavi i dobiti. U crkvi sam videla izvesnu braću i sestre približnih godina kao moj sin. Verovali su u Boga i težili istini, obavljajući svoju dužnost u crkvi; nisu bili vezani Sotoninim otrovima i vodili su opuštene i srećne živote sa slobodom i oduškom. Zbog toga sam još više žalila. Da nisam svom sinu usadila te misli i gledišta možda ne bi ispao takav, vodeći tako bolan i bespomoćan život zarad težnje za slavom i dobiti, unapređenjem i zaradom. Razmišljajući o tim stvarima osećala sam posebno kajanje i mrzela sam sebe. Razmišljala sam: zašto sam bila tako odlučna u želji da moja deca upišu fakultet? Gde je ležao koren problema?

Jednoga dana pročitala sam ove Božje reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam razumela da je Sotona koristio slavu i dobit da pokvari, navede na stranputicu i naudi ljudima, terajući ih da teže samo slavi i dobiti. To sam zapamtila jer nisam stekla dobro obrazovanje kada sam bila mlada. Mnogo sam patila kada sam išla da zaradim novac, a često sam trpela i tuđe predrasude. Kada sam videla da se na ljude sa mnogo znanja i ugleda, gde god oni bili, gleda sa divljenjem, zavidela sam im i verovala da ne mogu da zadobijem poštovanje drugih samo zato što nemam znanje. Zato sam polagala nadu u svoju decu, u želji da ostvare ono što ja nisam bila u stanju da ostvarim. Tome sam posvetila sve svoje vreme i platila punu cenu, vodeći gorak i iscrpljujući život, a sinu sam zadala bol i muku. Kasnije, iako je moj sin stekao slavu i profit, udaljio se od Boga i izgubio Božje spasenje poslednjih dana. Sada razumem da je moja težnja ka slavi i dobiti bila neka vrsta nevidljivih okova koje je Sotona stavio meni i mom sinu. Sotona je koristio slavu i dobit da nas namami i navede na stranputicu, terajući nas da odlučno stremimo ka slavi i dobiti, bez ikakve pomisli da težimo istini; Sotona nas je vodio na uzici korak po korak – bili smo voljni da patimo zbog toga, udaljavajući se od Boga do tačke da se odreknemo Boga i da nas Sotona uništi. To je Sotonina zlokobna namera i plan. Razmišljala sam o onima oko sebe: Sin mog rođaka se upisao na fakultet, ali roditelji su ga prezirali jer je izabrao manje važan smer, pa su iskoristili svoje veze i pronašli nekoga da mu pomogne da promeni smer. Kao rezultat toga, dete je osećalo preveliki pritisak i nije moglo da prati nastavu, a kasnije je doživelo nervni slom. Na kraju, nije mogao da reguliše čak ni svoj život. Bilo je i mnogo drugih koji su pili pesticide ili skočili sa zgrade jer su bili loši na studijama. Sve te tragične lekcije dale su mi podsetnik i opomenu. U stvarnosti, da li će ljudi biti bogati ili siromašni u životu, sve je u Božjim rukama. Slava i materijalna dobit ne mogu nam omogućiti da se izvučemo iz bola; mogu samo da nas dovedu u ponor patnje. Tako je odvratno gledati kako Sotona nanosi štetu ljudima. Istovremeno, hvala Bogu što sam kroz Njegovo prosvećenje, navođenje i vođstvo, pronašla koren svoje patnje i videla opasne posledice težnje za slavom i dobiti. U suprotnom, i dalje bih bila zaglavljena u tome, nesposobna da se izvučem. To mi je takođe pomoglo da shvatim Božju iskrenu nameru da spasi ljude. Nisam mogla da dozvolim da me Sotona i dalje vara i nanosi mi štetu – Želela sam da se izvučem iz okova slave i dobiti i da idem putem težnje ka istini i postizanja spasenja.

Kasnije sam u Božjim rečima pronašla pravi put za vaspitanje svoje dece. Svemogući Bog kaže: „Da ih nisi tako vaspitao kada su bili mali, da si im pružio srećno detinjstvo bez ikakvog pritiska, da ih nisi učio da budu bolji od ostalih, da imaju visoku funkciju ili da zarađuju mnogo novca, ili da ne teže ka slavi, novcu i statusu, da si im naprosto dozvolio da budu dobri, obični ljudi, ne zahtevajući da zarade mnogo novca, da toliko uživaju, ili da ti toliko vraćaju, da si samo tražio da budu zdravi i srećni, da budu jednostavni i srećni ljudi, možda bi bili prijemčiviji za neke od misli i gledišta koje zastupaš pošto si počeo da veruješ u Boga. Možda bi u tom slučaju njihov život sada bio srećan, sa manje pritiska od strane života i društva. Iako ne bi stekli slavu i novac, barem bi im srce bilo srećno, mirno i spokojno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči ukazuju na ispravan put vaspitanja dece. U obrazovanju dece ne sme se zahtevati od njih da teže znanju, statusu, slavi, profitu, unapređenju i zaradi; treba da se nadaju da će njihova deca biti srećna i zdrava tokom celog života, bez pritiska, slobodna i otvorena. Iz Božjih reči sam razumela i Božju nameru. Moja deca i ja smo stvorena bića, a naša sudbina je u Božjim rukama. Naša sudbina i to kojim putem treba da idemo su pod Božjom suverenošću i uređenjem; to nije nešto što možemo sami da kontrolišemo – niti ja mogu da menjam njihovu sudbinu. Sve što mogu da učinim je da se molim za svoju decu a kad se vrate, mogu im čitati Božje reči. Što se tiče toga da li oni na kraju mogu doći pred Boga, to je na Njemu. Samo treba da ispunim sopstvenu dužnost i odgovornost i da dobro uradim ono što treba da radim. Moj pogled na stvari se donekle promenio – taj rezultat su postigle Božje reči. Sada samo želim da težim istini i živim po Božjim rečima, ispunjavajući svoju dužnost. Jedino je to smislen i vredan život. Hvala Bogu!