Kada sam bila mlada, ne samo da je moja majka bila odgovorna za ono što jedemo i oblačimo, već je morala i da ide da radi u polju. Kada bi to završila, morala je da se vrati i da obavlja kućne poslove. Stoga sam mislila da žene moraju tako da žive da bi bile dobre supruge i brižne majke. Pošto sam se udala, baš kao i moja majka, pripremala sam tri obroka dnevno za svog supruga i sina, brinula se o njihovim osnovnim potrebama, i bila zadužena za sve kućne dužnosti. Međutim, kada je moj sin imao godinu dana, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Mnogo sam patila u to vreme i mislila da život više nema nikakvog smisla, ali sam nastavila da živim za svog sina. Da bih svom sinu priuštila potpunu porodicu, udala sam se za svog drugog supruga. Videla sam da je veoma brižan prema mom sinu i to je mom srcu donelo izvesnu utehu. Nakon prihvatanja Božjeg dela poslednjih dana, često sam se okupljala sa braćom i sestrama i sa njima jela i pila Božje reči. Shvatila sam neke istine i počela da izvršavam svoju dužnost. Kasnije, pošto se po selu saznalo da verujem u Boga, policija je počela da me nadgleda, i morala sam da odem od kuće kako bih izvršavala svoju dužnost. Brigu o svom sinu sam poverila svom mužu i njegovim roditeljima. Dok sam bila odsutna obavljajući svoju dužnost, sin mi je mnogo nedostajao, i uvek sam osećala da nisam ispunjavala svoju majčinsku odgovornost. Radovala sam se vremenu kada sam, ako su okolnosti dozvoljavale, mogla da odem kući i odužim se svom sinu.

Jula 2023. godine, u tajnosti sam otputovala kući i saznala da je moj muž već podneo zahtev za razvod braka. Takođe je rekao da moj sin ne radi predano i da ne može dugo da zadrži nijedan posao, i da će, ako nastavim da ga ne disciplinujem, propasti. Moji roditelji su me krivili zbog toga što se ne staram o svom sinu i što odlažem njegove buduće izglede. Čuvši to, pomislila sam: „Ako ostanem kod kuće i malo ga poguram, zar neće početi da se bavi nečim pristojnim i biti u stanju da ide ispravnim putem?” Posmatrajući situaciju svog sina i suočavajući se sa kritikama onih oko mene, osećala sam još veću krivicu prema svom sinu. Jednog dana je moja tetka došla u posetu kod mene kući i ispričala da je moja rođaka pomogla svom sinu da otvori radnju za prodaju pečene piletine. Ipak, njen sin je mislio da je taj posao isuviše prljav i jednostavno je ostajao kod kuće i po ceo dan igrao igrice. Bez obzira na to šta je moja rođaka govorila, on nije slušao. Slušajući priču moje tetke, setila sam se jednog odlomka iz Božjih reči: „Je da je pogrešno reći: ’Neuspeh dece da slede pravi put jeste ima veze sa njihovim roditeljima’. Ko god da je, ako je određena vrsta osobe, ići će određenim putem. Zar to nije sigurno? (Jeste.) Put kojim osoba ide određuje šta je ona. Put kojim će krenuti i kakva će osoba postati zavisi od nje. To su stvari koje su predodređene, urođene i imaju veze sa čovekovom prirodom. Pa, kakva je korist od roditeljskog vaspitanja? Može li ono da upravlja čovekovom prirodom? (Ne može.) Roditeljsko vaspitanje ne može da upravlja ljudskom prirodom i ne može da reši problem toga kojim putem čovek ide. Koje je jedino vaspitanje koje roditelji mogu pružiti? Neka jednostavna ponašanja u svakodnevnom životu njihove dece, neke prilično površne misli i pravila ponašanja – to su stvari koje imaju veze sa roditeljima. Pre nego što njihova deca odrastu, roditelji bi trebalo da ispune svoju dužnost, a to je da vaspitaju svoju decu da slede pravi put, da vredno uče i da nakon što odrastu nastoje da se izdignu iznad ostalih, da ne čine loše stvari i da ne postanu loši ljudi. Roditelji takođe treba da regulišu ponašanje svoje dece, da ih nauče da budu ljubazni i da pozdravljaju starije kad god ih vide, kao i da ih nauče drugim stvarima u vezi sa ponašanjem – to je odgovornost koju roditelji treba da ispune. Brinuti se o životu svog deteta i podučiti ga nekim osnovnim pravilima ponašanja – to je ono na šta se svodi uticaj roditelja. Što se tiče ličnosti njihovog deteta, roditelji ga tome ne mogu naučiti. Neki roditelji su opušteni i sve rade laganim tempom, dok su njihova deca veoma nestrpljiva i ne mogu da miruju ni na kratko. Ta deca odlaze da žive sama sa 14 ili 15 godina, sama odlučuju o svemu, roditelji im nisu potrebni i veoma su nezavisna. Da li ih tome uče njihovi roditelji? Ne. Dakle, čovekova ličnost, narav, pa čak i njegova suština, kao i put koji će izabrati u budućnosti, nemaju nikakve veze sa njegovim roditeljima. (…) Postoji problem sa izrazom ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’. Iako roditelji imaju odgovornost da vaspitavaju svoju decu, sudbinu deteta ne određuju roditelji, već njegova priroda. Može li obrazovanje da reši problem detetove prirode? Ne može ga nikako rešiti. Put kojim čovek ide u životu ne određuju roditelji, već ga je predodredio Bog. Kaže se da ’Čovekovu sudbinu određuje Nebo’, a ta izreka je sažeta ljudskim iskustvom. Pre nego što neka osoba dostigne odraslo doba, ti ne možeš da kažeš kojim će putem krenuti. Kada odraste i kad bude mislila i umela da razmišlja o problemima, biraće šta da radi u široj zajednici. Neki ljudi kažu da žele da budu visoki zvaničnici, drugi kažu da žele da budu advokati, a treći kažu da žele da budu pisci. Svako ima svoje izbore i svoje ideje. Niko ne kaže: ’Samo ću čekati da me roditelji vaspitaju. Postaću ono za šta me roditelji vaspitaju’. Niko nije tako glup. Nakon dostizanja odraslog doba, ideje ljudi počinju da se mešaju i da postepeno sazrevaju, a time i put i ciljevi koji su pred njima postaju sve jasniji. U tom trenutku, malo po malo postaje očigledno i jasno kakav je neko tip osobe i kojoj grupi pripada. Od tog trenutka pa nadalje, ličnost svake osobe postepeno postaje jasno definisana, kao i njena narav, put kojem teži, njen životni pravac i grupa kojoj pripada. Na čemu se sve ovo zasniva? Naposletku, to je ono što je Bog predodredio – to nema nikakve veze sa nečijim roditeljima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Bog govori vrlo jasno. Da li dete ide ispravnim putem ne zavisi od toga kako ga roditelji vaspitavaju; to je određeno prirodom deteta. Roditelji mogu da podučavaju i kontrolišu površno ponašanje deteta, ali ne mogu da promene sudbinu svog deteta. Zanimanje kojim se njihovo dete bavi i put koji sledi nije nešto što roditelji mogu da promene ili odrede. Na primer, moja rođaka je svakog dana pazila na svog sina i mnogo ga je disciplinovala, ali njen sin je ipak postao ono što je trebalo da postane, igrao je igrice po ceo dan i nije čak ni išao u školu. U želji da se on bavi nečim pristojnim, moja rođaka mu je otvorila radnju, ali nakon toga on je nastavio da dangubi, i samo je od svojih roditelja tražio novac koji bi trošio. Pomislila sam i na svoju snaju, koja se često svađala sa svojim suprugom. Kada bi se naljutila, otišla bi i boravila kod svoje majke i ne bi imala volje da vaspitava svoje dete. Međutim, ocene njenog sina su uvek bile dosta dobre i bio je pametan za svoje godine. To nije bilo zbog toga što ga je moja snaja naročito dobro podučavala; on je jednostavno imao urođenu želju za učenjem. Bio je u stanju da se potrudi oko toga i da bude vredan. Kada je moj sin bio mlad, često sam ga podsticala da marljivo uči i da ide ispravnim putem, ali on je bio tip deteta koje nije dobro reagovalo na disciplinovanje. Nakon što bi došao iz škole kući, odmah bi počeo da igra video-igrice i ne bi slušao ništa što sam govorila, a ako bih pokušala da budem stroga prema njemu, on bi se razbesneo. Dakle, nije išao ispravnim putem niti se bavio pristojnim stvarima, i to je bio njegov izbor, nešto što je bilo određeno njegovom prirodom. Ono što sam ga učila nije promenilo njegov izbor, niti je odredilo njegove buduće izglede. Shvativši to, nisam više krivila sebe zbog toga što nisam bila uz svog sina i što ga nisam vaspitavala, a takođe sam uvidela svoju vlastitu nadmenost i neznanje. Uvek sam želela da se oslonim na vaspitavanje svog sina da bih promenila njegovu budućnost i njegov život; nisam imala nimalo razuma!

Kasnije, u novembru 2023. godine, stupila sam u kontakt sa svojim sinom. U to vreme, moj sin je živeo sam u našoj staroj kući, a ne sa mojim suprugom i njegovim roditeljima. Nije kuvao, samo je izlazio da kupi hranu, a nije ni čistio svoju sobu, jednostavno je puštao da se prljava odeća gomila na njegovom krevetu. Srce me je zabolelo kada sam to videla. Bio je hladan i ravnodušan kada sam razgovarala sa njim, zamerao mi je zbog toga što se nisam starala o njemu i nije me priznavao za svoju majku. Osećala sam da imam još veću obavezu prema njemu, misleći da se, kao njegova majka, nisam dobro brinula o njemu, niti da sam ispunila svoju odgovornost prema njemu. Čistila sam i u njegovoj sobi i van nje i oprala svu njegovu odeću. Često nije odlazio na posao i samo bi ostao kod kuće i igrao igrice, pa sam mu rekla: „Trebalo bi da se baviš nečim pristojnim; nemoj da tvoja porodica stalno brine zbog tebe.” Međutim, on uopšte nije hteo da sluša; nije se promenio nakon toga. Potom se moj suprug klonio mog sina jer se ovaj nije bavio pristojnim stvarima i on više nije želeo da ga odgaja. Pomislila sam: „Možda bi trebalo da nađem posao i onda da radim dok brinem o svom sinu, ispunjavajući svoju majčinsku odgovornost.” Ali i dalje sam morala da zalivam pridošlice, a ako bih našla posao da bih zarađivala novac i starala se o svom sinu, to bi odložilo posao zalivanja. Bila sam veoma zbunjena. Misleći da moja dužnost dolazi od Boga i da ne mogu da postupim bez savesti i da je napustim, odlučila sam da ne tražim posao. Međutim, nisam mogla da odustanem od svog sina; kada nisam bila zauzeta svojom dužnošću, odlazila bih kući i starala se o njemu, a mislila sam o njemu i dok sam obavljala svoju dužnost. Kasnije je crkva želela da odem da obavljam svoju dužnost u drugom delu zemlje, a ja sam još manje bila u stanju da odustanem od svog sina, brinući da, ako budem daleko od kuće, neće biti načina da se brinem o njemu. Mislila sam kako je za širenje jevanđelja carstva potrebna saradnja ljudi. Obavljala sam svoju dužnost već nekoliko godina, imala obuku i shvatala neke istine, i nisam mogla da nemam savest kada sam se suočila sa Božjom blagodati, pa sam pristala da odem da obavljam svoju dužnost u drugom mestu. Ali ono što nisam očekivala je bilo to da je otprilike u isto vreme moj sin našao posao koji mu se sviđa. Išao je na posao i zarađivao novac, mogao je da pokrije sopstvene životne troškove, i moj suprug ga je ponovo prihvatio. To se desilo zaista neočekivano.

Kasnije sam se preispitivala, razmišljajući: „Koji je osnovni uzrok toga što nisam mogla da odustanem od svog sina?” Pročitala sam Božje reči: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Konkretno, obaveza žene je da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti ideja da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si dobro ispunila tu dužnost? Zašto si opet skrenula s puta? Zar u srcu zaista ne osećaš ni krivicu ni prekor? Pošto istina još uvek nije postavila temelje u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim, može ti se desiti da zalutaš dok obavljaš svoju dužnost. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo još uvek ne ispunjavaš merila istine i Božjih zahteva. (…) To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; kao stvoreno biće, potrebno je samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su mi omogućile da shvatim da, kada sam uvidela da sve žene oko mene streme ka tome da budu dobre supruge i majke, i ja sam to smatrala standardom za dobru ženu. Verovala sam da dobra žena dobro brine o svom detetu i suprugu, održavajući sve poslove u domaćinstvu u redu. Nakon što sam se udala, preuzela sam sve kućne poslove, smatrajući da je to nešto što treba da radim koliko god da je to naporno. Kada sam otišla da izvršavam dužnost, pa nisam mogla sinu da spremam tri obroka dnevno niti da se staram o njemu u njegovom svakonevnom životu, mislila sam da nisam uspela da ispunim svoju majčinsku odgovornost i bila sam samoprekorna i uznemirena, osećajući da dugujem svom sinu. Kada su me kritikovali i osuđivali ljudi ovoga sveta, još više sam se osećala kao da sam bila nemarna, i samo sam mislila o tome kako bih mogla da se staram o svom sinu, kako da učinim da manje pati i da dam sve od sebe kako bih vratila svoj dug prema njemu. Kada sam videla da pridošlice ne mogu da se okupljaju kao obično, nisam brzo pronalazila odgovarujuće istine da rešim njihove probleme, samo sam im pružala podršku kada bi postali toliko negativni da bi poželeli da odustanu. Životi pridošlica su trpeli gubitke. Davala sam prednost pohvalama ljudi ovoga sveta i ispunjavala odgovornost prema svom sinu, ne vodeći računa o delu crkve i obavljajući svoju dužnost površno. Čak i kada bih ispunila svoju majčinsku odgovornost i pripremala tri obroka dnevno za svog sina, ne bih uspela da ispunim dužnost koju treba da izvršim kao stvoreno biće. Razmišljala sam o svim svecima i prorocima kroz vekove, kao i o mnogoj braći i sestrama koji su odustali od svojih porodica i karijera da bi širili jevanđelje i svedočili za Boga, i dovodili sve više ljudi pred Boga kako bi ovi mogli da prihvate Njegovo spasenje. To je nešto što Bog odobrava, dobro i pravično delo, i ovakav život ima vrednost i smisao. Moj život i sve što sam imala mi je dao Bog, mnogo sam uživala u zalivanju i snabdevanju Božjim rečima, i sve to je bila Njegova ljubav i blagodat. To je značilo da posebno treba dobro da izvršavam svoju dužnost i da uzvratim Božju ljubav. Međutim, kada svoju dužnost nisam izvršavala dobro, nisam osećala da išta dugujem Bogu zbog toga, čak sam umesto toga osećala da dugujem svom sinu. Da li sam uopšte imala savesti i ljudskosti? Uvidela sam da stremljenje ka tome da se bude dobra majka u očima drugih može da zadovolji ljude i da ih navede da vas hvale, činiti to je značilo živeti samo za svoju porodicu i telo; sve je to bilo gubljenje vremena i ne bi mi dopustilo da živim život koji ima smisao.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i zadobila put praktičnog delovanja, koji se odnosio na to kako se ophoditi prema svojoj deci. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to da li su njihova deca odrasli ljudi ili ne, životi roditelja pripadaju samo njima samima, a ne njihovoj deci. Naravno, roditelji nisu besplatne dadilje ili robovi svoje dece. Bez obzira na to šta roditelji očekuju od svoje dece, nema potrebe da im deca proizvoljno naređuju bez ikakve nadoknade ili da oni postanu sluge, sluškinje ili robovi svoje dece. Ma šta osećao prema svojoj deci, i dalje si samostalna osoba. Ne treba da preuzimaš odgovornost za njihove odrasle živote kao da je to potpuno ispravno, samo zato što su tvoja deca. Nema potrebe da to radiš. Oni su odrasli; već si ispunio svoju odgovornost da ih odgajiš. Što se tiče toga da li će u budućnosti živeti dobro ili loše, da li će biti bogati ili siromašni, da li će živeti srećno ili nesrećno, to je njihova stvar. Te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ti kao roditelj nemaš obavezu da utičeš na te stvari. Ako su njihovi životi nesrećni, nisi u obavezi da kažeš: ’Nesrećan si – smisliću kako to da popravim, prodaću sve što imam, iskoristiću svu svoju životnu energiju da te usrećim.’ Za tim nema potrebe. Samo treba da ispuniš svoje odgovornosti, to je sve. Ako želiš da im pomogneš, možeš da ih pitaš zašto su nesrećni i da im pomogneš da shvate problem na teorijskom i psihološkom nivou. Ako prihvate tvoju pomoć, utoliko bolje. Ako ne, samo treba da ispuniš svoje roditeljske odgovornosti i to je to. Ako tvoja deca žele da pate, to je njihova stvar. Nema potrebe da se brineš ili da se uznemiravaš zbog toga, ili da izgubiš apetit i patiš od nesanice. To bi bilo preterano. Zašto bi to bilo preterano? Zato što su odrasli. Treba da nauče da izađu na kraj sa svime sa čime se susreću u životu. Ako brineš za njih, to je samo privrženost; ako ne brineš za njih, to ne znači da si bezdušan, ili da nisi ispunio svoje odgovornosti. Oni su odrasli, a odrasli ljudi moraju da se suoče sa problemima odraslih ljudi i da se nose sa svime što odrasli treba da rade. Ne treba da se oslanjaju na roditelje u svemu. Naravno, roditelji ne bi trebalo da preuzimaju odgovornost na sebe za to da li stvari idu dobro sa poslom, karijerom, porodicom ili brakom njihove dece nakon što odrastu. Možeš da budeš zabrinut zbog svega toga i možeš da se raspituješ o tome, ali nema potrebe da u potpunosti preuzmeš odgovornost za te stvari, da lancima vezuješ svoju decu za sebe, da ih vodiš sa sobom gde god da kreneš, da brineš o njima gde god da ideš i da razmišljaš o njima: ’Da li danas imaju šta da jedu? Da li su srećni? Da li im posao dobro ide? Da li ih šef ceni? Da li ih supružnik voli? Da li ih deca slušaju? Da li su im deca dobri đaci?’ Kakve to veze ima s tobom? Tvoja deca mogu sama da rešavaju svoje probleme, ne moraš ti da se uključuješ. Zašto pitam kakve to veze ima s tobom? Pod tim podrazumevam da te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ispunio si svoje obaveze prema svojoj deci, odgojio si ih do odraslog doba, tako da treba da se povučeš. Kada to uradiš, to neće značiti da nećeš imati šta da radiš. Postoji još toliko stvari koje treba da uradiš. Kada su u pitanju misije koje treba da obaviš u ovom životu, pored odgajanja dece do odrasle dobi, imaš i druge misije koje treba da obaviš. Pored toga što si roditelj svojoj deci, ti si stvoreno biće. Ti treba da staneš pred Boga i da prihvatiš svoju dužnost od Njega. Šta ti je dužnost? Jesi li je dovršio? Jesi li se posvetio tome? Jesi li krenuo putem spasenja? To su stvari o kojima treba da razmišljaš. Što se tiče toga gde će tvoja deca otići kada odrastu, kakav će im biti život, u kakvim će uslovima živeti, da li će biti srećna i vesela, ništa od toga nema nikakve veze s tobom. Tvoja deca su već samostalna, i po ponašanju i mentalno. Treba da ih pustiš da budu samostalna, treba da ih otpustiš i ne treba da pokušavaš da ih kontrolišeš. Bilo da se radi o vidljivoj strani stvari, privrženosti ili o krvnom srodstvu, ti si već ispunio svoje odgovornosti i više ne postoji nikakav odnos između tebe i tvoje dece” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Kao neko ko veruje u Boga i stremi ka istini i spasenju, energiju i vreme koji su ti ostali u životu treba da potrošiš i provedeš obavljajući svoju dužnost i sve što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš vreme na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci, i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da zadovolji tvoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i poverenom zadatku koji ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće se slaviti. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi osposobljeno stvoreno biće i da si prilično buntovan. Ne poštuješ ni život ni vreme koje ti je Bog dao. Ako se tvoj život i tvoje vreme troše samo na tvoje telo i osećanja, a ne na dužnost koju ti je Bog dao, onda je tvoj život bespotreban i bezvredan. Ti ne zaslužuješ da živiš, ne zaslužuješ da uživaš u životu koji ti je Bog dao, i ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti je Bog pružio” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je odgovornost i obaveza roditelja da odgajaju svoje dete dok ono ne postane odrasla osoba, učeći ga kako da se ponaša. Onda kada dete postane odrasla osoba i sposobno je da živi samostalno i da se suočava sa problemima, roditelji treba da ga puste da bude slobodno. Ako žena stremi ka tome da bude dobra supruga i majka i provede čitav svoj život živeći samo za svoju porodicu i decu, a ne ispuni svoju dužnost stvorenog bića, onda njen život uopšte nema ni vrednost ni smisao. Jedina odgovornost koju imam prema svom sinu jeste da ga odgajam dok ne postane odrasla osoba, prosvećujući njegov um i vaspitavajući ga da ide pravim putem i da se bavi pristojnim stvarima. Razmišljala sam o tome kako je moj sin kada je bio mlad često igrao igrice do kasno u noć. Pričala sam mu o tome kako igranje onlajn igrica može da naškodi ljudima i učila sam ga da bude razumna osoba, i čak sam mu govorila kako je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, dajući svedočanstvo o Božjem istinitom postojanju. Međutim, nije slušao i samo je stremio ka zadovoljstvu i uživanju, tako da ga se moj suprug klonio jer se ovaj nije bavio pristojnim stvarima, pa nije želeo da ga odgaja. Ovo je bila posedica puta koji je sledio i trebalo je da podnese patnju. Već sam bila ispunila svoju odgovornost kao njegova majka i ništa mu nisam dugovala. Kada bih samo vodila računa o njegovom životu i odustala od svoje dužnosti kako bih brinula u njemu, posvetila mu sve svoje vreme i energiju, preuzela svu odgovornost za njegov budući život, išla tako daleko da žrtvujem svoje pozne godine radeći to, onda bih zaista bila isuviše glupa! Moj sin je sada takođe odrasla osoba. Sam donosi svoje odluke i ima sopstveni životni put koji sledi, kao i sposobnost da živi samostalno i da se suočava sa problemima. Ja ne mogu doveka da se staram o njemu, a kamoli da promenim njegovu sudbinu. Ne samo da sam majka svome sinu, već sam i stvoreno bića. Treba da živim kako bih ostvarila misiju koju mi je Bog poverio i da dobro izvršavam svoju dužnost. U to vreme sam shvatila da ima još mnogo ljudi koji tek moraju da dođu pred Boga, kao i mnogo pridošlica koje tek treba da puste korene i koje treba zaliti što je pre moguće. To je bila moja odgovornost i dužnost, i trebalo je da uložim više vremena i energije u izvršavanje toga. Što se tiče mog sina, sve što sam mogla da učinim bilo je da sve poverim Bogu i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitala jos Božjih reči: „Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i šta sve proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog predodredio i patnju koju neko podnosi u životu i sreću u kojoj uživa i ono što doživljava, te da to niko ne može promeniti. Roditelji ne mogu da promene čak ni svoje vlastite sudbine, pa kako bi mogli da promene sudbinu svog deteta? Sudbinu deteta u životu, kao i uspone i padove i patnje koje ono treba da doživi, sve je to odavno Bog predodredio. To je njegov životni put i nešto što on sam treba da doživi. Zbog hapšenja i progona od strane velike crvene aždaje, sada nisam u stanju da se staram o svom sinu i ne mogu mu pružiti nikakvu finansijsku podršku. Sada je potpuno odrastao i treba da živi samostalno, da se sam izdržava i da sledi svoj budući put. Sada kada imam put prakičnog delovanja, osećam se izlečenom. Kada mi okolnosti to dozvole i kada nađem dobru priliku, odem kući da ga vidim, ali trošim više vremena i enerergije na dobro izvršavanje svoje dužnosti. Živeći ovako, moje srce je sigurno i spokojno.