Kada sam bila mlada, volela sam da slušam izvođenja na harmonici. Još u osmom razredu, u našem razredu je bila jedna devojka koja je vrlo profesionalno svirala harmoniku i nastupala je na svakoj školskoj priredbi. Nastavnici su je voleli i svi iz razreda su imali visoko mišljenje o njoj. Kasnije ju je regrutovala plesna trupa vojnog okruga. Kada sam videla koliko je uspešna, osetila sam veliku zavist i poželela sam da jednog dana i ja budem tako cenjena kao ona. Kako bi to bilo divno! Ali, pošto je moja porodica bila siromašna i roditelji nisu imali para za časove harmonike, morala sam da odustanem od toga. Kasnije sam se fokusirala na školu. Pomislila sam: „Moram vredno da učim, da upišem fakultet i da u budućnosti nađem dobar posao; tako ću i ja jednog dana moći da budem uspešna, zar ne?” Ali to je bilo u vreme Kulturne revolucije, kada je sistem prijemnih ispita za fakultet ukinut, pa sam zato po završetku osmog razreda počela da radim u fabrici. Kasnije je država obnovila politiku polaganja prijemnih ispita, i jedan po jedan, diplomci su počeli da dolaze u naše preduzeće. Zavidela sam im jer ih je rukovodstvo uvažavalo. Razmišljala sam o tome kako imam skromno obrazovanje i nemam nikakve veštine, zbog čega sam bila na dnu društvene lestvice i nikome nije stalo do mene, i nisam mogla a da ne budem tužna.

Nakon što sam se udala, dobila sam dete. Dok sam gledala svog sina kako uči da govori, u meni se ponovo probudila nada, pa sam sve one snove koje nisam uspela da ispunim prenela na njega. Pomislila sam: „Moram da ga negujem kako treba. Nije dovoljno samo da bude odličan u školi, već mora da se razvija u više oblasti, da bude svestran, pa da jednog dana upiše fakultet i postane državni službenik. Tada će svi pokazati svoje odobravanje, hvaliće mog sina i govoriti koliko je uspešan. Kako bi to za mene bilo divno!” Kako bih ga negovala da bude uspešan, još kao predškolca sam ga upisala na časove engleskog jezika. Pošto je bio tako mali, nije mogao baš najbolje da razume, pa nije umeo da odgovori na pitanja učiteljice. Bilo mu je toliko teško da je plakao. Pomislila sam: „Ako sad ne može da prati, neće moći ni kasnije i biće mu nemoguće da postane uspešan”. Osećajući da nemam više opcija, kad je napunio šest godina, dala sam otkaz i počela sam da idem s njim na časove engleskog. Zabeležila sam svaku lekciju koju je učiteljica ispredavala, a kod kuće sam koristila svaki slobodan trenutak da ga iznova ispitujem. Nisam mu davala ni tren predaha ⎯ čak ni dok se igrao. Pred spavanje bih ga ispitivala o svakodnevnim izrazima i terala ga da nauči nekoliko reči napamet. Posle nekog vremena, videla sam da mu se znanje engleskog postepeno poboljšava. Počeo je tečno da odgovara na pitanja učiteljice, ocene na ispitima su mu bile uvek visoke, a učiteljica ga je mnogo volela. To mi je ulilo još više samopouzdanja i verovala sam da će moj sin sigurno uspeti u budućnosti. Dok sam trepnula, već je krenuo u osnovnu školu. Kupovala sam mu dodatne radne sveske u knjižari. Tako da je posle škole, pored domaćih zadataka, morao da radi i zadatke iz tih svezaka. Bio je zauzet svakog dana do deset uveče. Muž to više nije mogao da trpi, pa me je izgrdio: „Već je kasno, a ti mu ne daš da ide na spavanje. Zar neće biti pospan tokom dnevnih časova?” Samo sam ga pogledala, a u sebi sam ga prekorila: „Šta ti znaš? Ako sada ne uči, zar neće završiti na dnu društvene lestvice kao ti kad odraste?” Kada je krenuo u drugi razred, nestrpljivo sam počela da negujem jednu posebnu veštinu kod njega – da nauči da svira klarinet. Da bih mu razvila sposobnost razmišljanja, upisala sam ga i na časove Matematičke olimpijade. Mislila sam da će mu, čak i ako ne bude briljirao u školi, neka posebna veština sigurno pomoći da u budućnosti pronađe svoje mesto u društvu ⎯ zar ne? Kasnije, zbog njegovog školovanja i stalnog porasta troškova obrazovanja, porodična sredstva više nisu bila dovoljna. Zato sam otvorila dom za stare, dok sam se istovremeno brinula o sinu. Na taj način ne samo da sam rešila pitanje školarine, već sam imala i veću kontrolu nad svojim vremenom, pa sam mogla da se brinem o njemu i pomažem mu u učenju.

Kada je krenuo u osmi razred, u početku je imao najbolje ocene u odeljenju. Ali onda, neočekivano, jednog dana me je razredna pozvala u školu. Rekla je: „Vaš sin ide u igraonicu tokom pauze za ručak da igra igrice, ne dolazi na dodatne časove vikendom, a njegove ocene su počele naglo da opadaju.” Zatim mi je pokazala njegovu đačku knjižicu. Videla sam da je najviša ocena bila oko šezdeset, a ostale su bile sve nedovoljne. U trenutku mi se zamaglilo pred očima i nisam više ništa videla. Stao mi je mozak i nisam čula nijednu reč koju je učiteljica rekla posle toga. Držeći knjižicu, vratila sam se kući osećajući se slabašno. Čim sam ušla na vrata, nasrnula sam na sina sa prutom kao da sam poludela, ali su me ljudi iz staračkog doma zaustavili. Plakala sam i govorila: „Misliš da mi je svih ovih godina bilo lako? Otvorila sam dom za stare da bih ti obezbedila bolje uslove za učenje. Radim danonoćno, bez predaha. Sve sam ove teškoće podnela da bih zaradila više novca za tvoje školovanje, kako bi jednog dana mogao da se izboriš za svoje mesto u društvu. A ti? Iza mojih leđa krišom igraš igrice, a ocene su ti se strmoglavile. Ako ovako nastaviš, kakva te budućnost čeka?” Što sam više govorila, sve sam se više ljutila. Moj sin se, videvši koliko se uzrujavam, uplašio i brzo rekao: „Mama, molim te, nemoj da se ljutiš. Pogrešio sam! Samo sam mislio da je učenje previše naporno i hteo sam malo da se igram. Od sada ću vredno da učim!” Od tada je zaista počeo vredno da uči i na kraju je upisao prestižnu gimnaziju. Kasnije, pošto sam bila veoma zauzeta poslovima u domu za stare i nisam mogla da se fokusiram na njega, opet je prestao da uči kako treba i krišom se po ceo dan igrao na telefonu ispod pokrivača. Brinula sam se da neće upasti na dobar fakultet i zato sam potrošila više od sto hiljada juana šaljući poklone na sve strane, ne bih li preko veza uspela da ga upišem na vojnu akademiju, jer je ta akademija imala muzički program, a moj sin je umeo dobro da svira klarinet, što bi mu moglo koristiti u budućnosti. Shodno tome, njegove ocene nisu bile dovoljno dobre da bi bio primljen i sav novac je bačen uzalud. Na kraju je jedva upisao neki običan, trećerazredni fakultet. Kad sam pomislila da su sve te godine napornog rada bile uzalud, toliko sam se uznemirila da te noći nisam mogla ni da spavam. Kada su me rođaci i komšije pitali za upis mog deteta na fakultet, nisam znala šta da im kažem. Bojala sam se da će mi se podsmevati što je završio u tako prosečnoj školi. Toliki trud sam uložila u negovanje svog deteta kako bi bio uspešan, čak sam se odrekla i svog posla, ali na kraju, ovo je bio rezultat. Od tog trenutka, moj život je izgubio pravac, svaki dan mi je bio dosadan i bez cilja, nisam imala snage ni za šta. Osećala sam se potpuno bezvredno. Suze su mi lile niz lice dok sam sve ovo prebirala u glavi, i srce mi je bilo puno bola.

U oktobru 2012. godine, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Kasnije sam podelila svoju bol sa jednom sestrom, a ona mi je pročitala Božje reči: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? (…) Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Sestra je rekla: „Čovekova sudbina je već predodređena od Boga i ljudi na to ne mogu da utiču. Uložila si toliko truda u svog sina i platila si veliku cenu za njegovo dobro, sve u nadi da ćeš mu pomoći da nauči više, razvije svoje talente, upiše dobar fakultet, istakne se i stekne divljenje drugih, kao i da ostvari ambicije koje ti u mladosti nisi mogla. Zbog svega toga, i ti i tvoje dete ste se silno namučili, ali tvoje želje, na kraju, ipak nisu bile ispunjene.” Slušajući sestrino zajedništvo, duboko sam uzdahnula i konačno sam shvatila da je sudbina čoveka u Božjim rukama i da ljudi ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. Koji će fakultet moje dete upisati i kakva ga sudbina čeka ⎯ sve je to u Božjim rukama i to nisu stvari koje mogu promeniti svojim trudom. Ne mogu da kontrolišem ni sopstvenu sudbinu, kako onda da kontrolišem sudbinu svog sina? Kada sam to shvatila, više me nije bolela činjenica što moj sin nije upisao neki dobar fakultet.

Diplomirao je 2015. godine. Studirao je pravo, govorio je tečno engleski i čak je položio ispit za deseti stepen iz klarineta. Pomislila sam s uverenjem da bi sa tri oblasti stručnosti trebalo da bude u stanju da nađe pristojan posao. Ali ono što nisam očekivala bilo je da posle diplomiranja uopšte ne traži posao, već da svoje vreme provodi kod kuće igrajući igrice. Gledajući ga takvog, srce me je bolelo. Pomislila sam: „Uložila sam krv, znoj i suze u njegovu negu, a on sada svaki dan samo sedi kod kuće i igra igrice. Je l’ to to? Kakvu on budućnost ima?” Kada me je komšinica pitala: „Gde ti radi sin sad kad je diplomirao?” nisam znala šta da odgovorim. Pomislila sam da bi bilo strašno neprijatno ako bi ljudi saznali! Kasnije je ipak izašao da traži posao i pomislila sam da će steći ugled i učiniti me ponosnom. Ali, posle nekoliko meseci, neočekivano se vratio kući jer mu se nije svidela mala plata, a ni prigovori šefa. Po povratku je počeo da radi od kuće kao profesionalni gejmer. Videvši ga takvog, bila sam jako ljuta. Pomislila sam: „Potrošila sam toliko novca i uložila svoju krv, znoj i suze u tvoju negu, a ti na kraju želiš da živiš od igranja igrica? Kako možeš biti tako neambiciozan? Iako ovaj posao može da ti donese neki novac, ne zvuči baš respektabilno! Kada te ljudi budu pitali šta radiš, rećićeš: ’Igram igrice kod kuće.’ Ko te ne bi gledao s visine?” Sin me je toliko naljutio da nisam mogla da smognem snage da bilo šta radim. Samo bih se šetala po kući namrštenog lica, ne želeći ni da razgovaram s njim. Tako su proletele dve-tri godine i koliko god sam ga ubeđivala, on i dalje nije imao nikakvu nameru da potraži posao. Bila sam tako razočarana. Mislila sam da je potpuno izgubljen slučaj i da nikad ništa neće postići. Kad god bih razmišljala o tim stvarima u vezi sa njim, osećala bih toliku bol da prosto nisam mogla da se smirim i izgubila bih želju da čitam Božju reč. Molila sam se Bogu: „Bože, prošle su dve-tri godine otkako je moj sin završio fakultet, a on još uvek nije pronašao posao. Šta god da kažem, neće da me sluša. Hoće li jednostavno postati propalica? Toliko me boli. Bože, ne znam šta da radim. Molim Te, usmeri me i pokaži mi put.”

Nakon molitve, setila sam se jednog odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala. Svemogući Bog kaže: „Kad neko napusti roditelje i osamostali se, društveni uslovi sa kojima se suočava, kao i vrsta posla i karijere koji su mu dostupni, sudbinski su određeni i nemaju nikakve veze s roditeljima. Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu da bi kasnije, nakon što diplomiraju, pronašli zadovoljavajući posao i tako načinili trijumfalan prvi korak na svom životnom putu. Neki nauče mnogo različitih veština i ovladaju njima, ali nikad ne pronađu ni posao ni radno mesto koje bi im odgovaralo, a kamoli da naprave karijeru; na samom početku svog životnog puta, oni nalaze da su na svakom koraku osujećeni i ophrvani nevoljama, da su im izgledi turobni, a životi neizvesni. Neki marljivo studiraju, ali im ipak za dlaku izmiče svaka prilika da steknu visoko obrazovanje; čini se kao da im je suđeno da nikad ne uspeju, jer im se već prva težnja na životnom putu pretvorila u dim. Ne znajući je li put pred njima ravan ili kamenit, oni po prvi put osećaju da ljudska sudbina obiluje promenljivim faktorima, te stoga na život gledaju s iščekivanjem i strahom. Neki ljudi, uprkos tome što nisu naročito dobro obrazovani, pišu knjige i steknu neku slavu; neki su, pak, iako gotovo sasvim nepismeni, uspešni u biznisu i sposobni da se od toga izdržavaju… Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da čovek ne može da kontroliše kojim će se zanimanjem baviti tokom života i da je Bog to već predodredio onog momenta kada smo se rodili. Razmišljajući o svom sinu, još dok je bio predškolac, počela sam da ga obučavam da uči engleski, a u drugom razredu osnovne škole je počeo da uči da svira klarinet. Do trenutka kada je završio gimnaziju, njegov engleski je dostigao šesti nivo, položio je ispit za deseti nivo iz klarineta i diplomirao je na pravnom fakultetu. Mislila sam da će, kada diplomira, moći da postane advokat ili nastavnik stručnih predmeta, imajući u vidu diplomu i veštine koje je stekao. Ali na kraju, sav taj trud je bio uzaludan, jer se nije bavio nijednim od tih zanimanja. Umesto toga, ostao je kod kuće i po ceo dan igrao igrice, pretvorivši to čak i u svoje zanimanje. Shvatila sam da se zanimanje kojim se neko bavi ne može promeniti sopstvenim trudom ili planovima, niti o tome mogu odlučivati roditelji. Sve zavisi od Stvoriteljevih predodređenja. Kada sam to shvatila, moje srce je pronašlo mir. Više nisam imala nikakve zahteve u vezi s tim kada će moj sin početi da radi, i bila sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Moj sin je ostao kod kuće devet godina nakon što je diplomirao, zarađujući kao profesionalni gejmer. Jednom prilikom sam bila na večeri sa porodicom svoje mlađe sestre. Pomenuli su kako je ćerka moje starije sestre uzela kredit od preko milion juana da bi kupila bager, ali nije uspela da zaradi ništa i sada ne može da otplati dug. Nisam mogla a da ne kažem: „To dete je stvarno hrabro, uložiti toliki novac ⎯ to mora da je velika briga!” Na to mi je zet odbrusio: „Bolje brini o svojoj porodici. Tvoj sin je već odrastao, a još uvek nema ni posao ni devojku.” Bilo mi je toliko neprijatno kada mi je zet to rekao. Pomislila sam: „Da je moj sin pronašao dobar posao, da li bih morala da trpim ovu vrstu kritike od drugih?” Na primer, pošto je zet moje mlađe sestre radio u tužilaštvu, na svakoj zajedničkoj večeri jedva da bi bacio pogled na mog sina, a bilo je očigledno da je pun prezira prema njemu. U srcu sam bila ljuta na sina zbog toga što je bio toliko razočarenje. Kad god bih se vratila kući i pogledala ga, osećala bih se kao da se gušim i razmišljala bih o tome kako nema nikakvu budućnost.

Kasnije sam dublje razmišljala o svemu tome. Svaki put kada ga vidim, osećam gušenje. Koji je problem uzrok toga? U svom traganju sam pročitala Božje reči: „Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne aspiracije. Ma koliko se reči koje ljudi koriste da govore o svojim životnim aspiracijama činile uzvišenim, te aspiracije su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, imati kapital koji će moći da koriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da jednom kada steknu slavu i dobitak, imaju kapital koji mogu da iskoriste da bi tragali za zadovoljstvom i uživali u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade bez rezerve i bez ikakve sumnje i da pri tom nikada ne shvate da treba da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Posle čitanja Božjih reči, shvatila sam da je izvor moje boli bila težnja za „slavom” i „dobitkom”. Živela sam po otrovima koje mi je usadio Sotona, poput „Izdigni se iznad ostalih”, „Budi iznad proseka” i „Donesi čast svojim precima.” Mislila sam da živeti znači imati mesto u društvu, imati moć, uticaj i status, biti predmet divljenja i zavisti svih i da život može imati vrednost samo ako se tako živi. Verovala sam da čovek koji nema moć ni uticaj, a drugi ga gledaju s visine, živi bezvrednim životom. Smatrala sam da su takvi stavovi pozitivni, nešto čemu treba težiti. Pošto nisam imala uslove da ispunim sopstvenu želju da se istaknem i da budem iznad drugih, tu nadu sam prenela na sina. Rano sam počela da negujem njegovo obrazovanje i posebne veštine, nadajući se njegovom sveobuhvatnom razvoju ⎯ da će imati svetlu budućnost, da će ga drugi hvaliti i diviti mu se, a da ću ja moći da budem ponosna kada ga pomenu. Zbog toga sam podnela mnogo teškoća, vodeći ga stalno od jednog do drugog privatnog časa, što je uzrokovalo da i on podnosi teret i izgubi radost detinjstva koju je trebalo da ima. Kada je krenuo uosim razred, počeo je da se opire obrazovanju pod tako velikim pritiskom. Tajno je trošio novac koji sam mu davala za privatne časove na igrice, zbog čega su mu ocene naglo opale. Videvši da ne uči vredno, čak sam htela i da ga istučem. Kasnije sam potrošila mnogo novca i pokušala da steknem veze kako bih ga upisala na vojnu akademiju, ali stvari nisu ispale onako kako sam želela. Nakon što je završio fakultet, nije uspeo da pronađe dobar posao i završio je radeći u svetu gejmera. Zbog toga sam patila, zamerala sam sinu što me je razočarao i nisam želela ni da razgovaram s njim. Bila sam vezana „slavom” i „dobitkom” i provodila sam dane živeći za te stvari, neprestano razmišljajući o tome kako da se moj sin istakne. Nisam imala nikakvu tendenciju da umirim svoje srce i da jedem i pijem Božje reči, niti sam razmišljala o tome kako da stremim ka istini ili kako da izvršavam svoju dužnost dobro. Na kraju, ne samo da sam patila, već sam i svog sina povredila. Konačno sam jasno videla da je moja težnja ka slavi, dobitku i isticanju bila nasedanje na Sotonine spletke. Sudbina mog sina je u Božjim rukama, ali sam ja želela da je kontrolišem ⎯ zar to nije bilo u suprotnosti sa Bogom? Da sam nastavila tim putem, samo bih se još više udaljila od Boga i uzrokovala da me On prezire i eliminiše.

Kasnije sam takođe tražila kako roditelji treba pravilno da se odnose prema svojoj deci. Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Bez obzira na to koliko su nečija odrasla deca sposobna, kakav im je kov, kakav status imaju u društvu, ili koliko zarađuju, to je sudbina koju im je Bog odredio – ona je podložna Božjoj neprikosnovenosti. Roditelji ne treba da se mešaju u život svoje dece, osim ako ne idu lošim putem, ili krše zakon, u kojem slučaju roditelji treba strogo da ih dovedu u red. Ali, pod normalnim okolnostima, kada su te odrasle osobe pri zdravoj pameti i sposobne su da žive i opstanu samostalno, njihovi roditelji bi trebalo da se povuku, jer su njihova deca već odrasla. Ako su deca tek odrasla i imaju 20 ili 21 godinu, i još uvek ne znaju za razne složene situacije u društvu, ili kako da se ponašaju u životu, ne znaju kako da uspostavljaju društvene veze, i nisu baš samostalni, onda bi ti roditelji trebalo da im pruže odgovarajuću pomoć, omogućavajući im da postepeno stignu do tačke u kojoj mogu samostalno da žive. To se zove ispunjavanje njihove odgovornosti. Ali čim svoju decu postave na pravi put i deca steknu sposobnost da samostalno prežive, ti roditelji treba da se povuku. Ne treba da nastave da se odnose prema svojoj deci kao da još nisu odrasla, niti kao da su mentalno zaostala. Ne bi trebalo da imaju nerealna očekivanja od svoje dece, niti da se mešaju u njihov privatni život, niti u njihove stavove, gledišta i postupke u vezi s poslom, porodicom, brakom, ljudima i događajima, pod maskom da imaju bilo kakva očekivanja od njih. Ako urade bilo šta od toga, oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam kako roditelji treba da postupaju prema svojoj deci u skladu sa istina-načelima. Odgovornost i obaveza roditelja je da se brinu o svakodnevnom životu svoje dece dok su maloletna, da ih uče kako da se vladaju i da slede pravi put. Kada deca odrastu, treba ih pustiti, a roditelji treba da im dozvole da izaberu šta žele da rade. Ako naiđu na teškoće, roditelji im mogu pomoći da ih reše. Moj sin je sada odrasla osoba, ima svoje mišljenje i sposoban je da samostalno živi, zato treba da mu dam slobodu da izabere svoj životni put. Kada se osvrnem unazad, vidim da sam mu nametala svoje želje, forsirajući ga da vredno uči kako bi se istakao. Kad je došlo do izbora njegovog zanimanja, ugledan posao Naizgled je delovalo da ispunjavam roditeljske obaveze i da činim ono što je najbolje za njega, ali u stvarnosti sam sve to radila kako bih ja stekla poštovanje. Da bih ispunila sopstvene želje i stekla divljenje drugih, nikada nisam razmišljala o tome šta moj sin zapravo misli, već sam mu nametala svoje želje i time se mešala u njegov život. Kada sagledam sve što sam mu učinila, u čemu sam ja to zaista ispunila roditeljsku odgovornost? Sve što sam radila, činila sam kako bih udovoljila sebi. Bila sam zaista sebična! Shvatila sam da su moji stavovi pogrešni, da nisam razumela Božju suverenost niti sam Mu se iskreno pokorila i da zanimanje koje moj sin odabere u životu u potpunosti zavisi od Božjih predodređenja. Stalno sam pokušavala da manipulišem i uređujem stvari, pokušavajući da ga promenim sopstvenim naporima. Bila sam zaista nadmena i nerazumna! Tada sam shvatila kako treba da se ophodim prema svom sinu. Bez obzira na to koje zanimanje izabere, dokle god ne radi ništa protivzakonito i može sam da se izdržava, treba da ga pustim i dozvolim mu da sâm donosi odluke.

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Nijedan roditelj ne želi da njegova deca budu prosjaci. Ali ipak, oni ne moraju da insistiraju da njihova deca uspeju u životu i postanu visoki zvaničnici ili uticajni ljudi u višoj društvenoj klasi. Koje su prednosti pripadanja višoj društvenoj klasi? Koje su prednosti uspeha u životu? To je blatište, to nije dobro. Da li je dobro postati slavna ličnost, značajna ličnost, natčovek ili osoba sa položajem i statusom? Život obične osobe je najudobniji. Šta fali nešto siromašnijem, težem, napornijem životu, s nešto lošijom hranom i odećom? U najmanju ruku, jedna stvar je zagarantovana, pošto ne živiš usred društvenih trendova visoke klase, ti ćeš, u najmanju ruku, biti manje grešan i manje ćeš se opirati Bogu. Kao obična osoba, nećeš se suočavati sa tako velikim ili čestim iskušenjima. Iako će ti život biti malo teži, bar ti duh neće biti umoran. Razmisli o tome, kao radnik, treba da brineš samo o tri obroka dnevno. Drugačije je kada si zvaničnik. Moraš da se boriš i nećeš znati kada će doći dan kada tvoja pozicija više neće biti sigurna. I to neće biti kraj, ljudi koje si uvredio će te tražiti da podmire račune i kazniće te. Život je veoma zamoran za poznate ličnosti, značajne i bogate ljude. Bogati ljudi se uvek plaše da u budućnosti neće biti toliko bogati i da neće moći da nastave da žive ako se to desi. Poznate ličnosti se uvek brinu da će njihova slava proći, i uvek žele da zaštite svoju slavu, bojeći se da će ih ova era i trendovi eliminisati. Njihovi životi su veoma naporni! Roditelji nikada ne prozru takve stvari, i uvek žele da gurnu svoju decu usred te borbe, bacajući ih među lavove i u blatište” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Bog razotkriva da su težnje i nade ljudi uglavnom usmerene ka tome da postanu poznate ličnosti i velikani, da streme visokom statusu i da nadmaše druge, a da perspektiva na kojoj se zasnivaju njihova stremljenja nije dobra i da ljude vodi u blatnjavu kaljugu. Pogledajte kako je današnji svet prepun raznih iskušenja ⎯ novac, status, moć, pornografija… Ta iskušenja su poput zamki i većina ljudi ne može da im umakne. Razmišljala sam o ljudima koji rade u državnim institucijama, poput moje starije sestre i zeta moje mlađe sestre koji su oboje državni službenici. Na prvi pogled su delovali impresivno u svojim besprekornim odelima, ali kada sam razgovarala s njima, primetila sam da svakodnevno žive iscrpljujućim životom. Da bi dobili unapređenje ili povišicu, da bi stekli naklonost svojih nadređenih, morali su da ih čašćavaju i da ih obasipaju poklonima. Pratili su ih na pijanke i svakodnevno se opijali do iznemoglosti, što je ozbiljno narušavalo njihovo zdravlje. Među kolegama vladaju spletke i međusobna podmetanja u želji da jedan drugoga nadmaše, a često su suočeni i s različitim seksualnim iskušenjima koja razaraju porodice. Nisam bila sposobna da sve to prozrem, već sam uporno gurala svog sina ka takozvanom „visokom društvu”. Zar ga nisam time slala pravo u Sotoninu blatnjavu kaljugu? Bila sam zaista slepa i glupa! Bezz obzira na zanimanje koje odabere, dokle god može da ima tri obroka dnevno i da vodi normalan život ⎯ to je dovoljno. Shvatila sam i da je roditeljska odgovornost da usmeri dete na pravi put, zato sam mu propovedala jevanđelje. Iako ga nije prihvatio, nije mu ni protivurečio, a kada su braća i sestre dolazili kod nas na okupljanja, čak je pomagao u održavanju okruženja. Kad sam iskreno otpustila svoja očekivanja od njega, ne samo da sam živela smirenije, već je i on bio srećan.

Da nije bilo Božjih reči koje su me usmerile, i dalje bih živela u jadu koji donose slava i dobitak. Hvala Bogu što mi je omogućio da prepoznam Sotonske metode kvarenja ljudi i da više ne budem vezana ili povređena njima.