Rođen sam u siromašnoj seoskoj porodici i nakon što sam završio osnovnu školu, napustio sam dom da bih tražio posao. Kasnije sam upoznao svoju suprugu i dobili smo decu. Uvek sam bio vredan radnik, ali je često bilo teško sastaviti kraj s krajem. Kada je moj šurak čuo za to, zaposlio me da vozim bager u njegovom timu. U narednim godinama uspeo sam da zaradim nešto novca i izgradim novu kuću, što mi je omogućilo bolji život.

Prihvatio sam Božje jevanđelje poslednjih dana 2013. godine i uskladio sam veru sa svojim poslom. Mislio sam da treba da zarađujem više dok sam mlad, kako bih kasnije mogao da pomognem svom sinu da se osamostali. To je bila moja odgovornost kao oca. Kasnije sam počeo da služim kao vođa grupe, a zatim sam 2017. godine izabran za đakona zaduženog za zalivanje. Međutim, nisam želeo da to stvarno prihvatim, jer sam znao da neće biti tako lako kao što je vođenje male grupe. Morao bih da se prilagođavam rasporedima novih vernika za okupljanja, a to bi sigurno uticalo na moj prihod od rada na bageru. Ako ne uštedim dovoljno novca, kako bih mogao da pomognem svom sinu u budućnosti? Kada sam sve to shvatio, odbacio sam dužnost. Ali nakon toga, dosta sam osećao krivicu. Bog je žrtvovao toliko toga da nas spase, a sada, kada je radu crkve bila potrebna moja saradnja, ja sam mogao da mislim samo o zarađivanju novca kako bih pomogao svom sinu i nisam želeo da prihvatim ovu dužnost. Zar to ne bi povredilo Boga? Shvativši to, kleknuo sam na pod i molio se Bogu u pokajanju, obećavajući da više neću odbaciti nijedan zadatak. Godine 2018, moja braća i sestre su izglasali da služim kao starešina crkve. Osećao sam se prilično rastrzano: biti starešina koji nadgleda celokupan rad je dužnost sa punim radnim vremenom. Ne bih mogao da uštedim novac za budućnost svog sina, i tako ne bih ispunio svoju odgovornost koju imam kao otac. Ali sam razmišljao i o tome koliku sam krivicu osećao što sam ranije odbio jedan zadatak, pa sam prihvatio dužnost.

Nakon što sam postao starešina crkve, nisam imao vremena da radim na bageru, pa smo se oslanjali na novac koji je moja supruga zarađivala prodajom povrća da bismo preživeli. Nakon što je završio školu, moj sin je dobio posao u fabrici, što nam je olakšalo situaciju. Ali kad je došlo vreme da se moj sin oženi, i dalje nismo imali kuću, automobil niti ušteđevinu za njega. Šta sam mogao da kažem svom sinu? Osećao sam da sam ga izneverio. Ponekad, kada bi on došao na pauzu, pripremio bih mu dobar obrok i pokazao bih više brige za njegov život kako bih se oslobodio svog osećaja krivice. Krajem avgusta 2023. godine, viši starešina je želeo da me unapredi na dužnost daleko od kuće, pa sam o tome razgovarao sa svojom suprugom. Pitala me je šta ja mislim. Rekao sam: „Ne želim da idem, jer ako odem, ti ćeš sama morati da nosiš teret naše porodice. Ćerka je još uvek mlada, a sin se još nije oženio. Ako odem, šta će biti sa našom porodicom?” Moja supruga je odgovorila: „Ako naiđemo na probleme, možemo se moliti Bogu. Sad kad ti je dodeljena ova dužnost, treba da imaš pokorno srce. Ja mogu da se pobrinem za obaveze kod kuće, nemoj da brineš.” Nekoliko dana kasnije, viši starešina je pisao da traži ocene ljudi o meni, ali ja nisam tražio od braće i sestara da ih napišu. Pomislio sam: „Ja sam glava kuće, moja je odgovornost da nosim teret našeg domaćinstva. Moj sin je dovoljno star da se oženi, ali još uvek nemam kuću, automobil niti ušteđevinu pripremljenu za njega. Naše komšije koje imaju decu istih godina već su spremili kuće i automobile za svoju decu. Šta ako me moj sin pita zašto ja ne obezbeđujem za njega, a svi ti drugi roditelji obezbeđuju za svoju decu? Kakav sam ja to otac? Ne znam kako ću odgovoriti. Štaviše, moja ćerka se razbolela i neću biti u stanju da se brinem o njoj ako odem.” Razmišljajući o svemu tome, osećao sam se užasno i nisam želeo da obavljam svoju dužnost daleko od kuće. Ali sam znao i da Bog ne bi bio srećan ako odbijem dužnost. S druge strane, mojoj porodici bi bilo teško da odem. Našao sam se u dilemi, i to je bila prava muka. Sledećih nekoliko dana bio sam rastrojen i čak sam zaboravio da odem da zalivam novopridošlice. Shvatio sam da nisam u dobrom stanju, pa sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Ovih dana živim u tami i osećam se prilično izmučeno. Molim Te, prosvetli me da razumem istinu i izvedi me iz ovog stanja.”

Tokom duhovne posvećenosti naišao sam na ovaj odlomak Božjih reči: „A ima i onih koji, zato što su počeli da veruju u Boga, da žive crkvenim životom, da čitaju Božje reči i obavljaju svoje dužnosti, neće imati vremena da se normalno druže sa svojom decom, ženama (ili muževima), roditeljima, prijateljima ili srodnicima koji su nevernici. Konkretno, oni neće moći da se pravilno staraju o svojoj deci koja su nevernici, niti da obavljaju išta od onih stvari koje su potrebne njihovoj deci, pa su stoga zabrinuti za budućnost i izglede svoje dece. Naročito kada im deca odrastu, pojedini ljudi će početi da se uzrujavaju: hoće li se moje dete upisati na fakultet ili neće? Ako upiše fakultet, za koji smer će se odlučiti? Moje dete ne veruje u Boga i želi da upiše fakultet. Da li ja, kao neko ko veruje u Boga, treba da mu plaćam studiranje? Treba li da brinem o njegovim svakodnevnim potrebama i da ga izdržavam tokom studija? A kada dođe do toga da se dete venča, zaposli ili čak zasnuje sopstvenu porodicu, kakvu ulogu treba da obavljam? Šta treba i šta ne treba da radim? Oni nemaju pojma o ovim stvarima. Čim se ovakva okolnost pojavi, čim se nađu u takvoj situaciji, potpuno se izgube i nemaju predstavu šta da učine, niti znaju kako da se bave ovim stvarima. I kako vreme prolazi, povodom ovih stvari nastaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost: ako za svoje dete nešto učine, plaše se da se time okreću protiv Božjih namera i ne udovoljavaju Mu, a ako ništa ne učine, plaše se da ne ispunjavaju svoje roditeljske dužnosti i da će ih vlastito dete i ostali članovi porodice osuđivati; ako rade ove stvari, plaše se da će izgubiti svedočanstvo, a ako ih ne rade, plaše se da će im se svetovni ljudi rugati, da će im se susedi podsmevati, da će im zamerati i osuđivati ih; plaše se da će osramotiti Boga, ali se, takođe, plaše da će steći lošu reputaciju i da od tolikog srama neće moći da promole glavu. I dok se premišljaju oko ovih stvari, u njihovom srcu nastaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost; uznemireni su jer ne znaju šta da urade, osećaju strepnju da će učiniti pogrešnu stvar kakvu god odluku da donesu, a svakako ne znaju da li išta ispravno rade, i zabrinuti su da sa ovim stvarima, budu li se one nastavile, jednoga dana više neće moći da se nose, te da će im, ako dožive nervni slom, te stvari tada pasti još teže. Ljudi u tim situacijama osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svih tih stvari koje iskrsavaju u životu, bez obzira na njihov stvarni značaj. I, kada se ove negativne emocije u njima pojave, nađu se zaglavljeni u ovoj uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i ne mogu da se oslobode: učine li ovo, pogrešno je, učine li ono, pogrešno je, i ne znaju koja je to ispravna stvar koju treba učiniti; žele da udovolje drugim ljudima, ali se boje da neće udovoljiti Bogu; žele da učine razne stvari za druge kako bi se o njima lepo govorilo, ali ne žele da Boga osramote ili da Ga navedu da ih prezre. Baš zato su stalno zaglavljeni u ovim osećanjima uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. I zbog drugih i zbog sebe osećaju uznemirenost; i zbog drugih i zbog sebe osećaju strepnju; a takođe su i zbog drugih i zbog sebe zabrinuti, pa su tako zaglavljeni u dvostrukoj nevolji iz koje ne mogu da se izbave. Takve negativne emocije ne utiču samo na njihov svakodnevni život, već i na obavljanje dužnosti i u izvesnoj meri, naravno, utiču i na njihovo stremljenje ka istini. To je svojevrsna poteškoća, odnosno, to su teškoće koje se odnose na brak, porodični i lični život, i zbog takvih poteškoća ljudi se često nađu zaglavljeni u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti. Kada se nađu zaglavljeni u takvoj negativnoj emociji, zar ljudi nisu za žaljenje? (Jesu.) Jesu li za žaljenje? I dalje kažete ’jesu’, pokazujući time da još uvek izrazito saosećate sa njima. Kada se neko nađe zaglavljen u negativnoj emociji, bez obzira na okolnosti njenog nastanka, koji je razlog za nastanak te negativne emocije? Da li je to zbog okruženja, zbog ljudi, događaja i stvari koje okružuju tu osobu? Ili je to stoga što ih uznemirava istina koju Bog izražava? Utiče li okruženje na tu osobu ili Božje reči ometaju njen život? U čemu je tačno razlog? Znate li? Recite Mi, bilo da je reč o normalnim životima ljudi ili o obavljanju njihovih dužnosti, jesu li ove poteškoće prisutne i onda kada oni streme ka istini i spremni su da istinu sprovode u delo? (Nisu.) Te poteškoće su prisutne u vidu objektivne činjenice. Kažete da one nisu prisutne, da li je, onda, moguće da ste te poteškoće razrešili? Jeste li u stanju da to učinite? Ove poteškoće se ne mogu razrešiti i prisutne su na nivou objektivne činjenice. Kakav će biti ishod ovih poteškoća kod ljudi koji streme ka istini? A kakav će biti njihov ishod kod onih koji ne streme ka istini? Njihovi ishodi će biti potpuno različiti. Ako ljudi streme ka istini, oni se neće uplesti u ove poteškoće i neće potonuti u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Međutim, i kod ljudi koji ne streme ka istini ove su poteškoće podjednako prisutne, ali kakav će kod njih biti ishod? Uplešćeš se u njih tako da ne možeš da se izbaviš i, ako nisi u stanju da ih razrešiš, one će na kraju postati negativne emocije koje se u najdubljim odajama tvog srca vezuju u čvorove; one će uticati na tvoj normalan život i na normalno obavljanje dužnosti, zbog njih ćeš se osećati ugnjeteno i nemoćno da se oslobodiš – takav će ishod imati po tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči bile su veliko razotkrivanje mog stanja. Kada sam video da je moj sin stasao, pomislio sam da je moja odgovornost kao glava kuće da zarađujem više kako bih mu pomogao da zasnuje porodicu i započne karijeru, pa sam odbio crkveni zadatak đakona zaduženog za zalivanje. Kasnije, kada sam bio izabran za crkvenog starešinu, preuzeo sam tu dužnost, ali video sam da moj sin stasava i pitao se kako će naći ženu bez automobila ili kuće na svoje ime. Da li bi moj sin rekao da nisam dobar otac? Ove brige su se ukorenile u mom srcu i često su me mučile. Sad kad mi je crkva dodelila dužnosti daleko od kuće, te brige su me preplavile. Pošto moj sin još uvek nije našao ženu, brinuo sam se da bi me, ako odem da obavljam svoju dužnost, sigurno mrzeo, a komšije bi pričale o meni iza leđa. Ali ako ne odem, odbacio bih svoju dužnost. Bio sam u velikoj dilemi i nisam znao kako da postupim. Verovao sam u Boga dugi niz godina, ali i dalje nisam razumeo istinu i bio sam opterećen obavezama prema porodici. Mislio sam da, pošto sam glava kuće, treba da preuzmem teret na sebe i zaradim dovoljno novca kako bih pomogao svom sinu s njegovom porodicom i karijerom. Zbog toga sam uvek bio obuzet brigama i nisam mogao da se potpuno posvetim svojoj dužnosti. Morao sam da tragam za istinom kako bih što pre rešio to stanje.

Kasnije sam pronašao ovaj odlomak Božjih reči: „Zarad koga osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Osećaš li ove stvari da bi došao do istine? Ili da bi zadobio Boga? Ili zarad Božjeg dela? Ili zarad Božje slave? (Ne.) Pa, zbog koga onda imaš ta osećanja? Imaš ih samo zbog sebe, zbog svoje dece, svoje porodice, zbog svog samopoštovanja, zbog svog ugleda, zbog svoje budućnosti i izgleda, zbog svega onoga što ima veze sa tobom. Takva osoba ni od čega ne odustaje niti išta otpušta, ni protiv čega se ne buni niti išta napušta; nema pravu veru u Boga ni iskrenu odanost obavljanju svoje dužnosti. U svojoj veri u Boga, ona se istinski ne daje, već samo veruje da će dobiti blagoslove, a u Boga veruje jedino sa ubeđenjem da će dobiti blagoslove. Ispunjena je ’verom’ u Boga, u Božje delo i Božja obećanja, ali za takvu veru Bog nema reči hvale, niti je pamti. Naprotiv, On je prezire. Takvi ljudi ne poštuju niti sprovode načela za rešavanje ijedne stvari koju im Bog nalaže, ne otpuštaju stvari koje treba da otpuste, ne odustaju od stvari od kojih treba da odustanu, ne napuštaju stvari koje treba da napuste i ne nude odanost koju treba da ponude, pa stoga i zaslužuju da potonu u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Koliko god da pate, to čine jedino radi sebe, a ne radi svoje dužnosti niti zarad crkvenog rada. Prema tome, takvi ljudi naprosto ne streme ka istini – samo su gomila koja jedino na rečima veruje u Boga. Znaju tačno da je ovo istiniti put, ali ga ne primenjuju niti ga slede. Njihova je vera žalosna, ne može zadobiti Božje odobravanje i Bog je neće upamtiti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su razotkrile moje stanje. Umesto da sam vreme provodio razmišljajući kako da težim istini i izvršavam svoju dužnost dobro kako bih udovoljio Bogu, jedino sam mogao da mislim o tome kako ne uspevam da obezbedim budućnost svom sinu i da brinem da će moj sin misliti da nisam dobar otac, da će komšije govoriti loše o meni i da ću izgubiti ugled među njima. I tako sam odbacio dužnost. Uvideo sam da su se sve moje misli vrtele oko moje dece i mog ugleda. Nisam se brinuo što godinama verujem u Boga, a nisam dostigao istinu, nisam se uzrujavao zbog loših rezultata u svojoj dužnosti kao starešina u crkvi, nisam osećao kajanje što se nisam pokoravao u svojoj dužnosti i što sam je odbacio, čime sam razočarao Boga. Ali stalno sam bio zabrinut za svoju porodicu, decu i ugled. Dao sam prednost ovim stvarima nad obavljanjem svoje dužnosti kao stvorenog bića. Zahvaljujući Božjem uzdizanju, bio sam u stanju da obavljam svoju dužnost kao starešina, a Bog se nadao da ću tokom obavljanja svoje dužnosti težiti istini, da ću postići preobražaj naravi i zadobiti Božje spasenje. A šta sam ja želeo da radim? Samo sam želeo da budem dobar otac, da se brinem o svojoj deci i da negujem dobar ugled. Jasno sam znao da je za crkveni rad potrebna moja saradnja, ali se nisam pokorio. Jasno sam znao da je obavljanje moje dužnosti kao stvorenog bića moja obaveza, ali sam je odbacio. Odbacio sam dužnost đakona zaduženog za zalivanje i oklevao sam pred prilikom da budem unapređen, samo da bih zarađivao više novca i bio dobar otac. Uvideo sam da se moji pogledi na stvari nisu razlikovali od pogleda nevernika, uprkos godinama vere. Nisam uopšte bio odan svojoj dužnosti i u Božjim očima bio sam bezvernik. Pomislio sam na to kako se Bog, da bi nas spasao, ovaplotio u zemlji velike crvene aždaje, koja Ga je smatrala neprijateljem. On je izrazio istine da bi nas snabdeo i da bi nam omogućio da dostignemo istinu, neumorno nas je zalivao i kao pastir čuvao na bezbroj načina. Ipak, odbacio sam svoju dužnost zarad budućnosti svoje dece. Zaista sam bio lišen svake savesti i razuma. Kada sam to shvatio, odmah sam se postideo i manje sam se opirao odlasku od kuće da bih obavljao svoju dužnost.

Kasnije sam nastavio da razmišljam o sebi: zašto, svaki put kada mi je dodeljena neka dužnost, nisam uspevao da se pokorim? Kakav me je to sotonski otrov kontrolisao? Pretražio sam relevantne odlomke Božjih reči i pronašao sledeći odlomak: „Te tradicionalne ideje, kao i društvene odgovornosti i pozicioniranje muškaraca u društvu, izvor su pritiska, pa čak i poniženja, a takođe iskrivljuju čovečnost kod muškaraca, što kod mnogih izaziva uznemirenost, depresiju i često dovodi na ivicu nervnog sloma kad god su suočeni s teškoćama. Zašto je tako? Zato što misle da su oni muškarci, a muškarci treba da zarađuju novac i da izdržavaju porodicu, da ispunjavaju svoje muške obaveze, ne smeju da plaču ni da budu tužni, ne smeju da budu nezaposleni, već treba da budu stubovi društva i stožer porodice. Baš kao što nevernici kažu: ’Muškarci ne puštaju suzu olako’, muškarac ne sme da ima slabosti, niti bilo kakve nedostatke. Te ideje i pogledi izazvani su time što su moralisti muškarce pogrešno kategorizovali, kao i time što stalno uzdižu položaj muškaraca. Te ideje i pogledi ne samo da izlažu muškarce svim vrstama nevolja, nerviranja i teskoba, već im i zarobljavaju um, čineći njihov položaj, situaciju i susrete u društvu sve neugodnijim” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Ako želiš da se oslobodiš tih okova, moraš da tražiš istinu, da u potpunosti shvatiš suštinu tih ideja, a ne da postupaš pod uticajem ili kontrolom tradicionalnih ideja. Treba da ih napustiš i pobuniš se protiv njih jednom za svagda, i da više ne posmatraš ljude i stvari, da se ne ponašaš i deluješ u skladu sa idejama i pogledima tradicionalne kulture, niti da donosiš bilo kakve sudove i odluke zasnovane na tradicionalnoj kulturi; već da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i deluješ u skladu sa rečima Božjim i istina-načelima. Tako ćeš hodati ispravnim putem i bićeš istinsko stvoreno biće koje Bog odobrava. U suprotnom, Sotona će te i dalje kontrolisati i nastavićeš da živiš pod Sotoninom vlašću i nećeš moći da živiš u Božjim rečima: to su činjenice” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Čitajući Božje reči, shvatio sam da su društvene odgovornosti i uloge dodeljene muškarcima Sotonin način da ih uhvati u zamku, što ih navodi da misle kako uvek moraju da izdržavaju svoju porodicu, jer je to njihova odgovornost. Moj otac je bio učitelj i od malih nogu mi je usađivao te ideje, govorio mi da ću biti stub porodice i da ću morati da izdržavam sve članove porodice. Od malih nogu terao me je da radim s njim kako bi mi pokazao koja je odgovornost muškarca. Nakon što sam se oženio, svoje odgovornosti kao glava porodice stavio sam na prvo mesto. Da bih obezbedio dobar kvalitet života svojoj porodici i pomogao sinu da se osamostali, radio sam od jutra do mraka da zaradim novac i ispunim svoju dužnost kao otac. Sve važne odluke zavisile su od mene, i bez obzira na to koliko sam bio umoran ili koliko je to bilo teško, uvek bih uradio sve što se od mene tražilo bez pogovora. Pod uticajem tradicionalnih shvatanja, kad god bi došlo do sukoba između moje porodice i moje dužnosti, uvek bih davao prednost porodici. Odbacio sam dužnosti da bih zaradio više novca i uštedeo za svog sina. Čak i kao crkveni starešina, delio sam svoje vreme između dužnosti i porodice, pa nisam bio u stanju da se u potpunosti posvetim svojoj dužnosti. Kasnije, kada mi se pružila prilika da budem unapređen, takođe sam se opirao i odlučio da je odbijem. Sada sam shvatio da je tradicionalna kultura koju nam je nametnuo Sotona u suprotnosti sa Bogom. Ona navodi ljude da zastrane od Boga, da Ga izdaju i na kraju se suoče sa uništenjem, baš kao i Sotona. Kada sam shvatio da je Sotona iskoristio tradicionalnu kulturu da me iskvari, bio sam voljan da se promenim i postupam u skladu sa Božjim rečima.

Te večeri, tokom duhovne posvećenosti, video sam ovaj odlomak: „Kao neko ko veruje u Boga i stremi ka istini i spasenju, energiju i vreme koji su ti ostali u životu treba da potrošiš i provedeš obavljajući svoju dužnost i sve što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš vreme na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci, i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da zadovolji tvoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i poverenom zadatku koji ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće se slaviti. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi osposobljeno stvoreno biće i da si prilično buntovan. Ne poštuješ ni život ni vreme koje ti je Bog dao. Ako se tvoj život i tvoje vreme troše samo na tvoje telo i osećanja, a ne na dužnost koju ti je Bog dao, onda je tvoj život bespotreban i bezvredan. Ti ne zaslužuješ da živiš, ne zaslužuješ da uživaš u životu koji ti je Bog dao, i ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti je Bog pružio. Bog ti je dao decu samo da bi ti uživao u procesu njihovog podizanja, da bi stekao životno iskustvo i znanje iz toga kao roditelj, da bi ti dozvolio da doživiš nešto posebno i izvanredno u ljudskom životu, a zatim da bi dozvolio da se tvoje potomstvo množi… Naravno, to je i da bi ispunio odgovornost stvorenog bića kao roditelja. To je odgovornost koju ti je Bog odredio da je ispuniš prema sledećoj generaciji, kao i uloga koju igraš kao roditelj za sledeću generaciju. S jedne strane, cilj je da se prođe kroz taj izvanredni proces vaspitavanja dece, a s druge, da bi se odigrala uloga u širenju sledeće generacije. Kada se ta obaveza ispuni i deca ti odrastu, bilo da postanu veoma uspešni ili da ostanu prosečni, obični i jednostavni pojedinci, to nema nikakve veze s tobom, jer njihovu sudbinu ne određuješ ti, niti je to tvoj izbor, a ti im je sigurno nisi dao – Bog ju je odredio. Pošto ju je Bog odredio, ne treba da se mešaš, niti da guraš nos u njihov život ili opstanak. Njihove navike, svakodnevica i stav prema životu, bez obzira na strategije preživljavanja koje imaju, bez obzira na pogled na život, bez obzira na njihov stav prema svetu – to su njihove odluke i one nisu tvoja briga. Nemaš obavezu da ih ispravljaš, niti da iz bilo kojeg razloga patiš umesto njih kako bi im obezbedio da svakog dana budu srećni. Sve to je nepotrebno. (…) Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su jasno izrazile kako roditelji treba da gledaju na svoje roditeljske odgovornosti. Kada su deca mala, naša odgovornost je da ih dobro odgajamo. Ali kada odrastu, treba da ih pustimo da se sami brinu o sebi i da svoje vreme posvetimo obavljanju naših dužnosti kao stvorenih bića. Ako sve svoje vreme i energiju uložimo u decu i porodicu, izgubićemo smisao vere i nećemo biti dostojni života pred Bogom. Bog mi je dao porodicu i decu kako bih tokom odgajanja svoje dece stekao životno iskustvo. To uključuje moju odgovornost u odgajanju dece, kao i moju ulogu u obezbeđivanju nastavka našeg naroda. Ako sam dobro odgojio svoju decu, time bih ispunio svoju odgovornost. Sve je to u Božjim rukama. Bez obzira na to koliko materijalnih dobara i bogatstva pripremim za svoju decu, ne mogu da promenim njihovu sudbinu. Neki roditelji odgajaju svoju decu, ali nisu u stanju da im pomognu da zasnuju porodicu i započnu karijeru, pa ipak deca dobro prođu. Nasuprot tome, neki roditelji naporno rade kako bi zaradili novac i pomogli svojoj deci da se osamostale, ali stvari se ipak ne odvijaju onako kako su želeli. Uzmimo mene za primer, otac mi nije ostavio ni kuću ni novac, ali sam ipak uspeo da se oženim. Ni ja svom sinu nisam dao mnogo novca ili imovine, ali on je ipak završio školu, našao posao i u stanju je da zarađuje i brine o sebi. Moja ćerka možda jeste bolesna, ali njena budućnost je u Božjim rukama i ja nad tim nemam stvarnu kontrolu. Sada imam mnogo odgovornosti kao starešina u crkvi, ali i dalje imam mnogo nedostataka i još uvek moram da naučim mnogo istina-načela. Zato treba da posvetim više vremena svojoj dužnosti, da se oslanjam na Boga i da tražim istinu u oblastima gde mi nedostaje razumevanje, kao i da više razgovaram sa svojim bratom saradnikom kako bih dobro obavljao svoju dužnost. Dok sam još pokušavao da uskladim vreme između porodice i svoje dužnosti, razne porodične obaveze oduzimale su mi mnogo vremena i energije. Sad kad sam napustio dom da bih obavljao svoju dužnost, zadužen sam za nekoliko crkava i izložen sam mnogim ljudima i situacijama – sve su to dobre prilike da dosegnem istinu. Ako ne iskoristim priliku da iz ovih situacija steknem istinu, možda neću dobiti drugu šansu. Sada imam tako mnogo posla svakog dana. Kada nešto ne razumem, molim se Bogu, tražim i razgovaram o tome u zajedništvu. U ovakvom okruženju, imam mnoge prilike da se približim Bogu. Osećam mir i spokoj i više nisam zabrinut za svoju decu. Zahvaljujem Bogu na prilici da obavljam ovu dužnost.