Bila sam zadužena za rad na propovedima u crkvi. U julu 2023. godine napustila sam dom da bih obavljala svoju dužnost. Moja ćerka se do tada već bila udala, rodila dete i imala je svoju porodicu. Zet mi je radio na drugom mestu, a ćerka i moj četvorogodišnji unuk živeli su u mojoj kući. Kada sam polazila, osećala sam malu nelagodu, jer dok ja ne bih bila kod kuće, ako bi dete zabolela glava ili bi dobilo temperaturu, ne bi bilo nikoga da pomogne mojoj ćerki. Ali onda sam pomislila koliko je moja dužnost važna, pa sam otišla da je obavim.

Jednom sam se u novembru vratila kući i ćerka mi je rekla da je bila u bolnici na pregledu i da joj je lekar ustanovio depresiju. Bila sam šokirana i upitala sam je: „Kako si postala depresivna? Šta te muči?” Ćerka mi je razdražljivo odgovorila: „Ma, ima tu svega odakle da počnem?” Brzo sam je upitala: „Koje simptome osećaš? Koliko je ozbiljno?” Ćerka je rekla: „Često ne mogu da spavam noću, a danju previše razmišljam. Osećam se očajno i samo želim da plačem. Osećam da život nema smisla, a ponekad čak pomišljam i da ne želim da živim. Lekar je rekao da još uvek mogu da kontrolišem svoje misli, ali ako ih ne budem mogla kontrolisati, biću u opasnosti.” Čuvši ćerku kako govori da čak pomišlja da ne želi da živi, pomalo sam se uplašila, pa sam je utešila: „Ne slušaj lekara. Možda su pogrešili u dijagnozi?” Ćerka je rekla: „Znam svoju bolest. Samo sam htela da ti kažem. Lekar mi je prepisao lekove koje treba da pijem šest meseci, ali nakon što ih popijem, povraćam i osećam nelagodu. Pošto nema nikoga kod kuće, osećam strah i htela sam da ostaneš nekoliko dana.” Nakon što je to rekla, ćerka se vratila u svoju sobu da se odmori. Dugo nisam mogla da se smirim, misleći: „Depresija nije nešto što se razvije za kratko vreme. Koliko je samo bola moja ćerka morala da pretrpi da bi se ovako razbolela!” Nisam mogla a da ne sažaljevam svoju ćerku i osećala sam da nisam dovoljno brinula o njoj. Svaki put kada bih otišla kući, samo sam se fokusirala na to da joj pomognem da uradi što više kućnih poslova, retko smo otvoreno razgovarale i uvek bih samo žurno otišla. Da sam ostala kod kuće da obavljam svoju dužnost, imala bih dovoljno vremena da razgovaram s njom i ona bi mogla da mi kaže šta je muči. Mogla sam da je posavetujem malo više i možda se njeno stanje ne bi toliko pogoršalo. Otkako sam pronašla Boga, ćerka me je uvek podržavala u mojoj veri i dužnostima i pomagala mi je oko kuće, i to mi je olakšalo mnoge brige, ali sada kada se moja ćerka razbolela, osećala sam se zaista krivom, kao da nisam dobra majka i da nisam ispunila svoju majčinsku odgovornost. Takođe sam pomislila na slučajeve kada su ljudi sa depresijom izvršili samoubistvo ili skočili sa zgrade i osetila sam veliki strah. Brinula sam šta će se desiti ako se njeno stanje pogorša i ona uradi nešto opasno dok ja nisam kod kuće. Šta će biti s mojim malim unukom bez majke? Što sam više razmišljala o tome, sve više sam bila uplašena i slomljenog srca. Mislila sam da je u ovom trenutku mojoj ćerki potrebna nega i da moram da ostanem kod kuće nekoliko dana, i da ću se, kada joj se stanje stabilizuje, vratiti obavljanju svoje dužnosti. Stoga sam ostala kod kuće dva dana i odvela sam ćerku kod lekara tradicionalne kineske medicine. Ćerka mi je rekla da su ona i muž imali problema u vezi, da su se svađali do te mere da su razmišljali o razvodu i da njeni svekar i svekrva ne čuvaju dete. Osećala se povređeno i živela je u stalnom osećaju potisnutosti. Moja ćerka je plakala dok je iznosila sve jade iz svog srca. Videvši ćerku kako tako gorko plače, srce mi se još više slomilo i osećala sam krivicu. Osećala sam da sam je izneverila. Mislila sam, da sam joj pokazivala više brige i pomagala joj oko deteta, ne bi osećala toliko potisnutosti i gorčine. Sada kad se razbolela, osećala sam da ne smem više da je zanemarujem i da moram dobro da brinem o njoj kako bi se oporavila od ove bolesti. Zato sam razgovarala u zajedništvu sa svojom ćerkom, govoreći joj da sav taj bol prouzrokuje Sotona i da se samo verovanjem u Boga može zadobiti Njegova briga i zaštita. Takođe sam potražila neke Božje reči i video-snimke svedočenja o iskustvima za svoju ćerku i ona je pristala da ih pogleda. Ali i dalje nisam mogla da se opustim i pomislila sam: „Ako bih obavljala svoju dužnost kod kuće, mogla bih da viđam ćerku svaki dan i češći razgovor s njom bi joj sigurno popravio raspoloženje. Ali moja dužnost je veoma zahtevna, i ako ostanem kod kuće, biću rasejana i to će uticati na moju dužnost. Ali s obzirom na ćerkino stanje, zar ona neće pomisliti da sam bezdušna ako ne budem kod kuće? S jedne strane je moja ćerka, a s druge moja dužnost. Obe su mi važne.” Osećala sam se rastrzano. Nakon što sam razmislila, i dalje sam osećala da bolest moje ćerke nije bezazlena stvar. Tako sam odlučila da brinem o ćerki kod kuće i da istovremeno obavljam svoju dužnost, i da ću, kada se moja ćerka bude bolje osećala, ponovo izaći da obavljam svoju dužnost.

Nakon toga, vratila sam se u kuću domaćina i ispričala starešini o svojoj ćerki. Nakon što me je saslušala, vođa mi je rekla: „Razumem kako se osećaš. U tome što si se susrela sa ovom situacijom postoji Božja namera i treba da tragamo za istinom.” Nakon toga, zajedno smo čitale odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to da li su njihova deca odrasli ljudi ili ne, životi roditelja pripadaju samo njima samima, a ne njihovoj deci. Naravno, roditelji nisu besplatne dadilje ili robovi svoje dece. Bez obzira na to šta roditelji očekuju od svoje dece, nema potrebe da im deca proizvoljno naređuju bez ikakve nadoknade ili da oni postanu sluge, sluškinje ili robovi svoje dece. Ma šta osećao prema svojoj deci, i dalje si samostalna osoba. Ne treba da preuzimaš odgovornost za njihove odrasle živote kao da je to potpuno ispravno, samo zato što su tvoja deca. Nema potrebe da to radiš. Oni su odrasli; već si ispunio svoju odgovornost da ih odgajiš. Što se tiče toga da li će u budućnosti živeti dobro ili loše, da li će biti bogati ili siromašni, da li će živeti srećno ili nesrećno, to je njihova stvar. Te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ti kao roditelj nemaš obavezu da menjaš te stvari. Ako su njihovi životi nesrećni, nisi u obavezi da kažeš: ’Nesrećan si – smisliću kako to da popravim, prodaću sve što imam, iskoristiću svu svoju životnu energiju da te usrećim.’ Za tim nema potrebe. Samo treba da ispuniš svoje odgovornosti, to je sve. Ako želiš da im pomogneš, možeš da ih pitaš zašto su nesrećni i da im pomogneš da shvate problem na teorijskom i psihološkom nivou. Ako prihvate tvoju pomoć, utoliko bolje. Ako ne, samo treba da ispuniš svoje roditeljske odgovornosti i to je to. Ako tvoja deca žele da pate, to je njihova stvar. Nema potrebe da se brineš ili da se uznemiravaš zbog toga, ili da izgubiš apetit i patiš od nesanice. To bi bilo preterano. Zašto bi to bilo preterano? Zato što su odrasli. Treba da nauče da izađu na kraj sa svime sa čime se susreću u životu. Ako brineš za njih, to je samo privrženost; ako ne brineš za njih, to ne znači da si bezdušan, ili da nisi ispunio svoje odgovornosti. Oni su odrasli, a odrasli ljudi moraju da se suoče sa problemima odraslih ljudi i da se nose sa svime što odrasli treba da rade. Ne treba da se oslanjaju na roditelje u svemu. Naravno, roditelji ne bi trebalo da preuzimaju odgovornost na sebe za to da li stvari idu dobro sa poslom, karijerom, porodicom ili brakom njihove dece nakon što odrastu. Možeš da budeš zabrinut zbog svega toga i možeš da se raspituješ o tome, ali nema potrebe da u potpunosti preuzmeš odgovornost za te stvari, da lancima vezuješ svoju decu za sebe, da ih vodiš sa sobom gde god da kreneš, da ih posmatraš gde god da ideš i da razmišljaš o njima: ’Da li danas imaju šta da jedu? Da li su srećni? Da li im posao dobro ide? Da li ih šef ceni? Da li ih supružnik voli? Da li ih deca slušaju? Da li su im deca dobri đaci?’ Kakve to veze ima s tobom? Tvoja deca mogu sama da rešavaju svoje probleme, ne moraš ti da se uključuješ. Zašto pitam kakve to veze ima s tobom? Pod tim podrazumevam da te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ispunio si svoje obaveze prema svojoj deci, odgojio si ih do odraslog doba, tako da treba da se povučeš. Kada to uradiš, to neće značiti da nećeš imati šta da radiš. Postoji još toliko stvari koje treba da uradiš. Kada su u pitanju misije koje treba da obaviš u ovom životu, pored odgajanja dece do odrasle dobi, imaš i druge misije koje treba da obaviš. Pored toga što si roditelj svojoj deci, ti si stvoreno biće. Ti treba da dođeš pred Boga i da prihvatiš svoju dužnost od Njega. Šta ti je dužnost? Jesi li je dovršio? Jesi li se posvetio tome? Jesi li krenuo putem spasenja? To su stvari o kojima treba da razmišljaš. Što se tiče toga gde će tvoja deca otići kada odrastu, kakav će im biti život, u kakvim će uslovima živeti, da li će biti srećna i vesela, ništa od toga nema nikakve veze s tobom. (…) Što se tiče svih poteškoća sa kojima se suočavaju u svom poslu ili životu, daj sve od sebe da im pomogneš kad god možeš. Ako bi pomaganje njima uticalo na tvoje obavljanje dužnosti, možeš da odbiješ – to je tvoje pravo. Zato što im više ništa ne duguješ, zato što više nemaš nikakve odgovornosti prema njima, a oni su već samostalne odrasle osobe, mogu da upravljaju svojim životima. Ne moraš da im služiš bezuslovno niti u svakom trenutku. Ako zatraže tvoju pomoć, a ti nisi spreman da im pomogneš, ili ako će to ometati tvoje obavljanje dužnosti, možeš da ih odbiješ. To je tvoje pravo” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam kakav bi trebalo da bude odnos roditelja prema svojoj deci. Istina je da, nakon što roditelji odgaje svoju decu do punoletstva, njihova odgovornost da ih odgaje je već ispunjena. Nakon što deca odrastu, da li će se suočiti sa preprekama i nedaćama u životu ili da li će živeti srećno ili ne, sve je pod Božjom suverenošću i uređenjima i deo je onoga što treba da iskuse i te stvari više nemaju nikakve veze sa njihovim roditeljima. Kada sam saznala za ćerkinu bolest, pošto nisam poznavala Božju suverenost, mislila sam da nisam dovoljno brinula o njoj i da nije imala s kim da podeli svoje nevolje, te da je to ono što je dovelo do toga da se oseća zaista potisnutom, inače se ne bi razbolela od depresije. Svu krivicu za njenu bolest svalila sam na sebe. Shvatila sam da se to moje gledište ne poklapa sa činjenicama. Odgajila sam ćerku do punoletstva i moje odgovornosti su bile ispunjene. Sada je moja ćerka bila udata i imala je dete, i da li će živeti srećno ili patiti i brinuti bilo je nešto što je morala da iskusi. Mogla sam da joj pomognem i da je posavetujem kada sam imala vremena i da je odvedem kod lekara, ali u tom trenutku sam imala dužnost koju je trebalo da obavim i morala sam da uložim svoje vreme i energiju u obavljanje te dužnosti. To je bila moja odgovornost i obaveza. Ali u nadi da će se bolest moje ćerke što pre poboljšati, iako sam znala da tako što ostajem kod kuće ne mogu celim bićem da se predam svojoj dužnosti i da će to uticati na napredak u odabiru propovedi, nije me bilo briga. U svom srcu sam dala prednost ćerki u odnosu na dužnost i srce mi je bilo potpuno ispunjeno mislima o njoj. Uopšte nisam razmišljala o tome kako da ispunim svoju dužnost i udovoljim Bogu. Bila sam tako sebična! Još uvek je bilo propovedi koje sam morala što pre da odaberem za propovedanje jevanđelja, pa sam morala da se usredsredim na marljivo obavljanje svoje dužnosti. Nakon toga sam otišla da obavljam svoju dužnost.

Ali kada nisam bila zauzeta dužnošću i kada bih pomislila na to da je moja ćerka tako mlada a ima takvu bolest, i dalje bih se veoma brinula. Nisam znala da li će se oporaviti nakon lečenja i pitala sam se šta će se desiti ako se bolest pogorša. Razmišljajući o ovim stvarima, srce bi mi odjednom obuzela teskoba i žurila bih kući da je proverim, i kada bih videla da je dobro, osećala bih se mirnije. Ako ne bih otišla kući nekoliko dana, nisam mogla da umirim svoje srce u svojoj dužnosti. Zato što moje srce nije moglo da se usredsredi na moju dužnost, rezultati obavljanja moje dužnosti u tom periodu su bili loši. Znala sam da ne mogu da izbacim ćerku iz misli, pa sam razmišljala kako da razrešim svoje stanje. U svom traganju, setila sam se jednog odlomka Božjih reči i pronašla ga da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ma šta ili ma koliko činiš za svoju decu, ne možeš da promeniš njihovu sudbinu, niti da ublažiš njihovu patnju. Svaka osoba koja pokušava da se snađe u društvu, bilo da teži slavi i novcu ili da krene ispravnim putem u životu, kao odrasla osoba mora da preuzme odgovornost za svoje želje i ideale, i treba da plati svoj put. Niko ne treba da preuzme ništa za nju; čak ni njeni roditelji, ljudi koji su je rodili i odgajili, ljudi koji su joj najbliži, nisu u obavezi da plate njen put niti da dele njenu patnju. Roditelji se u tom pogledu ne razlikuju jer ne mogu ništa da promene. Stoga, sve što činiš za svoju decu je uzaludno. Pošto je uzaludno, trebalo bi da od toga odustaneš. (…) Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i kakve događaje proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene. Zato, ako se deca suočavaju sa bilo kakvim poteškoćama, roditelji treba da pomognu pozitivno i proaktivno ako imaju sposobnost da to učine. Ako ne, najbolje je da se roditelji opuste i sagledaju te stvari iz perspektive stvorenih bića, ophodeći se prema svojoj deci jednako kao stvorena bića. Patnju koju doživljavaš, oni takođe moraju da iskuse; život koji živiš, oni takođe moraju da žive; proces koji si prošao u podizanju male dece, oni će takođe proći; preokreti, prevare i obmane koje doživljavaš u društvu i među ljudima, emocionalne zaplete i međuljudske sukobe, i svaka slična stvar koju si iskusio, i oni će to doživeti. Svi su oni, kao i ti, iskvarena ljudska bića nošena bujicama zla, koja je Sotona iskvario; ti ne možeš da pobegneš od toga, a ne mogu ni oni. Stoga, želja da im se pomogne da izbegnu svu patnju i uživaju u svim blagoslovima na svetu je blesava zabluda i budalasta ideja. Bez obzira na to koliko su krila orla velika, ona ne mogu da zaštite njegovog orlića tokom celog života. Mladi orlić će na kraju morati da odraste i da leti sam. Kada orlić odluči da leti sam, niko ne zna gde će biti njegovo parče neba, niti gde će izabrati da leti. Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, srce mi se odjednom razvedrilo. Kakav brak, porodicu i količinu blagoslova i patnje osoba doživi u životu, već je Bog unapred odredio i niko te stvari ne može promeniti. Bez obzira koliko roditelji čine za svoju decu, ne mogu promeniti sudbinu svoje dece, niti mogu ublažiti patnju svoje dece. Promislila sam o sebi. Nakon što sam čula da moja ćerka ima depresiju, uvek sam brinula da će joj se bolest pogoršati i da bi mogla da izgubi volju za životom, pa sam htela da se vratim kući i tamo obavljam svoju dužnost, i da često razgovaram s njom i savetujem je, kako bi se na taj način bolest moje ćerke brže poboljšala i ne bi se pogoršala. Shvatila sam da je taj moj stav pogrešan. U stvarnosti, sve u vezi sa mojom ćerkom je pod Božjom kontrolom, i njena bolest nije imala nikakve veze s tim da li sam ja kod kuće ili ne, i da li će njena bolest napredovati ili kada će se oporaviti bilo je van moje kontrole. Sve te stvari bile su pod Božjom suverenošću i moje brige i strahovi bili su beskorisni. Pošto su moj zet i ćerka imali bračnih problema i hteli su da se razvedu, moja ćerka je živela u bolu i mučio ju je Sotona. Osećala je da njen život nema smisla, pa je čak razmišljala i o samoubistvu. Ali bez Božje dozvole, Sotona ne može oduzeti nečiji život. Savetovanje moje ćerke kod kuće moglo je biti samo privremeno, a životni put moje ćerke bio je nešto što je morala sama da iskusi; da li će sadržati blagoslove ili patnju, bilo je van moje kontrole. Nakon što sam ovo shvatila, srce mi se razvedrilo, i sa mnogo manje briga i strahova, mogla sam više da se usredsredim na svoju dužnost.

Kada sam imala malo slobodnog vremena, razmišljala bih o svom stanju i pitala se: „Htela sam da se vratim kući da brinem o ćerki i nisam mogla u potpunosti da se usredsredim na svoju dužnost, ali šta je bio osnovni uzrok ovoga?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. (…) Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Promislila sam o tome kako su na mene duboko uticale ideje iz tradicionalne kulture o „dobroj supruzi i brižnoj majci” i „Žena mora biti čestita, ljubazna, nežna i moralna.” Smatrala sam ovo pravilima za opstanak i verovala sam da majka treba da voli svoju decu, da se dobro brine o njihovim osnovnim potrebama, i da uvek brine o svojoj deci i misli na njih. Osećala sam da to znači biti dobra majka. Zbog svoje dužnosti nisam mogla da ostanem kod kuće da brinem o ćerki niti da joj pomažem oko deteta, pa sam često osećala da izneveravam svoju ćerku. Nakon što je mojoj ćerki ustanovljena depresija, da bih se iskupila prema njoj, iako sam znala da obavljanje dužnosti od kuće znači da neću moći da se usredsredim na svoje dužnosti i da će to odložiti moju dužnost, uopšte nisam marila za to. Samo sam razmišljala o tome da budem dobra majka kako bih se iskupila za to što sam izneverila svoju ćerku. Kada su interesi Božje kuće bili u sukobu sa time da budem dobra majka, želela sam da odaberem da budem dobra supruga i brižna majka. Na koji način sam time bila odana Bogu? Da sam otišla kući da brinem o ćerki i da budem dobra majka, a da ne ispunim svoju dužnost, onda bi svi moji postupci bili pobuna protiv Boga i bezvredni u Njegovim očima, a takođe bih izgubila priliku za spasenje. Tek tada sam shvatila da je tradicionalna kultura iskrivila odgovornosti i odnos između roditelja i dece, navodeći ljude da samo žele da budu dobre supruge i brižne majke, a ne da obavljaju dužnost stvorenog bića da bi udovoljili Bogu, i nesvesno ih navodi da se udalje od Boga i izdaju Ga. Pomislila sam na to koliko je svetaca kroz istoriju napustilo svoje porodice i poslove i podnelo teškoće, putujući nadaleko i naširoko da propovedaju jevanđelje. Nevernicima se činilo da su zanemarivali svoje porodice, ali zapravo su ispunjavali odgovornosti stvorenih bića. Oni su zaista bili dobri ljudi sa savešću i razumom. Bez pravovremenog razgovora u zajedništvu sa starešinom, bila sam na ivici da odustanem od svoje dužnosti. Molila sam se Bogu: „Bože, skoro sam izdala svoju dužnost da bih bila dobra supruga i brižna majka. Hvala Ti na Tvojoj brizi i zaštiti. Ne želim više da živim po tradicionalnoj kulturi. Samo želim da postupam po Tvojim rečima da bih ispunila svoju dužnost.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da pravilno uredim svoj odnos sa ćerkom. Svemogući Bog kaže: „Kada tvoja deca žele da ti se povere, treba da ih saslušaš, a kada ih saslušaš, treba da ih pitaš za mišljenje i šta nameravaju da urade. Možeš i ti nešto da predložiš. (…) Ako žele da se umešaš, onda možeš. A zamisli da, kada se umešaš, shvatiš: ’Auh, ovo je baš veliki problem! To će uticati na moje obavljanje dužnosti. Zaista ne mogu da se mešam u to; kao vernik u Boga, ne mogu da radim takve stvari.’ Onda treba što pre da se izvučeš iz te priče. Recimo da oni i dalje žele da imaš udela, a ti pomisliš: ’Neću da se mešam. Treba to sam da rešiš. Ljubazno sam te saslušala dok si davao oduška svojim zamerkama i iznosio svo to smeće. Već sam ispunila svoju roditeljsku odgovornost. Nikako ne mogu da imam udela u tom pitanju. To je oganj, i ja neću da uskočim u njega. Ako hoćeš, ti uskoči.’ Zar to nije prikladno? To se zove zauzimanje stava. Nikada ne treba da otpustiš načela, niti svoj stav. To su stvari koje roditelji treba da rade. (…) Koje su prednosti takvog ponašanja? (Veoma olakšava život.) U najmanju ruku, pozabavićeš se pitanjem telesne, porodične ljubavi na odgovarajući način. Tvoj mentalni i duhovni svet biće smireni, nećeš snositi nepotrebne žrtve, niti plaćati dodatni ceh; pokoravaćeš se usred Božjih orkestracija i uređenja i dozvolićeš Mu da se bavi svim tim. Ispunjavaćeš svaku odgovornost koja pripada ljudima i nećeš raditi ništa od onoga što ljudi ne smeju da rade. Nećeš se nuditi da se mešaš u stvari koje ljudi ne smeju da rade, i živećeš kako ti Bog kaže. Način na koji Bog govori ljudima da žive je najbolji put, može da im omogući da žive veoma opušten, srećan, radostan i miran život. Ali, što je najvažnije, ne samo da će ti takav život pružiti više slobodnog vremena i energije da dobro obavljaš svoju dužnost i da pokažeš posvećenost svojoj dužnosti, već ćeš takođe imati više energije i vremena da se potrudiš u pogledu istine. Nasuprot tome, ako su tvoja energija i vreme upetljani i zaokupljeni tvojim osećanjima, telom, decom i tvojom ljubavlju prema porodici, onda nećeš imati dovoljno energije da težiš istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Božje reči su nam razjasnile da se nakon što deca dostignu punoletstvo, odgovornosti roditelja mogu smatrati završenim. Deca imaju svoje živote i puteve koje treba da slede, i bez obzira šta se desi, oni moraju sami proći kroz svoja iskustva. Roditelji ne moraju više da brinu o životima svoje dece niti da za njih plaćaju cenu. Kada nisu zauzeti dužnostima, roditelji mogu da posete svoju decu i pomognu im u stvarima najbolje što mogu, ali kada su dužnost roditelja i briga o deci u sukobu, interesi Božje kuće bi trebalo da im budu na prvom mestu i trebalo bi da se drže svoje dužnosti i da je obavljaju sa odanošću. Shvativši načela o tome kako se odnositi prema deci, spoznala sam kako da uredim svoj odnos sa ćerkom i postala sam voljna da svoju ćerku poverim u Božje ruke, i bez obzira da li se bolest moje ćerke popravila ili ne, pokorila bih se Božjim orkestracijama i uređenjima. Nakon toga, mogla sam da uložim srce u svoje dužnosti i videla sam napredak u njima.

Sada se mentalno stanje moje ćerke mnogo popravilo zahvaljujući lečenju. Kada sam imala priliku, takođe sam u zajedništvu razgovarala sa svojom ćerkom na osnovu Božjih reči i ona je stekla uvid u suštinu braka, više ne živi u bolu i sada se suočava sa životom sa pozitivnim stavom. Kroz bolest moje ćerke, stekla sam sposobnost raspoznavanja tradicionalne ideje o „dobroj supruzi i brižnoj majci”. Jasno sam videla da to nije pozitivna stvar i više se toga ne držim. Više ne živim s osećajem krivice prema svojoj ćerki niti s osećanjem da sam je izneverila, i moje srce je pronašlo slobodu i oslobođenje. Hvala Bogu!