Nakon što sam prihvatila Božije delo poslednjih dana, dok sam jela i pila Božje reči, shvatila sam da samo verovanjem u Boga i obožavanjem Boga, čovečanstvo može da ima dobru sudbinu i odredište i shvatila sam da je u ovom mračnom i zlom svetu vera u Boga jedini ispravan put u životu. U to vreme, moj sin je bio u srednjoj školi i često sam s njim razgovarala o verovanju u Boga, govoreći mu da je Bog stvorio ljude i da bi zato trebalo da veruje u Boga i obožava Ga i svim srcem sam se nadala da će moj sin verovati u Boga kao i ja. Tako bi mogao da primi Božju brigu i zaštitu i da ima dobro odredište. Nedugo nakon što sam pronašla Boga, počela sam da izvršavam svoju dužnost u crkvi, ali pošto je KPK hapsila i progonila hrišćane i svuda širila neosnovane glasine, muž je počeo da me opstruiše i progoni, plašeći se da bi zbog moje vere mogli da me uhapse i da bi to moglo da utiče i na našu porodicu i često se svađao sa mnom. Ali sin me je veoma podržavao u veri i često je pokušavao da ubedi oca da mi ne stoji na putu. Svaki put kad bi moj sin vikendom došao kući, sa njim bih delila priče iz Biblije i čitala Božje reči kad god bih imala vremena. Ponekad, kad bih ga videla da gleda televiziju i ne čita aktivno Božje reči, zabrinula bih se i stalno bih ga molila da čita Božje reči sa mnom. On bi rekao da hoće, ali onda bi samo nepomično sedeo, a ja bih pobesnela i ponekad bih ga i grdila. Kad god bi video da sam ljuta, brzo bi došao da pročita nekoliko odlomaka Božijih reči. Znala sam da moj sin samo otaljava stvari sa mnom, ali smatrala sam da je u svakom slučaju bolje i to nego da uopšte ne čita Božje reči. Nakon što je krenuo u srednju školu, počela sam da izvršavam dužnost u obližnjoj crkvi i svaki put bih se trudila da se za vikend vratim kući kako bih mogla da razgovaram s njim o verovanju u Boga. Kasnije mi je sin otišao na univerzitet i kupila sam mu MP5 plejer kako bi mogao da ga ponese u školu i nađe vreme da čita Božje reči. Svako malo bih ga zvala bih da ga podsetim, govoreći mu da „uzme neke suplemente”, nagoveštavajući da bi trebalo da čita više Božjih reči. Kada bi mi sin dolazio kući na odmor, prvo što bih ga pitala bilo je: „Da li si čitao Božje reči u školi?” Kad bi mi rekao da je čitao kad god je imao vremena, laknulo bi mi.

U proleće 2011. godine, neko je prijavio moju veru vlastima, pa sam, da bih izbegla hapšenje od strane KPK, morala da napustim dom da bih obavljala svoju dužnost. Tada je moj sin bio na drugoj godini univerziteta daleko od kuće i putovala sam desetine kilometara samo da bih mogla da ga pozovem iz javne govornice i da ga podsetim: „Ne zaboravi da uzmeš svoje suplemente.” Kad bih ga čula kako mi obećava da hoće, bila sam spokojna. Uvek sam se nadala da će, nakon što diplomira, doći i pridružiti mi se u verovanju u Boga i često sam se molila Bogu, tražeći od Njega da pokrene srce mog sina i usmeri ga da veruje u Boga. Ali stvari su se razvijale suprotno mojim željama. U jesen 2013. godine, moj sin je, nakon što je diplomirao, otišao na vojnu akademiju. Tad sam se zabrinula: „KPK je ateistička partija i ne dozvoljava vojnicima da veruju u Boga. Nakon što ode na akademiju, ne samo da će mu biti zabranjeno da čita Božje reči, već će i svakodnevno biti podvrgnut ispiranju mozga od strane KPK i biće indoktriniran ateističkim idejama. Ako se to nastavi, sigurno će se sve više udaljavati od Boga. Da li će ipak moći da veruje u Boga?” Tokom tih godina, stalno sam se nadala da će moj sin početi da veruje u Boga i da će imati dobro odredište, ali sada je ta moja želja bila potpuno uništena. Kad sam razmišljala o tome kako mi sin ide u tu đavolju jazbinu, nisam mogla ni da jedem ni ni da spavam i nisam mogla da prestanem da plačem. Setila sam se kako je, dok je išao u srednju školu, dolazio kući na svake dve nedelje, a ja često nisam mogla da se vratim na vreme zbog svojih dužnosti. Kasnije, kada sam napustila dom da bih izvršavala dužnosti, više nisam imala vremena da razgovaram s njim. Mislila sam da bih, da sam obavljala dužnosti u svom kraju, mogla više da čitam Božje reči s njim i više ga usmeravam i da možda ne bi skrenuo na pogrešan put. Kada sam razmišljala na taj način, osećala sam da nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka i osećala sam da mu dugujem. Povrh toga, brinula sam o njegovoj budućnosti i sudbini. Kasnije sam videla mnogo mladih braće i sestara u crkvi koji su bili otprilike istih godina kao moj sin kako veruju u Boga i idu pravim putem, dok je moj sin stremio ka spoljnom svetu. Uvek sam zbog njega osećala kajanje, bilo mi je žao što se nisam više potrudila i što nisam više čitala Božje reči sa njim. Kad nisam bila zauzeta svojim dužnostima, razmišljala bih o njemu i osećala sam krivicu i tugu.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i uspela da se oslobodim jednog dela svojih briga u vezi sa sinom. Svemogući Bog kaže: „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). „Pogrešno je reći: ’Neuspeh dece da slede pravi put ima veze sa njihovim roditeljima’. Ko god da je, ako je određena vrsta osobe, ići će određenim putem. Zar to nije sigurno? (Jeste.) Put kojim osoba ide određuje šta je ona. Put kojim će krenuti i kakva će osoba postati zavisi od nje. To su stvari koje su predodređene, urođene i imaju veze sa čovekovom prirodom. Pa, kakva je korist od roditeljskog vaspitanja? Može li ono da upravlja čovekovom prirodom? (Ne može.) Roditeljsko vaspitanje ne može da upravlja ljudskom prirodom i ne može da reši problem toga kojim putem čovek ide. Koje je jedino vaspitanje koje roditelji mogu pružiti? Neka jednostavna ponašanja u svakodnevnom životu njihove dece, neke prilično površne misli i pravila ponašanja – to su stvari koje imaju veze sa roditeljima. Pre nego što njihova deca odrastu, roditelji bi trebalo da ispune svoju dužnost, a to je da vaspitaju svoju decu da slede pravi put, da vredno uče i da nakon što odrastu nastoje da se izdignu iznad ostalih, da ne čine loše stvari i da ne postanu loši ljudi. Roditelji takođe treba da regulišu ponašanje svoje dece, da ih nauče da budu ljubazni i da pozdravljaju starije kad god ih vide, kao i da ih nauče drugim stvarima u vezi sa ponašanjem – to je odgovornost koju roditelji treba da ispune. Brinuti se o životu svog deteta i podučiti ga nekim osnovnim pravilima ponašanja – to je ono na šta se svodi uticaj roditelja. Što se tiče ličnosti njihovog deteta, roditelji ga tome ne mogu naučiti. Neki roditelji su opušteni i sve rade laganim tempom, dok su njihova deca veoma nestrpljiva i ne mogu da miruju ni na kratko. Ta deca odlaze da žive sama sa 14 ili 15 godina, sama odlučuju o svemu, roditelji im nisu potrebni i veoma su nezavisna. Da li ih tome uče njihovi roditelji? Ne. Dakle, čovekova ličnost, narav, pa čak i njegova suština, kao i put koji će izabrati u budućnosti, nemaju nikakve veze sa njegovim roditeljima. (…) Postoji problem sa izrazom ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’. Iako roditelji imaju odgovornost da vaspitavaju svoju decu, sudbinu deteta ne određuju roditelji, već njegova priroda. Može li obrazovanje da reši problem detetove prirode? Ne može ga nikako rešiti. Put kojim čovek ide u životu ne određuju roditelji, već ga je predodredio Bog. Kaže se da ’Čovekovu sudbinu određuje Nebo’, a ta izreka je sažeta ljudskim iskustvom. Pre nego što neka osoba dostigne odraslo doba, ti ne možeš da kažeš kojim će putem krenuti. Kada odraste i kad bude mislila i umela da razmišlja o problemima, biraće šta da radi u široj zajednici. Neki ljudi kažu da žele da budu visoki zvaničnici, drugi kažu da žele da budu advokati, a treći kažu da žele da budu pisci. Svako ima svoje izbore i svoje ideje. Niko ne kaže: ’Samo ću čekati da me roditelji vaspitaju. Postaću ono za šta me roditelji vaspitaju’. Niko nije tako glup. Nakon dostizanja odraslog doba, ideje ljudi počinju da se mešaju i da postepeno sazrevaju, a time i put i ciljevi koji su pred njima postaju sve jasniji. U tom trenutku, malo po malo postaje očigledno i jasno kakav je neko tip osobe i kojoj grupi pripada. Od tog trenutka pa nadalje, ličnost svake osobe postepeno postaje jasno definisana, kao i njena narav, put kojem teži, njen životni pravac i grupa kojoj pripada. Na čemu se sve ovo zasniva? Naposletku, to je ono što je Bog predodredio – to nema nikakve veze sa nečijim roditeljima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Iz Božijih reči sam shvatila da su roditelji odgovorni za rađanje i odgajanje dece, da im obezbede dobro okruženje za rast, da ih obrazuju da budu dobri ljudi, da idu pravim putem i da ne rade loše stvari pre nego što odrastu, kao i da ih nauče najosnovnijim načelima ponašanja. Međutim, sudbinu deteta i put koji odabere u životu predodređuje Bog i to nisu stvari o kojima roditelji mogu da odluče niti da ih kontrolišu. Kada deca odrastu, ona imaju svoje ideje i izbore, i stvari poput toga koji su tip osobe, kojoj grupi pripadaju i koji će put odabrati postaju jasne. Ali ja sam pogrešno mislila da je moj neuspeh kao majke ako mi dete ne veruje u Boga kada odraste i da je to zato što nisam više čitala Božje reči s njim ili ga više usmeravala, što je dovelo do toga da on sledi svetovni put. Tokom poslednjih deset godina, živela sam s dubokim osećajem krivice, stalno misleći da mu dugujem. Verovala sam u Boga mnogo godina, ali nisam gledala na ljude i stvari u skladu s Božjim rečima. To je zaista bilo sramotno! To što je moj sin odabrao da ne ide putem vere, takođe je bilo određeno njegovom prirodom koja ne voli istinu. Zapravo sam kod kuće često razgovarala s njim o verovanju u Boga, ali on nije bio zainteresovan za Božje reči. Svaki put kad sam morala da ga pozovem i podsetim, on bi samo pročitao malo Božijih reči kako bi me umirio. Kako je odrastao, postajao je zaljubljen u svet, slavu i dobitak, pa je prirodno nastojao da sledi svetovni put. Čak i da nisam napustila dom kako bih izvršavala svoju dužnost i ostala kod kuće da svaki dan čitam Božje reči s njim, on i dalje ne bi počeo da veruje u Boga. Njegova sudbina i put koji sledi nisu stvari koje ja, kao njegova majka, mogu da kontrolišem. To ima veze s njegovom prirodom, a takođe zavisi i od Božjeg predodređenja. Jedna sestra se nakon što je diplomirala potpuno posvetila izvršavanju svoje dužnosti, ali ju je njen neverujući otac odveo u policijsku stanicu. Nakon što je puštena, nastavila je da veruje u Boga i izvršava svoju dužnost. Druga sestra je otišla na prestižni univerzitet i kad je čula Božje reči, bila je duboko dirnuta i rešila je da veruje u Boga, pa je odustala od postdiplomskih studija i počela da izvršava svoju dužnost i da se u potpunosti daje Bogu. Iz tih činjenica sam uvidela da put kojim ljudi biraju da idu zaista nema nikakve veze s njihovim roditeljima.

Jednog dana tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Zahtevi koje neki roditelji imaju od svoje dece su: ’Naša deca treba da krenu pravim putem, da veruju u Boga, da napuste sekularni svet i da napuste svoj posao. U suprotnom, kada uđemo u carstvo, oni neće moći da uđu, tako da ćemo biti razdvojeni. Bilo bi tako divno kada bi cela naša porodica mogla zajedno da uđe u carstvo! Mogli bismo da budemo zajedno na nebu, kao što smo ovde na zemlji. Dok smo u carstvu, ne smemo da se razdvajamo, moramo da ostanemo zajedno kroz vekove!’ I onda se ispostavi da njihova deca ne veruju u Boga, i da umesto toga teže svetovnim stvarima, nastoje da zarade mnogo novca i da se obogate; prate modu, rade i pričaju o svemu što je u trendu, i ne ispunjavaju želje svojih roditelja. Posledica toga je da se takvi roditelji osećaju uznemireno, mole se i poste zbog toga, poste nedelju dana, 10 dana ili dve nedelje i ulažu mnogo truda zarad svoje dece po tom pitanju. Često su toliko gladni da im se vrti u glavi i često se mole i rone suze pred Bogom. Ali, bez obzira na to kako se mole, ili koliko truda ulažu, njihovu decu to ne dotiče i ne uspevaju da se trgnu. Što više njihova deca odbijaju da veruju, to više ti roditelji misle: ’Kakva šteta, izneverio sam svoju decu, razočarao sam ih. Nisam uspeo da im prenesem jevanđelje i nisam ih poveo sa sobom na put spasenja. Kako su budalasti – to je put ka spasenju!’ Oni nisu budalasti; oni naprosto nemaju tu potrebu. Ti roditelji su budalasti zato što pokušavaju da nateraju svoju decu na taj put, zar ne? Ako bi njihova deca imala tu potrebu, da li bi bilo neophodno da im roditelji govore o tome? Njihova deca bi sama počela da veruju. Takvi roditelji uvek misle: ’Razočarao sam svoju decu. Podsticao sam ih da idu na fakultet od malih nogu, a od kada su otišli da studiraju, nisu se ni osvrnuli. Oni neće prestati da teže svetovnim stvarima, i kad god dođu, samo pričaju o poslu, o zarađivanju novca, o tome ko je unapređen ili ko je kupio auto, ko se dobro udao, ko je otišao u Evropu da studira ili na razmenu i pričaju o tome kako drugi sjajno žive. Kad god dođu kući, pričaju o tome, mene to ne zanima, ali ne mogu ništa da učinim povodom toga. Šta god da kažem da bih ih naveo da veruju u Boga, oni nikada ne žele da slušaju.’ Samim tim, oni se posvađaju sa svojom decom. Kad god vide svoju decu, lica im se smrknu; kad god razgovaraju sa njima, imaju kiseo izraz lica. Neka deca ne znaju šta da rade i misle: ’Ne znam šta nije u redu sa mojim roditeljima. Ako ne verujem u Boga, onda naprosto ne verujem u Njega. Zašto se uvek tako ophode prema meni? Mislio sam da čovek postaje sve bolja osoba što više veruje u Boga. Kako to da su vernici tako malo privrženi svojoj porodici?’ Takvi roditelji su toliko zabrinuti za svoju decu da su na ivici šloga i kažu: ’Oni nisu moja deca! Raskidam veze s njima, odričem ih se!’ To kažu, ali se ne osećaju zaista tako. Zar takvi roditelji nisu bezumni? (Jesu.) Uvek žele da kontrolišu i da se dočepaju svega, uvek žele da se dočepaju budućnosti svoje dece, njihove vere i puteva kojima idu. To je vrlo bezumno! To im ne pristaje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). To što Bog razotkriva je apsolutno tačno. To je upravo ono što sam osećala u srcu i tako sam i postupala. Kad je moje dete išlo u školu, u svom srcu sam već isplanirala da ćemo, nakon što diplomira, zajedno verovati u Boga i ući u carstvo kao majka i sin. Kako bi to bilo divno! Stoga smo, kad mi je dete bilo kod kuće, provodili vreme tako što sam s njim razgovarala o verovanju u Boga, stalno ga podstičući da čita Božje reči, a kad me nije slušao, naljutila bih se i ponekad ga čak i grdila. Dok je studirao na univerzitetu u drugom gradu, prelazila bih desetine kilometara da ga pozovem i podsetim da čita Božje reči i nerazumno sam se molila pred Bogom i postavljala mu zahteve, moleći Ga da dotakne srce mog deteta i usmeri ga ka veri. Nisam mogla da kontrolišem čak ni svoju sudbinu, a opet sam stalno pokušavala da orkestriram i manipulišem sudbinom svog deteta, želeći da ga navedem da sledi put koji sam isplanirala za njega. To je zaista bilo nadmeno i previše samouvereno s moje strane! Kada sam saznala da je moj sin odabrao svetovni put, postala sam zabrinuta, uznemirena, nisam mogla da jedem ni spavam i kajala sam se što se nisam više potrudila da ga usmerim na put vere. Zapravo, brinula sam zato što sam se plašila da ako moje dete ne veruje u Boga, biće pogođeno nesrećom. Vođena svojim osećanjima, zanemarila sam Božje namere i samo sam insistirala na tome da nateram svoje dete da veruje u Boga protiv njegove volje. Čak sam se nerazumno molila Bogu da mi pomogne da ostvarim svoj san da uđem u Božje carstvo zajedno sa svojim sinom. Sve što sam radila bilo je zaista glupo i potpuno odvratno Bogu!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kada je reč o roditeljskom stavu koji čovek treba da neguje prema svojoj odrasloj deci, osim što ih blagosilja u tišini i želi im dobro, bez obzira na to od čega žive, kakvu sudbinu ili život imaju, roditelji to mogu samo da posmatraju sa strane. Nijedan roditelj ne može ništa od toga da promeni, niti može da kontroliše. Iako si rodila decu i odgojila ih, kao što smo ranije rekli, roditelji nisu gospodari sudbine svoje dece. Roditelji začinju fizičko telo svoje dece i odgajaju ih do punoletstva, ali što se tiče toga kakvu će sudbinu imati njihova deca, to nije nešto što im roditelji daju ili biraju, a roditelji to svakako ne odlučuju. Ti želiš da tvoja deca budu dobra, ali da li je to garancija da će biti? Ne želiš da se suoče sa neuspehom, lošom srećom i svim vrstama nesrećnih događaja, ali da li to znači da će moći da ih izbegnu? Bez obzira na to sa čime se tvoja deca suočavaju, ništa od toga nije podložno ljudskoj volji, niti je išta od toga određeno tvojim potrebama ili očekivanjima. Dakle, šta ti to govori? Pošto su deca odrasla i postala sposobna da se brinu o sebi, da nezavisno razmišljaju, da imaju svoje viđenje stvari, svoja načela za sopstveno vladanje i svoje poglede na život, i više nisu pod roditeljskim uticajem, kontrolom, ograničenjima niti upravom, onda su zaista odrasle osobe. Šta znači to da su odrasle osobe? Znači da njihovi roditelji treba da ih otpuste. U pisanom jeziku, to se zove ’otpuštanje’, omogućavanje deci da samostalno istražuju i krenu sopstvenim životnim putem” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Kao neko ko veruje u Boga i stremi ka istini i spasenju, energiju i vreme koji su ti ostali u životu treba da potrošiš obavljajući svoju dužnost i sve što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš vreme na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci, i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da zadovolji tvoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i poverenom zadatku koji ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće se slaviti. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi osposobljeno stvoreno biće i da si prilično buntovan. Ne poštuješ ni život ni vreme koje ti je Bog dao. (…) Kada se ta obaveza ispuni i deca ti odrastu, bilo da postanu veoma uspešni ili da ostanu prosečni, obični i jednostavni pojedinci, to nema nikakve veze s tobom, jer njihovu sudbinu ne određuješ ti, niti je to tvoj izbor, a ti im je sigurno nisi dao – Bog ju je odredio. Pošto ju je Bog odredio, ne treba da se mešaš, niti da guraš nos u njihov život ili opstanak. Njihove navike, svakodnevica i stav prema životu, bez obzira na strategije preživljavanja koje imaju, bez obzira na pogled na život, bez obzira na njihov stav prema svetu – to su njihove odluke i one nisu tvoja briga. Nemaš obavezu da ih ispravljaš, niti da iz bilo kojeg razloga patiš umesto njih kako bi im obezbedio da svakog dana budu srećni. Sve to je nepotrebno. Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i kakve događaje proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči jasno govore kakav stav treba da imamo prema svojoj deci. Kada roditelji odgoje svoju decu do zrelog doba, njihove odgovornosti su završene. Što se tiče toga koji put deca biraju ili kakvu sudbinu imaju, nije na roditeljima da odlučuju o tim stvarima. Moje odgovornosti prema sinu su već odavno ispunjene, tako da ne bi trebalo da se nerazumno mešam u život svog deteta niti u put kojim bira da ide. Morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i prihvatim sve od Boga. Setila sam se Jova. Kao otac, i on je želeo da njegova deca veruju u Boga i obožavaju Ga kao i on, ali Jov je imao načela u tome kako se ophodi prema svojoj deci. Jednostavno im je propovedao jevanđelje i ispunio svoju odgovornost kao otac, a što se tiče toga da li veruju u Boga, Jov ih nije terao da veruju protiv svoje volje i nije se mešao u put koji su izabrali. Nije se molio pred Bogom za svoju decu, tražeći da dotakne njihova srca kako bi verovali u Njega. Jednostavno se pokorio Božjoj suverenosti i uređenjima. Postupanje Jova je bilo u skladu sa Božjim namerama. Upoređujući sebe sa Jovom, osećala sam se posramljeno. Pojela sam i popila toliko Božjih reči, a Bog nije imao mesta u mom srcu. Kada sam se suočavala sa situacijama, nisam tragala za istinom niti dokučila Božje namere, već sam jednostavno slepo postupala kako sam želela. Morala sam da sledim Jovov primer i postupam sa svojim sinom u skladu sa istina-načelima.

Sada moj sin još uvek traga u spoljnom svetu, ali više se ne brinem za njegovu budućnost i sudbinu, niti se osećam tužno ili uznemireno zbog njega. Božje reči su promenile moje pogrešne poglede. Hvala Bogu!