14. oktobra 2023. godine, predveče, jedna sestra me je obavestila da je policija uhapsila starešinu crkve u Singuangu. Bila sam šokirana kada sam to čula i pomislila: „O ne! Da nije to možda moja ćerka?” Požurila sam da otvorim pismo koje su mi dali i pročitala sam samo: „Min Đing je uhapšena…” Sva snaga je odjednom napustila moje telo i pomislila sam: „Moja ćerka je uhapšena! Ta policija je tako zla i ogavna. Ne prezaju ni od čega u svom divljačkom progonu vernika. Kako bi ona mogla to da izdrži? Moja ćerka je moje vlastito meso i krv. Kako mogu podneti da dopustim da trpi takvo mučenje?” Osećala sam kao da mi je nož zabijen u srce i očajnički sam želela da mogu ja da prođem kroz tu patnju umesto nje. Pogotovo sam se brinula što, kad bi policija saznala da je moja ćerka starešina, sigurno bi je naterali da otkrije detalje o crkvi. Brinula sam da bi je, ako ne bi otkrila te detalje, policija prebijanjem mogla obogaljiti. Ako bi tako mlada ostala obogaljena, kako bi nastavila da živi? Ako bi je pretukli do smrti, zauvek bih izgubila svoju ćerku. Moja ćerka je samo dve godine prisustvovala okupljanjima i još uvek mnoge istine nije razumela. Kako je Bog mogao da dozvoli da je policija uhapsi? Štaviše, moja ćerka je napustila svoju karijeru i brak kako bi uložila sve svoje vreme da se da Bogu. Zašto je Bog nije zaštitio? Zar Bog ne voli ljude? Počela sam da se žalim na Boga i što sam više razmišljala o celoj stvari, sve više sam bila uznemirena. Nisam mogla da zaustavim suze koje su mi tekle niz lice. Želela sam da čitam Božje reči kako bih popravila svoje stanje, ali nisam mogla da se koncentrišem. Pomislila sam na dve sestre sa kojima sam ranije radila koje su, nakon što su uhapšene, naterali da izdaju starešine i delatnike, prisilno su im ispirali mozak i na kraju su izdale Boga i postale Jude. Bila sam sigurna da će policija i moju ćerku prisiljavati da izda crkvu, a ako bi i njoj isprali mozak i ako bi je na kraju naveli na pogrešan put i na to da postupi kao Juda, ona bi potpuno izgubila šansu za spasenje! Razmišljajući o tome, nisam mogla da se ne žalim u svom srcu, misleći, „Zašto Bog nije zaštitio moju ćerku? Zašto je dozvolio da je zadesi ovakva situacija?” Takođe sam krivila sestru koja je bila domaćin mojoj ćerki što nije bila dovoljno oprezna, što nije shvatila koliko je situacija postala opasna i što nije na vreme prebacila moju ćerku u drugi siguran dom. Nakon toga sam nekoliko dana bila u užasnom stanju – nisam mogla da jedem, spavam, ni da se koncentršem na svoju dužnost, a nisam čak ni obratila pažnju kada je sestra sa kojom sam radila podelila Božje reči sa mnom. Nisam mogla da obuzdam svoju maštu. Znala sam da ako nastavim ovako, kasniću sa svojom dužnosti i moj život će ispaštati, zato sam došla pred Boga u molitvi, „O Bože! Otkako je moja ćerka uhapšena, postala sam vrlo negativna i slaba i čak sam se žalila na Tebe i pogrešno Te razumela. Ne znam koju lekciju treba da naučim iz ove situacije. Molim Te, usmeri me da razumem Tvoje namere.”

Nakon toga, sestra sa kojom sam radila pročitala mi je ovaj odlomak Božjih reči: „Ljudi često moraju da preispituju sve ono što u njihovom srcu nije u skladu sa Bogom ili što ih navodi da Ga pogrešno razumeju. Kako dolazi do toga da ljudi Boga pogrešno razumeju? Zašto Ga pogrešno razumeju? (Zato što je pogođen njihov lični interes.) Nakon što ljudi sagledaju činjenice o jevrejskom izgnanstvu iz Judeje, oni osećaju bol i kažu: ’U početku, Bog je toliko voleo Izraelce. Izveo ih je iz Egipta i vodio kroz Crveno more, dao im je manu s neba i izvorsku vodu da piju, a zatim im je lično dao zakone da ih vode i naučio ih kako da žive. Bog je čoveka preplavio svojom ljubavlju – ljudi iz tog perioda bili su toliko blagosloveni! Kako je Božji stav mogao da se promeni za 180 stepeni u tren oka? Gde je nestala sva Njegova ljubav?’ Ljudska osećanja ne mogu preko toga da pređu, pa oni počinju da sumnjaju i da govore: ’Da li je Bog ljubav ili nije? Zašto Njegov prvobitni stav prema Izraelcima više nije vidljiv? Njegova ljubav je nestala bez traga. Da li On uopšte ima ljubavi?’ S tim na umu, ljudi počinju pogrešno da razumeju Boga. U kom kontekstu se kod ljudi formira pogrešno razumevanje? Da li se razlog za to krije u tome što Božja dela nisu u skladu sa ljudskim predstavama i uobrazilji? Da li je ta činjenica ono što prouzrokuje da ljudi pogrešno razumeju Boga? Da li je razlog zašto ljudi pogrešno razumeju Boga taj što ograničavaju svoju definiciju Njegove ljubavi? Oni misle: ’Bog je ljubav. Stoga, On treba da pazi na ljude, da ih štiti i da ih obasipa milošću i blagoslovima. To je Božja ljubav! Sviđa mi se kada Bog voli ljude na taj način. Posebno sam mogao da vidim koliko je Bog voleo ljude kada ih je vodio kroz Crveno more. Ljudi su u tom periodu bili toliko blagosloveni! Voleo bih da sam mogao biti jedan od njih.’ Kada si zanesen tom pričom, tretiraš ljubav koju je Bog otkrio u tom trenutku kao najvišu istinu i kao jedinu oznaku Njegove suštine. Ograničavaš svoju definiciju Njega u svom srcu i tretiraš sve što je Bog tada učinio kao najvišu istinu. Misliš da je to Božja najlepša strana i ona koja najviše primorava ljude da Ga poštuju i boje Ga se i misliš da je to Božja ljubav. U stvarnosti, Božja dela su sama po sebi bila pozitivna, ali zbog tvojih ograničenih definicija, ta dela su se pretvorila u predstave u tvom umu i postale su osnova po kojoj definišeš Boga. Ona te navode da pogrešno razumeš Božju ljubav, kao da nema ničeg drugog osim milosti, brige, zaštite, vođstva, blagodati i blagoslova – kao da je to sve što Božja ljubav jeste. Zašto toliko ceniš te aspekte ljubavi? Da li je to zato što su povezani sa tvojim ličnim interesima? (Da, jeste.) Koje lične interese dovodiš u vezu sa tim? (Telesna zadovoljstva i udoban život.) Kada ljudi veruju u Boga, žele to da dobiju od Njega, ali ne i druge stvari. Ljudi ne žele da razmišljaju o sudu, grdnji, kušnjama, oplemenjivanju, patnji za Boga, odricanju i davanju sebe, pa čak ni o žrtvovanju svojih života. Ljudi samo žele da uživaju u Božjoj ljubavi, brizi, zaštiti i vođstvu, pa definišu Božju ljubav kao jedinu karakteristiku Njegove suštine i Njegovu jedinu suštinu. Zar nije ono što je Bog učinio kada je vodio Izraelce preko Crvenog mora postalo izvor predstava ljudi? (Da, jeste.) Tako je nastao kontekst na osnovu kog ljudi formiraju predstave o Bogu. Ako formiraju predstave o Bogu, da li mogu da postignu istinsko razumevanje Božjeg dela i naravi? Očigledno je da ne samo da ih neće razumeti, nego će ih i pogrešno tumačiti i formiraće o tome predstave. To dokazuje da je ljudsko razumevanje previše usko i da to nije istinsko razumevanje. To nije istina, već vrsta ljubavi i razumevanja do kojih su ljudi došli tako što su analizirali i tumačili Boga na osnovu svojih predstava, uobrazilja i sebičnih želja; to nije u skladu sa Božjom istinskom suštinom. Na koje druge načine Bog voli ljude osim kroz milost, spasenje, brigu, zaštitu i slušanjem njihovih molitvi? (Kroz prekor, disciplinu, orezivanje, sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje.) To je tačno. Bog pokazuje svoju ljubav na raznovrsne načine: udarcima, disciplinovanjem, prekoravanjem, kao i kroz sud, grdnju, kušnje, oplemenjivanje i drugo. Sve su to aspekti Božje ljubavi. Samo ta perspektiva je sveobuhvatna i u skladu je sa istinom. Ako to razumeš, kada preispituješ sebe i shvatiš da imaš pogrešna razumevanja o Bogu, zar nisi tad sposoban da prepoznaš svoju izobličenost i da dobro porazmisliš o tome gde si pogrešio? Da li ti to može pomoći da razrešiš svoja pogrešna razumevanja o Bogu? (Da, može.) Da bi to postigao, moraš da težiš istini. Sve dok ljudi teže istini, u stanju su da eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, a jednom kada eliminišu svoja pogrešna razumevanja o Bogu, moći će da se pokore svim Božjim uređenjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). Kroz čitanje Božjih reči shvatila sam da sam živela u stanju pogrešnog razumevanja Boga jer sam postavila granice Božjoj ljubavi. U svojim predstavama i uobrazilji, verovala sam da se Božja ljubav sastoji od milosti, dobrote, zaštite i blagoslova. Progon, teškoće, kušnje i oplemenjivanje nisu se uklapali u moje predstave i verovala sam da to nije Božja ljubav, pa sam se nakon što je moja ćerka uhapšena, žalila i pogrešno shvatila Boga i nisam mogla da se pokorim situaciji koju je On orkestrirao. Promišljala sam o tome kako sam, u prošlosti, bila primorana da napustim dom jer me je policija lovila. Moja ćerka je u to vreme još bila prilično mlada i mogla je da odraste u dobrom zdravlju pod Božjom brigom i zaštitom. Mislila sam da se Božja ljubav sastoji od toga. Nakon što je počela da veruje u Boga, moja ćerka je počela da obavlja svoju dužnost u crkvi. Pošto se cela moja porodica davala Bogu, mislila sam da ćemo sigurno imati dobre ishode i odredišta, tako da sam još više verovala da je to Božja ljubav i zahvaljivala sam Bogu u svom srcu. Sada je moja ćerka uhapšena i vrlo je verovatno da će je mučiti. Ako ne bude mogla da izdrži ovaj progon i postane Juda, izgubiće šansu za spasenje. To me je navelo da preispitam Božju ljubav, da okrivim Boga što nije zaštitio moju ćerku i da razvijem pogrešno razumevanje Njega u svom srcu. Moje shvatanje Božje ljubavi bilo je u potpunosti zasnovano na onome što je povolјno za mene. Kad bi Bog osigurao da sve ide glatko i mirno za moju porodicu i da ishodi za sve nas budu povoljni, govorila bih da je Bog ljubav. Ali kada situacije nisu odgovarale mojim predstavama i nisu bile povoljne za moju porodicu, poricala bih Božju ljubav. Mislila sam da se Božja ljubav sastoji od milosti, dobrote, zaštite i blagoslova, ali to je bila moja predstava i uobrazilja i to nije bilo u skladu s istinom. Božja ljubav se ne sastoji samo od milosti i dobrote, sastoji se i od suda, grdnje, kušnje i oplemenjivanja. Možda je hapšenje moje ćerke delovalo kao loša stvar, ali ako bude mogla da traga za istinom i da ostane postojana u svom svedočenju, njena vera i volja da podnosi patnju biće usavršena. To bi zapravo bila dobra stvar za moju ćerku. Štaviše, hapšenje moje ćerke pomoglo je da se otkriju moje predstave, uobrazilja i nerazumna očekivanja od Boga, što mi je omogućilo da promislim o svojoj iskvarenosti i nečistotama. Takođe sam shvatila da čovek ne treba da traži samo milost i blagoslove u svojoj veri, već treba da se koncentriše na ono što je najvažnije: doživljavanje Božjeg dela i reči, dostizanje istine, odbacivanje iskvarenosti i postizanje transformacije naravi. Videla sam da bez obzira šta Bog radi, to je uvek manifestacija Njegovog spasenja i ljubavi.

Nakon toga, nastavila sam da tragam vezano za problem koji sam imala. Kada su uhapsili moju ćerku, stalno sam postavljala zahteve i žalila se na Boga u svom srcu – koja je priroda mog problema? Usred mog traženja, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Neki neuki roditelji ne mogu da proniknu u život ili sudbinu, ne priznaju Božju neprikosnovenost i skloni su da prave gluposti kada je reč o njihovoj deci. Na primer, kada se deca osamostale, ona mogu da se susretnu sa nekim neuobičajenim situacijama, s teškoćama ili većim nesrećama; neki se razboljevaju, neki se sude, neki se razvode, neki su žrtve laži i prevara, a neki budu oteti, povređeni, teško pretučeni ili suočeni sa smrću. Postoje čak i neki koji se odaju drogama i tome slično. Šta roditelji treba da rade u tim posebnim i bitnim situacijama? Kakva je tipična reakcija većine roditelja? Da li oni rade ono što treba da rade kao stvorena bića sa identitetom roditelja? Retko kad roditelji, kada čuju takve vesti, reaguju onako kako bi reagovali da se to desilo nekom neznancu. Većina roditelja brinu celu noć dok ne osede, iz noći u noć ne mogu oka da sklope, tokom dana nemaju apetit, razbijaju glavu razmišljajući, a neki čak i gorko plaču, dok im oči ne pocrvene i suze ne presuše. Oni se svesrdno mole Bogu, da Bog uzme u obzir njihovu veru i zaštiti njihovu decu, da im ukaže naklonost i blagoslovi ih, da pokaže milost i poštedi njihove živote. Sve ljudske slabosti roditelja, kao i ranjivost i osećanja prema deci razotkrivaju se u takvim situacijama. Šta se još otkriva? Njihovo buntovništvo protiv Boga. Oni kume Boga i mole Mu se, preklinjući Ga da zaštiti njihovu decu od velike nesreće. Čak i ako dođe do velike nesreće, mole se da im deca ne umru, da uspeju da umaknu opasnosti, da ih zli ljudi ne povrede, da im se bolesti ne pogoršaju, već da im se zdravlje poboljša i tome slično. Za šta se oni zaista mole? (Bože, tim molitvama oni upućuju zahteve Bogu, sa prizvukom žalbe.) S jedne strane, oni su izuzetno nezadovoljni što im deca stradaju i žale se da Bog nije smeo da dozvoli da se takve stvari dogode njihovoj deci. Njihovo nezadovoljstvo je pomešano sa žalbom i traže od Boga da promeni Svoje mišljenje, da ne postupa tako, da izbavi njihovu decu iz opasnosti, da ih čuva, da ih isceli, da im pomogne da izbegnu suđenja, da spreči nesreću kada iskrsne, i tome slično – ukratko, da sve ide glatko. Takvom molitvom, oni se s jedne strane žale Bogu, a s druge Mu postavljaju zahteve. Zar to nije ispoljavanje buntovništva? (Jeste.) Njihove reči podrazumevaju da ono što Bog radi nije ispravno niti dobro, da On ne treba tako da postupa. Pošto se radi o njihovoj deci, a oni su vernici, oni smatraju da Bog ne treba da dozvoli da se tako nešto dešava njihovoj deci. Njihova deca se razlikuju od drugih; treba da dobiju povlašćene blagoslove od Boga. Zbog njihove vere u Boga, On treba da blagoslovi njihovu decu, a ako to ne učini, oni se uznemire, plaču, besne i više ne žele da slede Boga. Ako im dete umre, osećaju da ni oni više ne mogu da žive. Da li je to osećaj koji im je na umu? (Jeste.) Zar to nije oblik protesta protiv Boga? (Jeste.) To je protest protiv Boga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bog razotkriva kako Mu roditelji postavljaju nerazumne zahteve kada njihovu decu zadese nesreće, verujući da Bog treba da postupa ovako ili onako i kriveći Ga ako ne postupa u skladu s tim. To je protestovanje protiv Boga. Ja sam bila upravo u takvom stanju. Čim sam čula da je moja ćerka uhapšena, zabrinula sam se i uplašila da će je policija mučiti i zlostavljati, a još više sam brinula da će izdati svoje braću i sestre, postati Juda i da neće imati dobar ishod. Nisam čak to ni shvatila, a počela sam da se žalim na Boga, misleći: „Na kraju krajeva, moja ćerka je napustila svoju karijeru da bi se potpuno dala za Boga. Kako je Bog mogao da je ne zaštiti?” Uvek sam ili pogrešno razumela Boga ili Mu postavljala nerazumne zahteve. Uopšte nisam imala razuma! Mislila sam o tome kako Bog ima suverenost i uređuje svaku situaciju u kojoj se svakodnevno nađemo. Ipak, nisam razumela Božju suverenost i postala sam nerazumna i neprijateljski nastrojena prema Bogu kada je moja ćerka uhapšena. Zatim, kada je sestra sa kojom sam radila pokušala da podeli sa mnom Božje reči, nisam je čak ni slušala i nisam prihvatila Božje reči. Kad ne bih rešila ovo svoje stanje i kad bi se nešto strašno desilo mojoj ćerki, sigurno bih se žalila i možda čak okrenula protiv Boga i izdala Ga! Setila sam se da je Jov, kada je prošao kroz kušnje i izgubio svu svoju imovinu i decu, a čirevi mu prekrili telo, prepoznao da mu je Bog dao imanje i decu i da mu je sve to oduzeto uz Božju dozvolu. Zbog toga se nije žalio niti raspravljao s Bogom, već je mogao da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i čak je hvalio Božje ime. Što se mene tiče, kada sam se suočila sa hapšenjem svoje ćerke, počela sam da sumnjam u Božju svemoć, suverenost i autoritet, stalno sam bila zabrinuta i uplašena i čak sam postavljala zahteve Bogu i raspravljala se s Njim. Bunila sam se protiv Boga i opirala sam Mu se! Shvativši to, nisam više želela da se bunim protiv Boga niti da Mu se opirem. Šta god da se desilo mojoj ćerki, bilo da su je mučili ili ne, bez obzira na to da li će imati dobar ishod i odredište, neću se žaliti protiv Boga i pokoriću se u svim stvarima Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Nešto kasnije, naišla sam na ove odlomke Božjih reči: „U Božjim očima su životi dece i roditelja nezavisni. Oni ne pripadaju jedni drugima, niti postoji hijerarhijski odnos. Naravno, oni sigurno nemaju odnos vlasnika ili vlasništva. Njihovi životi dolaze od Boga, a Bog je suveren nad njihovim sudbinama. Radi se o tome da roditelji naprosto rađaju decu, oni su stariji od svoje dece, a deca su mlađa od svojih roditelja; međutim, na osnovu tog odnosa, na osnovu te površne pojave, ljudi veruju da su deca pribor i privatno vlasništvo svojih roditelja. To nije sagledavanje stvari iz korena, već samo razmatranje na osnovu površinskog nivoa, krvne veze i nečije privrženosti. Dakle, takav način razmatranja je sam po sebi pogrešan i takva tačka gledišta je pogrešna. Zar nije tako? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer na njihovu sudbinu ne utiče ništa sem Stvoriteljevog predodređenja. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Kroz Božje reči sam shvatila da je pogrešno da svoju ćerku smatram svojim „ličnim vlasništvom” zato što je moje meso i krv. Čovekov život dolazi od Boga – Bog je taj koji čoveku daje životni dah. Uloga roditelja je samo da donesu decu na svet i odgajaju ih dok ne odrastu. Kada se to završi, naša misija je obavljena. Svaka osoba je nezavisna; roditelji i deca imaju svoje sudbine i svako od nas mora da živi prema putanji koju je odredio Stvoritelj, izvršavajući svoje odgovornosti. Takođe sam shvatila da je razlog zbog kojeg sam se brinula o tome da telo moje ćerke prolazi kroz patnju i što sam, kao njena majka, želela da patim umesto nje, bio nedostatak razumevanja Božje suverenosti. U stvarnosti, to kakva ćemo iskustva imati, kroz kakve patnje ćemo proći i koju ćemo ulogu imati u životu je predodređeno, pa je moja briga bila suvišna. Bez obzira koliko se brinula, to neće promeniti ništa i neće imati nikakvog uticaja na budućnost i sudbinu moje ćerke. Ako, nakon što je uhapšena, moje dete kukavički uradi sve što je potrebno da bi spasila sebi život, izdajući svoje braću i sestre da bi zaštitila sopstvene interese, ako postane Juda i ako je izopšte, onda je to određeno njenom priroda-suštinom i putem kojim je išla. Niko to ne može da promeni. Nakon što sam ovo shvatila, odjednom mi je bilo malo jasnije. Znala sam da moram svoju ćerku da prepustim Bogu, da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima, da svim srcem radim svoj posao i valjano obavljam svoju dužnost. Kasnije, nakon što sam pojela i popila nešto od Božjih reči, shvatila sam da ono što Bog radi u poslednjim danima jeste delo usavršavanja, otkrivanja i isključivanja ljudi. Bog koristi veliku crvenu aždaju da pročisti crkvu. Što se tiče onih koji streme ka istini, bez obzira na to kakve podle planove smišlja Kineska komunistička partija ili koje glasine i zablude fabrikuje, njih neće navesti na pogrešan put, oni neće poreći ili izneveriti Boga i biće u stanju da ostanu postojani u svom svedočenju o Bogu. Što se tiče onih koji ne streme ka istini i koji nisu od Boga, oni će biti otkriveni i uklonjeni kroz ove okolnosti. Bog koristi te nepovoljne okolnosti da testira ljude: Oni koji ostanu postojani u svom svedočenju su pšenica, dok su oni koji ne mogu da ostanu postojani odbačena slama. To je jedan od metoda u procesu u kojem Bog testira ljude i mudrost je Božijeg dela. Da li će moja ćerka proći ovaj test i biti u stanju da svedoči zavisi od toga kako je stremila ka istini u normalnim vremenima, a takođe zavisi i od njene priroda-suštine i puta koji je izabrala. Ako bude u stanju da ostane postojana u svom svedočenju o Bogu, to će pokazati da ima istinsku veru u Boga. Ako, tokom ovog iskušenja, porekne i izneveri Boga, to će biti Božji način da je razotkrije. Bog je pravičan prema svim ljudima. Kada sam ovo shvatila, osetila sam se oslobođeno i smireno.

Prošla su dva meseca od kada je moja ćerka uhapšena i još uvek nisam čula nikakve vesti o njenoj situaciji, ali znam da je njena sudbina u Božjim rukama i nisam sputana njenom situacijom. Štaviše, shvatila sam da treba da cenim priliku koju još uvek imam da obavljam svoju dužnost i da dobro obavim svoje odgovornosti. Čim sam stavila sa strane svoju brigu i zabrinutost za ćerku, mogla sam svim srcem da se posvetim svojoj dužnosti.