Kada sam bila mala, deda je voleo da sluša operu i često me je vodio na predstave. Videla sam kako su glumci na sceni graciozni, kako njihove pesme dotiču srca ljudi i kako ih publika obasipa aplauzima i ovacijama. Zaista sam im se divila i nisam mogla a da ne pomislim: „Kad bih jednog dana mogla da izađem na scenu i dobijem aplauze i pohvale, život bi mi bio ispunjen slavom i sjajem!” Veoma sam želela da se pridružim nekoj pozorišnoj trupi i postanem operska umetnica. Međutim, moja porodica je bila siromašna i naši finansijski uslovi nisu bili dobri, pa su moji snovi o sceni izbledeli poput luzije.

Kad sam se udala, dobila sam ćerku. Kad je moja ćerka krenula u vrtić, videla sam da neka deca njenih godina idu na časove plesa, a neka na časove muzike. Naročito su tokom nastupa za Dan deteta privlačila pažnju mnogih nastavnika i roditelja i obasipali su ih aplauzima. Zato sam odlučila da moja ćerka nauči da igra, jer bi joj to ne samo pomoglo da ima lepu figuru i gracioznost, već bi joj pružilo priliku da nastupa na sceni. Međutim, ona se plašila da radi špagu i most, pa nije htela da uči, koliko god da sam je nagovarala. Pomislila sam: „Ne mogu tek tako da ti povlađujem. Moraš da savladaš neku veštinu da bi jednog dana privlačila pažnju drugih na sceni.” Godine 2012. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, ali ipak nisam odustala od očekivanja da ću videti svoju ćerku kako nastupa na sceni. Kasnije sam pomislila da bi joj učenje nekog instrumenta takođe omogućilo da izađe na scenu, pa sam je odvela u prodavnicu muzičkih instrumenata da odabere instrument. Ali nju to nije zanimalo. Besno sam rekla ćerki: „Moraš nešto da izabereš. Samo ako savladaš neku veštinu, imaćeš priliku da nastupaš na sceni, i tek tada ćeš moći da živiš glamurozan život. Zamisli koliko će ti se ljudi tada diviti!” Kada je videla da sam veoma ljuta, ćerka je nevoljno izabrala gudženg. U početku nije želela da ga uči, pa sam pronašla iskusnog učitelja gudženga i naterala je da uči. Da bih joj probudila interesovanje za gudženg, često sam je ohrabrivala, a i učitelj ju je hvalio da ima prirodan talenat. Postepeno je zavolela gudženg i brzo je naučila nekoliko kompozicija. Jednog dana mi je radosno rekla: „Mama, od sada mogu da sviram gudženg da bih slavila Boga!” Kad sam videla koliko je ona razumna, bila sam naročito zadovoljna.

Kasnije, da bi ona stekla više scenskog iskustva, prijavljivala sam je svaki put kad bih čula za neki nastup. Iako sam imala diskus herniju i nisam mogla dugo da stojim, ipak sam insistirala na tome da je pratim na probama. Napredovala je brzo i bila odlična na nastupima, i uvek je bila u centru pažnje na nastupima. Dobijala je i pohvale od nastavnika i sudija, a ja sam bila presrećna. Da bih išla s njom na nastupe, morala sam da ustajem oko tri ujutro da sve pripremim. Toliko sam bila zauzeta oko nje da nisam imala vremena ni da jedem. Posle čitavog dana jurnjave unaokolo, vrtelo mi se u glavi i bila sam iscrpljena, i fizički i mentalno. Međutim, kad sam videla svoju ćerku kako blista na sceni, pomislila sam: „Iako nisam ostvarila svoj san da izađem na scenu, to što sam uspela da omogućim svojoj ćerki da bude u centru pažnje na sceni vredelo je sve te patnje i iscrpljenosti.” Njeno telo više nije moglo da podnese iscrpljenost usled nastupa i pritisak zbog učenja, pa više nije želela da vežba gudženg. Pokušavala sam da je nagovorim da nastavi, pa je na kraju nevoljno pristala. Svakog dana kad bi se ona vratila iz škole, naterala bih je da vežba gudženg koristeći vreme dok ja kuvam ili dok odmaram. Kad bi moja ćerka vikendom želela da izađe napolje, tražila sam od nje da najpre završi vežbanje gudženga pre nego što ode. Kad me ne bi poslušala, izgrdila bih je: „Šta misliš, zašto smo se tvoj otac i ja toliko trudili i štedeli da bismo platili tvoje časove i terali te da vežbaš? Zar nije sve to zato da bi jednog dana mogla da izađeš na scenu i postigneš uspeh? Zar ne možeš da nam pružiš malo ponosa?” Kada bi videla koliko sam uznemirena i ljuta, ćerka nije imala izbora osim da zaplače i ode da vežba gudženg. Kad je prešla u više razrede osnovne škole, bila je pod velikim pritiskom zbog školskih obaveza, a uz to je morala često da ide na probe za razne nastupe, pa opet nije želela da vežba gudženg. Zabrinuto sam je izgrdila: „Koliko god da si zauzeta, moraš da nastaviš da vežbaš gudženg. Ako budeš dobro vežbala, moći ćeš da izađeš na scenu i stekneš slavu za ceo život.” Međutim, ona i dalje nije vežbala. U besu sam bacila njene knjige i držač za trzalicu na pod i rekla: „U redu. Nemoj da vežbaš. Samo se nadam da ćeš kad porasteš uživati dok budeš sakupljala smeće.” Kad je videla koliko sam ljuta, požurila je da vežba. Ponekad bi moja ćerka osećala da joj nanosim nepravdu i kroz suze bi govorila: „Zašto stalno pokušavaš da upravljaš mojom sudbinom?” A ja bih ljutito odgovarala: „Zar sve što radim nije zbog tebe? Kako ne shvataš šta je za tvoje dobro?” Ćerka bi mi besno rekla: „Ja jednostavno čak ni ne volim da sviram gudženg! Ti si ta koja me tera da ga učim!” Naše svađe bi uvek završavale s prizvukom gorčine. Kada bi se poklopili termini nastupa i okupljanja, uvek bih je prvo slala na nastup. Ako bi poželela da ide na okupljanje, brzo bih rekla: „Za okupljanja ima vremena, ali prilike za nastupe ne treba propuštati. Ako propustiš te prilike, izgubićeš šansu da zablistaš na sceni.” Zbog toga je moja ćerka propustila mnoga okupljanja.

U tren oka, uspešno je upisala umetničku srednju školu. Kad god bih govorila o svojoj ćerki, kolege i prijatelji bi me gledali s divljenjem i zavišću. Moja sujeta je bila potpuno zadovoljena. Postepeno se moja ćerka potpuno usredsredila na učenje i sviranje gudženga. Da bi upisala željenu muzičku akademiju i nadmašila svoje vršnjake, počela je da ulaže dodatno vreme u vežbanje gudženga. I ja sam potrošila mnogo novca da angažujem nastavnika koji bi je podučavao individualno. Kad sam videla koliko je napredovala u sviranju gudženga, bila sam veoma srećna. Kada se moja ćerka vratila s raspusta, želela sam da ide na okupljanje, ali ona bi nalazila izgovore, poput: „Nisam završila domaći” ili „Još nisam vežbala gudženg”. Pošto gotovo godinu dana nije prisustvovala nijednom okupljanju, osećala sam blagu zabrinutost. Ali kad sam videla koliko je zauzeta domaćim zadacima i vežbanjem gudženga, pomislila sam: „Da li da joj ukinem časove gudženga vikendom da bi išla na okupljanja?” Ali onda sam pomislila: „Toliko se trudila da unapredi svoje veštine sviranja gudženga; ako ne bude vežbala vikendom, zar neće zaostajati za drugima? Ne može sebi da priušti da zapostavi vežbanje. Međutim, ako duže vreme ne bude išla na okupljanja, i njen duhovni život će trpeti.” Nakon što sam malo razmislila, odlučila sam da nađem vremena da idem s njom na okupljanja. Jednog dana, ćerka mi je rekla da više ne želi da ide u školu. Rekla je da je atmosfera u školi loša, da ima onih koji puše, zabavljaju se ili su umešani u bande. Rekla je da joj je teško da se usredsredi na učenje i da se oseća stvarno sputano. Kada sam čula da ne želi više da ide u školu, pomislila sam: „Toliko si se trudila da upišeš umetničku školu, i ako izdržiš još samo dve godine, moći ćeš da polažeš prijemni za umetničku akademiju, a kad je upišeš, ostvarićeš svoj veći san – da izađeš na scenu. Tada će te tvoji rođaci, prijatelji, nastavnici i drugovi iz razreda gledati s divljenjem i zavišću, a i mene ćeš učiniti ponosnom.” Zato sam ljutito rekla: „Konačno si upisala umetničku srednju školu. Ako ne budeš išla, zar nećeš upropastiti svoju budućnost?” Kada je videla koliko sam bila zabrinuta i ljuta, ćerka je samo zaplakala i otišla u školu. Srce mi se slomilo kad sam videla da moja ćerka oseća da sam nepravedna prema njoj. Međutim, osećala sam da moram da istrajem, kako bi ona jednoga dana mogla da izađe na scenu i postigne uspeh.

Na jednom okupljanju pričala sam sestri Li Ling o svom stanju, a ona mi je pronašla jedan odlomak Božjih reči da ga pročitam. Bog kaže: „Ako su deca tokom ranih godina izložena određenim stvarima koje su deo zlih trendova ili nekih netačnih argumenata ili misli i gledišta, u slučaju da nemaju moć razlučivanja da mogu da ih slede ili imitiraju. Roditelji treba što pre da otkriju te probleme, da ih reše i da daju ispravne smernice. To je takođe njihova odgovornost. Drugim rečima, cilj je da se obezbedi da deca razviju ključnu, pozitivnu i ispravnu orijentaciju za razvoj svojih misli, ponašanja, ophođenja prema drugima i percepciju različitih ljudi, događaja i stvari, tako da mogu da se razvijaju u konstruktivnom, a ne u rđavom pravcu. Na primer, nevernici često kažu: ’Život i smrt su predodređeni; o bogatstvu i časti odlučuje Nebo’. Količina patnje i uživanja koju osoba treba da iskusi u životu je predodređena od Boga i ljudi je ne mogu promeniti. S jedne strane, roditelji treba da upute svoju decu u te objektivne činjenice, a s druge da ih nauče da se život ne svodi samo na fizičke potrebe i svakako ne na zadovoljstvo. Za ljude u ovom životu postoje važnije stvari od jela, pića i traženja zabave; oni treba da veruju u Boga, da streme ka istini i da teže ka spasenju od Boga. Ako ljudi žive samo radi zadovoljstva, radi jela, pića i traženja telesne zabave, onda sliče zombijima i njihovi životi nemaju baš nikakvu vrednost. Oni ne stvaraju nikakvu pozitivnu ili značajnu vrednost i ne zaslužuju da žive, pa ni da budu ljudi. Čak i ako dete ne veruje u Boga, u najmanju ruku neka bude dobra osoba i ona koja se brine o svojoj pripadajućoj dužnosti. Naravno, ako ga je Bog izabrao i ako je voljno da učestvuje u crkvenom životu i da obavlja svoju dužnost dok odrasta, tim bolje. Ako su im deca takva, onda roditelji još više treba da ispune svoje obaveze prema svojoj maloletnoj deci na osnovu načela kojima je Bog savetovao ljude. Ako ne znaš da li će verovati u Boga ili da li će ih Bog izabrati, u najmanju ruku treba da ispuniš odgovornosti koje imaš prema svojoj deci tokom njihovih razvojnih godina. Čak i ako ne znaš ili ne možeš to da shvatiš, i dalje treba da izvršavaš te odgovornosti. U najvećoj mogućoj meri treba da izvršiš one obaveze i odgovornosti koje treba da izvršiš, deleći sa svojom decom pozitivne misli i stvari koje već znaš. U najmanju ruku, postaraj se da njihov duhovni rast ide u konstruktivnom pravcu i da su njihovi umovi čisti i zdravi. Ne teraj ih da stiču svakakve veštine i znanja od malena, pod pritiskom tvojih očekivanja, odgoja, pa čak i ugnjetavanja. Što je još gore, neki roditelji prate svoju decu kada učestvuju na raznim takmičenjima za talente i na akademskim ili atletskim takmičenjima, prateći sve vrste društvenih trendova i odlazeći na događaje kao što su konferencije za štampu, ceremonije potpisivanja i grupno učenje, i prisustvuju svakakvim takmičenjima i govorima zahvalnosti na svečanim dodelama nagrada, itd. Roditelji u najmanju ruku ne bi trebalo da dozvole da im deca idu njihovim stopama, da i sama rade takve stvari. Ako roditelji vode svoju decu na takve aktivnosti, jasno je da, s jedne strane, oni nisu ispunili svoju roditeljsku odgovornost. S druge strane, oni otvoreno vode svoju decu putem bez povratka, ometajući njihov konstruktivni mentalni razvoj. Dokle su takvi roditelji doveli svoju decu? Doveli su ih do zlih trendova. To je nešto što roditelji ne treba da rade. Štaviše, što se tiče budućih puteva kojima će njihova deca ići i zanimanja kojima će se baviti, roditelji ne bi trebalo deci da usađuju stvari kao što su: ’Pogledaj tog i tog, on je pijanista koji je počeo da svira klavir sa četiri ili pet godina. Nije se igrao, nije imao ni drugove ni igračke i vežbao je klavir svakog dana. Roditelji su ga pratili na časove klavira, konsultovali se s raznim profesorima i prijavljivali ga na klavirska takmičenja. Pogledaj kako je postao poznat, dobro jede, lepo se oblači, okružen je aurom svetlosti i poštovanja gde god da se pojavi.’ Da li je to vrsta vaspitanja koja podstiče zdrav razvoj dečjeg uma? (Ne, nije.) Kakvo je to onda vaspitanje? To je đavolje vaspitanje. Taj vid vaspitanja šteti svakom mladom umu. Podstiče ga da teži slavi, da priželjkuje razna priznanja, počasti, položaje i uživanja. Zbog toga žudi za tim i želi da se teži tim stvarima od ranog detinjstva, što ga vodi u anksioznost, intenzivnu strepnju i brigu, pa čak i da poželi to da postigne po svaku cenu, da se budi rano i da radi do kasno da bi pregledao svoje domaće zadatke i savladao različite veštine, i da gubi godine detinjstva, menjajući dragocene godine za te stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da prava odgovornost roditelja jeste da svojoj deci omoguće da odrastaju zdrava i srećna, i dušom i telom, da im daju pozitivne smernice za razmišljanje i da im omoguće da uživaju u svom detinjstvu. Roditelji ne treba da nameću svoja očekivanja deci niti da ih vode putem težnje ka slavi, ugledu, priznanjima, statusu i uživanjima. Nisam mogla a da ne razmišljam: Još od malena moja ćerka nije volela da uči da svira instrumente, ali sam je ipak primoravala da uči gudženg kako bi postala slavna i uživala sveopšte poštovanje. Kad bi dobijala pohvale od sudija i nastavnika, osećala sam da se moji neostvareni snovi najzad ispunjavaju kroz nju, pa je moja odlučnost da je obučavam postala još jača. Kad god bih čula za neki nastup, prijavila bih je i bez njenog pristanka, bojeći se da će propustiti priliku da zablista na sceni. Kad god bi moja ćerka poželela da se igra, grdila bih je iz straha da je to ne uspori u vežbanju. Da bih unapredila njene muzičke veštine, nisam žalila novac za angažovanje profesionalnog učitelja koji bi je usmeravao sve s ciljem da je obučavam da postane poznata i da kroz nju steknem slavu. Nekada sam mislila da, time što svoje dete učim raznim veštinama i vodim je ka tome da izađe na čuvenu scenu i postane poznata, ispunjavam svoju majčinsku odgovornost. Sada shvatam da je takvo stanovište bilo pogrešno. Nikada nisam vodila računa o tome koliki pritisak i koliku bol trpi mlado srce moje ćerke, već sam razmišljala samo o tome kako da ispunim sopstvene želje. Zbog takvog načina vaspitanja i moja ćerka je počela da pridaje veliki značaj svom ugledu i statusu, neumorno je vežbala kako bi nadmašila drugove iz razreda i izgubila je onu živahnost i nevinost koju je nekada imala. Imeđu nas je počeo da se stvara jaz, a ona je izgubila interesovanje za jedenje i pijenje Božjih reči i za prisustvovanje okupljanjima, i počela je sve više da se udaljava od Boga. Za sve te posledice bila sam kriva ja. Moje dete je ranije rado prisustvovalo okupljanjimaa i jelo i pilo Božje reči, ali ja je nisam usmeravala da veruje u Boga i da ide ispravnim putem, već sam je navela da se uplete u zle trendove i da neumorno teži ugledu i statusu. Na koji način sam ispunjavala pravu majčinsku odgovornost? Razmišljajući o tome, duboko sam zažalila zbog svog nasilnog pristupa obrazovanju. Nisam ni slutila da će to mom detetu doneti toliku štetu i propast.

Kasnije sam čitala Božje reči: „Neki ljudi, žive za svoju decu; ti možeš reći da ne želiš tako da postupaš, ali možeš li to da ostvariš? Neki ljude jure unaokolo i zaokupljeni su sticanjem bogatstva, slave i dobiti. Ti možeš reći da ne želiš da juriš unaokolo za ovim stvarima, ali možeš li to stvarno da ostvariš? Nesvesno, ti si već krenuo tim putem i, premda želiš da otpočneš drugačiji način života, ne možeš. Način na koji živiš na ovom svetu nije u tvojim rukama! Šta je u korenu toga? To što ljudi ne veruju u pravog Boga i što nisu stekli istinu. Šta održava ljudski duh? Gde oni traže duhovnu podršku? Za duhovnu podršku, ljudi se okreću ponovnom okupljanju porodice, blaženstvu braka, uživanju u materijalnim stvarima, bogatstvu, slavi i dobitku, svom statusu, svojim osećanjima i svojim karijerama, kao i sreći naredne generacije. Ima li ikoga ko duhovnu podršku ne traži u ovim stvarima? Oni koji imaju decu pronalaze je u svojoj deci; oni koji nemaju dece pronalaze je u svojim karijerama, u braku, u društvenom položaju, i u slavi i dobiti. Stoga su svi načini života, koji su ovako proizvedeni, istovetni; pod kontrolom i vlašću Sotone, i uprkos sebi, svi ljudi jure unaokolo i angažuju se zarad slave, dobiti, svojih izgleda, svojih karijera, svojih brakova, svojih porodica, zarad sledeće generacije, ili fizičkih zadovoljstava. Da li je to pravi put? Koliko god revnosno ljudi obavljali poslove na ovom svetu, koliko god da su profesionalno stručni, koliko god da su njihove porodice srećne, koliko god da je njihova porodica velika, koliko god da je njihov položaj cenjen – da li su sposobni da krenu pravim putem ljudskog života? Jureći za slavom i dobiti, za svetom, ili za karijerom, da li su sposobni da uvide činjenicu da je Bog stvorio sve stvari i da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva? To nije moguće. Bez obzira na to čemu ljudi teže ili na kakvom su putu, ako ne priznaju činjenicu da Bog ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda, onda je put kojim idu pogrešan. To nije pravi put, već vijugav put, put zla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da Sotona koristi slavu i dobitak da bi iskvario i povredio ljude. usađujući ljudima misli i gledišta poput „Izdigni se iznad ostalih”, „Zauzmi položaj iznad svih”, i „Donesi čast svojim precima”, što navodi ljude da neumorno teže slavi i dobitku. Radi sticanja slave i dobitka postaju sve rđaviji i sve više pate. Još od malena sam sanjala o tome da postanem pozorišna glumica, da izađem na scenu, zadobijem divljenje i zavist svih i steknem status i ugled. Međutim, kada ti snovi nisu mogli da mi se ostvare, zapala sam u razočaranje i bol. Kasnije sam svoje snove nametnula svojoj ćerki, navodeći je da od malih nogu teži ugledu i statusu, i prisiljavajući je da uči gudženg. Nadala sam se da će jednog dana izaći na scenu i zablistati. Kad moja ćerka nije želela da uči gudženg, postala bih nestrpljiva i ljuta, i grdila bih je. Sprečavala sam je da prisustvuje okupljanjima, kada je to želela, jer sam se bojala da će to omesti njeno vežbanje gudženga i usporiti je. Na koji način sam ispunjavala majčinsku odgovornost? To što sam činila bilo je jednostavno zlo! Verovala sam u Boga godinama, a ipak se moji ciljevi nimalo nisu promenili – i dalje sam, baš kao i nevernici, živela po Sotoninim mislima i gledištima, težeći slavi i dobitku. Radije bih da se moja ćerka udalji od Boga i izda Ga, samo dok teži slavi i dobitku kako bi zadovoljila moju sujetu. Zaista su me slava i dobitak zaslepili i pomutili mi misli i time sam sebi nanela patnju, a svojoj ćerki štetu. Shvatila sam da su slava i dobitak nevidljivi okovi koje mi je Sotona stavio i da nam oni donose beskrajnu tugu i bol! Mislila sam na to kako su neki poznati ljudi postigli slavu i dobitak u svetu zabave, a ipak su, zbog duhovne praznine i boli, upali u depresiju i okončali život skokom u smrt. Uvidela sam da čak i kad čovek zadobije status i slavu, to može samo privremeno da zadovolji njegovu sujetu ali ne može da reši njegovu unutrašnju prazninu i bol. Naprotiv, te stvari ga postepeno udaljavaju od Boga i navode ga da poriče Boga, a ishod toga je da ga Sotona proždere! Kad sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, govoreći da više ne želim da težim slavi i dobitku i da sam spremna da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Sve što roditelji rade da bi ostvarili svoja očekivanja od svoje dece pre nego što postanu punoletni je u suprotnosti sa savešću, razumom i zakonima prirode. Štaviše, to je u suprotnosti sa Božjim određenjem i neprikosnovenošću. Iako deca nemaju sposobnost da razlikuju dobro od zla, niti da razmišljaju nezavisno, njihove sudbine su još uvek pod Božjom neprikosnovenošću, njima ne vladaju njihovi roditelji. Stoga, osim što u svojoj svesti imaju očekivanja od svoje dece, beslovesni roditelji takođe sprovode više postupaka, žrtvovanja i plaćanja ceha u smislu svog ponašanja, čineći sve što žele i što su spremni da urade za svoju decu, bez obzira da li to podrazumeva trošenje novca, vremena, energije ili nečeg drugog. Iako roditelji to rade dobrovoljno, to nije humano i to nisu odgovornosti koje roditelji treba da ispune; oni su već prevazišli obim svojih sposobnosti i odgovornosti koje im pripadaju. Zašto to govorim? Zato što roditelji počinju da planiraju i kontrolišu budućnost svoje dece pre nego što ona postanu punoletna, a pokušavaju i da odrede budućnost svoje dece. Nije li to bezumno? (Jeste.) Na primer, recimo da je Bog odredio da će čovek biti običan delatnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki zvaničnik, da planira i uređuje stvari za svoju budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cehova, pokušavajući da kontroliše svoj život i budućnost. Nije li to bezumno? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iznova sam čitala taj odlomak Božjih reči. Te su me reči duboko pogodile i uznemirile. Shvatila sam da su moja očekivanja, žrtve i trud za ćerku bili protivni ljudskosti i protiv Božjih odredbi i suverenosti. Sudbina deteta nije nešto nad čim njegovi roditelji mogu imati suverenost. Trebalo bi da poštujem izbore svog deteta i da se pokorim Božjim odredbama, a ne da prisiljavam svoju ćerku da radi ono što ne voli. Bog je već odredio čime će se čovek baviti u životu i kako će zarađivati za život. I ja sam isto tako silno želela da postanem pozorišna glumica, ali se stvari nisu odvijale onako kako sam želela. Nisam mogla da promenim čak ni sopstvenu sudbinu, a ipak sam želela da menjam sudbinu svoje ćerke. Zaista sam bila glupa!

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima. Odgovornosti koje treba da ispune u svojoj ulozi roditelja su da svojoj deci pruže pozitivne smernice i odgovarajuću pomoć dok odrastaju, kao i da se pomno brinu o njihovoj telesnoj dobrobiti, u vezi sa hranom, odećom, smeštajem ili kada se razbole. Ako im se deca razbole, roditelji treba da leče svaku bolest koju treba lečiti; ne treba da zapostavljaju svoju decu niti da im govore: ’Samo ti idi u školu, nastavi da učiš – ne smeš da gubiš nastavu. Ako previše zaostaneš, nećeš uspeti da nadoknadiš.’ Kada njihova deca treba da se odmore, roditelji treba da ih puste da se odmore; kada su njihova deca bolesna, roditelji moraju da im pomognu da se oporave. To su odgovornosti roditelja. S jedne strane, oni moraju da brinu o fizičkom zdravlju svoje dece; s druge, moraju da im se nađu, da ih obrazuju i da im pomognu u pogledu njihovog mentalnog zdravlja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune, a ne da nameću nerealna očekivanja ili zahteve svojoj deci. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti kada je reč i o mentalnim potrebama dece i o stvarima koje su njihovoj deci potrebne u fizičkom životu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam neopisivu uznemirenost. Ranije sam mislila da time što teram ćerku da uči razne veštine i nastojim da je dovedem na čuvenu scenu kako bi postala slavna i zadobila divljenje i pohvale drugih, ispunjavam svoju majčinsku odgovornost. Međutim, prava odgovornost roditelja jeste da se postaraju za mentalno zdravlje i sreću svoje dece, pomažući im da izgrade pozitivne misli i gledišta, da ih usmere ka ispravnim životnim ciljevima, da ih neguju u skladu sa njihovim interesovanjima i hobijima i da ih usmeravaju ka tome da se pokore Božjim odredbama i suverenosti. A u svakodnevnom životu, roditelji bi trebalo da obezbede svojoj deci osnovne potrebe kao što su ishrana, odeća, krov nad glavom i prevoz. Na primer: Treba da im objasne koja hrana je zdrava, a koja šteti telu, da brinu o njima kada su bolesni, da im daju lekove kada je potrebno, vode na injekcije kada zatreba i da se staraju o njihovim osnovnim životnim potrebama. To su stvari koje roditelji treba da čine. Iako je izgledalo kao da činim dobro za svoje dete time što sam neprestano bila zauzeta i trčala na sve strane zbog nje, u stvarnosti sam samo želela da mi dete donese slavu i ponos, čak i po cenu da je lišim radosti detinjstva, sprečim da ide na okupljanja i jede i pije Božje reči. Bila sam zaista sebična! Trebalo je da je usmeravam u skladu s njenim kovom, interesovanjima i hobijima, a ne da je silom suzbijam i namećem joj obrazovanje. Osim toga, trebalo je da svoje dete usmeravam da dođe pred Boga, da je navodim da se moli, da jede i pije Božje reči, da Ga obožava i da se kloni zlih trendova ovoga sveta. Kada sam razumela Božju nameru, više nisam vodila ćerku da učestvuje na nastupima. Umesto toga, usmeravala sam je da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i provodila sam više vremena s njom u jedenju i pijenju Božjih reči i prisustvovanju okupljanjima.

Kasnije, kada smo bile zajedno na jednom okupljanju, ćerka i ja smo gledale predstavu pod nazivom „Zbogom, moja nevina školo”. Nakon što je to odgledala, moja ćerka je bila duboko dirnuta i shvatila je da Sotona koristi slavu i dobitak da bi nanosio štetu ljudima. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči shvatila je da jedino obavljanjem svojih dužnosti može da ide ispravnim putem u životu. Jednog dana, kada se vratila iz škole, odlučno mi je rekla: „Mama, u školi se osećam zaista sputano, a ja želim da živim slobodno i oslobođeno kao braća i sestre. Želim da napustim školovanje i obavljam svoje dužnosti u Božjoj kući.” Bila sam vrlo iznenađena. Pomislila sam: „Do sada ti nije bilo lako da stigneš dovde. Ako napustiš školovanje, zauvek ćeš izgubiti svoje snove o sceni. Zar to ne znači da bi sav tvoj prethodni trud bio uzaludan?” U tom trenutku sam shvatila da opet težim slavi i dobitku, pa sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, moja ćerka je spremna da napusti školovanje, ali ja to i dalje ne mogu da podnesem. Bože, molim Te, ojačaj moju odlučnost i pomozi mi da se oslobodim okova slave i dobitka.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću (…)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnih nekoliko života, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog odavno uredio vreme kada će neko doći u Božju kuću i početi da obavlja svoju dužnost. Bog je već odavno odredio vreme kada će moja ćerka doći i početi da obavlja svoju dužnost i nisam više smela da, kao ranije, pokušavam da upravljam svime što se tiče njenog života zarad sopstvenog ugleda i statusa. Budući da je moja ćerka odlučila da sledi Boga i obavlja svoju dužnost, to su bile Božje odredbe i uređenja. Trebalo je da joj dam pozitivne smernice i da je pustim da ide ispravnim putem. To je bila odgovornost koju sam morala da ispunitm. Kada sam to shvatila, rado sam pristala na ćerkin zahtev. Nedugo potom, moja ćerka je napustila školovanje i došla u Božju kuću da obavlja svoju dužnost. Kada sam videla da joj se vratila nekadašnja vedrina i sjaj, bila sam veoma srećna i shvatila sam da se samo pokoravanjem Stvoriteljevim odredbama i uređenjima može živeti slobodno, rasterećeno i radosno. To je nešto što nikakav novac ni slava ne mogu da zamene!

Posle toga sam pročitala dva odlomka Božjih reči i stekla dublje razumevanje vrednosti i smisla ljudskog života. Svemogući Bog kaže: „U ljudskom životu je prazno i nije vredno pamćenja sve sem verovanja u Boga, stremljenja ka istini i ispunjavanja svoje dužnosti kao stvorenog bića. Čak i ako ste ostvarili najupečatljivije podvige; čak i ako ste bili do Meseca i nazad; čak i ako ste napravili naučna dostignuća koja su bila od neke koristi ili od pomoći čovečanstvu, sve je to uzaludno i sve će to proći. Šta je jedino što neće proći? (Reč Božja.) Samo reč Božja, svedočanstva o Bogu, sva svedočanstva i dela koja svedoče o Stvoritelju i dobra ljudska dela neće proći. Te stvari će trajati zauvek i one su veoma dragocene. Zato odbacite sva svoja ograničenja, sprovedite ovaj veliki poduhvat, i ne dozvolite da vas sputavaju ljudi, događaji i stvari; iskreno se posvetite Bogu i uložite svu svoju energiju i trud u obavljanje svojih dužnosti. To je ono što Bog blagosilja najviše od svega, i vredno je svake patnje!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). „Sada slediš Boga, slušaš reč Božju i prihvataš nalog Stvoritelja. Ponekad je to malo teško i naporno, a ponekad doživiš malo poniženje i oplemenjivanje; ali to su dobre stvari, a ne loše. Šta ćeš na kraju dobiti? Ono što ćeš dobiti jesu istina i život, i na kraju, odobrenje i potvrda Stvoritelja. Bog kaže: ’Sledi Me, a ja ću te prihvatiti i biću zadovoljan tobom.’ Ako Bog ne kaže ništa drugo sem to da si ti stvoreno biće u Njegovim očima, onda nisi živeo uzalud i koristan si. Neverovatno je biti priznat od Boga na ovaj način, i to nije mali podvig. Ako ljudi slede Sotonu, šta će dobiti? (Uništenje.) Pre nego što budu uništeni, u šta će se pretvoriti? (Postaće demoni.) Ti ljudi će postati demoni. Bez obzira na to koliko veština ljudi steknu, koliko novca zarade, koliko slave i koristi dobiju, koliko materijalnih dobara uživaju, ili koliko visok status imaju u sekularnom svetu, iznutra će postajati sve iskvareniji, sve zlobniji i prljaviji, sve buntovniji i licemerniji, i na kraju će postati živi duhovi – postaće neljudi. Dakle, kako Stvoritelj vidi takve ljude? Samo kao ’neljude’ i to je sve? Kakvi su pogled i stav Stvoritelja prema takvoj osobi? To su odbojnost, gađenje, odvratnost, odbacivanje i, na kraju, kletve, kazna i uništenje. Ljudi hodaju različitim putevima i na kraju imaju različite ishode. Koji put vi birate? (Da verujete u Boga i da Ga sledite.) Ako izaberete da sledite Boga, to znači da ste izabrali ispravan put: to znači krenuti putem svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da se samo verovanjem u Boga, stremljenjem ka istini i ispunjavanjem dužnosti stvorenog bića može zadobiti istina i proživeti ljudsko obličje. Stremiti ka ugledu i statusu znači slediti Sotonu, a čak i ako neko zadobije poštovanje drugih, to je privremeno i on i dalje ide putem uništenja. Sada i moja ćerka i ja obavljamo svoje dužnosti i udaljile smo se od raznih iskušenja i od nasrtaja zlih društvenih trendova. Moja ćerka se više ne oseća sputano niti oseća bol, a i moje srce je postalo spokojno i oslobođeno. Braća i sestre s ljubavlju pomažu mojoj ćerki u obavljanju dužnosti; među njima nema lažljivosti, već se svi ophode iskreno jedni prema drugima. Moja ćerka je imala loše navike, a sestre su joj strpljivo ukazivale na njih i pomagale joj, i za manje od pola godine, uspela je mnoge da popravi. Ponekad, kada primeti moje probleme, sama započne razgovor o istini sa mnom. Kada vidim da moja ćerka ide ispravnim putem, da napreduje i menja se, zahvaljujem Bogu iz dubine duše! Da nije bilo Božjih reči koje su nas usmeravale, moja ćerka i ja bismo i dalje živele u patnji koju je prouzrokovao Sotona, samo bismo se sve više udaljavale od Boga i bunile se protiv Njega, i na kraju bismo propale zajedno sa Sotonom. Zahvaljujem Bogu što nas je spasao!