Odrasla sam na selu, a moji roditelji nisu stekli bogzna kakvo obrazovanje, pa nisu imali izbora osim da se muče radeći u polju od jutra do mraka. Otac mi je često govorio: „U našoj porodici, jedino je tvoj ujak uspeo u životu tako što je marljivo učio i postao visoki funkcioner u gradu. Ja nisam vredno učio kad sam bio mlad, pa sada mogu da živim samo od poljoprivrede. Ti moraš marljivo da učiš u budućnosti – da ne bi kao ja završila bez ikakvih izgleda.” Kada sam videla ujaka kako se vraća u selo u luksuznom automobilu i kako su ga svi hvalili na sva usta i gledali ga sa divljenjem, bila sam neverovatno zavidna. Onda sam videla ravnodušnost sa kojom su se seljani ophodili prema mom tati i shvatila sam da čovek jedino kroz učenje može da napreduje i da ga poštuju kud god da ode. Odlučila sam da moram vredno da učim kako bih se u budućnosti istakla i stekla divljenje drugih. Marljivo sam učila, ulažući višestruko veći trud od ostalih, ali nisam dobro prošla na prijemnom ispitu za srednju školu i upisala sam samo običnu stručnu školu. Da stvar bude još neočekivanija, kad sam diplomirala, vlada je sprovodila politiku otpuštanja, smanjenja broja zaposlenih i povećanja efikasnosti, pa sam u suštini dobila otkaz i pre nego što sam zvanično počela da radim. Osećala sam se kao da mi se čitav svet srušio i više nisam imala nade da ću se istaći u životu. Nakon što sam se udala, moj muž je radio kao fizički radnik zbog svog prosečnog nivoa obrazovanja, a kvalitet našeg života bio je osrednji. Gledajući rođake i prijatelje, videla sam da oni koji su obrazovani i imaju diplome žive glamuroznim, superiornim životom i posećuju otmena mesta. Upoređujući sebe sa njima, još i više sam osećala da se bez visokog nivoa obrazovanja ne može uspeti u ovom društvu i da će moj život zuvek biti takav. Zato sam smatrala da u budućnosti moram dobro da vaspitam svoje dete i pomognem mu da stekne visoku diplomu, kako bi donelo čast našoj porodici. Tako bih i ja imala udela u toj slavi.

Kada je moja ćerka imala četiri godine, prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. U to vreme, išla sam na okupljanja dva puta nedeljno, a ostatak vremena sam provodila sa ćerkom, pregledajući kartice za vežbanje engleskog jezika, recitujući klasične pesme i podučavajući je osnovnom sabiranju i oduzimanju. Želela sam da od malih nogu razvije ljubav prema učenju. Kada je bila u trećem razredu, počela sam da je podučavam engleskom i matematici, nadajući se da će njene ocene nadmašiti ocene njenih vršnjaka, kako bi u budućnosti mogla da upiše dobar fakultet, nađe dobar posao i živi životom ispunjenim slavom i uspehom. Često bih govorila ćerki da marljivo uči kako bi se istakla u budućnosti. Svaki put bi me gledala zbunjeno, kao da me tek napola razume, ali bi nevoljno pristajala na ono što sam tražila od nje. Ponekad, kad bih videla da se umorila od učenja, strpljivo bih joj objašnjavala zašto treba da uči i da samo sa dobrim ocenama može imati dobru budućnost i prilike za posao. Gledajući bespomoćan izraz na njenom licu, u sebi sam razmišljala: „Odgovornost i obaveza roditelja je da dobro vaspitaju svoje dete. Možda me sada ne razume, ali kada poraste, shvatiće moju mukotrpnu nameru.”

U petom razredu, ćerkine ocene iz matematike bile su veoma loše. Iako joj je učiteljica strpljivo objašnjavala, drugari iz razreda su joj pomagali u učenju, a i ona se sama trudila da radi zadatke, rezultati na ispitima su joj i dalje uvek bili nezadovoljavajući. Ponekad ih čak ne bi ni položila. Uvidevši to, veoma sam se zabrinula i strogo sam rekla ćerki: „Bez dobrih ocena, nećeš upisati željenu školu i od tebe neće biti ništa. U očima drugih, bićeš niko i ceo tvoj život će biti promašaj. Koliko god to bilo teško, moraš da nađeš način da brzo poboljšaš ocene iz matematike. Ne uradiš li to, nećeš se dobro provesti.” Ćerka me je gledala plašljivo, previše uplašena da progovori, lica bledog od straha. Kada sam je takvu videla, malo sam smekšala – trudila se, a njene loše ocene iz matematike nisu bile zato što je odbijala da uči. Pitala sam se da li sam preterala. Ali sam onda pomislila: „Ako sada ne budem stroga, kasnije možda neće imati dobre prilike za posao. Radije bih da me ona sada mrzi nego da nema nikakvu budućnost.” Nakon što sam se neko vreme raspitivala, pronašla sam učiteljicu sa dugogodišnjim iskustvom da drži časove mojoj ćerki. U vreme njenih časova, ostavljala sam svoj posao i pratila predavanje zajedno sa njom. Zapisivala sam delove koje moja ćerka nije razumela, a kada bismo došle kući, terala sam je da ih ponovo prelazi. Kada ni tada ne bi umela da ih uradi, naljutila bih se i glasno je grdila, govoreći: „Nastaviš li ovako, misliš li da ćeš upisati dobru školu?” Moja ćerka bi ustuknula od straha, a usled povređenosti na oči bi joj navrle suze. Srce mi je smekšalo i pomislila sam: „Možda bi trebalo da pustim stvari da idu svojim tokom – neka nauči koliko može. Šta ako sav ovaj pritisak na kraju dovede do toga da postane utučena?” Ali sam zatim odmah pomislila: „Ako sad popusti u svom obrazovanju, to će se direktno odraziti na njenu budućnost. Moram da ispunim svoju roditeljsku odgovornost.” Tako sam nastavila da pritiskam ćerku da uči. Moja ćerka je po prirodi bila povučena, a usled mog pritiska, samopouzdanje joj je još više opalo. Često se budila zbog noćnih mora, ocene su joj se još više pokvarile, a odnos među nama je postajao sve hladniji. Uvidevši to, veoma sam se zabrinula. S jedne strane, bila sam zabrinuta da će se njene loše ocene odraziti na njenu budućnost, ali s druge strane, srce mi se slamalo zbog nje i osećala sam krivicu što sam je toliko pritiskala. U meni su se preplitala sva ta protivrečna osećanja i nisam znala šta da uradim. Neprestano sam se pitala: „Da li je ovakvo ophođenje prema ćerki ljubav? Ako jeste, zar ne bi zbog toga trebalo da se oseća slobodno i opušteno? Ipak, jasno osećam da je sve nesrećnija i da joj je samopouzdanje opalo. Ne samo da joj se ocene nisu popravile – još i više su se pokvarile, a sada se stalno budi zbog noćnih mora. Da li je moguće da je način na koji vaspitavam svoje dete pogrešan?” Nisam znala šta da uradim, pa sam se neprestano molila, tražeći od Boga da me usmerava da razumem svoje probleme.

Jednog dana, čitala sam Božje reči i zadobila sam određeno razumevanje o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije veoma agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone preživljavanja, da uspostave životne ciljeve i smer u životu i da počnu da stiču životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi o sopstvenim životnim težnjama, te težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što svaka velika ili slavna osoba – ili, zapravo, svaki čovek – juri tokom celog svog života odnosi se samo na te dve reči: ’slavu’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, čim steknu slavu i dobitak, imati kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da kad jednom steknu slavu i dobitak imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod sveobuhvatnom i potpunom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da sam tolike godine zapravo živela u potpunosti obmanuta od strane Sotone. Sada sam se prisetila kako su me roditelji od detinjstva indoktrinirali i kako sam izreke „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” smatrala ciljevima u svom stremljenju. Da bih se istakla, kao učenica sam se trudila nekoliko puta više od ostalih, da bih na kraju pala na prijemnom za srednju školu i kasnije nisam mogla da nađem dobar posao. Zbog toga sam počela da dižem ruke od sebe i izgubila sam veru u život. Nakon što se moja ćerka rodila, sve svoje nade sam položila u nju. Da bih negovala njeno interesovanje za učenje, odmalena sam počela da joj usađujem znanje i usled toga joj je bila uskraćena radost detinjstva. Kad je krenula u školu i kad sam videla da su joj ocene iz matematike loše, primoravala sam je da ide na dodatne časove kako bi popravila ocene, a kada nije bilo napretka, ljutila sam se i grdila je. Prema njoj nisam imala nimalo razumevanja niti saosećanja. Zbog toga što sam je neprestano pritiskala, njeno mlado srce našlo se pod bremenom ogromnog pritiska i nas dve smo se sve više udaljavale. Spolja je izgledalo kao da sve to radim za njeno dobro, ali uistinu, ja sam joj nametala svoje neostvarene snove, navodeći je da ih ona sama umesto mene ostvari i posmatrajući je kao oruđe kojim bih se ja istakla. Stvarno mi je nedostajalo ljudskosti! Shvativši sve to, osetila sam duboko kajanje. Nisam više želela da me Sotona obmanjuje i povređuje.

Nastavila sam da tragam i čitala sam Božje reči: „Ma koliko da je čovek nezadovoljan svojim rođenjem, sazrevanjem ili brakom, svako ko je kroz to prošao zna da niko ne može da bira gde će se i kada roditi, kako će izgledati, ko će mu biti roditelji, a ko supružnik, te da svako naprosto mora da prihvati volju Neba. Pa ipak, kad dođe vreme za odgajanje sledeće generacije, čovek će sve želje koje nije uspeo da ostvari u prvoj polovini svog života projektovati na svoje potomstvo, nadajući se da će mu deca nadoknaditi sva razočaranja iz prve polovine života. (…) Ljudi znaju da su u ovom životu nemoćni i beznadežni, da neće dobiti još jednu priliku niti nadu da se izdvoje iz gomile, te da im ne preostaje ništa drugo do da se pomire sa svojom sudbinom. Stoga oni sve svoje nade, svoje neostvarene želje i ideale, projektuju na sledeću generaciju, nadajući se da će im potomstvo pomoći da ostvare svoje snove i ispune svoje želje; da će njihove kćeri i sinovi doneti slavu njihovom prezimenu, da će postati važni, bogati ili poznati. Jednom rečju, žele da vide uzlet sreće svoje dece. Ljudski planovi i fantazije su savršeni; zar oni ne znaju da nije na njima da odlučuju o tome koliko će dece imati, kako će ona izgledati, koliko će biti sposobna i tome slično, te da ni delić sudbine njihove dece nije u njihovim rukama? Ljudi ne gospodare ni sopstvenom sudbinom, ali se nadaju da će promeniti sudbinu mlađe generacije; nemoćni su da pobegnu od sopstvene sudbine, ali ipak pokušavaju da kontrolišu sudbine svojih sinova i kćeri. Ne precenjuju li oni sebe? Nije li to ljudska glupost i neznanje?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Zaista sam svoje neostvarene želje prenela na ćerku, nadajući se da bi ona mogla da se istakne i ostvari moje želje. Zato sam sopstvenim naporima na sve načine pokušavala da kontrolišem njenu sudbinu. U stvari, sudbina svakog čoveka je u Božjim rukama, ali ja nisam spoznala Božju suverenost. Živela sam prema pogrešnim zamislima da „Znanje može da promeni vašu sudbinu” i da je „Čovekova sudbina u njegovim rukama” i oduvek sam želela da kontrolišem budućnost svoje ćerke. Pomislila sam na sve radnike oko sebe koji su imali znanje, a čija se sudbina zbog toga ipak nije promenila. I sama sam bila očit primer toga. Uvek sam nastojala da znanjem promenim svoju sudbinu, ali sam nakon diplomiranja odmah dobila otkaz i nisam čak ni imala priliku da se zaposlim ili da iskoristim ono što sam studirala. Videla sam da sudbina čoveka nije u njegovim rukama, a ipak sam u zabludi pokušavala da kontrolišem sudbinu svoje ćerke. Bila sam tako nadmena i neuka, i zaista sam sebe precenjivala! Ćerkina sudbina i karijera predodređeni su od Boga i nisu stvari koje ljudski napor ili učenje mogu da promene. Setila sam se prijatelja mog muža koji je, uprkos tome što je imao samo osnovnu školu, uspeo da otvori lanac od nekoliko prodavnica širom zemlje i mnogi diplomci kod njega traže posao. Suočena s tim naglašenim kontrastom, još jasnije sam uvidela da znanje ne može da promeni čovekovu sudbinu i da bi trebalo da prepustim da se učenje mog deteta odvija svojim prirodnim tokom. Nakon toga, ćerku više nisam terala da uči shodno mojim zahtevima i prestala sam da je upisujem na razne dodatne časove. Umesto toga, sve u vezi s njom sam poverila u Božje ruke. Svojoj ćerki sam takođe propovedala jevanđelje. Kad god bi imala vremena, okupljala bi se sa braćom i sestrama njenih godina, a njeno mentalno stanje se stalno popravljalo.

Kasnije sam pročitala najnovije Božje reči i još jasnije sam uvidela svoje probleme. Takođe sam razumela koje odgovornosti roditelji zapravo treba da ispune prema svojoj deci. Svemogući Bog kaže: „U okviru subjektivne svesti roditelja, oni predviđaju, planiraju i određuju razne stvari o budućnosti svoje dece, a njihova očekivanja su posledica svega toga. Podstaknuti tim očekivanjima, roditelji zahtevaju da njihova deca savladaju različite veštine, da uče glumu i ples, ili umetnost, i tako dalje. Zahtevaju da njihova deca postanu talentovani ljudi i da na kraju budu nadređeni, a ne podređeni. Zahtevaju da njihova deca postanu visoki zvaničnici, a ne redovi; oni zahtevaju da njihova deca postanu menadžeri, izvršni direktori i rukovodioci, da rade za neku od 500 vodećih svetskih kompanija i tako dalje. To su sve subjektivne zamisli roditelja. (…) Njihovi roditelji polažu nade u njih u potpunosti na osnovu načina na koji odrasli posmatraju svet, kao i stavova, perspektiva i sklonosti odraslih o pitanjima sveta. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Ako želite lepše da se izrazite, rekli biste da je to subjektivno, ali šta je to zaista? Kako ta subjektivnost može drugačije da se protumači? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prinuda? (Jeste.) Sviđa ti se ovaj ili onaj posao i takva i takva karijera, uživaš u tome što si stekao poziciju, što ti je život glamurozan, radiš kao zvaničnik ili si bogat, pa teraš i svoju decu da rade isto, da budu takva osoba i da idu tim putem – ali da li će oni uživati u životu u takvom okruženju i u obavljanju tog posla u budućnosti? Da li su stvoreni za to? Kakve su njihove sudbine? Kakva su Božja uređenja i odluke u vezi s njima? Da li znaš to? Neki ljudi kažu: ’Nije me briga za sve to, bitno je ono što ja, kao njihov roditelj, volim. Moje nade u njih biće zasnovane na mojim sklonostima.’ Zar to nije vrlo sebično? (Jeste.) To je vrlo sebično! Lepše rečeno, to je veoma subjektivno, to je samostalno donošenje odluka, ali šta je to zapravo? To je veoma sebično! Takvi roditelji ne uzimaju u obzir kov, niti talente svoje dece, nije ih briga za uređenja koja Bog ima za sudbinu i život svake osobe. Oni ne uzimaju to u obzir, već samo nameću sopstvene sklonosti, namere i planove svojoj deci kroz svoje puste želje. Neki ljudi kažu: ’Moram ovo da nametnem svom detetu. Isuviše je mali da bi shvatio, a kada bude dovoljno veliki, biće prekasno.’ Da li je tako? (Nije.) Ako je zaista prekasno, onda je to njegova sudbina, to nije odgovornost njegovih roditelja. Ako svojoj deci namećeš ono što je tebi jasno, da li će njima brže postati jasno samo zato što je tebi jasno? (Neće.) (…) Čak i ako roditelji uče svoju decu od malih nogu: ’Ne smeš da budeš skroz iskren u komunikaciji s ljudima’, oni će to shvatiti samo kao neku vrstu doktrine. Moći će da postupaju na osnovu saveta svojih roditelja tek kada ih zaista budu razumeli. Kada ne razumeju savete svojih roditelja, bez obzira na to kako roditelji pokušavaju da ih nauče, to će za njih i dalje biti samo neka vrsta doktrine. Dakle, da li je zamisao roditelja ’da je svet vrlo konkurentan i ljudi žive pod velikim pritiskom; ako ne počnem da učim svoju decu od najranijeg uzrasta, nadrljaće u životu’, održiva? (Nije.) Zbog tebe tvoja deca rano počinju da trpe taj pritisak kako bi manje patila u budućnosti, i moraju da podnose taj pritisak počevši od uzrasta u kojem još uvek ništa ne shvataju – zar time ne nanosiš štetu svojoj deci? Da li to zaista činiš za njihovo dobro? Bolje je da ne shvataju to, jer će moći da žive nekoliko godina na udoban, srećan, bezbrižan i jednostavan način. Ako bi rano to shvatili, da li bi to bio blagoslov ili nesreća? (To bi bila nesreća.) Da, bila bi to nesreća” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam koliko je moja ljubav prema ćerki bila ograničena i sebična. Da bih postigla sopstveni cilj o isticanju, jednostrano sam joj nametala svoje stavove, pravila sam planove za njenu budućnost ne uzimajući u obzir njene sposobnosti niti kov i koristila sam prisilne metode da je navedem da uči, vršeći pritisak i namećući ograničenja. Kada sam videla da joj se ocene ne popravljaju, na nju sam vikala kao da sam sišla s uma, zbog čega se ona sve više povlačila i uskratila sam joj slobodu i lični prostor. Nisam radila ništa drugo osim što sam je sputavala i vezivala. Volela sam slavu i dobitak i uvek sam želela da se istaknem, pa kad moje želje nisu mogle da se ostvare, prenosila sam ih na svoju ćerku, primoravajući je da ispuni moje želje i vršeći preveliki pritisak na nju da uči. Nikada se nisam stavila na njeno mesto da razmotrim šta ona voli ili u čemu je dobra. Čak i kada sam videla da zbog mog pritiska postaje sve povučenija i da se oseća sve inferiornije, i dalje sam bila uporna u tome da ispuni moja očekivanja, zbog čega je živela u stalnom bolu. Zaista sam bila okrutna i sebična! Moja ćerka je još uvek bila mlada, u godinama kad želi da se zabavlja, a ipak sam u nju nasilno usađivala sotonske filozofije i zakone, primoravajući je da podnosi pritiske i bol koje nije trebalo da podnosi. To što sam činila svojoj ćerki uopšte nije bila ljubav, već oblik psihičke povrede. Da sam zaista volela svoju ćerku i preuzela odgovornost za nju, trebalo je da je vaspitavam u skladu sa njenim interesovanjima i sposobnostima, ispravno je usmeravajući, umesto da joj namećem sopstvene želje. Razmišljajući o svojim postupcima, osetila sam duboko kajanje i shvatila sam da nemam nimalo ljudskosti. Nisam više mogla da joj namećem ta neprikladna očekivanja.

Od tada pa nadalje, čitajući Božje reči, razumela sam odgovornost koju ja, kao majka, treba da ispunim. Svemogući Bog kaže: „Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Dakle, koje su njihove ’odgovornosti’? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Ovo su zaista odgovornosti koje roditelji treba da ispune. Odgovornosti koje treba da ispune jesu da, u svojoj ulozi roditelja, svojoj deci pruže pozitivno usmeravanje i odgovarajuću pomoć pre njihovog punoletstva, kao i da se pravovremeno staraju o njima u njihovom fizičkom životu u pogledu svakodnevnih potrepština. Ako im se deca razbole, roditelji treba da im obezbede lečenje kad god je to potrebno; ne treba da ih, iz straha da ne odlože dečje školske obaveze, teraju da nastave da idu u školu i odreknu se lečenja. Kad je deci potreban oporavak, mora im se dozvoliti da se oporavljaju, a kad im je potreban odmor, mora im se dozvoliti da se odmaraju. Osiguravanje zdravlja njihove dece je neophodno; ako deca zaostanu sa školskim obavezama, roditelji mogu kasnije pronaći način da to nadoknade. Ovo su odgovornosti koje roditelji treba da ispune. S jedne strane, moraju pomoći svojoj deci da steknu solidno znanje; s druge strane, moraju usmeravati i obrazovati svoju decu kako bi išla ispravnim putem i osigurati njihovo mentalno zdravlje kako na njih ne bi uticali nezdravi trendovi i zle prakse društva. Istovremeno, moraju se takođe pobrinuti da im deca na odgovarajući način vežbaju kako bi osigurali njihovo fizičko zdravlje. To su stvari koje roditelji treba da čine, umesto da svojoj deci nasilno nameću bilo kakva nerealna očekivanja ili zahteve. Roditelji moraju ispuniti svoje odgovornosti i kada je reč o stvarima koje su njihovoj deci potrebne za njihov duhovni život i o stvarima koje su im potrebne u fizičkom životu. Treba da im govore o nekim osnovnim stvarima, na primer da treba da jedu toplu, a ne hladnu hranu, da se, kad je vreme hladno, oblače toplo kako se ne bi prehladili, pomažući im tako da nauče da brinu o sopstvenom zdravlju. Pored toga, kad se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju da im pruže ispravno usmeravanje čim to otkriju, ispravljajući te detinjaste fantazije i ekstremne misli kako bi njihova deca mogla da krenu ispravnim životnim putem. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, savetovanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Dok im deca odrastaju, roditelji imaju dužnost i obavezu da ne vrše pritisak na njih, da ih ne sputavaju, niti da utiču na njihove životne odluke, odnosno da im na pleća ne tovare sve teže breme. Umesto toga, njihova je obaveza da svoju decu tokom odrastanja usmeravaju u pozitivnom i dobroćudnom pravcu, bez obzira na to kakvog su karaktera i kova njihova deca. Ako njihova deca počnu da se izražavaju čudnim i neprikladnim jezikom, da se čudno i neprikladno ponašaju ili razmišljaju, roditelji treba to da poprave tako što će im blagovremeno pružiti duhovne savete i korekcije ponašanja. A što se tiče pitanja da li njihova deca imaju volju za učenjem, koliko ih sticanje znanja i veština uopšte zanima i čime će se baviti kad odrastu, sve to treba da bude prilagođeno njihovim prirodnim sposobnostima i sklonostima, i usmereno prema njihovim vlastitim interesima, što će im omogućiti da odrastaju zdravo, slobodno i snažno – to je obaveza koju roditelji treba da ispune. Štaviše, to je stav koji roditelji treba da imaju prema odrastanju, studijama i poslovnoj karijeri svoje dece, umesto da im nameću svoje želje, ambicije, sklonosti, pa čak i vlastite prohteve koje bi onda njihova deca trebalo da ostvare” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam naučila da je odgovornost roditelja da usmerava sopstvenu decu da normalno uče shodno svom kovu i vrlinama, da pruži pozitivno i aktivno usmerenje kad se tokom njihovog odrastanja pojave problemi, da ih disciplinuje kada urade nešto pogrešno i da ih uči da raspoznaju pozitivne i negativne stvari. A kad je reč o budućem životu deteta, o tome kakav će čovek postati ili kojom će se karijerom baviti, sve je to u okviru Božje suverenosti i uređenja i roditelji treba da prihvate Božju suverenost i da joj se pokore. Kada sam utvrdila svoju odgovornost, znala sam kako da vaspitavam ćerku. Kada moja ćerka nije bila zauzeta školom, zajedno smo čitale Božje reči i slušale himne. Kada je imala problema u učenju, smireno sam je podučavala i ujedno joj govorila da se ne opterećuje. Neočekivano, ćerkine ocene su se blago poboljšale. Kasnije, videla sam da moja ćerka voli da slika, pa sam je upisala na časove slikanja. Otkrila je sopstvene hobije, a i njeno mentalno stanje se popravilo. Osim toga, ćerka i ja smo postajale sve bliskije.

Jednoga dana, dok sam se sa ćerkom vraćala kući iz škole, videla sam jednu majku kako viče na svoju ćerku, kritikujući je zbog loših ocena. Devojčica je drhtala od straha. U tom trenutku, moja ćerka mi je tiho šapnula na uvo: „Mama, zahvaljujući Božjem spasenju, više ne patim. Nekada si i ti bila isto tako gruba prema meni, ali više nisi takva, postala si dobra mama.” Čuvši je kako to govori, osetila sam toplinu u srcu i bezmalo sam zaplakala. Moje srce je bilo ispunjeno zahvalnošću Bogu. Božje reči su me navele da shvatim da je ljudska sudbina u Njegovim rukama. Još i više, Božje reči su mi pokazale šta je istinska odgovornost roditelja prema deci. Ćerku više nisam primoravala da uči i to me je u njenim očima učinilo dobrom mamom. Tiho sam šapnula ćerki: „Obe treba da se zahvalimo Bogu na Njegovom spasenju.”

Moja ćerka sada ide u srednju medicinsku školu i, iako ponekad razgovaramo o budućem zaposlenju, srce mi je spokojno i verujem da je sve u Božjim rukama. Kakva god da bude situacija sa zaposlenjem mog deteta, spremna sam da se pokorim Božjim uređenjima. Za ovaj preobražaj i ove dobitke treba u potpunosti zahvaliti usmeravanju Božjih reči. Hvala Bogu!