Provela sam svoje detinjstvo i odrasla kraj svoje majke i videla je kako naporno radi zarad poslova, brakova i života mene i moje braće i sestara. Iako smo u braku i imamo decu, ona i dalje ulaže mnogo vremena i energije pomažući nam da se staramo o svojoj deci. I moja svekrva je ista takva; ne samo da podiže sopstvenu decu, već pomaže i da se odgaji svako od njenih unučadi, čime stiče poštovanje porodice i pohvale onih oko nje. Mislila sam da je to odgovornost jedne majke i nešto što treba da oponašam. Polako je to da postanem dobra žena i voljena majka postao moj cilj.

Prihvatila sam Božje jevanđelje poslednjih dana u 2005. godini i iz Božjih reči sam saznala da se Bog ovaplotio i da izražava istinu kako bi sudio ljudima i pročišćavao ih, dopuštajući im da spoznaju koren greha, oslobode se svojih iskvarenih naravi i dosegnu Božje spasenje. Bila sam veoma uzbuđena. Videla sam toliko mnogo ljudi koji nisu čuli Božji glas niti došli pred Njega, pa sam se i ja priključila radu na propovedanju jevanđelja. Jedna zla osoba me je 2013. godine prijavila dok sam propovedala jevanđelje, pa sam bila primorana da napustim svoj dom i idem na druga mesta kako bih izvršavala svoju dužnost.

I pre nego što sam shvatila, proletela je čitava decenija. Vratila sam se kući aprila 2023. godine i od moje majke sam saznala da se moja ćerka već udala i da njena beba sada ima više od dva meseca. Otišla sam do grada moje ćerke i konačno se srela sa njom. Moja ćerka mi je ispričala da je jednom dok je spavala u istoj sobi sa svojom zaovom, u snu stalno dozivala: „Mama… Mama…” Srce me je zabolelo kada sam to čula. Kada je moja ćerka bila trudna i porađala se, nisam bila pored nje i nisam ispunila svoju odgovornost kao majka. Zaista sam želela da ostanem i pomognem svojoj ćerki, da joj pružim više topline i brige i da joj nadoknadim ono što sam joj dugovala. I moj muž me je nagovarao da ostanem. Pomislila sam u sebi: „Ako preuzmem drugačiju dužnost i vratim se da budem sa njima, mogla bih da pomognem svojoj ćerki. Ona je krhka i ne može da se brine o bebi i upravo sada joj je potrebna moja pomoć.” Stoga sam se složila da razmotrim pitanje ostanka. No, kasnije sam uvidela koliko je ovo vreme ključno za širenje jevanđelja. Bila sam crkveni starešina i bilo je puno posla u crkvi kojim se trebalo pozabaviti. Za to vreme, nisam uspela da nađem bilo koga ko bi preuzeo moje dužnosti, pa kada bih napustila i zanemarila crkveni rad da bih se starala o svojoj porodici, to ne bi bilo u skladu sa Božjom namerom. S jedne strane se nalazio crkveni rad, a sa druge, problemi moje ćerke. Nisam znala kako da izaberem. Bila sam jako zbunjena. Stoga sam odlučila im pružim onoliko pomoći koliko mogu dok sam sa njima. Tragala sam za odlomcima Božjih reči kako bih razgovarala sa svojom ćerkom dok sam obavljala kućne poslove i brinula se o bebi, a noću bih se budila da ugrejem mleko i nahranim svoju unuku. Iako se nisam uspevala svake noći dobro odmoriti i ponekad sam bila iscrpljena do te mere da me je znoj oblivao, a moja leđa i struk me boleli, bila sam zadovoljna, misleći da je to ono što treba da radim. Vreme je prolazilo i očas posla je došlo vreme da odem. Iako sam želela da ostanem, ipak sam otišla jer sam mislila na svoju dužnost. Kasnije sam, iako sam izvršavala svoju dužnost, stalno razmišljala o tome da se vratim i staram se o svojoj ćerki. Nisam više imala mnogo osećaja za breme u svojoj dužnosti i kada bih videla posao koji je trebalo ispratiti i probleme braće i sestara, uputila bih jednostavnu besedu, a njihove probleme zaista nisam rešavala sa pažnjom. Čak sam želela da nađem nekog pogodnog da me brzo zameni u mojoj dužnosti kako bih imala priliku da se vratim i brinem se o svojoj ćerki. Pošto sam bila ravnodušna prema svojoj dužnosti, nisam na vreme pratila rad na jevanđelju i na zalivanju, odlažući posao. Više starešine su ukazale na moje probleme i rekle da nemam osećaj za breme u svojoj dužnosti. Razmišljala sam o tome kako sam u poslednje vreme živela sa osećajima krivice prema svojoj ćerki i kako nisam imala nikakvu motivaciju da pratim rad i da su te stvari uticale na njega. Bila sam stvarno uznemirena. Uvidela sam da nešto nije u redu sa mojim stanjem, pa sam brzo došla pred Boga u molitvi. Molila sam se da me Bog izvede iz moje privrženosti kako bih mogla dobro da izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Pretpostavimo da neko od vas kaže: ’Nikada ne mogu da otpustim svoju decu. Od rođenja su slabe konstitucije, a uz to su i plašljive i bojažljive prirode. Takođe nisu baš dobrog kova i drugi ih stalno zlostavljaju. Ne mogu ih otpustim.’ To što ne možeš da otpustiš svoju decu ne znači da nisi ispunila svoje odgovornosti prema njima, to je samo rezultat tvoje privrženosti. Možeš da kažeš: ’Ja stalno brinem i razmišljam da li moja deca dobro jedu ili da li imaju stomačnih tegoba. Ako ne jedu u odgovarajuće vreme i nastave da naručuju dostavu hrane na duže staze, da li će im se javiti stomačne tegobe? Da li će se razboleti? A ako se razbole, da li će biti nekoga da se brine o njima, da im pruži ljubav? Da li njihovi supružnici brinu o njima i neguju ih?’ Tvoje brige naprosto proističu iz tvoje privrženosti i krvne veze koju imaš sa svojom decom, ali ništa od toga nije tvoja odgovornost. Odgovornosti koje je Bog preneo na roditelje se tiču samo odgovornosti podizanja i brige o deci dok ne odrastu. Kada im deca odrastu, roditelji više nemaju nikakve obaveze prema njima. To je sagledavanje odgovornosti koje roditelji treba da ispune iz perspektive Božjeg određenja. Da li vam je to jasno? (Jeste.) Bez obzira na to koliko su snažna tvoja osećanja, ili kada prorade tvoji roditeljski instinkti, to nije ispunjavanje tvoje odgovornosti, to je samo dejstvo tvojih osećanja. Dejstvo tvojih osećanja ne proizilazi iz razuma ljudskosti, niti iz načela kojima je Bog podučio čoveka, niti iz čovekove pokornosti istini, i ono svakako ne proizilazi iz čovekovih odgovornosti, već proizilazi iz čovekovih osećanja – ona se nazivaju osećanjima. (…) Ti samo živiš usred svojih osećanja, pristupaš svojoj deci u skladu sa sopstvenim osećanjima, umesto da živiš u skladu sa definicijom roditeljskih odgovornosti koju ti je Bog dao. Ti ne živiš po Božjim rečima, ti samo osećaš, posmatraš i nosiš se sa svim tim shodno svojim osećanjima. To znači da ne slediš Božji put. To je očigledno. Tvoje roditeljske odgovornosti – kako te je Bog naučio – završile su se u trenutku kada su tvoja deca odrasla. Zar metod primene koji te je Bog naučio nije lak i jednostavan? (Jeste.) Ako primenjuješ u skladu sa Božjim rečima, nećeš se baviti besmislenim vežbama i davaćeš svojoj deci određenu količinu slobode i šansu da se razviju, bez izazivanja dodatnih problema ili brige, niti nabacivanja dodatnog tereta na njih. Imajući u vidu da su odrasli, to će im omogućiti da se sa svetom, svojim životima i različitim problemima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu i postojanju suoče iz perspektive odrasle osobe, sa nezavisnim metodama odrasle osobe za izlaženje na kraj sa životnim pitanjima i sa viđenjem stvari i nezavisnim pogledom na svet odrasle osobe. To su slobode i prava tvoje dece, a povrh toga, to je nešto što oni kao odrasle osobe treba da rade, i te stvari nemaju nikakve veze s tobom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Roditelji nisu besplatne dadilje ili robovi svoje dece. Bez obzira na to šta roditelji očekuju od svoje dece, nema potrebe da im deca proizvoljno naređuju bez ikakve nadoknade ili da oni postanu sluge, sluškinje ili robovi svoje dece. Ma šta osećao prema svojoj deci, i dalje si samostalna osoba. Ne treba da preuzimaš odgovornost za njihove odrasle živote kao da je to potpuno ispravno, samo zato što su tvoja deca. Nema potrebe da to radiš. Oni su odrasli; već si ispunio svoju odgovornost da ih odgajiš. Što se tiče toga da li će u budućnosti živeti dobro ili loše, da li će biti bogati ili siromašni, da li će živeti srećno ili nesrećno, to je njihova stvar. Te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ti kao roditelj nemaš obavezu da menjaš te stvari. (…) roditelji ne bi trebalo da preuzimaju odgovornost na sebe za to da li stvari idu dobro sa poslom, karijerom, porodicom ili brakom njihove dece nakon što odrastu. Možeš da budeš zabrinut zbog svega toga i možeš da se raspituješ o tome, ali nema potrebe da u potpunosti preuzmeš odgovornost za te stvari, da lancima vezuješ svoju decu za sebe, da ih vodiš sa sobom gde god da kreneš, da ih posmatraš gde god da ideš i da razmišljaš o njima: ’Da li danas imaju šta da jedu? Da li su srećni? Da li im posao dobro ide? Da li ih šef ceni? Da li ih supružnik voli? Da li ih deca slušaju? Da li su im deca dobri đaci?’ Kakve to veze ima s tobom? Tvoja deca mogu sama da rešavaju svoje probleme, ne moraš ti da se uključuješ. Zašto pitam kakve to veze ima s tobom? Pod tim podrazumevam da te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ispunio si svoje obaveze prema svojoj deci, odgojio si ih do odraslog doba, tako da treba da se povučeš. Kada to uradiš, to neće značiti da nećeš imati šta da radiš. Postoji još toliko stvari koje treba da uradiš. Kada su u pitanju misije koje treba da obaviš u ovom životu, pored odgajanja dece do odrasle dobi, imaš i druge misije koje treba da obaviš. Pored toga što si roditelj svojoj deci, ti si stvoreno biće. Ti treba da dođeš pred Boga i da prihvatiš svoju dužnost od Njega. Šta ti je dužnost? Jesi li je dovršio? Jesi li se posvetio tome? Jesi li krenuo putem spasenja? To su stvari o kojima treba da razmišljaš. Što se tiče toga gde će tvoja deca otići kada odrastu, kakav će im biti život, u kakvim će uslovima živeti, da li će biti srećna i vesela, ništa od toga nema nikakve veze s tobom. Tvoja deca su već samostalna, i po ponašanju i mentalno. Treba da ih pustiš da budu samostalna, treba da ih otpustiš i ne treba da pokušavaš da ih kontrolišeš. Bilo da se radi o vidljivoj strani stvari, privrženosti ili o krvnom srodstvu, ti si već ispunio svoje odgovornosti i više ne postoji nikakav odnos između tebe i tvoje dece. (…) Kada su ti deca samostalna, to znači da si ispunio sve svoje odgovornosti prema njima. Dakle, bez obzira na to šta činiš za svoju decu kada to okolnosti dozvoljavaju, bilo da im ukazuješ pažnju ili brigu, to je samo privrženost, i to je suvišno. Ili ako te deca zamole da uradiš nešto, to je takođe suvišno, to nije nešto što si dužan da uradiš. Trebalo bi to da razumeš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Razmišljala sam o sebi u svetlu Božjih reči. Kada je reč o mojoj deci, ja sam se i dalje oslanjala na sopstvene privrženosti i nisam videla stvari u skladu sa Božjim rečima. Bog kaže da je odgovornost roditelja samo da ispune svoju dužnost u vidu negovanja i brige o deci dok još ne odrastu, ali jednom kada deca porastu i postanu odrasli, odgovornosti roditelja su ispunjene. No, ja sam pogrešno mislila da roditelji uvek treba da vode računa o svojoj deci i da, kada ona imaju poteškoće, roditelji uvek treba da su uz njih pomažući im da ih reše, dajući im da osete toplinu i sreću. Mislila sam da je to ono što bi jedna sposobna majka trebalo da radi. Posebno sam, kada sam razmišljala o tome kako nisam bila tu kada se moja ćerka udala ili dobila decu i o tome kako joj nisam pružila brigu koju sam želela, imala osećaj krivice prema svojoj ćerki i želela sam da ostanem da vodim brigu o njoj. Živeći sa ovim pogrešnim gledištem, na stvari nisam mogla da gledam racionalno. Moja ćerka je već bila odrasla osoba, a ipak ja sam i dalje želela da vodim brigu o njoj. Čak sam razmišljala o tome da prilagodim svoje dužnosti da bih mogla da ostanem sa njom i brinem se o njoj. To me je dovelo do toga da rasejano otaljavam stvari u svojoj dužnosti, a po pitanju određenog posla, starešine su morale stalno da me na njega podsećaju i podstiču, što je uticalo na rad. Oduvek sam želela da preuzmem odgovornost za sve što se ticalo moje ćerke, misleći da neće umeti da se snađe u životu bez moje pomoći. Naprosto sam bila previše osećajna i nisam mogla da vidim stvari na osnovu Božjih reči. Sada sam došla do spoznaje da su moje odgovornosti već bile ispunjene. Moja ćerka je imala 32 godine i već je bila zrela, odrasla žena sa sopstvenim razmišljanjima, savršeno sposobna da živi sopstvenim životom. Takođe, ona treba da iskusi poteškoće oko podizanja dece. Štaviše, nisam ja njena besplatna dadilja. Bilo bi budalasto da utrošim sve svoje vreme i energiju u svoju ćerku. Zapravo, nije loša stvar za decu da imaju određene poteškoće. To je dobro za njih. Morala sam da naučim da to pustim i dozvolim svojoj ćerki da slobodno odrasta. Kada se prisetim, oduvek sam stvarno brinula o svojoj ćerki još od njenog detinjstva. Nisam joj dozvoljavala da radi bilo kakve poslove kako bi mogla da se usredsredi na svoje učenje i kada je odrasla, još uvek nije znala da kuva. Kada sam se ovog puta vratila, videla sam da je moja ćerka naučila da pravi pileću supu i počela je da uči kako da se nosi sa različitim dnevnim zadacima. Kada bih bila kod kuće, ja bih sve preuzela na sebe i moja ćerka ne bi mogla da se razvija u bilo čemu. Kao majka, morala sam da naučim kako to da pustim i svojoj ćerki pružim priliku da odraste i razvija se. Ja sam stvoreno biće, a ne sluga svom detetu i imam sopstvenu misiju koju treba da izvršim. Treba da ispunim dužnost stvorenog bića i stremim ka istini da bih dosegla spasenje.

Nakon što sam postala svesna svojih pogrešnih razmišljanja i gledišta, počela sam da razmišljam: „Odakle dolazi to pogrešno gledište o ’dobroj ženi i voljenoj majci’?” Ugledala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si dobro ispunila tu dužnost? Zašto si opet skrenula s puta? Zar u srcu zaista ne osećaš ni krivicu ni prekor? Pošto istina još uvek nije postavila temelje u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim, može ti se desiti da zalutaš dok obavljaš svoju dužnost. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo si još uvek daleko od merila istine i Božjih zahteva. Da li sada jasno vidiš tu činjenicu? Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Kroz Božje reči koje su razotkrivale, razmišljala sam o svojim problemima. Nisam bila u stanju da se brinem o svojoj ćerki zbog progona KPK, jer sam morala da odem od kuće da bih izvršavala svoju dužnost, pa sam živela sa osećajem krivice prema njoj. Istina je bila da je na mene uticala tradicionalna kultura. Verovala sam da žena mora da orijentiše svoj život oko svog muža i dece i dobro se stara o njihovim dnevnim obrocima, svakodnevnom životu i navikama. Čak sam razmišljala o tome da odgajam sledeću generaciju moje dece i dobro se staram o njima i da je to značilo ispunjavati svoje odgovornosti, te da bi me u suprotnom, kritikovali da nisam dobra žena. „Biti dobra žena i brižna majka” je bilo merilo po kojem je generacija za generacijom procenjivala moralno ponašanje žena. Stoga, kada se moja ćerka udala i dobila decu, ja sam prirodno pomislila da bi ja trebalo da ih podižem i da bi ja trebalo da brinem o njihovom oblačenju, hrani, krovu nad glavom i prevozu, dopuštajući svojoj ćerki da uživa u majčinoj nezi i brizi i da bude srećna. Imala sam osećaj da je to značilo izvršavati svoju odgovornost kao majka. Kada moja ćerka nije mogla da uživa u tim stvarima, osećala sam krivicu prema njoj, pa sam želela da se premestim na drugu dužnost i vratim se svojoj ćerki da o njoj više brinem. Čak sam izgubila svoju motivaciju da izvršavam svoju dužnost. Uvidela sam da nisam bila odana niti pokorna Bogu i da je mesto moje porodice i ćerke u mom srcu nadmašilo Božje. Kako sam sebe mogla da nazivam vernicom? Sad kad razmislim o tome, sve i kada bih se starala o svojoj ćerki dok svoju dužnost ne bih mogla da izvršavam kako treba, kada bi mi nedostajalo vremena i energije da stremim ka istini i kada bih provodila svoje dane zauzeta životom u telesnosti, na kraju bih umrla živeći besplodnim životom. Kakvu bi vrednost ili značaj takav život imao? Bog je bio taj koji mi je dao život i dozvolio da imam porodicu i ćerku. Bog je bio i taj koji je bio blagodaran prema meni i dopustio mi da čujem Njegov glas, da razumem istinu, da znam kako da se vladam i da raspoznajem sve vrste ljudi, događaja i stvari, nadajući se da ću ubrzo moći da se oslobodim Sotoninih okova i iskvarenosti, da zadobijem istinu i na kraju budem spasena. No, ja nisam razumela Božje mukotrpne namere. Uvek sam razmišljala o interesima svoje ćerke i porodice i nisam vodila računa o crkvenom radu. Živela sam u sopstvenim privrženostima; nisam imala osećaj za breme po pitanju svoje dužnosti niti da bilo šta dugujem Bogu. Zaista nisam imala savesti ni razuma i bila sam nedostojna da se nazovem čovekom! Bila sam isuviše duboko zatrovana Sotoninim tradicionalnim idejama. Bez istine sam bila zaista jadna!

Kasnije sam kroz Božje reči našla put primene po osnovu kog treba tretirati odraslu decu. Svemogući Bog kaže: „Ako roditelji uvek žele da učine sve za svoju decu i plaćaju ceh njihovih teškoća, voljno postajući njihovi robovi, zar to onda nije preterano? To je nepotrebno jer prevazilazi ono što se od roditelja očekuje. (…) Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i kakve događaje proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene. Zato, ako se deca suočavaju sa bilo kakvim poteškoćama, roditelji treba da pomognu pozitivno i proaktivno ako imaju sposobnost da to učine. Ako ne, najbolje je da se roditelji opuste i sagledaju te stvari iz perspektive stvorenih bića, ophodeći se prema svojoj deci jednako kao stvorena bića. Patnju koju doživljavaš, oni takođe moraju da iskuse; život koji živiš, oni takođe moraju da žive; proces koji si prošao u podizanju male dece, oni će takođe proći; preokreti, prevare i obmane koje doživljavaš u društvu i među ljudima, emocionalne zaplete i međuljudske sukobe, i svaka slična stvar koju si iskusio, i oni će to doživeti. Svi su oni, kao i ti, iskvarena ljudska bića nošena bujicama zla, koja je Sotona iskvario; ti ne možeš da pobegneš od toga, a ne mogu ni oni. Stoga, želja da im se pomogne da izbegnu svu patnju i uživaju u svim blagoslovima na svetu je blesava zabluda i budalasta ideja. Bez obzira na to koliko su krila orla velika, ona ne mogu da zaštite njegovog orlića tokom celog života. Mladi orlić će na kraju morati da odraste i da leti sam. Kada orlić odluči da leti sam, niko ne zna gde će biti njegovo parče neba, niti gde će izabrati da leti. Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). „Ako su tvoje vreme, energija i um zaokupljeni samo istinom i načelima, i ako razmišljaš samo o pozitivnim stvarima, kao što je kako dobro obavljati svoju dužnost, i kako stati pred Boga, i ako daješ svoju energiju i vreme za te pozitivne stvari, onda će ono što zadobijaš biti drugačije. Zadobićeš najznačajniju korist. Znaćeš kako da živiš, kako da se ponašaš, kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari. Jednom kada naučiš kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari, to će ti u velikoj meri omogućiti da se prirodno pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima. Kada prirodno možeš da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, onda ćeš, a da toga nisi ni svestan, postati osoba koju Bog prihvata i voli. Razmisli o tome, zar to nije dobro? Možda to još ne znaš, ali u procesu življenja i prihvatanja Božjih reči i istina-načela, neprimetno ćeš početi da živiš, da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i deluješ u skladu s Božjim rečima. To znači da ćeš se nesvesno pokoriti Božjim rečima, pokoriti se Njegovim zahtevima i udovoljiti im. Tada ćeš već postati osoba koju Bog prihvata, kojoj veruje i koju voli, a da toga nisi ni svestan. Zar to nije sjajno? (Jeste.) Zato, ako posvetiš svoju energiju i vreme da težiš istini i da dobro obavljaš svoju dužnost, ono što na kraju zadobiješ biće najvrednije stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iz Božjih reči sam shvatila kako se odnositi prema odrasloj deci. Božja suverenost i predodređenja odlučuju svačiju sudbinu i Bog uređuje svu patnju i sve blagoslove koje će deca iskusiti u životu, a to nije nešto što bi roditelji mogli da promene. Kao roditelji, trebalo bi da svoju decu tretiramo u skladu sa Božjim rečima. Baš kao što je Bog rekao: rođeni smo u svetu iskvarenom od Sotone, suočeni sa haosom, odnosima i komplikacijama koje donosi život sa drugima i doživljavamo život u svoj njegovoj gorčini i slatkoći. I deca moraju da prođu kroz te stvari i nauče da se suočavaju sa različitim poteškoćama. I ako je našoj deci zaista potrebna naša pomoć, treba da im pomognemo u sklopu svojih mogućnosti, da li po pitanju davanja smernica u vezi sa njihovim razmišljanjima ili pružanja finansijske pomoći. Ako imamo vremena, možemo da im pomognemo da se brinu o svojoj deci, ali ako nemamo, ne treba to da silimo. Mi i dalje imamo sopstvene dužnosti koje treba da dovršimo i, kao stvorena bića, treba da ispunjavamo svoju dužnost u vezi sa radom na jevanđelju i to je najvažnija stvar.

Otišla sam kući 2024. godine da se pozabavim nekim stvarima. Saznala sam da mojoj ćerki ne ide najbolje na poslu, da porodica ima ogromne finansijske probleme i da je ona želela da pokrene neki biznis. Moj zet je našao posao u drugom gradu ali nije imao gde da stanuje. Brinula sam se da će patiti, pa sam pokušala da pronađem način da rešim njihove poteškoće. No, moja ćerka je rekla: „Ne moraš da brineš za mene. Naći ću neki način da rešim sopstvene probleme.” Kada sam čula šta je rekla, osećala sam se pomalo posramljenom i razmišljala sam o onome što je Bog rekao: „Patnju koju doživljavaš, oni takođe moraju da iskuse; život koji živiš, oni takođe moraju da žive; (…) želja da im se pomogne da izbegnu svu patnju i uživaju u svim blagoslovima na svetu je blesava zabluda i budalasta ideja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Da, ona je već odrasla i postala je nezavisna i više ne bi trebalo da se mešam u njen život. Trebalo je to da pustim i dozvolim joj da sama rešava stvari. Razmišljajući o tim stvarima, imala sam mir. Treba da izvršavam svoju dužnost kako treba i prestanem da brinem o njoj. Iako ponekad i dalje mislim na poteškoće koje ima moja ćerka, u svom srcu znam da je to nešto što mora da iskusi i da bi svoje srce trebalo da posvetim svojoj dužnosti. Kada sam upražnjavala stvari na taj način, u svom srcu sam se osećala oslobođenom i slobodnom.