Izabrana sam od Boga da dođem u Njegovu kuću 2004. godine. Okupljajući se sa braćom i sestrama, ponekad bih ih čula kako u zajedništvu razgovaraju o svojim iskustvima i govore kako nisu odustali od svojih dužnosti dok su bili bolesni i da su se na čudesan način oporavili. Takođe sam čitala članke koje su napisali pojedini braća i sestre svedočeći o svojim iskustvima. Jedna sestra je imala rak ali je i dalje insistirala na obavljanju svojih dužnosti i Bog joj je izlečio rak a da nije ni znala. Saznavši za ova svedočenja, pomislila sam u sebi: „Kada su se braća i sestre susretali sa kušnjama u vidu bolesti, oslanjali su se na veru kako bi ih iskusili – ostali su nepokolebljivi u svom svedočenju i bilo im je bolje. Od sada moram da učim od njih. Bez obzira na bolest ili nevolju koja naiđe, moram da se držim svojih dužnosti i ostanem nepokolebljiva u svom svedočenju. Tako ću i ja živeti u Božjim blagoslovima baš kao braća i sestre.“

U leto 2011, jednog dana u podne, moj sedmogodišnji sin se igrao u dnevnoj sobi s rolerima na nogama. Slučajno je srušio televizor koji je pao na njega pa je počeo obilno da krvari sa svih strana, čak i iz nosa. Bila sam u šoku i srce je htelo da mi iskoči. Odmah sam se pomolila Bogu: „Bože, ma šta god se desilo sa mojim detetom, živeo on ili umro, molim te spreči moje srce da se žali.“ Nakon što mi je sin pregledan u bolnici, doktor je rekao da pratim njegovo stanje kod kuće i da će, pod uslovom da nema temperaturu, sve biti u redu. Kasnije se moj sin oporavio. Razmišljala sam o ovom slučaju nakon toga. Nisam se žalila tokom ove krize i moj sin se ubrzo oporavio. To me je još više uverilo da bih, ukoliko se ne budem žalila tokom nevolja i budem ostala nepokolebljiva u svom svedočenju, mogla da vidim Božju zaštitu i blagoslove na delu. Od tada sam se davala sa još više žara. Bez obzira na dužnosti koje mi je crkva dodeljivala, koliku žrtvu ili cenu to podrazumevalo, bila sam poslušna u svemu. Imala sam osećaj da sam neko ko voli Boga i da ću zasigurno biti blagoslovljena od Njega u budućnosti.

U maju 2016. sam obavljala svoje dužnosti daleko od kuće. Jednog dana, stiglo mi je pismo od kuće, u kojem je pisalo da moj sin ima leukemiju i da je ozbiljno bolestan i već primljen u bolnicu. Nakon što sam pročitala pismo, svest mi se pomutila i otišla sam u svoju sobu da se pomolim. Kleknula sam pred krevetom, i jecajući nekontrolisano, govorila: „Bože, moj sin ima samo dvanaest godina. Zar ćeš mi ga stvarno oduzeti?“ Nakon toga nisam mogla više ništa da izustim. Istog trenutka sam poželela da se vratim kući i staram se o svom sinu, da ga tešim i hrabrim, ali sam pomislila kako su se pojavili antihristi koji remete život crkve, ometajući različite poslove, i izazivajući štetu u životima braće i sestara. U ovim kritičnim trenucima, Bog je gledao šta ću da izaberem – da li da podržim crkveni rad ili da ostavim po strani svoje dužnosti kako bih se brinula o svom sinu. Pomislila sam na Jova koji je podnosio toliko velike kušnje, prekriven čirevima, a nije se žalio protiv Boga već je ostao nepokolebljiv u svom svedočenju. Na kraju mu se Bog pojavio, ne samo isceljujući ga već ga i izobilno blagosiljajući. Kada sam pomislila kako je bolest mog sina u Božjim rukama, morala sam i da izaberem da udovoljim Bogu i držim se svojih dužnosti, ne dopuštajući da Sotoninine spletke nadvladaju. Verovala sam da će Bog, ukoliko ostanem nepokolebljiva u svom svedočenju, blagosloviti mog sina ozdravljenjem. Pogotovo sam, uzevši u obzir kako se Avram pokorio Bogu i bio voljan da žrtvuje svog jedinog sina Isaka, i kako mu ga Bog nije oduzeo već Avrama još više blagoslovio, osetila da Bog i mene testira kroz moje dete. Da poverim svog sina Bogu i ostanem postojana u svom svedočenju, verovala sam bi ga Bog blagoslovio ozdravljenjem. Nakon toga se više nisam bavila bolešću svog sina već sam se udubila u svoje dužnosti.

Kada sam se vratila kući, suprug mi je rekao da naš sin nema leukemiju; u pitanju su bili samo višak belih krvnih zrnaca i slab imunitet, što bi moglo da se razvije u leukemiju ako se ne bude blagovremeno lečilo. Posetili smo nekoliko renomiranih bolnica, ali i pored višestrukih konsultacija sa specijalistima, oni nisu uspeli da uspostave dijagnozu. Nismo imali izbora nego da se vratimo kući konzervativnom lečenju. Potrošili smo više of dve hiljade juana na kinesku medicinu, ali nije bilo nikakvog napretka. Pomislila sam: „Za Boga nema teških slučajeva. Dokle god se ljudi iskreno oslanjaju na Njega i pokoravaju Mu se, zar Bogu nije lako da ih isceli?“ Nakon toga sam često razgovarala sa svojim detetom: „U ovoj bolesti ne smemo da se žalimo i moramo da se pokorimo Božjoj orkestraciji i uređenjima. Ukoliko ostanemo postojani u svom svedočenju, Bog će se postarati da se oporaviš od svoje bolesti.“ U međuvremenu sam se svuda raspitivala o narodnim lekovima kako bih lečila svog sina. Međutim, nakon mesec dana, stanje mog deteta ne samo da se nije popravilo već se pogoršalo. Počela sam da se osećam negativno i slabo u duhu i razmišljala sam: „Marljivo sam obavljala svoje dužnosti otkad mi se dete razbolelo. Zašto Bog ne čuva zdravlje mog sina? Zašto mu se stanje pogoršava što se više leči? Ako to zaista preraste u leukemiju kako su doktori rekli, zar moj sin neće ostati bez iole nade?“ Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila.

Jednog jutra mi je suprug rekao gotovo plačući: „Isprobali smo sve žive metode za ovu bolest koju dete ima, ali, umesto da mu bude sve bolje, njemu je sve gore. Šta bi trebalo da preduzmemo?“ Videvši muku svog supruga, osećala sam neopisivu tugu. Stoga sam izvadila Božje reči da čitam. Svemogući Bog kaže: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere i svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, verovati u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je sve stvari u ljudskom životu podario Jahve i da je Jahve ujedno Onaj koji će ih sve oduzeti. Ma kakvim proverama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i težnje ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, ali oni to ne mogu ni da vide, ni da osete; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ne možeš da razumeš Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da svedočiš. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti. Bez tvoje vere, On to ne može da učini“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“). Nakon što sam pročitala Božje reči, donekle sam razumela šta je istinska vera – verovati u Boga i stajati nepokolebljivo u svom svedočenju za Njega i onda kada nešto ne možemo da vidimo niti opipamo, baš kao Jov koji se ni u jednom trenutku nije odrekao Boga. To je ono što Bog želi. Razgovarala sam sa svojim mužem: „Verovati u Boga i obavljati dužnosti samo kada sve ide kako treba nije nužno odraz istinske vere. Kada se suočimo sa kušnjama i ne možemo da vidimo šta će iz toga proizići, a ipak smo i dalje u stanju da istrajemo u veri u Boga i sledimo Ga – to je prava vera i željeni je rezultat Božjeg oplemenjivanja i kušnji. U suprotnom bismo u Boga verovali samo zarad Njegove blagodati i dobrobiti i Sotona bi nas optuživao i odbijao da prizna ko smo. Bez obzira da li se stanje našeg sina popravilo ili ne, ukoliko nastavimo da sledimo Boga i pokoravamo Mu se, Sotona će biti poražen i izvrgnut ruglu i Bogu ćemo dati slavu.“ Nakon što je to čuo, moj suprug je potvrdno klimnuo glavom.

Posle toga, nije bilo nikakvih znakova poboljšanja stanja našeg sina. Jednog dana, naš sin je stajao oslonjen na prozorski okvir i posmatrao ostalu decu kako, noseći rančeve na leđima, idu u školu. Izgledao je ljubomorno, oči su mu bile pune suza i gušio se dok je govorio: „Mama, sva druga deca idu u školu, a ja sam bolestan i ne mogu da idem. Ti mi uvek govoriš da se pokorim Bogu. Koliko dugo treba da se pokoravam pre nego što mi bude bolje?“ Čuvši reči svog sina, kao da mi je neko zario nož u srce. Moja vera to više nije mogla da podnese. Pomislila sam u sebi: „Patila sam otkad mi se dete razbolelo, ali sam se uvek držala svojih dužnosti. Već sam dala sve od sebe da sarađujem. Kako to da Bog još uvek nije iscelio mog sina? Zar nisam dovoljno iskrena u svom srcu? Ukoliko se bolest mog sina ne zaleči i zahteva se amputacija, kako će ubuduće živeti?“ Razmišljajući o ovim užasnim posledicama, srce me je strašno bolelo kao da se našlo u mašini za mlevenje mesa. Pošto sam dosegnula ovaj nivo bola, pomolila sam se Bogu: „Bože, zašto se zdravstveno stanje mog sina ne popravi? Moj rast je premali; zaista više ne mogu ovo da podnesem. Bože, prosveti me da razumem Tvoju nameru.“

Krajem septembra naš starešina mi je poslao pismo zahtevajući moju saradnju po pitanju određene dužnosti. Odbila sam jer sam bila zabrinuta zbog bolesti svog sina. Kasnije sam shvatila da za sve godine svog verovanja u Boga nikada nisam odbila neku dužnost bez obzira sa koliko velikom teškoćom se susrela. No, danas sam odbila dužnost zbog bolesti svog sina. Uznemirila sam se kad sam to shvatila. Razmišljajući o svom stavu prema Bogu tokom tog perioda, uvidela sam da sam se samo površno molila i čitala Božje reči. Nisam imala snage u svom srcu. Svakog dana, osim što sam svom sinu davala lekove, srce mi je bilo ispunjeno strahom i strepnjom. Stalno sam se brinula da mom sinu neće biti bolje i da ga mogu izgubiti, pa nisam bila usredsređena na svoje dužnosti. Kada sam razmišljala o tome, najednom mi je sinulo – zar ne izdajem Boga? Pomislila sam na Božje reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“). Osetila sam Božji gnev u Njegovim strogim rečima suda. Ispostavilo se da je uzimati Božji nalog olako ozbiljna stvar. Bog se gnuša onih koji odbacuju Njegov nalog i proklinje ih. Stresla sam se kada sam pročitala ove reči. Verovala sam u Boga mnogo godina a da nisam posedovala istina-stvarnost; kada sam se susrela sa situacijama koje nisu bile u skladu sa mojim predstavama, mirne duše sam mogla da napustim svoje dužnosti i izdam Boga. Uvidevši to, pomolila sam se Bogu kajući se.

Tragajući, pročitala sam odlomak Božjih reči: „U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delaou službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da tragaju za znanjem i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: ’Moram da odbacim sve da bih se dao Bogu. Moram da budem odan pred Bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.’ To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne tragaju za istinom sušta je suprotnost Petrovom putu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“). Kroz razotkrivanje Božjih reči, uvidela sam da tokom svih ovih godina, moje ostavljanje i davanje nisu imali veze sa ispunjavanjem mojih dužnosti i udovoljavanjem Bogu, već su pre bili trgovanje sa Bogom, uvek vođeno namerom da se zadobiju blagoslovi – ono što sam sledila je bio Pavlov put težnje za blagoslovima. Otkako sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, videla sam da je Bog, kada su neka braća i sestre ostali nepokolebljivi u svom svedočenju tokom bolesti i kušnji, za njih brinuo, štitio ih i blagosiljao. Stoga, bez obzira koliko dužnosti koje mi je crkva dodelila bile teške ili riskantne, sarađivala bih bez ikakve zadrške. U svom srcu sam čvrsto verovala da dokle god budem patila i plaćala cenu za Boga, dok se ne budem žalila kada se suočim sa nevoljama i budem istrajna u obavljanju svojih dužnosti, zasigurno ću od Boga primati blagoslove. Kada sam saznala da je moj sin ozbiljno bolestan, ipak sam izabrala da obavljam svoje dužnosti i dajem se za Boga kako bi Bog mogao da ga isceli. Međutim, kada se zdravlje mog sina nije popravilo duži vremenski period, počela sam da se žalim na Boga. Koristila sam to što sam u prošlosti zbog Boga sve ostavljala i davala se za Njega da se sa Njim cenjkam, raspravljam i protiv Njega galamim, žaleći se na to što nedovoljno štiti mog sina i čak sam odbijala da obavljam svoje dužnosti. Videla sam svoju sebičnu, podlu i koristoljubivu sotonsku prirodu potpuno razotkrivenu. To što sam ostavljala sve za Boga i davala se za Njega sam koristila kao sredstvo da od Njega zahtevam blagoslove. Uvidela sam da koračam istim putem kao i Pavle. Pavle se davao za Boga i platio cenu za Njega očekujući da bude nagrađen i da dobije krunu, upuštajući se u trgovanje sa Bogom. On je varao Boga i opirao Mu se i na kraju je od Njega bio osuđen i kažnjen. Razmišljala sam o svojim mnogim godinama vere u Boga; pošto nisam stremila ka istini ili tragala za Božjim namerama u Njegovim rečima ja sam trgovala svojim davanjem za Boga i obavljanjem dužnosti. Uvidela sam koliko sam zapravo bila sebična i ogavna, potpuno nedostojna Božjeg spasenja!

Zatim sam pročitala ove Božje reči: „Ti bi bio podvrgnut kušnjama Jova, a istovremeno bi bio podvrgnut i Petrovim kušnjama. Kada je Jov bio isproban, on je svedočio, da bi mu se naposletku otkrio Jahve. Tek pošto je svedočio, bio je dostojan da vidi lice Božje. Zašto je rečeno: ’Skrivam se od zemlje ogrezle u prljavštini, ali se pokazujem svetom carstvu’? To znači da si dostojan da vidiš Božje lice samo onda kad poseduješ svetost i kad svedočiš. Ako ne možeš da svedočiš za Njega, ti onda nisi dostojan da vidiš Njegovo lice. Ako se, suočen s oplemenjivanjem, povlačiš ili se žališ na Boga, te usled toga ne uspevaš da svedočiš za Njega i postaješ predmet Sotoninog podsmeha, ti onda nećeš zadobiti Božje pojavljivanje. Ako si, pak, poput Jova, koji je usred kušnji prokleo svoje telo i nije se žalio na Boga, koji je bio u stanju da prezre svoje telo, a da se pritom nije žalio niti je kroz svoje reči počinio greh, ti ćeš onda biti stalni Božji svedok. Ako ti, nakon što se do određenog stepena podvrgneš oplemenjivanju, još uvek možeš da budeš poput Jova, uistinu pokoran pred Bogom, bez drugih zahteva prema Njemu i bez sopstvenih predstava, Bog će ti se ukazati“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“). „Mada Bog u različitim kontekstima koristi različite načine da proveri svaku osobu, u Avrâmu je On video ono što je želeo, video je da ima iskreno srce i da je njegova pokornost bezuslovna. Upravo je tu ’bezuslovnost’ Bog zapravo i želeo. Ljudi često kažu: ’Već sam žrtvovao ovo, već sam se odrekao onog – pa zašto onda Bog još uvek nije zadovoljan mnome? Zašto me i dalje podvrgava kušnjama? Zašto me neprestano proverava?’ Ovo ukazuje na sledeću činjenicu: Bog još uvek nije video tvoje srce, niti ga je zadobio. Drugim rečima, On u tebi nije video iskrenost ravnu Avrâmovoj kad je ovaj digao nož da vlastitom rukom zakolje svog sina i kao žrtvu ga prinese Bogu. Nije u tebi video bezuslovnu pokornost i ti Ga nisi utešio. Stoga je sasvim prirodno to što te On i dalje iskušava“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog blagosilja one koji se iskreno daju za Njega. Bez obzira na koji način Bog delovao, oni se bezuslovno pokoravaju Njegovim orkestracijama i uređenjima, ništa ne tražeći, niti zahtevajući niti se pretvarajući. To je pravo svedočanstvo. Nisam mogla a da ne pomislim na Jova. On je samo čuo za Boga, a opet kada je izgubio sve svoje imanje i decu, kada je bio prekriven čirevima i čak bio izrugivan od strane svoje žene i dalje se bojao Boga i klonio se zla, govoreći: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ (Knjiga o Jovu 1:20). Jov nije pokušavao da se cenjka niti od Boga nešto zahteva; ostao je čistog srca prema Njemu. Pogledamo li i na Avrama, on je imao sto godina kada je dobio sina Isaka, kojeg je veoma voleo. Kada je Bog od njega zatražio da Mu prinese Isaka kao žrtvu, iako je bio privržen svom sinu, nije se vodio tom privrženošću. Rado je prineo Isaka kao žrtvu na oltaru. Potpuno i bezuslovno su verovali Bogu i pokoravali Mu se, bez cenjkanja ili prohteva. Ono što su učinili je da su u potpunosti sledili Božji put, ne zarad blagoslova ili ličnog dobitka. Njihova svedočanstva su bila vredna pohvale i divljenja. Međutim, ja sam oduvek pogrešno razumela. Kada bih se suočila sa bolešću ili nevoljom, dokle god sam uspevala da vršim svoje dužnosti bez žalbi, smatrala sam da je to dobro ponašanje dovoljno da ostanem nepokolebljiva u svom svedočenju i udovoljim Bogu i da ću od Njega primiti blagoslove. No, iza mog davanja nije stajala iskrenost ili pokoravanje Bogu. Moja žrtvovanja su u potpunosti bila vođena prevarom, cenjkanjem i prohtevima za određenim stvarima. Tu se uopšte nije radilo o pravom svedočenju i Bog se gnušao takvog ponašanja i nije zavređivalo Njegove blagoslove. U prošlosti sam čitala o Jovovim i Avramovim svedočanstvima nebrojeno puta, ali se nisam usredsredila na to kako su oni sledili Božji put, bojali Ga se, klonili se zla i ostali odani i pokorni Bogu. Umesto toga sam se usredsredila na blagoslove koje su primili nakon što su ostali nepokolobljivi u svom svedočenju. Sve je to bilo zbog moje sotonske prirode traganja za preimućstvom. Kroz razotkrivanje Božjih reči, donekle sam zadobila spoznaju o tome šta čini istinsko svedočanstvo.

Kasnije sam razmišljala: tokom godina verovanja u Boga, uvek sam mislila da ako se dajem za Boga i žrtvujem za Njega, On treba da me blagosilja; to je ono što Božja pravednost predstavlja. Onda kada se zdravlje mog sina nije popravilo već se još pogoršalo, moje srce je bilo ispunjeno nezadovoljstvom i pogrešnim rezumevanjem i čak sam odbila svoju dužnost. Tražila sam način kako da ispravno postupim u ovoj situaciji. Tokom mog traženja, naišla sam na sledeći odlomak Božjih reči: „Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava zbog čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da Bogu nisi po volji i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. … Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Razmišljajući o Božjem razotkrivanju, uvidela sam da nisam jasno shvatala Božju pravednu narav. Nekada sam mislila da ako se dajemo za Boga i ostajemo nepokolebljivi u svom svedočenju, On treba da nas blagoslovi, ukloni sve naše nevolje i bol, dopuštajući nam da živimo u Njegovim blagoslovima. Ovo mi se činilo poštenim i razumnim; mislila sam da je to Božja pravednost. Ovaj način razumevanja nije u skladu sa Božjom namerom. Bog je Stvoritelj a ljudi su stvorena bića. Kako nas Bog tretira je samo Njegova stvar i mi ne treba da Mu upućujemo nerazumne zahteve. Baš kao kada je Jov ostao nepokolebljiv u svom svedočenju, to što je Bog blagoslovio Jova je bila Njegova pravednost a sve i da ga nije blagoslovio, On bi i dalje bio pravedan. Suština Božje naravi je pravednost. Međutim, ja to nisam uspela da vidim. Verovala sam da pravednost znači egalitarizam, pravičnost i razumnost. Mislila sam da ako se žrtvujem za Boga treba da budem nagrađena blagoslovima. Takav način razmišljanja je bio puka trgovina. Kada se moj sin razboleo, iako sam istrajala u obavljanju svojih dužnosti, iza toga se krio lični interes – zahtevati od Boga blagodat, ubediti Boga da ukloni bolest mog sina. Tu se zapravo radilo o trgovanju, a ne o svedočenju. Da nije bilo bolesti mog deteta, moje podle pobude za cenjkanjem sa Bogom ne bi bile razotkrivene. Videla sam Božju mudrost na delu i shvatila koliko mi manjka savesti i razuma. Bez obzira na bolest mog deteta, pokorila bih se Božjim orkestracijama i uređenjima i ispunjavala bih svoje dužnosti kao stvoreno biće.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Biti blagosloven je kada je neko usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Biti proklet je kada se nečija narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud, to je kada ne doživi da bude usavršen, već biva kažnjen. Ali bez obzira da li su blagoslovena ili prokleta, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja traga za Bogom, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio blagosloven, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi bio proklet“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“). Božje reči su mi pružile jasan odgovor: Obavljanje dužnosti je od neba dat poziv. On nema nikakve veze sa blagoslovima ili nevoljama; to je ono što treba da radimo. U prošlosti sam živela sa predstavama i uobraziljama, verujući da, ako budem mogla da istrajem u svojim dužnostima, zaslužujem Božje blagoslove i Bog bi trebalo da čuva moju porodicu. Sada shvatam da je takvo stanovište bilo pogrešno. Bez obzira da li se stanje mog deteta poboljšalo ili ne, ne treba da se cenjkam sa Bogom. Od tada sam bila voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da ispunjavam svoje dužnosti i obaveze. Tri dana kasnije sam dobila pismo od višeg starešinstva u kojem je pisalo da postoji hitan posao koji treba da obavim. Iako nisam bila rada da ostavim svoje dete, shvatila sam da ne bi trebalo da živim vodeći se jedino privrženošću. Imala sam sopstveni zadatak koji je trebalo ispuniti i bolest mog deteta bila je u Božjim rukama. Bila sam voljna da poverim svoje dete Bogu i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Nakon toga sam otišla da obavljam svoju dužnost.

Tri meseca kasnije sam se vratila kući da obiđem svog sina i saznala da ga je moj suprug odveo na lečenje kod seoskog lekara. Otok na nogama mog deteta je splasnuo i svakog dana mu je bivalo sve bolje. Do kraja godine, lekar je rekao: „Ovo dete se veoma brzo oporavilo. Njegova bolest je izlečena.“ Kada sam čula ovaj ishod, bila sam izuzetno uzbuđena, nesposobna da to izrazim rečima.

Nakon ovog iskustva sam donekle dobila spoznaju o Božjoj pravednoj naravi. Isto tako sam shvatila da su težnja za zadobijanjem istine i ispunjavanje dužnosti kao stvorenog bića najvažniji delovi verovanja u Boga. Ne treba da od Boga tražimo fizičku dobrobit, porodični mir, slobodu od bolesti i katastrofa, ili povoljne ishode i odredišta. Takvi su zahtevi nerazumni. Oslanjajući se na predstave i uobrazilje u svojoj veri nikada ne možemo zakoračiti u istina-stvarnost. Samo iskusivši sud i grdnju Božjih reči, kao i kušnje i oplemenjivanje možemo zadobiti istinu, osloboditi se iskvarenosti i živeti u svetlu Božje prisutnosti. Iako sam podnela određenu bol i oplemenjivanje kroz bolest svog sina, to je razotkrilo moje dugogodišnje iskvarene nečistoće i pogrešna stanovišta kojih sam se držala po pitanju verovanja u Boga. Ovo iskustvo mi je pomoglo da spoznam sebe, tragam za istinom i shvatim koju vrstu svedočanstva Bog odobrava. Ono mi je omogućilo da brzo ispravim svoja pogrešna stanovišta i koračam pravim putem. To je Božja naklonost prema meni!