U junu 2022. godine, bila sam izabrana za crkvenog starešinu. Razmišljajući o celokupnom poslu koji ću preuzeti, o raznolikom iskustavu koje ću steći i kako će to biti dobro za moj napredak u životu, bila sam oduševljena. Takođe sam bila zahvalna Bogu za priliku da praktično postupam. No, bila sam novi starešina, pa nisam poznavala mnoga načela. Nisam tragala za načelima kad su se problemi pojavljivali, već sam samo otaljavala poslove slepo radeći ono što što sam mislila da je najbolje. Bila sam takva i u izboru ljudi za pozicije. Malo kasnije, nadzornica koju sam izabrala bila je stalno površna u svojoj dužnosti i ometala rad. Jedan viši starešina me je ukorio: „U nečemu tako važnom kao što je postavljanje osoblja, zašto ignorišeš načela i sama donosiš odluke bez diskusije sa svojim saradnicima? Kako je to nadmeno i samouvereno!“ Osetila sam se užasno kad sam čula šta kaže. Priznala sam svoju nadmenost, ali sam se ujedno vrlo zabrinula. Sad kad je moj problem razotkriven, starešina i ostala braća i sestre će videti kakva sam ja osoba. Kad bi se isti stari problem ponovo pojavio, da li bi me starešina otpustila? Na moje iznenađenje, ubrzo, trebalo je ponoviti deo posla na jednom drugom projektu jer sam ga uradila na svoj način. To je dovelo do zastoja u radu, pa sam ponovo bila orezana. Rečeno mi je: „Kao starešina, ne baviš se ličnim stvarima, već obavljaš posao koji uključuje celu crkvu. Starešine bi trebalo da traže načela istine i da diskutuju sa saradnicima o svim stvarima. Zašto ti uvek radiš ono što ti hoćeš? Neverovatno si nadmena.“ Kad sam to čula od nje, kao da mi se nož zario u srce i nisam mogla da zaustavim suze. Bila je u pravu – starešina je već ukazala upravo na taj problem. Zašto sam napravila istu grešku? Ako sam uvek radila stvari na svoj način i grešila, očekivalo se da budem otpuštena pre ili kasnije. U tom periodu, uočila sam neke druge oko mene koji nisu tražili istina-načela u svojim dužnostima, već su radili stvari na svoj način. To je dovelo do prekida u obavljanju posla i do njihovog orezivanja, a neki su bili otpušteni. Videvši to, još više sam se zabrinula i uplašila. Osetila sam da od tada zaista moram da pazim i da nikad ne napravim grešku. U suprotnom, biću sledeća koju će otpustiti. Kad bih zaista izgubila dužnost, da li bih i dalje imala dobar ishod i odredište? Postala sam zaista snebivljiva nakon toga. Čak i u običnoj diskusiji o poslu, kad je trebalo da izrazimo svoje mišljenje, ja sam se snebivala da progovorim, plašeći se da ću reći nešto pogrešno i otkriti svoj problem. Kad sam davala predloge o problemima koje sam uočila, premišljala sam se, misleći: „Da li je to zaista problem? Ako grešim, hoće li me starešina orezati? Nema veze – bolje da to ne pominjem. Tako bar neću pogrešiti i neću biti orezivana.“ Na tu pomisao, samo bih prećutala ono za šta nisam bila sigurna. Ali sam zbog toga osećala krivicu i shvatila da se ponašam neodgovorno prema poslu. Zaključila sam da treba da pitam svoje saradnike i da rešavam stvari tek pošto vidim šta oni misle. Tada starešina ne bi mogla da kaže da sam nadmena i samovoljna. Jednom je u crkvi trebalo izabrati starešinu tima za širenje jevanđelja. Jedan brat je imao dar za širenje jevanđelja, ali su drugi rekli da nema dobru ljudskost, da je napadao druge i svetio im se. Nisam mogla da kažem da li je on odgovarajući kandidat, pa sam porazgovarala sa saradnicima. Svi su rekli da treba da pokuša. U tom trenutku sam osetila nekakvu nelagodu, ali sam onda pomislila, kad svi kažu da može da se oproba u tom poslu, to ne bi trebalo da bude veliki problem. Zato nisam pomenula svoju zabrinutost i čak sam sebe tešila: „Već sam zatražila mišljenje od drugih. Dakle, ako bi nešto krenulo naopako, ja ne bih bila jedina odgovorna.“ Nedugo zatim, viši starešina je proveravala naš rad i zaključila da on nema dobru ljudskost. Nije uvažavao predloge drugih i čak bi ih napadao i svetio im se. Starešina je rekla: „Ako on ne bude odmah otpušten, to će uticati na rad.“ Mnogo sam se uznemirila kad sam to čula jer sam bila svesna problema i ranije, ali sam se bojala da je moje mišljenje o tome pogrešno i da ću biti orezana ako bude problema, pa zato nisam ništa rekla. Srećom, starešina je to primetila i naložila otpuštanje. U suprotnom, posao bi zasigurno trpeo. Osetila sam snažnu krivicu. Imala sam jasan osećaj da tu postoji problem, zašto onda nisam imala hrabrosti da to iznesem? Zašto nisam zaštitila rad crkve? Zašto sam se toliko plašila orezivanja? Pomolila sam se Bogu i zamolila Ga da me vodi kako bih razumela svoj problem.

Onda sam jednog dana pročitala odlomak Božjih reči: „U svom postupanju, neki ljudi slede sopstvenu volju. Krše načela i, nakon orezivanja, samo na rečima priznaju da su nadmeni, te da su pogrešili jedino zato što nemaju istinu. Ali u svom srcu, oni prigovaraju: ’Osim mene, niko drugi ništa ne poduzima – i, na kraju, kad nešto krene po zlu, svu odgovornost svaljuju na mene. Nije li glupo što to radim? Ne mogu to isto da ponovim i sledeći put, da se tako izlažem riziku. Grom uvek u najviše drvo udara!’ Šta mislite o ovom stavu? Je li to pokajnički stav? (Nije.) Kakav je to stav? Zar ta osoba nije postala ljigava i podla? U svom srcu razmišlja: ’Ovoga puta sam imao sreće, pa nije došlo do katastrofe. Kad te jednom pokosi, drugi put se opametiš, da tako kažem. Ubuduće moram da budem pažljiviji.’ Takva osoba ne traži istinu, već se problemima bavi i rešava ih koristeći sitne trikove i podmukle smicalice. Može li na taj način da zadobije istinu? Ne može, zato što se nije pokajala. Kroz pokajanje, prvo prepoznajete ono što ste pogrešno uradili: da biste videli u čemu je vaša greška, suštinu problema i iskvarenu narav koju ste otkrili; morate o tome da razmišljate i da prihvatite istinu, a zatim da praktično postupate u skladu sa istinom. Jedino je to pokajnički stav. Ako, s druge strane, iscrpno sagledavaš lukave pristupe, postaješ ljigaviji nego ranije, tvoje tehnike su sve mudrije i pritajenije i imaš više metoda da se baviš stvarima, onda taj problem nije samo u običnoj lažljivosti. Koristiš se nečasnim sredstvima i imaš tajne koje ne možeš da otkriješ. To je rđavost. Ne samo da se nisi pokajao, već si postao ljigaviji i lažljiviji. Bog vidi da si previše nepopustljiv i rđav, da samo na rečima priznaješ da si pogrešio i da prihvataš orezivanje, dok u stvarnosti nemaš ni najmanje pokajnički stav. Zašto to kažem? Zato što, dok se ovaj događaj odvijao ili po njegovom okončanju, uopšte nisi tražio istinu, nisi razmišljao o sebi ni pokušavao da spoznaš sebe i nisi praktično postupao u skladu sa istinom. Rešavanju problema pristupaš koristeći Sotonine filozofije, logiku i metode. U stvarnosti zaobilaziš problem, trudiš se da ga lepo upakuješ da mu drugi ne bi ušli u trag, ne dopuštajući da išta izmakne kontroli. Na kraju, osećaš da si prilično pametan. To su stvari koje Bog vidi, umesto da vidi to da si istinski razmišljao, ispovedio se i pokajao za svoj greh u odnosu na stvar koja te je zadesila, a zatim nastavio da tražiš istinu i praktično postupaš u skladu sa istinom. U tvom stavu nema traženja istine, niti sprovođenja istine u delo; on nije u pokoravanju Božjoj suverenosti i uređenjima, već u tome da upotrebljavaš Sotonine tehnike i metode da bi rešio svoj problem. Pred drugima odaješ lažan utisak i opireš se da te Bog razotkrije, i zauzimaš odbrambeni i svađalački stav u vezi sa okolnostima koje je Bog orkestrirao za tebe. Srce ti je zatvorenije nego ranije i odvojeno je od Boga. Budući da je tako, može li iz toga nastati ikakav dobar rezultat? Možeš li i dalje da živiš u svetlosti, uživajući u miru i radosti? Ne možeš. Ako se kloniš istine i kloniš se Boga, zasigurno ćeš upasti u tamu, jecati i škrgutati zubima“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“). Bog otkriva da među onima koji krše načela u svojoj dužnosti i ometaju rad, ako su orezani, a vole i prihvataju istinu, u stanju su da tragaju za istinom, da razmišljaju o sebi, da shvate gde su pogrešili, kakve iskvarene naravi pokazuju i kako to treba rešiti. Nakon toga, oni mogu da obavljaju svoju dužnost u skladu sa načelima. To je istinsko prihvatanje orezivanja i pokazivanje iskrenog kajanja. Ali kad se orezuju oni koji ne prihvataju istinu, oni možda verbalno priznaju da su pogrešili, ali ne tragaju za istinom niti razmišljaju o sebi kako bi sebe spoznali. Umesto toga, oni koriste prepredene i lažljive načine da sebe pokriju i ne dozvoljavaju drugima da vide njihove probleme kako bi mogli da zaštite sebe. Takva osoba nije samo lažljiva; ona je i rđava. Uporedila sam sebe sa onim što otkrivaju Božje reči. Kad sam prvi put postala starešina, nisam poznavala mnoga načela i nisam ih istraživala; samo sam radila na svoj način. To je ometalo rad. Starešina je ukazala na moj problem kako bi mi pomogla da ga rešim. Ali iako sam priznala da sam pogrešila, nisam promislila o sebi nakon toga niti sam se potrudila da razumem načela. Samo sam nagađala i držala se svog stava, misleći da pošto me je starešina već prozrela, mogla bih da budem otpuštena ako napravim drugu grešku, pa onda ne bih imala dobar ishod. Prikrivala sam se u svakoj prilici kako bih sebe zaštitila i nisam pokazivala svoje probleme niti nedostatke. Bila sam zaista oprezna u svemu što govorim i radim. Razmatrala sam dobre i loše strane pre nego što pomenem neki problem ili iznesem mišljenje, uzimajući u obzir mogućnost da budem orezana ako je moje mišljenje pogrešno ili ima negativan ishod. Rekla bih samo nešto za šta garantujem da je u redu. Ali ne bih izustila ni reč o nečemu o čemu nisam bila sigurna, ne uzimajući u obzir kako bi rad mogao da trpi ako bi se taj problem ignorisao. A da bih izbegla odgovornost, kad je trebalo nekog da izaberem, tražila sam mišljenje svojih saradnika, ali sam to radila samo predstave radi. Iako nisam bila sigurna u njihove predloge, nisam ih dalje istraživala, što je dovodilo do toga da bude izabrana pogrešna osoba. To je štetilo braći i sestrama kao i poslu. Uvidela sam da kad sam bila orezivana, nisam pokazivala nikakvo kajanje. Prosto sam postala ljigava i lažljiva, stalno sam razmišljala o tome kako da da me ne otkriju i da ne budem orezana, uvek sam bila oprezna pred Bogom i starešinama. Obavljanje dužnosti na taj način bilo je odvratno i mrsko Bogu. Nikad ne bih stekla delo i vođstvo Svetog Duha na taj način. Znala sam da će me se Bog na kraju gnušati, odbaciti me i isključiti ako se ne pokajem.

Jednom, tokom predanosti, pročitala sam odlomak Božjih reči o tome kako se antihristi odnose prema orezivanju koji mi je pomogao da shvatim sopstveni problem. Svemogući Bog kaže: „Pojedini antihristi koji rade u kući Božjoj prećutno odlučuju da postupaju s naročitim obzirom, da izbegnu greške, da izbegnu da budu orezivani, da naljute Višnjeg ili da ih njihove starešine uhvate dok čine nešto loše, i staraju se o tome da dobra dela čine pred publikom. Ipak, koliko god da su skrupulozni, s obzirom na činjenicu da su im motivi i put kojim idu pogrešni, i budući da govore i postupaju samo zarad slave, dobitka i statusa i da nikada ne traže istinu, oni često krše načela, prekidaju i ometaju crkveni rad, postupaju kao Sotonine pokorne sluge i neretko čak počine mnoge prestupe. Prilično je uobičajeno i sasvim tipično da takvi ljudi počesto krše načela i čine prestupe. Prema tome, naravno da im je vrlo teško da izbegnu da budu orezivani. Nije im promaklo da su neki antihristi otkriveni i uklonjeni jer su strogo orezani. Te stvari su videli sopstvenim očima. Zašto se antihristi ponašaju tako oprezno? Jedan razlog je svakako u tome što se plaše da budu otkriveni i uklonjeni. Oni ovako razmišljaju: ’Moram da budem oprezan – na kraju krajeva, „Oprez je majka sigurnosti“ i „Dobri ljudi spokojno žive“. Moram da poštujem ova načela i da u svakom trenutku sebe podsećam da se klonim pogrešnog postupanja i upadanja u nevolju, i moram da suzbijem svoju iskvarenost i namere i da ne dopustim da ih iko zapazi. Sve dok ne učinim ništa pogrešno i do samoga kraja budem istrajan, dobiću blagoslove, izbeći ću nesreće i steći ću nešto u svojoj veri u Boga!’ Često na taj način sebe podstiču, motivišu i ohrabruju. Duboko u sebi oni smatraju da će im se, ako učine išta pogrešno, izgledi da dobiju blagoslove značajno smanjiti. Nisu li to sračunatost i uverenje koji su nastanjeni u dubini njihovog srca? Polazeći od ove sračunatosti i uverenja antihristȃ – nastranu da li su oni ispravni ili pogrešni – zbog čega će se oni najviše brinuti dok budu orezivani? (Zbog svojih izgleda i sudbine.) Oni orezivanje povezuju sa svojim izgledima i sudbinom – a to ima veze sa njihovom rđavom prirodom. U sebi razmišljaju: ’Da li me ovako orezuju zato što ću biti uklonjen? Je li to zato jer sam nepoželjan? Hoće li me Božja kuća sprečiti da obavljam ovu dužnost? Zar ne ulivam poverenje? Hoće li me zameniti neko bolji? Ako budem uklonjen, mogu li i dalje da budem blagosloven? Mogu li i dalje da uđem u carstvo nebesko? Čini se da moj učinak nije bio naročito zadovoljavajući, stoga ubuduće moram da budem pažljiviji i da naučim da budem poslušan i da se lepo ponašam, da ne pravim nikakve nevolje. Moram da naučim da budem strpljiv i da preživim pognute glave. Pri svakodnevnom obavljanju stvari, moram da zamišljam da hodam po jajima. Ne smem da budem neoprezan. Iako sam se ovaj put nespretno odao i bio orezan, njihov ton nije zvučao vrlo strogo. Čini se da problem nije tako ozbiljan, reklo bi se da i dalje imam priliku – još uvek mogu da izbegnem katastrofu i da budem blagosloven, pa ovo stoga treba samo ponizno da prihvatim. Ne izgleda kao da ću biti otpušten, a kamoli uklonjen ili izbačen, tako da mogu da prihvatim da me ovako orezuju.’ Da li je ovo stav nekoga ko prihvata da ga orezuju? Je li ovo istinska spoznaja sopstvene iskvarene naravi? Je li ovo zaista želja za pokajanjem i za okretanjem novog lista? Da li je ovo iskrena rešenost da se postupa prema načelima? Ne, nije. Pa, zašto se onda ovako ponašaju? Zbog tog tračka nade da mogu da izbegnu nesreće i da budu blagosloveni. Sve dok taj tračak nade i dalje postoji, oni ne smeju da se odaju, ne mogu da otkriju svoje pravo sopstvo, ne mogu drugima da kažu šta im je u dubini srca i drugima ne mogu da dozvole da saznaju za ozlojeđenost koju taje u sebi. Moraju da kriju ove stvari, moraju da podviju rep i da drugima ne dozvole da vide ko su oni u stvari. Stoga se nakon orezivanja oni nimalo ne menjaju i nastavljaju da rade stvari kao i ranije. Prema tome, koje je načelo u osnovi njihovih postupaka? Naprosto da u svemu zaštite svoje sopstvene interese. Kakve god greške da naprave, drugima ne dozvoljavaju da to saznaju; sve oko sebe moraju da drže u uverenju da su oni savršene osobe bez mana ili nedostataka, i da su nepogrešivi. Tako se oni prerušavaju. Nakon dugog vremena provedenog pod maskama, osećaju se samouvereno da će manje-više zasigurno izbeći katastrofe, da će biti blagosloveni i da će ući u carstvo nebesko“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)“). Iz Božjih reči sam shvatila da kad antihriste orezuju zbog kršenja načela ili zlog delovanja, ono što njih najviše brine je da će biti eliminisani i da onda neće steći nikakve blagoslove. Zato oni posle toga postaju neverovatno oprezni u svemu što rade, uvek su na oprezu pred Bogom i ljudima. Misle da dokle god ne rade ništa pogrešno i ne razotkrivaju svoje mane da ih drugi otkriju, mogu da se drže svoje pozicije i blagoslovi su im zagarantovani. Shvatila sam da su antihristi užasno sebični, podli, lažljivi i rđavi. Oni u Boga veruju samo radi blagoslova. Kad su orezivani, oni razmišljaju samo o sopstvenoj budućnosti i interesima. Možda počnu lepo da se ponašaju i postanu popustljivi neko vreme, ali to je samo gluma kako bi mogli da ostanu u crkvi i izbegnu nesreće. Uočila sam da je moj stav prema orezivanju upravo takav kako se antihristi ponašaju, da vezujem orezivanje za dobijanje blagoslova. Kad sam bila orezivana, nagađala sam da li će me starešina otpustiti i brinula sam se da li ću imati dobru budućnost i odredište. Potom sam dužnost obavljala hodajući kao po jajima. Više puta sam promislila svaki predlog i problem koji sam pomenula, vrlo uplašena da ne napravim grešku i razotkrijem svoje nedostatke. Tada bi me starešina prozrela i otpustila. Još više sam se branila pred Bogom kad sam videla kako otpuštaju drugu braću i sestre, uplašena da ću napraviti grešku i ponovo biti orezivana, ili otpuštena. Shvatila sam da nisam istinski prihvatila orezivanje od ranije niti sam razmislila o sebi i uvidela svoje greške. Samo sam slepo bila na oprezu pre Bogom i koristila još lažljivije taktike da prikrijem sebe. Mislila sam da dokle god ne pokažem svoje pravo lice i ne napravim još neku grešku ili budem orezana, neću biti otpuštena, a onda bih mogla da ostanem u crkvi i da na kraju imam dobar ishod i odredište. Bila sam oprezna sa Bogom, razbijala glavu preračunavajući svoje lične dobitke i gubitke. Uviđala sam probleme, ali nisam tragala i nisam ih prijavljivala. Samo sam marila da sačuvam svoju kožu i nisam ni približno uzimala u obzir rad crkve. Bila sam tako sebična i lažljiva. Krijući se na taj način, iako bih na neko vreme prevarila starešinu i izbegla otpuštanje, ako se nikad ne budem pokajala, promenila ili razmislila o sebi, Bog bi me razotkrio i isključio pre ili kasnije. Shvativši to, izgovorila sam molitvu, spremna da se pokajem i da tragam za istinom kako bih rešila svoj problem.

U svom traganju, pročitala sam neke Božje reči o tome kako se pravilno odnositi prema orezivanju. „U stvarnosti, Božja kuća ljude orezuje prvenstveno zato što se u obavljanju svojih dužnosti ponašaju svojevoljno i proizvoljno, čime prekidaju i ometaju rad Božje kuće, zato što o sebi ne razmišljaju i ne pokaju se – tek tada ih Božja kuća orezuje. U tom slučaju, da li to što bivaju orezani znači i da bivaju uklonjeni? (Ne, ne znači.) Nipošto to ne znači, ljudi to treba da prihvate na pozitivan način. U tom kontekstu, nijedno orezivanje, bilo da je od Boga ili čoveka, bilo da potiče od starešina i delatnika, odnosno od braće i sestara, nije zlonamerno, a povoljno je za rad crkve. Pravedno je i pozitivno biti u stanju da orezuješ neku osobu kad se ponašala samovoljno i proizvoljno i kad je ometala rad Božje kuće. To je nešto što treba da rade čestiti ljudi i oni koji vole istinu“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)“). „Kad je reč o orezivanju, šta je ono najosnovnije što ljudi treba da znaju? Orezivanje je nužno iskustvo kako bi se na odgovarajući način izvršavala dužnost – ono je neophodno. Reč je o nečemu sa čim ljudi svakodnevno moraju da se suoče i da često iskuse ne bi li u svojoj veri u Boga postigli spasenje. Niko ne može biti pošteđen orezivanja. Da li su nečijim orezivanjem obuhvaćeni izgledi i sudbina te osobe? (Nisu.) Prema tome, zašto se sprovodi nečije orezivanje? Da li se ono sprovodi da bi se neko osudio? (Ne, sprovodi se kako bi se ljudima pomoglo da shvate istinu i da svoju dužnost izvršavaju shodno načelima.) Tako je. To je najispravniji način da se to shvati. Nečije orezivanje je vrsta discipline, vrsta grdnje i, naravno, to je ujedno način da se ljudima pomogne i da se oni poprave. To što te orezuju omogućava ti da na vreme promeniš svoje nepravilno stremljenje. Omogućava ti da odmah prepoznaš svoje trenutne probleme i da na vreme prepoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš. U krajnjoj liniji, to što te orezuju pomaže ti da prepoznaš svoje greške i da svoje dužnosti izvršavaš shodno načelima, na vreme te pošteđuje lutanja i zastranjivanja, i sprečava te da izazivaš katastrofe. Nije li to od najveće pomoći ljudima, nije li im to najveći lek? Oni sa savešću i razumom trebalo bi da budu u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)“). Saznala sam iz Božjih reči da je to jedan od načina pročišćenja i usavršavanja ljudi. To je takođe nešto sa čim treba da se suočimo i prođemo proces rasta u životu. Orezivanje ume ponekad da bude zaista grubo i potresno, ali je usmereno na naše iskvarene naravi. Ono direktno razotkriva i raščlanjava našu iskvarenost i buntovništvo. U njemu uopšte nema nimalo zlobe prema nama i nema za cilj da nas osudi i eliminiše – ono nije povezano sa našom budućnošću i sudbinom. Ali sam ja pogrešno mislila da orezivanje znači osuđivanje, da ću biti otpuštena i eliminisana. Takvo pogrešno tumačenje Boga bilo je osporavanje Njegove pravednosti i bogohuljenje protiv Njega! Starešina me je orezivala prvenstveno zbog moje nadmenosti i samovolje i ometanja rada crkve, što zaista može da izazove bes. Starešina je želela da me navede da se promenim što pre kako bi se zaštitio rad crkve. Oštar ton je bilo nešto potpuno normalno i očekivano i nije me otpuštala. Te reči orezivanja bile su usmerene direktno u srž mojih problema i iskvarenosti i omogućile mi da uvidim ozbiljnost problema. Srce mi je bilo tupo i kruto, a bez toga, potpuno bih ignorisala blage reči saveta i nastavila bih da pravim istu grešku. Tada nikad ne bih napredovala u svojoj dužnosti. Nastavila bih da činim zla dela i ometam rad crkve. Svaki put kad sam bila orezivana, odmah sam ispravljala svoja odstupanja i greške i zaustavljala zlo momentalno. To je ono što mi je istinski bilo od najveće pomoći. Pažljivo razmišljajući o tome kad sam najviše koristi imala od istine, shvatila sam da je to bilo u vreme kad sam se saplitala i padala i bivala orezivana. Zaista sam osetila da je orezivanje Božji najbolji i najefikasniji metod da nam sudi i pročisti nas. Mogućnost da to iskusim je Božja blagodat i blagoslov i Njegova posebna usluga meni. Ali ja nisam tragala za istinom niti sam razmišljala o sebi. Samo sam nastavljala da živim pogrešno tumačeći Boga, zabrinuta za svoju budućnost i sudbinu. Bila sam nerazumna i nisam znala šta je dobro za mene.

Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči tokom jednog okupljanja i on je na mene zaista uticao. Svemogući Bog kaže: „Ako neko, pri obavljanju svoje dužnosti, uvek pravi planove zarad sopstvenih interesa i izgleda, i ne razmišlja o radu crkve niti o interesima Božje kuće, onda to nije obavljanje dužnosti. To je oportunizam, činjenje stvari radi sopstvene koristi i radi ličnog pribavljanja blagoslova. Time se menja priroda u pozadini njegovog obavljanja dužnosti. Radi se samo o pogađanju sa Bogom i o želji za obavljanjem dužnosti zarad postizanja sopstvenih ciljeva. Ovakav način postupanja će najverovatnije prekinuti rad crkve. Ako crkvenom radu nanosi samo manju štetu, još uvek ima prostora za iskupljenje, pa se toj osobi, ipak, može pružiti prilika da obavlja svoju dužnost, umesto da bude uklonjena; međutim, ako to crkvenom radu nanosi veliku štetu i navlači kako gnev Božji tako i gnev ljudi, onda će ta osoba biti razotkrivena i isključena, bez ikakve dalje mogućnosti da obavlja svoju dužnost. Neki ljudi se na ovaj način otpuštaju i isključuju. Zašto se isključuju? Da li ste ustanovili osnovni uzrok? Osnovni uzrok je u tome što oni uvek razmatraju sopstvene dobitke i gubitke, zanose se sopstvenim interesima, nisu u stanju da se pobune protiv tela i uopšte nemaju pokoran stav prema Bogu, pa su skloni tome da se ponašaju nepromišljeno. U Boga veruju samo da bi stekli profit, blagodat i blagoslove, a nikako zato da bi zadobili istinu, pa njihov pokušaj da veruju u Boga pada u vodu. Ovo je sȃm koren problema. Smatrate li da je nepravedno da budu razotkriveni i isključeni? To nije ni najmanje nepravedno, već je u potpunosti određeno njihovom prirodom. Svi koji ne vole istinu niti streme ka istini na kraju će biti razotkriveni i isključeni“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost“). Bog kaže da ako uvek uzimaš u obzir i planiraš sopstvene interese i budućnost u svojoj dužnosti, priroda onog što radiš se promeni i to više nije obavljanje dužnosti. Sigurno ćeš na kraju činiti zlo i ometati rad crkve, a onda ćeš biti otpušten i eliminisan. Bila sam nova u ulozi starešine i nisam poznavala načela. Uglavnom sam radila ono što mi se prohte. Nisam se kajala nakon orezivanja, ali sam i dalje uzimala u obzir sopstvenu sudbinu i plašila sam se premeštaja. Jasno sam uviđala probleme, ali da ne bih pravila greške, radije sam se odlučivala da zadržim posao, nego da ukažem na njih. To nije bilo obavljanje dužnosti; to je ugrožavanje rada crkve i činjenje zla. Ljudi čije sam otpuštanje i isključivanje videla uvek su, na dužnosti, štitili svoje interese. Kad su se problemi pojavili i oni bili orezani, nisu uložili mnogo napora u istina-načela, već su samo prikrili sebe, pokazujući veći oprez prema Bogu i starešinama. Neprestano su brinuli da ne budu otpušteni i eliminisani i živeli su u tom krugu zla. Njihov odnos sa Bogom nije bio normalan i nikad nisu imali rezultate u svojoj dužnosti. Neki su čak činili zlo i ometali rad crkve, što ih je na kraju dovelo do razotkrivanja i eliminacije. Iz njihovih neuspeha shvatila sam da su motiv i početna tačka u veri i dužnosti, kao i put koji odaberu, najvažniji. Oni direktno utiču na njihov ishod i odredište. Moje stanje, ponašanje i put kojim sam išla bili su isti kao kod tih ljudi. Uvek u strahu da ću napraviti grešku i biti orezana, bila sam bojažljiva i oprezna pred Bogom, čvrsto se držeći sopstvenih interesa i budućnosti, ali sam retko tragala za istina-načelima kako bih rešila bilo koji svoj problem koji je starešina iznela. Da sam tako dalje nastavila, ne samo da ne bih uspela da napredujem u svojoj dužnosti, već bi to ugrozilo rad i pravila bih prestupe. Priroda i posledice toga su ozbiljne. Ne bi me Bog razotkrio i isključio, već bih ja sama sebi uništila budućnost. Tada sam shvatila da mi je bilo najbitnije da ne brinem o tome da li ću biti otpuštena i eliminisana, već da pravilno razmislim o problemima na koje je starešina ukazala, da uložim napor u traganje i da uzmem u obzir istina-načela, kao i da težim tome da sledim načela. Ako i dalje ne bih radila kako treba kad sam se najviše trudila, i ako bih bila otpuštena, trebalo bi da se pokorim Božjim planovima.

Tad sam pronašla još Božjih reči, da ih primenim i u njih uđem. Božje reči kažu: „Veliku važnost dajete svom odredištu i sudbini – za njih ste ozbiljno zabrinuti. Verujete da će, ako stvari ne obavljate veoma pažljivo, to značiti da više nećete imati odredište, da ste uništili sopstvenu sudbinu. Ali, da li vam je ikada palo na pamet da se ljudi koji ulažu napor samo zarad svog odredišta badava trude? Takvi napori nisu iskreni – oni su laž i obmana. Ako je to slučaj, onda su oni koji rade samo zarad svog odredišta na pragu svog konačnog poraza, jer je neuspeh u verovanju u Boga uzrokovan obmanom. Ranije sam rekao da ne volim da Mi laskaju i podilaze, niti da se prema Meni odnose sa entuzijazmom. Volim kada se iskreni ljudi suoče sa Mojom istinom i Mojim očekivanjima. Čak mi se više sviđa kada su ljudi u stanju da pokažu najveću brigu i obzir prema Mom srcu, i kada su čak sposobni da se svega odreknu zbog Mene. Samo tako se Moje srce može utešiti“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O odredištu“). „Svojim dužnostima i Bogu, ljudi moraju pristupiti s iskrenim srcem. Ako to učine, biće ljudi koji se boje Boga. Kakav stav prema Bogu imaju ljudi čija su srca poštena? Oni makar imaju bogobojažljivo srce, srce koje je u svemu pokorno Bogu, ne pitaju za blagoslove niti nedaće, ne spominju uslove, prepuštaju se na milost Božjim orkestracijama – to su ljudi poštenog srca“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost“). Bog kaže da ljudi koji uvek uzimaju u obzir sopstvenu budućnost i odredište u svojoj dužnosti i oni koji samo razmišljaju o sopstvenim interesima, nisu iskreni prema Bogu, već Ga samo koriste i varaju. Oni se gade Bogu; On ih mrzi. Bog voli iskrene ljude koji ne mare za blagoslove i kletve, ne postavljaju uslove i iskreni su u svojoj dužnosti. Samo takva osoba dobija Božje odobravanje. Kad sam najzad shvatila Božju nameru, našla sam put primene. U svojoj dužnosti morala sam da se fokusiram na to da pokušam da budem poštena osoba, da otvorim svoje srce prema Bogu i oslobodim se ličnih dobitaka ili gubitaka. Kad me orezuju, bez obzira na odnos starešine prema meni i na to da li ću biti otpuštena ili ne, treba da tragam za načelima kako bih dobro obavljala svoju dužnost – to je ključno. U to vreme starešina me je uglavnom orezivala zbog moje nadmenosti, samouverenosti i svojevoljnog obavljanja dužnosti. Da se taj problem nije rešavao, verovatno bih ja i dalje nastavila tako da se ponašam. Zato sam sačinila rezime svih problema koji su se pojavili i jedan po jedan uporedila sa načelima. Ako mi nešto nije bilo jasno, razgovarala sam o tome sa drugima. Kad sam nakon toga nailazila na nešto u šta nisam bila sigurna, više nisam naprečac verovala sebi i nisam radila kako mi se prohte. Molila sam se Bogu i tiho tragala za načelima. Takođe sam diskutovala sa svojim saradnicima dok ne bismo postigli saglasnost. Kad sam tako postupala, nakon nekog vremena bilo je sve manje grešaka. Kad bih naišla na izazov koji zaista nisam mogla da rešim, zatražila bih pomoć viših starešina. Jednom kad sam sastavljala upitnik i dalje sam osećala nesigurnost nakon što je viši starešina završio svoje izlaganje. Osećala sam da i dalje imam neka pitanja i želela sam da ih iznesem, ali sam se plašila da, ako pitanja nisu dobra, starešina bi mogla da kaže da sam nekompetentna i da mi nedostaje uvid. Baš kad sam oklevala, shvatila sam da sam ponovo brinula za sopstvene dobitke i gubitke. Počela sam da se molim Bogu iznova i iznova, spremna da primenim istinu i budem poštena osoba. Kad god sam videla problem, bilo jasno ili ne, bila sam spremna da ispravim svoje motive i razjasnim taj aspekt istine. Na kraju sam skupila hrabrost i postavila pitanja. Kad me je saslušao, starešina mi je rekao da to zaista jesu problemi. Takođe mi je rekao: „Ako i dalje postoji nešto što nije jasno, nešto na šta se nije dovoljno obratila pažnja, treba to odmah da izneseš. To će pomoći radu u crkvi.“ Kad sam čula starešinu da mi tako kaže, bila sam zaista zahvalna Bogu i osetila unutrašnji mir koji dolazi sa oslobađanjem od ličnih interesa i od težnje da budeš poštena osoba.

Kroz ova iskustva naučila sam da je orezivanje zaista dobro za nas. Orezivanje može da bude teško tog trenutka, ali sam sada u stanju da se prema njemu odnosim na pravi način i mogu da se pokorim, tragam za istina-načelima i rešavam svoj problem. Zbog toga se osećam mnogo spokojnije.